Radio emisija 06.06.2001, govore: Vojin Dimitrijević, Stojan Cerović, Andrej Korovljev i Vladan Matić.
Svetlana Lukić: Dobar dan poštovani slušaoci. Posle vesti koju sam jutros čula, da su Crnogorci pronašli naftu u svom delu mora i da samo malo dublje treba da zariju ašov, na nekih 6.000 metara otprilike, i nafta će se dići sve do Cetinja, ovaj apsurdni politički sukob između DOS-a i sada već svih političkih partija u Crnoj Gori postaje prvi put logičan. Potući ćemo se s braćom zbog nafte, a to već ima smisla.
Naš je problem što pre nego što eventualno Crnogorce ne pobacamo u more i sami zubima ne izgrizemo morsko dno moramo da vežbamo kopanje lopatom i to po Srbiji, i to skoro u svom dvorištu, i to samo na dva metra dubine.
Moramo da na nekoliko lokacija u okolini Beograda, čujem jutros i u Sremskoj Mitrovici, gde je zakopano preko sto leševa, potražimo ono što smo tokom rata zakopali.
Ti ljudi su u ovim danima sve naše blago i bez, kako se to kaže, rasvetljavanja njihove sudbine nema nama Svetog grala.
Crnogorci su se za sada i možda zauvek izvukli i to me podseća na onu priču o Austrijancima i Nemcima. Jedan nemački političar je rekao da je najveći uspeh austrijske diplomatije posle Drugog svetskog rata bio objašnjenje celom svetu da Hitler u stvari nije bio Austrijanac nego Nemac a da je Austrijanac bio Betoven. Jedan austrijski političar mu je odgovorio: “Jeste, to je tačno, ali je takođe istina da je Hitler napravio karijeru u Nemačkoj a Betoven u Austriji”.
Tako nekako dođe i sa nama. Milošević je napravio karijeru u Srbiji a Đukanović je napravio glavnu karijeru u antimiloševićevskoj Crnoj Gori.
Mada je, naravno, teško zamisliti Đukanovića kao crnogorskog Betovena, međutim, bilo kako bilo, leševi su počeli da ispadaju a sve ostalo je jadno izvlačenje. Kao na primer, izvlačenje generala Pavkovića da na Kosovu policija jeste bila pod zvaničnom komandom vojske ali da ga policija uopšte nije slušala a naročito general Sreten Lukić koji je od ’98. pa sve do dolaska KFOR-a na Kosovo komandovao svim jedinicama policije.
Gledam ga juče dok ministar Dušan Mihajlović govori o leševima iz hladnjače i o novim lokacijama i pitam se šta li taj čovek misli a pogotovo o čemu su misli oni koji su ga postavili, odnosno unapredili u zamenika ministra policije.
Kome ne bi bio mozak malo razdražen od ovakvih stvari? Stalno neke loše vesti, glasnika ne mogu da ubijem, međutim, ima i jedna dobra vest – Molder se vratio u “Dosije X”. Loša je sto je Armagedon počeo.
U današnjem Peščaniku, na samom početku ove ludosti između SNP-a i DOS-a koja traje danima i valjda će večeras da se završi, govore Stojan Cerović, kolumnista Vremena i profesor Vojin Dimitrijević.
Vojin Dimitrijević: Na čelu SNP-a, za razliku od čela ostatka SPS-a, nalaze se mnogo vispreniji političari, naročito Predrag Bulatović. Oni su zaključili da njihova stranka može i da ojača i da opstane na taj način što će zagovarati nekakvu jugoslovensku opciju, nasuprot onoj malo pomahnitaloj crnogorskoj opciji.
Sada su i oni na ivici propasti jer su dozvolili tu neku vrstu zadrtosti protiv Tribunala, a ona nije čudna, prvo treba zaštititi samoga Miloševića jer kod nas se, nažalost, to sve svelo na Miloševića a ne na saradnju sa Tribunalom, gde će to biti probitačno. Mislim da oni realističniji vođi SNP-a vide da to ne mogu da urade a da ne dobiju nekakav protivustupak. E sad, koji je to protivustupak? Ovaj koji oni sada nude lišava ih argumenta da su jugoslovenska stranka. To čak ide do paradoksa, ja ne znam kakav je konačni predlog ali ako je to bilo da će o izručenju konkretno da odlučuju republičke vlade, onda će u sadašnjoj situaciji odlučivati Milo Đukanović.
To će da stvori naravno i tu komplikaciju ko je Srbin, ko je Crnogorac po državljanstvu. Šljivančanin će se tome obradovati. Ali ono što je bitno jeste da se time saveznoj vlasti oduzima jedna kompetencija koja je nesporna. Prema tome, kada izdajemo strance, onda odlučuje savezno ministarstvo, a kada bi izdavali domaće državljane, sto ćemo ranije ili kasnije morati, onda savezno ministarstvo neće imati nikakve uloge i stvoriće se, sada ne samo de facto nego i de jura, oduzeće se još jedna kompetencija federaciji i stvoriće se još jedna podela na republike.
