Radio emisija 16.05.2001, govore: Vatroslav Vekarić, Ljubodrag Dinić, Bekim Fehmiu i Vesna Pešić.
Svetlana Lukić: Malopre nam je došla struja. Bila je nestala tako da ako nastane haos i bezumlje u emisiji, to je EPS kriv, ili će to možda biti zato što ću da iskoristim svoje demokratsko pravo i da promenim mišljenje u svakoj drugoj rečenici, ali kažu da je jedno od osnovnih demokratskih prava upravo to da čovek menja mišljenje.
Međutim, izjave komandanata UČK sa juga Srbije odnosno Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, a i komandanata srpske i policije i vojske, posle ulaska jugoslovenskih snaga u selo Oraovicu, bile su zaista zanimljive i novost na našoj sceni. Bilo je otprilike: “Vi ste bili divni, gospodine”, “Ne, ne, vi ste bili divni, gospodine”. Gospoda oficiri su izgleda kao mantru sve vreme izgovarali Ženevsku konvenciju, međutim, možda je to slučajno, a možda i ne, zato što su tu bili američki posmatrači.
Na zasedanju Makedonskog sobranja pre neki dan kada su Makedonci izabrali vladu bila je jedna jos lepša ilustracija brze promene mišljenja. Da vas podsetim, poslanici PDP-a partije koja okuplja Albance u Makedoniji prvo su demonstrativno izašli sa zasedanja skupštine, međutim u hodniku su sreli ambasadore zapadnih zemalja. Usledio je nalevo krug i vratili su se ne samo u salu nego su, naravno, dobrovoljno ušli u vladu.
Hakerup je sam svojom rukom napisao ustavni okvir. Predstavnici Srba i Albanaca nisu se složili kako to treba da izgleda, međutim, kada srpski predstavnici ako se sećate nisu hteli to da potpišu, onda im je jednostavno bilo ukinuto obezbeđenje. Pa sad čik izađi pa se šetaj po Prištini. Hakerup je napisao taj ustavni okvir. Njegova deca su dole na Kosovu kao vojnici i uskoro će dobiti dopust da nacrtaju zastavu i napišu himnu.
Valjda su sve te promene u hodu promene mišljenja u našu korist, međutim Austrijanci su iskoristili svoje demokratsko pravo i glasali su za Hajdera što je bilo strašno jer su se svi pitali da li su Austrijanci poludeli.
Međutim, pre neki dan Italijani su glasali za Berluskonija a Berluskoni u svom društvu ima i neofašiste i separatiste. Kažu da to poređenje između Hajdera i Berluskonija nije baš umesno ali da vidimo šta se dešava u našem okruženju i kakve to reperkusije uopšte ima za nas, ako uopšte živimo u istom svetu. Govori profesor doktor Vatroslav Vekarić, on radi na Institutu za međunarodnu politiku i privredu.
Vatroslav Vekarić: Berluskoni je dobio izbore, po mom mišljenju, pre svega zato što prethodna koalicija levog centra, maslina, nije odgovorila obećanjima. Ona naravno nije ni mogla da odgovori svim obećanjima koja je dala. Mislim da je ona sama bila žrtva veoma naglašene italijanske spremnosti da ispuni sve potrebne zahteve za uključivanje u evropsku monetarnu uniju tako da je napor prilagođavanja italijanske privrede zahtevima jedinstvene monete eura, jedinstvene monetarne unije za Italiju bio proces koji je morao da ima i svoju političku cenu.
Mislim da je ta politička cena upravo plaćena na ovim izborima i to je po meni glavni razlog smene u Italiji. Moram da kažem da činjenica da ta koalicija uključuje i Finijeve neofašiste pokazuje određene sličnosti sa austrijskim slučajem. Hoću da kažem da je slučaj zabrinjavajući, naravno u manjoj meri nego što je to austrijski slučaj, ali on sam po sebi svedoči o jednom trendu o kome možda treba razmišljati.
Jos ’95. pobeda Aznara u Španiji nagovestila je da ta desnica u zapadnoj Evropi dobija na značaju i to je jedan trend koji je zabrinjavajući. On je zabrinjavajući na dugi rok zato što na neki način dovodi u pitanje osnovne postavke na kojima počiva Evropska unija a to je jedan liberalni koncept i privrede i društva.
Nedavni samit u Nici otišao je korak dalje u razvijanju tog koncepta Evrope građana. Ovakvi događaji kao što je Hajderov slučaj u Austriji, pa sada u određenoj meri i slučaj Berluskonija i njegovih koalicionih saveznika na neki način nagoveštava da dolazi do nekih pukotina u toj idiličnoj slici koju je ponudio samit u Nici usvajanjem povelje o Evropi građana.
Italija je jedna zemlja koja je u velikoj meri na neki način umorna od raznoraznih poremećaja. To su one poznate afere početkom 90-ih godina, takozvana sudijska revolucija, Džudikarijeva revolucija gde je sudstvo kao jedna od komponenti u podeli vlasti na neki način iskočila, pa možda se i postavila iznad parlamentarne i izvršne vlasti i poremetila tu neophodnu ravnotežu i to je nešto čega su se Italijani možda umorili.
Sudija Di Pjetro koji je inicirao ove promene početkom 90-ih o kojima govorim, koji je nekada bio najpopularnija ličnost u Italiji, koji bi verovatno da se kandidovao bio izabran za predsednika Italije, da je želeo, danas nije prošao cenzus. Znači, Italija ulazi u jednu novu fazu, možda rigidnijeg odnosa i sve ono što je bilo liberalno biće verovatno u većoj meri potisnuto. Neće to biti dramatično.
Percepcija Italijana u odnosu na korupciju i na kriminal iz ne znam kojih razloga ne fokusira se primarno za Berluskonija. O njegovoj eventualnoj krivici se vode procesi, i mora se imati u vidu da nijedan od tih procesa protiv njega nije završen, Italija je ipak pravna država, nekako su bili vezani za razne poslovne aktivnosti ali nije bilo reči o onoj vrsti korupcije koja je na neki način Italijane početkom 90-ih veoma potresla i uzbudila, a to je jedna veoma velika sprega između javnih sredstava vlasti i neovlašćenog korišćenja javnih sredstava.
Berluskoni nije percipiran kao član takve grupacije. Još jedna činjenica mislim da je odigrala ulogu u pobedi Berluskonijeve koalicije a to su veliki problemi koje Italija ima sa emigrantima, posebno pritisak albanske emigracije. Čitava južna Italija je već godinama u jednom faktički opsadnom stanju. Mnogo je stranih radnika i iz Magreba i iz tropske Afrike. Svi problemi koji se javljaju s njihovim prisustvom malo jačaju ksenofobiju u Italiji. Možda je upravo ta komponenta imala značajnu ulogu u ovom konačnom rezultatu.
Svetlana Lukić: Evropa se jako uzbudila, odnosno Evropska unija kada je Hajder pobedio u Austriji. Zbog čega se Evropa uplašila od Austrije ili od austrijskih neofašista a ne od desne vlade u kojoj ima neofašista kada je Italija u pitanju?
Vatroslav Vekarić: Hajder je eksplicitno govorio protiv manjina, imao je antisemitske ispade i u tome je bio vrlo uporan. To nisu bili ekscesi. On je to govorio sa ubeđenjem koje verovatno i danas ima i to je šokiralo Evropu.
Berluskoni je ipak nešto drugo i fašističke komponente u Berluskonijevoj vladi su mnogo manje značajne od Hajderovih u Austriji i treba imati na umu da taj Fini veoma pazi šta govori tako da ne privlači toliko pažnju a i nema tu težinu koju Hajder ima u Austriji. To je objašnjenje. Znači fenomen je sličan ali istovremeno u velikoj meri i teško porediv.
Svetlana Lukić: Čuli ste gosodina Vekarića. On kaže da je ta glavna evropska osovina Francuska – Nemačka zdrava u tom smislu što nema desničara, ultradesničara i neofašista. Izgleda da je Lepen poražen u Francuskoj, međutim podsećam vas na ono što je Žan Bodrijar rekao objačnjavajući zbog čega je Lepen nestao sa političke scene. On kaže: “Zato što se srž njegovih ideja infiltrirala u sve političke krugove”, kaze Bodrijar, “Lepen više nije potreban jer je pobedio i to ne u politici nego u mentalitetima”. Pominjem Bodrijara zato što je u tom istom tekstu napisao da sve evropske zemlje jesu u fazi etničkog čišćenja. “To je prava Evropa”, kaže, koja se gradi u senci parlamenata a njeno udarno koplje je Srbija”.
“Prava reč je”, kaže Bodrijar “da se Srbi u svojstvu nosilaca etničkog čišćenja nalaze na vrhuncu Evrope onakve kakva se ona stvara a njena svojstva su beli integrizam, protekcionizam i diskriminacija”.
Ali dobro Bodrijar je filozof i to je sve relativno.
Sada ćete čuti gospodina Ljubodraga Dinića, on je istoričar. Za početak nešto o sadržaju naših udžbenika i onda duhovi naših predaka, odnosno predaka Koštunice i drugih političara koji su došli iz Hrvatske i koji su još živi, makar kada je reč o udžbenicima.
Ljubodrag Dinić: Vi imate činjenicu da o Kraljevini Jugoslaviji radite na dva ili tri časa, da ruskoj i kineskoj revoluciji posvećujete više od toga. Imate jedan mehanizam odeljenosti evropske istorije od one istorije koja se može nazvati nacionalnom, umesto da se jednim novim pristupom definitivno shvati da je ovo prostor u kome se u lokalnim okvirima dešava svetska istorija.
Vi imate jedan selektivni pristup ličnostima. Sećam se nekih istraživanja koja je obavljao profesor Stanković pre dvadesetak godina na tadašnjim udžbenicima istorije, gde su istraživanja pokazala da u osam udžbenika u osam različitih republika i pokrajina samo 2% ličnosti su zajedničke ličnosti. Josip Broz je bio najčešće spominjana ličnost u udžbenicima istorije na celom prostoru Jugoslavije. Posle njega je to bio Hitler, pa kralj Aleksandar. Znači diktatori.
Ličnosti kulture u tim udžbenicima gotovo nisu postojali. Gotovo svi Srbi u hrvatskim udžbenicima bili su negativci, retko je koji Hrvat u srpskim udžbenicima bio pozitivna ličnost. Hrvatski đaci nisu mogli da saznaju nista o Vuku Karadžiću. Mi smo znali za Prešerna koji se jednom ili dva puta spominjao i to je bila priča koja je stvorila otprilike i 2% zajedničke svesti kod generacije koja je nakon toga, nažalost, u sasvim drugačijim istorijskim okolnostima i platila najveći ceh jugoslovenskih ratova ili ratova za jugoslovensko nasleđe.
Danas slika izgleda drugačije. Danas, na primer, u udžbenicima Josipa Broza gotovo da nema, čini mi se da se spominje dva puta. Šta znači taj pokušaj da se zaboravi nešto što je sopstvena prošlost? Kako možete izbrisati čoveka koji je 50 godina prosto postojao na istorijskoj sceni, a pri tome se ona priča od nekoliko decenija ranije promenila tako da se ranije, čini mi se, Dragoljub Mihajlović spominjao dva puta a sada se spominje desetak, petnaest ili dvadeset puta. Ranije se Ante Pavelić u hrvatskim udžbenicima nije spominjao, u srpskim se spominjao tridesetak puta.
Znači, jedna matrica mišljenja je zadržana i ta matrica mišljenja nije dobra, ona nije održiva u vremenu u kome mi živimo.
– Udžbenik poznavanja društva za četvrti razred osnovne škole u Sarajevu: “Četnički i srpsko-crnogorski zločini. Od prvog dana agresije neprijatelj je sprovodio najsvirepije zločine nad bošnjačkim i hrvatskim narodom. Rušio je sela i gradove najrazornijim granatama da bi poslije toga pješadija krenula u napad na goloruko stanovništvo. Ubijano je sve odreda. Pljačkalo se, rušilo i palilo. Namjera agresora je bila da bosansko-hercegovački prostor potpuno očisti od nesrpskog naroda. Tako je slijedila najveća nesreća koju je Bosna ikada doživjela u svojoj dugoj istoriji. Vršen je pokolj žena, djece i staraca. Silovalo se, pljačkalo, palilo. U plamenu su nestajali sela, škole, džamije, sve što je bilo bošnjačko i muslimansko. Oni koji su uspjeli izmaći četničkom nožu kretali su u izbjeglištvo bez igdje ičega”.
Logori smrti: “Četnici su ogroman broj stanovništva otjerali u logore. Tjerani su u barake, škole, rudarske jame, vlažne podrume i druge neuvjetovane prostorije. Mučeni su na zvjerski način. Majke i kćeri su silovane, djeca nabadana na noževe a ljudi tučeni do smrti. Četnicki nagon za ubijanjem je bio toliko veliki da su izmišljene najsvirepije metode za uništenje ljudi. Tako su ubijane dojučerašnje komšije i poznanici. Dešavalo se da cjelokupno stanovništvo pojedinih sela tjeraju u džamiju, školu i druge zatvorene prostorije pa ih zapale. Nesretnici su morali umrijeti samo zato što su bili Bošnjaci i muslimani. Četnički zločini su poprimili takve razmjere da im je teško naći paralelu u dosadašnjoj ljudskoj istoriji.”
Ljubodrag Dinić: U Hrvatskoj je napravljeno nekoliko generacija udžbenika, u meuđuvremenu i u Sloveniji, tako da sada imate situaciju da na primer za osmi ili za četvrti srednje škole u Zagrebu ili u Ljubljani prodaje se po pet, šest udžbenika, a svaki profesor prosto bira šta će predavati. Izvršena je ona demonopolizacija tako da udžbenike ne izdaje samo jedna ovlašćena institucija i učinjen je prodor – ti udžbenici su gotovo apsolutno vizuelno prilagođeni jednom modernom udžbeniku.
To je kvalitetna hartija, to više nije gotovo toalet papir kako se u ovoj nesreći i nemaštini kod nas nažalost moralo raditi. Međutim, sadržajno ti udžbenici su i dalje tragični. Tragični su, duboko sam ubeđen, po hrvatski narod. Oni su puni paušalnih ocena, oni su puni animoziteta, u njima se može prosto pročitati i videti jedna nacionalna patologija koja je opterećujuća i koja više odgovara svesti nekog od prethodnih vekova nego vremenu u kome živimo i ka kome idemo.
“Najteže su za vreme okupacije stradali Srbi. Na njima je vršen genocid. Fašisti su nemilosrdno ubijali, pokrštavali i proterivali Srbe sa svojih vekovnih ognjišta. Takvu sudbinu su doživeli i Jevreji i Romi. Neprijatelju su pomagali domaći izdajnici ljotićevci i drugi. I deo pripadnika nemačke i mađarske narodnosti u Vojvodini se priključio neprijatelju. Takođe se i veliki broj Šiptara sa Kosova i Metohije priključio nemačkim, bugarskim i italijanskim fašistima. Hrvatske ustaše su bile najverniji saradnici nemačkog okupatora. Čitaj tekstove o genocidu nad Srbima i drugim narodima i narodnostima. Postoje i filmovi o tome. Treba ih gledati i razgovarati o tome.”
Ljubodrag Dinić: U prirodi svake revolucije je da počinje svet od sebe. Može se desiti da već u sledećim udžbenicima i u nastavnim planovima i programima nova vlast propiše da se taj trenutak kada ona stupa na političku scenu kao vlast takođe unese u udžbenike, što će govoriti opet o jednoj svesti koja je poneta inercijom i koja podseća na vremena koja smo mi svi posmatrali kao deo solidarne mase ako ne iz neke druge pozicije.
Ta vlast dolazi u trenutku kada je ovde gotovo sve razoreno i uništeno. Ako posmatramo ozbiljnu državu koju sada ta vlast treba da personifikuje, ozbiljnu državu čini nekoliko bitnih elemenata. Jedan je sila. Za razliku od prethodnih vlasti ova vlast silu ne upotrebljava protiv svojih sugrađana ili protiv svojih podanika. To je već nesto što govori o velikom kvalitetu. Pitanje je kada će možda i taj kvalitet nestati jer se najavljuju štrajkovi, socijalni nemiri i tako dalje.
Drugi elemenat koji ozbiljnu državu čini državom jesu zakoni. Ova vlast dolazi nakon vlasti u kojoj je vladalo bezakonje. Uraditi ozbiljne zakone, izvršiti jednu kodifikaciju, to traži vreme.
Treći elemenat koji ide uz zakone su institucije. U ovoj državi su institucije kod Josipa Broza bile dekor, a onda ih je Slobodan Milošević gotovo sasvim razorio. Institucije ovde više ne postoje. Potrebno je sada ponovo izgraditi nešto što je ponekad bilo staro i stotinak godina a što više ne postoji. Iznad zakona stoje činovnici. Vi imate situaciju da ova vlast dolazi tamo gde ozbiljne državne administracije nikada nije bilo u celom veku.
Uvek ste imali jednog orijentalnog činovnika koji je poput onog u Nušićevim komadima držao donji veš u fasciklama, koji je mirisao na promicle, koji je u sebi baštinio mnoge elemente orijentalnog, od bahatosti, neukosti, nekulture elementarne, nestručnosti, nezainteresovanosti za posao, korumpiranosti. Ova vlast dolazi i vlada u zemlji u kojoj gotovo 50% stanovništva ovu državu ne oseća kao svoju, bilo da je u pitanju mlađa generacija koja razmišlja o odlasku na zapad, bilo da je u pitanju onaj deo koji više ne oseća nikakvu obavezu prema državi, a biti državljanin to podrazumeva uživati mnoga prava ali i preuzimati neke obaveze.
I još nešto što čini da ova vlast ima mogućnost da nekoliko meseci ili godina živi lagodno, to je ono što je ostvareno 5. oktobra a meni se čini da je 5. oktobra ovaj prostor, za razliku od vremena pre toga, dobio perspektivu. Taj osećaj perspektive može se poništiti za šest meseci, godinu dana ili tri godine u zavisnosti od strpljenja stanovništva i postignutih rezultata.
Ali za razliku od vremena do 5. oktobra, kada se u našem okruženju podjednako loše živelo kao kod nas ali je postojala perspektiva, mi smo tog dana osvojili perspektivu, osvojili smo mogućnost da možda da utičemo na svoju budućnost. To nije malo. Ukoliko ova vlast napravi grešku one prethodne a najtragičnija greška po mom sudu je bila otprilike sledeća: za razliku od vremena Josipa Broza gde je izgledalo da je budućnost osvojena za sve vreme, ova prethodna vlast Slobodana Miloševića se prosto sprovodila uz osećaj jedne privremenosti. Broz je mogao da uzme kinesku vazu ili nekog Rembranta i da ga okači na svoj zid, da ga gleda, da mu se svi oko njega dive zbog toga i da je vrati u muzej.
Ova druga vlast koja je živela u osećaju privremenosti ponašala se na drugi način – sve što ne uzmem danas možda sutra više neću moći da uzmem – i ona se prosto poput skakavaca ponašala, njen bilans je jedno totalno uništavanje i institucija i privrednih dobara i jedna otimačina i opšta kriminalizacija društva.
Sada vlast koja funkcioniše od 5. oktobra ili kasnije ima jednu ozbiljnu obavezu da taj osećaj privremenosti poništi, da uspostavljanjem zakona i uvođenjem nekog reda, nekih standarda učini sve naše živote stabilnim i prosto nas okrene od suvišne politizacije od suvišnog trošenja energije na ulicama ka jedinom prostoru gde treba da trošimo energiju, a to je rad na poslu za koji smo plaćeni.
Svetlana Lukić: Čitala sam ovih dana knjigu Bekima Fehmiua. On je napisao knjigu svojih sećanja, to je strašno dobro napisano i to je najveći doprinos upoznavanju Albanaca od ’80. godine do danas. Ja nisam videla ništa što je prijemčivije za čoveka koji nije Albanac a da razume šta ti ljudi hoće. Prvo, da jesu ljudi, jer mi tu imamo užasnu predrasudu.
Ljubodrag Dinić: Slažem se. Ja se takođe nekada zapitam kolike su naše greške. One su velike, ogromne, permanentne od prvog do poslednjeg dana ali, istovremeno, ozbiljan uvid u ono što je rađeno na drugoj strani pokazuje isto permanentne, duge, ogromne, tragične greške koje na kraju krajeva ta dva naroda plaćaju i danas.
Ako se gleda to zajedničko iskustvo u Jugoslaviji, srpska država se vratila na prostor svog srednjevekovlja balkanskim ratovima i tog trenutka je ona na neki način, kako kažu Albanci, raspolutila tkivo neke projektovane albanske države. Tog momenta ona je zadobila jedan prostor na kome je bilo 47% albanskog i turskog življa, muslimanskog življa, a ostalo je bilo nešto što je pravoslavno stanovništvo.
Međutim, jedini koji je tada pisao o velikom porazu Srbije tom činjenicom da država koja ima 54.000 km2 pripoji sebi gotovo 33.000, 34.000 km2 naseljenih sa 50% tuđim življem bio je Lav Trocki koji je pisao da je Srbija tada obesila sebi oko vrata vodenični kamen jer je država koja je imala 98% verski i nacionalno homogenu sredinu, prosto se susrela sa jednim iskustvom koje više to nije bilo, s jednim prostorom koji je trebalo da razume, koji je trebalo da organizuje, koji je trebalo na neki način osvojiti jer nije tvoj, koji je trebalo integrisati i vezati za sebe.
Ona je imala 1913. i 1914. godinu da to pokuša da uradi i, naravno, kako je to radila? Radila je preko neukih činovnika, radila je preko milicijskih ekspozitura i radila je preko vojne strukture koja je bila na tom prostoru. Aparatom nasilja vi pokušavate da jedan prostor privežete za sebe, ne uspevate, dolazi 1914. godina, dolaze veliki albanski upadi, dolazi kontraudar Srbije koja ulazi na prostor Albanije da bi štitila svoje granice, dolazi 1915. i albanski revanš za 1912. Taj revanš traje do 1918.
Nakon 1918. vraća se nova jugoslovenska ili srpska vojska nazad i ono što je karakteristično i što treba ovde spomenuti u naređenjima koja su davana oficirima, koja je davala vrhovna komanda striktno je isticano da se prema stanovništvu na prostoru Kosova i Metohije i Makedonije treba odnositi kao prema građanima buduće države. Znači, sa apsolutnim poštovanjem.
Međutim, jedno su naređenja a drugo je praksa. Taj prostor je mogla da osvoji moderna država a Kraljevina Jugoslavija je želela da bude moderna država ali moderna država nije bila i ona je taj prostor počela da privodi nekom redu kroz gušenje pobune, kroz prosvetnu politiku koja je Albance isključivala iz mogućnosti da uče na svom jeziku.
Jugoslovenska država je izašla u susret nemačkoj nacionalnoj manjini i ispunila sva njena prava po odredbama koje 51. član Senžermenskog mirnovnog ugovora sa Austrijom garantovao svim jezičkim, verskim i rasnim manjinama na prostoru Jugoslavije.
Međutim, te odredbe prema albanskoj nacionalnoj manjini jugoslovenska država nije izvršila niti je imala namere da izvrši niti je albanska matica bila u takvom stanju da je mogla da izvrši pritisak da zaštiti svoje stanovništvo. Ali istovremeno je to stanovništvo opsedala jedna ideja, ideja o velikoj Albaniji koja je ulivala jedan nepismeni svet sela, begovat, ljude koji su imali ozbiljne političke karijere, ljude koji su bili odmetnici ili ubice, sve ih je ulivala u jedno.
Rezultanta njihovih energija bio je pokušaj da nastane velika albanska država. A to ih je dovodilo u sudar sa okolnim balkanskim narodima, sa Grcima, sa Srbima, sa Crnogorcima, sa Makedoncima i to je nešto što imamo do danas. Prosto sudar nesreća. Uvek kada je trebalo da dođe reforma, ovde se lakše kretalo ka ratu a tregedija Srba je u tome što se oni nikada nisu oslobodili te pozicije ili osećaja da su oni ti koji su zaduženi da čuvaju državu, i onog momenta kada su čuvali, a to je od početka od 1918. oni su tu državu čuvali od nekog drugog u državi.
I u toj prosto grotesknoj situaciji se i završava ova priča o rastakanju Jugoslavije. Nije problem u Jugoslaviji bio što je ona bila velika država, što je 1918. imala najduže granice posle Nemačke u Evropi, što je sažimala i geografski prostor i kulturne civilizacijske krugove koji su bili različiti, što je bila i balkanska, i evropska, i podunavska, i mediteranska i alpska i ne znam više kakva zemlja. To je bilo njeno bogatstvo.
Ali njen problem je bio što političke elite, kulturne elite, naučne elite, taj prostor i to bogatstvo nisu znale da osmisle. Naspram države koja bi bila ispunjena ozbiljnim sadržajima mi smo imali državu koju integriše isključivo politika. I to se završavalo: diktatura – rat, diktatura – rat, mogućnost modernizacije – rat. Ili pod parolom – sad ćemo napraviti nacionalne države a nakon toga ćemo u njima sprovesti reforme. Nema tih reformi, neće ih niko dočekati.
Svetlana Lukić: Da vas podsetim samo da je gospodin Dinić i član Komisije za istinu i pomirenje. Sada ćete čuti gospodina Bekima Fehmiua. On je, kao što verovatno znate, napisao jednu knjigu koja se zove “Blistavo i strašno”. Posetili smo gospodina Fehmiua, razgovarali smo o knjizi a naravno i o nekim drugim neizostavnim temama.
“Pet godina nisam bio na Kaljaji. Od mog pokušaja samoubistva.
Sedim pored ‘ramazanskog’ topa.
Vidim moju Bistricu, koja deli grad u dva dela, i račva se na jazove koji teku pored nje i obrću teško mlinsko kamenje. Jazovi prolaze pored zidova kuća, ispod radnji, čiji vlasnici u njima hlade lubenice i boce piva, presecaju kaldrmisane ulice sa mostićima, pa, protičući pored jablanova, vrba, topola, razilaze se u potoke i potočiće. Ovi pak jure ispod zelenih krošnji i crvenih ćeramida, sa čuvarkućama na njima, ulaze u svako cvetno dvorište, brzaju pored dudova, bresaka, šljiva, mušmula i, odlazeći iz dvorišta u dvorište, povezuju komšije jednog sa drugim, da bi se svi ponovo izlili u jazove, a ovi u svoju maticu.
Bistrica mi izgleda kao ogroman, položen, od tekućeg srebra razgranat dud… Srebrni dud.
Baka Hili mi je davno rekla: ‘Nemoj slučajno da pljuneš u potok, jer će ti ostati kriva usta!'”
Bekim Fehmiu: Pretposlednji put sam bio u Prizrenu ’97. godine i video sam da je između čaršije i šadrvana je bila crkva oker boje ali okružena lipama. I mi kao klinci smo uvek kada su bile slave i praznici išli tamo i sa vrata slušali pesme. Video sam da su sve to posekli, izgradili su spomenik caru Dušanu od tri, četiri metra, od žutog granita, umesto onih božanstvenih lipa popločali sa kamenim pločama, postavili neku zelenu klupu i ispod klupe spava neki jadni izbeglica iz Like a odmah iza metalne ograde je kafić gde se pije i peva.
To je bio grad za čoveka. Nažalost, više ne postoji. Da li znate da mi se juče ili prekjuče javila Olja? Popova ćerka iz mog bogaza. Nisam znao da se nalazi ovde, da se povukla sa armijom. Ali znao sam da će do toga doći, u mom poslednjem intervjuu sam rekao: “Zbogom narodi i narodnosti bivše Jugoslavije.” Dao sam ga 14. aprila ’87. godine. Citirao sam Šekspira “Ovo je vreme izašlo iz groba. O prokletstvo, sram što sam rođen da te popravljam sam.”
Da, ja se osećam kao u pesmi “Čovek peva posle rata” Dušana Vasiljeva koji je za mene testament.
“Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova.
Sestra mi se prodala i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom moru bluda i kala ne tražim plena.
Ja sam željan zraka, i mleka, i malo bele jutarnje rose.
Ja sam se smejao u krvi do kolena, i nisam pitao zašto.
Brata sam zvao dušmaninom kletim i kliktao sam kada se u mraku napred hrli i onda leti k vragu i Bog i čovek i rov.
A danas mirno gledam kako mi željenu ženu gubavi bakalin grli
i kako mi s glave raznosi krov.
I nemam volje il’ nemam snage da mu se svetim.
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena, i preživeo ove godine klanja radi ovog svetog saznanja što mi je donelo propast.
Ja ne tražim plena. O dajte meni samo još šaku zraka, i bele jutarnje rose.
Ostalo vam na čast.”
***
“Leto je. Paklena je vrućina. Dudinje opadaju. Bos, u kratkim pantalonama, upadam u dvorište, sav musav, prašnjav i gladan.
Jaaoooj, pere se veliki veš.
Mrzim kad se pere veliki veš i kad se kreči kuća, jer je Dija tada nervozna, pa ja pobegnem na ulicu. Ali ovoga puta nisam to učinio.
Ujna je nasred dvorišta, sa koritom preko potoka, gde ispira rublje. Na sebi ima prozirnu haljinu sa crveno-belim cvetićima. Prilazim potoku iza ujne. Sedam. Nije me ni primetila. Bućnem noge u hladni potočić i krišom je posmatram.
Sva je zajapurena. Pri pokretima podiže joj se i spušta haljina, kratka do kolena, koja se mestimično od znoja lepi za telo. Ima lepe grudi, tanak struk i, čini mi se, nema gaciće.
Ja, kao da perem noge, saginjem se i sa strepnjom virim ispod haljine… Kad se uspravi vidim joj samo zadnji deo nogu i unutrašnjost bedara, a kada se saginje… Prokletstvo.
Vesa mi je donela parče hleba i isterala me na ulicu. Znam da sam uradio nešto što nisam smeo, ali sam ipak to uradio.”
Bekim Fehmiu: Nikada nisam krivio Srbe za ono što se dogodilo Albancima. Za to krivim samo Albance. Oni su sami krivi. Moj poslednji intervju od ’91. u Glasu omladine u kome sam predložio da optuže u međunarodnoj zajednici za zločine koji se čine tokom mira na Kosovu od ’81. do ’91. federaciju, Republiku Srbiju, pred međunarodnim sudom. Nisu to uradili. Zašto? Jer ubiti dete od 3 godine i starca od 92 godine u sopstvenoj kući, pa krvava bajka koja se desila samo dva, tri dana ispred onoga što kažu “Srbija od tri dela postaje cela”, 28. marta, i ćutati o tome.
Meni slobodu niko ne može da ukine. Može da mi ukine kada mi otkine glavu ali ja sam slobodan čovek. Nikada se robom nisam osetio. Znao sam da dolazi rat. Govorio sam o srpskoj deci a ne o albanskoj deci. Ja sam govorio o svačijoj deci jer ja sam predratno dete, ja sam doživeo rat, doživeo sam i ono posle rata, a oni koji su bili u krvi sopstvenog naroda, u srpskoj krvi do guše, u hrvatskoj krvi do guše, odjednom ti ljudi koji su preživeli to klanje od ’41. do ’45, milion ljudi je ubijeno a najviše smo se pobili među sobom. Ovde čovek ne može da umre bez najmanje dva-tri rata.
“Predveče je. Sneg se najzad stvrdnuo. Klizamo se na kratkim metalnim klizaljkama. To su polovine rascepljene cepanice. Od vrha do dna je zategnuta žica, koja je zavrnuta pri vrhu kod prstiju i kod stopala. Kroz to je provučen kanap, koji se vezuje i polovinom olovke ili manjim štapićem pričvršćuje za nogu. Više hodam nego što se klizam. Neko predloži da odemo do Papaz-čaršije.
Kod Batine prodavnice čekalo nas je iznenađenje.
Izdaleka smo primetili jednog mladića koji se kliza ispod velike ulične svetiljke. To nije klizanje kao naše, to je nešto sasvim posebno.
Zanemeo sam od divljenja. Šta sve taj mladić ume! Lep je. Na sebi ima beli džemper sa rolkragnom, tamnoplavu bluzu pripijenu uz telo, kao i pantalone. Na nogama ima divne cipele sa klizaljkama, koje prvi put vidim. Drugovi kažu da su od čelika, a meni svetle kao da su od srebra.
On je sam. Oseća da nam se dopada pa izvodi sve što zna, dok se pored česme nije pojavila devojka koja ga je pozvala:
– Bane, ‘ajde kući.
Bane se zavrteo još dva-tri puta oko sebe kao čigra pa se, zabacujući čas jednu, čas drugu nogu, udalji. Kad je stigao do česme gde ga je čekala devojka, on se okrenu prema nama, osmehnu nam se i mahnu rukom u znak pozdrava. Svi mi, kao po komandi, otpozdravismo mu, presrećni zbog onoga što smo videli.”
Bekim Fehmiu: Ne znam za Srbe, koliko njih uopšte je ikada napisalo nešto na albanskom jeziku, ili Hrvata, ili Slovenaca, ili Bošnjaka, ili Crnogoraca osim Miljana Miljanova. Da li je iko ikada čuo kako zvuči, kakvu muziku ima taj jezik?
“Preda mnom kao da leži neko tuđ, a ne moj otac…
U Bajrakli-džamiji se klanja dženaza (molitva za pokojnika).
– Stoj ti tu, pored tate, dok se klanjaju. Najmlađi treba da ga čuva. Takav je adet – reče mi neko.
Ja stojim sam. Sagao sam glavu i gledam crvenu zastavu pa crnog orla sa dve glave, raširenih krila. Crna orlova krila počinju da se šire. Orlove obe glave se dižu i gledaju nadole.
Užasnut, odmakao sam se kad se veliki dvoglavi orao uspravio i naglo zario svoje kandže kroz poklopac tabuta. Izvlači tatu zavijenog u belo platno. Zamahuje svojim ogromnim krilima i poleće. Obleće oko dvorišta džamije u krug, a svakim krugom diže se sve više i više.
Očevo telo visi, opuštenih nogu i sa glavom nagnutom u stranu. Orlove kandže su zarivene u njegov grudni koš. Leteći u širokim krugovima oko belog minareta, orao sleće na sam vrh…
Mrak je… Samo minaret u svojoj belini žestoko blešti. Crni orao sedi na tati. Čudim se: kako tatu ne probije vrh minareta.”
Svetlana Lukić: Delove iz knjige Bekima Fehmiua “Blistavo i strašno” čitala je njegova supruga Branka Petrić. Na kraju emisije Peščanik slušate gospođu Vesnu Pešić, od februara meseca ona nije u Beogradu. Ovih dana nam je u gostima. Ona je ambasador SRJ u Meksiku.
Vesna Pešić: Moj utisak nije tako loš. Ne bih imala ništa protiv da ovako navalim i da kažem svojim uobičajenim jezikom, sada se u stvari najbolje iz ove perspektive vidi da je situacija zaista strašna. Mi izlazimo iz požara, mi sad izlazimo potpuno bez igde ičega. Nigde, takoreći, nema oslonca. Da se to sve pokrene sa te tačke zaista je potrebno jako mnogo da se uradi da bi se videlo da smo se nešto pomerili, pošto je tačka postala niska.
Ja mislim da mi moramo DOS-u i novim vlastima, vladama, da kažemo: “Mi vas potpuno razumemo da je situacija jako teška, ali hoćemo da imamo potpuno jasan, transparentan uvid u to koliko ubrzano i koliko tačno i ispravno radite posao koji ste preuzeli”.
Imam utisak da se dosta i radi. Pravi se nekakva zakonska infrastruktura. Ne mogu da procenim koliko su dobri zakoni o porezima, ali mi se čini da gospodin Đelić uliva poverenje. Došli su neki ljudi koji su dosta sposobni, u srpskoj vladi naročito.
Ima nešto naravno i u saveznoj vladi oko Labusa, ima ljudi koji su stvarno dobri, na primer Goran Svilanović, ima nekih ljudi koji lepo rade, ali uglavnom vodi srpska vlada. Moj utisak je da tu rade dosta sposobni ljudi, da je Đinđić okupio dosta dobru ekipu i mi sada moramo da pokažemo poverenje u to da će ta ekipa da uradi nešto, ali ne da im damo neki mandat za večnost, nego da ih držimo na oku i da se zaista u javnosti govori o problemima, da nas obaveštavaju kako rade, da nam zaista tumače koliko su odmakli, sta im je problem, tako da mi sami možemo da pratimo šta se dešava s našom sudbinom. A ne da ne znamo šta se dešava, da to bude iza nekakvih zavesa, da smo mi nestrpljivi, da smo besni i nezadovoljni a oni da ne objašnjavaju sta rade. Prosto, da nas ne zaborave, da ne sedimo očajni a da ne znamo šta se radi. To ne bi bilo u redu.
Mislim da nisu sve institucije dovoljno pročišćene. Ja verujem da se Dušan Mihailović trudi ali očigledno je da to mora biti potpuno transparentno kako se transformiše, ko to preuzima, sve je to za nas ostala mistika.
Vojska se skoro ništa nije transformisala. Pavković još uvek sedi na svom mestu, ljudi traže da te institucije ubrzano počinju se da menjaju, zbog toga što onda sve deluje više personalizovano, pa ko je za Đinđića, ko je za Koštunicu…
Ama dosta više sa imenima! Moraju da počnu same institucije da funkcionišu i da ne bude ko je čiji čovek, ko iza koga stoji. To je mistika koja se ovde navadila u našem političkom životu, koju zovem i metafizika, da stalno neko iza nekoga stoji, ovaj radi oprotiv ovoga, kupljeni su ovi. Ama te priče postoje samo dotle dok ne postoje institucije.
Skandali postoje u svim zemljama, ali to se zove skandal. Nije skandal ako ne postoji institucija. Onda to znači da mi stalno funkcionišemo na nivou haosa i skandala. Mislim da može da se radi brže a ono što više zavisi od spoljašnjih elemenata to moramo da pričekamo. Verovatno ćemo morati da pokažemo izvesno strpljenje i svako nestrpljenje će mnogo da nas košta.
Ako mi hoćemo iz nestrpljenja da obaramo, recimo, naše dobre stručnjake koji su počeli da rade, onda Srbija nikada neće stići do Evrope. Stalno se postavlja pitanje ko stoji iza ovoga, da li je neko smestio Vuku Obradoviću, a uopšte se ne raspravlja o suštinskom pitanju koje je na dnevnom redu.
Prvo, reč je o jednom modernom, vrlo interesantnom problemu koji se kod nas nikada nije javno otvorio. Uopšte, kakav je to odnos prema ženama. Ja imam malu primedbu na to zato što mnoge žene jesu doživele sve to i nisu izašle u javnost, ali to je zato što će neko kazati da neko stoji iza nečega i da su to neke kurve…
To je skandal. To je apsolutno skandalozno. Kako je javnost to primila ovde i kako je to propraćeno, to je čisti skandal i neću ni da razgovaram o tome. Evo ovde su žene u pitanju, a mi opet razgovaramo o Đinđiću i Koštunici. Zašto?
Imamo podatke preko SOS službe za žene koliko puta ona dobije samarčinu preko lica i u braku i od muža i sve te žene to trpe i ćute. Mislim da jednom možemo da otvorimo pitanje koje je vrlo važno i koje se tiče žena… Najgore je biti crnac i žena, nema ničeg goreg nego što je to. Ili Rom kod nas. I onda se angažuju nekakvi udbaši, Nicovići, iz JUL-a, iz ovoga, iz onoga, koji pronalaze neke prislušne aparate. Ne znam šta prave, komediju od svih nas, ne znam kako i njih nije sramota.
Postoji dubinski problem ovde a dubinski problem je što mi ipak nećemo da se suočimo sami sa sobom. I to je ono što mi se čini da ovde dominira i što blokira, i što će, verovatno, ako prevlada, da blokira i ekonomiju i to pitanje kolike će nam plate biti, ako mi ne želimo da se suočimo sa tim.
Evo, sada imate slučaj ovog pilota. Imate slučaj ratnih zločina. Nemoj da prebrojavaš koliko je ubio tamo onaj. Prebroj prvo svoje. Očisti prvo svoje drvorište, zato što je u tvom interesu da shvatiš šta si radio jer to je bila politika Slobodana Miloševića. Nije on vodio ekonomsku politiku nego je vodio ratnu politiku.
Raščisti. I kada pitaš gde su ti plate, zašto nemaš, svi se sećaju plata za vreme Ante Markovića. Pa zašto? Zato što je to potrošeno. Lepo je čovek iz zatvora rekao gde su otišle milijarde. Na oružje, na vojsku i na ubijanje. Ako nećeš više to, ima da se obračunaš s tom politikom i moraš da kažeš – JNA prešla na našu stranu, nema balansa i nema pariteta. Mi smo pobili više zato što smo više napadali.
Ako si ti hteo, gospodine, da Srbija bude u Kninu, onda izračunaj kolika je tvoja odgovornost. Nemoj da brojiš koliko ovi, koliko oni, nego vidi šta ti je bio cilj. Sećate li se kada sam ja izjavila da Knin neće biti u Srbiji da su hteli da me raznesu ovde?
E pa, gospodine moj, ako si hteo da uzmeš celu Bosnu i da stigneš do Knina, pa da Pakrac bude u Srbiji, onda po tome gledaj koliki je naš udeo u celoj toj priči, po tome ti meri. Ako si se slagao s tim, onda se složi i s tim da ti je plata 50 maraka. Sta hoćeš onda?
Ne treba nas da juri Karla del Ponte nego mi treba sami sebe za gušu da uhvatimo. Čoveče božji, šta smo radili! Daj da se obračunamo, da kažemo nikada više, nikada više.
Mi moramo jedanput da stavimo tačku na moralnu blamažu, i političku i moralnu, koju smo doživeli za poslednjih 10 godina. To je tačka i našeg ekonomskog oporavka. Neće se policija i ta vojska o kojoj pričamo oporaviti ako mi nećemo da se suočimo s tim šta su te organizacije radile.
Ratove je vodila policija. Pa šta su Crvene beretke? Šta se sada dešava sa Crvenim beretkama? Niko ne pita a one su vodile taj rat. Hoćemo da se to raščisti, da se to raspusti. Ne može to sve da opstane. Neka se oni ne prave ludi. Oni sada hoće da jure neke rezerviste a svi oni koji su vodili te ratove i delili naređenja, oni treba da budu nevini i da ostanu i dalje šefovi. Pa to ne može.
Nego čini mi se da su naši građani najmanje toga svesni. Oni su samo svesni da je njih Milošević ekonomski upropastio a zašto je on njih ekonomski upropastio – to pitanje dalje neće da postave nego ga i sami nekako tu zatvaraju.
Građani moraju sada da preuzmu stvar u svoje ruke i da kažu – dobro, mi znamo da je naša ekonomska situacija takva, ali zato što bi i mnogo razvijenija ekonomija za 10 godina ratovanja propala neviđeno. Ja mogu čak i da kažem – čestitam! Pa mi smo ipak preživeli. Mi smo išli iz rata u rat. Pa, gospodo, to košta. Mi moramo to da razrežemo i da kažemo tačka i nema nikakvog razloga da mi štitimo bilo kakve kriminalce jer to je veza sa bivšom politikom.
Ja nemam nikakvog razloga da ne verujem da Dušan Mihajlović vrlo iskreno želi to da uradi, ja nemam razloga da mislim da Zoran Đinđić i ljudi koji su ušli u vladu i koji to vode ne žele da to urade. Oni treba to da nam pokažu i da ponavljaju, da se ne stide toga, da je to vrlo važno pitanje. I da potpuno javno to ljudima kažu. Pa neka nekada i naiđu na neko nerazumevanje, i biće takvih, ima tih šešeljevaca, ali ipak naši građani treba da se osveste i to povodom tog pitanja da je mnogo činjeno u naše ime što naši ljudi ne bi prihvatili da su znali. Neka se to na svakom koraku govori i mislim da će se onda institucije mnogo brže raščistiti nego što je to do sada bilo.
Mislim da se predsednik Koštunica dosta promenio posle ove posete Americi i da je on tamo čak i obećao to izručenje. Mislim da se predsednik dosta menja na tu temu u poslednje vreme i ja to vrlo pozdravljam, mislim da su to pozitivne promene. Možda ne pokazuju preteranu opreznost kada je to u pitanju.
Ali kada je reč o Haškom tribunalu ne radi se samo o Miloševićevom isporučenju. Reč je o tome što mi nismo ni sudili ni isporučili ona tri generala recimo, Vukovarska bolnica je veoma poznat slučaj. Ako je predsednik Koštunicao smatrao da ovu ekstradiciju treba da odloži mogli smo da krenemo sa drugima.
Mi ne treba da zaboravimo da je sa splitskog aerodroma nekih desetak generala ipak odletelo u Hag. A ne znamo da smo sa nekog našeg aerodroma mi nekoga isporučili. Hajde da budemo malo objektivni prema sebi.
Dobro, ali kad je Mesić došao, zaista se ta promena videla i na tom planu. Mislim da bi tu trebalo da se radi potpuno bez ikakvih rukavica. Mi niti ćemo biti osposobljeni da sudimo uskoro, a niko nam nije branio ni do sada, zašto nismo sudili. Ti sada ne možeš da uveravaš nekoga kako si ti inače odličan, ali to se uopšte ne radi. Niti je neka istraga uopšte postojala. Bila je neka mala istraga u vezi s tim, to je bilo zatvoreno i praktičn niša nije urađeno. Mi ne možemo da obećavamo da ćemo to uraditi nekada u nekom budućem vremenu kada mi to praktično nismo radili.
Mene, pravo da vam kažem, više to i vređa. Stalno nas opominje neko da jurimo naše zločince. Pa kako mi to volimo zločince? Pa kakvi smo mi to ljudi da hoćemo njih pošto-poto da zaštitimo? Mislim da s time moramo da raščistimo i da naši političari i predsednik Koštunica moraju da preseku tu priču. Mislim da će on to da uradi i mislim da, što se njega tiče, da bi on za sebe, kao političar, napravio ogroman korak napred da tu temu preseče i da kaže: “Ne, kada su u pitanju ratni zločini, nema cile-mile, ima da se stvar istera.”
Kada on bude pokazao tu energiju, mislim da će to da krene i ja očekujem da će se to desiti vrlo brzo i da će to krenuti. Oni greše i mi nećemo da veličamo Haški tribunal, to je jedna strana priče. Isto tako, sasvim je dobro što predsednik Koštunica kaže: “Dobro, da vidimo šta je NATO radio ovde. ‘Ajde da ispitamo sve to”. Ali to ne treba da negira ovaj deo naše odgovornosti. To ne treba da se balansira, pa koliko ti meni učiniš ovamo, toliko ću ja tebi. Ne. Ovo je jedan kolosek. Ovo je drugi kolosek.
Ti treba iskreno da radiš na oba koloseka. Da štitiš naše interese kada je reč o NATO bombardovanju, i isto tako da štitiš naše interese tako što će oni koji su počinili ratne zločine da odgovaraju. To su dve stvari i tako ih treba tretirati. Ne može da se definiše nacionalni interes preko tog pitanja.
Naš nacionalni interes treba da postane jedna vrlo realna politika. Pa dokle ćemo mi da imamo nekakav metafizički nacionalni interes koji ne možemo da razložimo na nekakve činioce. Ne može nama da bude nacionalni interes da branimo ljude koji su činili ratne zločine. Zašto bi bio moj nacionalni interes da branim ratne zločine? Prvo, zato što to znači da branim tu vrstu rata, ne samo ciljeve tog rata nego treba da branim i postupak u tom ratu.
Naši političari misle da je naše javno mnjenje toliko konzervativno i toliko zatucano i toliko negativno nacionalističko da ono ne dozvoljava da naprave taj korak. Mislim da tu postoji jedna komedija zabune. Da to nije tačno, da su naši građani na mnogo višem nivou nego što oni misle da jesu.
To su sada legitimno izabrani političari. Oni imaju pravo da nas sada i povedu. Pa možda su neki delovi naroda i zaostali pa neće to da prihvate, ali molim vas, predsednik Koštunica je legalno izabran i on je političar. On može da vuče neke poteze koje možda neki delovi našeg naroda i neće shvatiti ali on može da taj potez povuče i da nas povuče napred možda i više nego što mi možemo da podnesemo, možda i više nego što mi želimo, ali on ima tu šansu i to treba da uradi. A ima dovoljno ljudi koji će to da razumeju i koji će to da podrže.
A što neće možda svi da shvate, pa i ne treba svi da shvate. Pa ne možeš da činiš svima. Ali mislim da on ima mnogo šanse da povuče te glavne poteze i da nas razmesti na šahovskoj tabli maksimalno dobro. On ima takvu šansu i ne treba da je propusti. Nećemo se mi buniti, nećemo se buniti kada se ti potezi budu tako perfektno povukli.
Kada su ljudi suviše kritični, meni se i to čini bezobrazlukom, kada mi kažu: “Ništa se nije promenilo”. Ja kažem: “Čekaj, čoveče, kako se, bre, ništa nije promenilo?” Zato ja i sebe pokušavam da obuzdam da ne preteram zato što me jezik vuče nego da tu svoju realnost zadržim da opet ne sme da se kaže: “Pa ništa”. Pa kako, bre, ništa!? Do juče smo živeli onako bez ikakve nade, potpuno uništeni, bez perspektive, očajni. Pa ipak sada imamo neku nadu. Treba ljudi da zasuču rukave, da rade nešto, pa daj da im damo šansu, a ne da budemo bezobrazni. I nisu nam potrebni više dugački jezici i hrabri ljudi nego nam trebaju dobre institucije.
Svetlana Lukić: Slušali ste emisiju Peščanik. Govorili su Vatroslav Vekarić, Ljubodrag Dinić, Bekim Fehmiu i Vesna Pešić. Predsednik je povukao još jedan odličan potez, čestitao je dvanaesti rođendan Radiju B92. Zahvaljujemo se gospodinu predsedniku.
Emisija Peščanik, 16.05.2001.
Peščanik.net, 16.05.2001.