Nadam se da je to taktika. Na kraju krajeva, DOS bi bolje učinio da i njima izmisli nešto, da prosto mogu da kažu da su dobili, da im savetuju da nešto pametnije traže pa da to dobiju jer prosto čovek ne sme da misli na to kakve će to posledice da ima i kakvu će ljutnju da izazove i onda će biti sve jači ovi glasovi da ipak jedna manjinska stranka u ovoj mnogo manjoj federalnoj jedinici ugrožava celu državu i ovi glasovi da umesto da se Crna Gora otcepi od Srbije da Srbija treba da se odcepi od Crne Gore.
Stojan Cerović: Taj stav SNP-a je preterano čvrst za njihovu poziciju u ovoj koaliciji. Oni su do poslednjeg trenutka bili sa Miloševićem i nisu se razlikovali od njega, od SPS-a, tako da su se oni preko DOS-a jako rehabilitovali i nisu zbilja u poziciji da budu neki jako, jako čvrst pregovarač. Osim toga, taj stav o Haškom sudu ne izgleda kao nešto najgore, što oni do sada baš nikada nisu progutali. Mnogo su oni do sada već raznih političkih ustupaka napravili u tom procesu menjanja sopstvenog političkog identiteta, tako da se ne vidi zašto bi sada bilo baš tako teško da progutaju tako nešto. To je sada pomalo zagonetno, zašto su oni postali odjedanput tako tvrdoglavi.
Mislim da, pošto su oni nekako najbliže su sarađivali sa Koštunicom unutar celog DOS-a, a pošto je i Koštunica imao dosta tvrđi stav prema Hagu od ostatka ljudi u DOS-u, moguće je da je taj njihov otpor donekle podstaknuo Koštunica. To mi izgleda verovatno i vidim da on ima jedini nekog razumevanja za njihov stav i misli da je njihov predlog možda ipak smislen i da bi trebalo o tome da se razmisli.
Ispostavlja se da Koštunica, ako je to njegova platforma, ne želi da ima tu hipoteku, da on to verovatno vidi kao neku vrstu istorijske odgovornosti koju bi on hteo da izbegne. On na to ne gleda pragmatično kao sto gledaju Labus, Đindjić i to društvo koje pregovara sa međunarodnim organizacijama i brine o tim parama. Koštunica ne brine o tome i on ne odlučuje o tome i misli da njega neće niko da optuži za to ako donatorska konferencija propadne, mada ako to misli, nije sasvim u pravu, jer će to biti prilično jasno. Ako ispadne da smo mi zbilja kažnjeni tim razvlačenjem, onda će biti i on lično pogođen politički.
On, dakle, gleda na to, pretpostavljam, na ovaj način, ne tako pragmatično nego kao neko ko je odgovoran pred istorijom i ja imam nekog razumevanja za to, tačno da to jeste neka hipoteka. Istovremeno imam mnogo razumevanja i za te koji kažu – čekajte, treba da se živi.
Koštunica a i SNP verovatno žele da izbegnu sopstvenu odgovornost za tu stvar. To se radi i ne treba se tome nešto mnogo ni čuditi niti se zgražavati nad nečim takvim. Javnost treba da zna ako on to radi sada, ako on kaže: “Dobro, to izgleda mora da se uradi, ali neću ja to da uradim”, javnost treba da zna da je to sada neka vrsta igre i da to on sada radi nešto zbog sebe, a ne u nekom opštem interesu, da on prosto hoće sam da se izvuče, pa sada neka ga kazne onoliko koliko misle da je kriv u toj stvari.
Prosto, to je nešto što ne treba da se prećuti. Ljidi koji rade posao kao što je ovaj naš moraju da kažu tako nešto, ili u ovom slučaju predsednik brine o sopstvenoj koži. On ima pravo na to… Ako neko ima nešto protiv izručenja Miloševića, ne treba da misli da je za sve to kriv Đinđić, a Koštunica potpuno nevin nego da tu ima i neke podeljene odgovornosti.
Ja mislim da se radi o tome da on hoće to da izbegne. U tom slučaju on verovatno u perspektivi vidi sebe kao nekoga ko nastavlja tu politiku, konzervativnu i tradicionalističku, koja brine o tim velikim državnim stvarima uključujući dostojanstvo, pa naš rejting u svetu… Većina mojih prijatelja nema nikakvog razumevanja za to a ja imam nekog razumevanja zato što sam video da to na zapadu u stvari ne izgleda tako loše kao što nama izgleda, kada se ima u vidu model Miloševića i Šešelja koji su karikatura Koštunice, nije Koštunica baš to, daleko od toga, ali ima nečega sličnog, pa sad ko god se seća Slobe i Šešelja misli – ako nešto imalo liči na tako nešto onda su….
Ne, to spolja ne izgleda uopšte tako rđavo. On izgleda kao čovek koji je zbilja ozbiljno posvećen nekim svojim državnim odgovornostima, za razliku od većine političara i ovde i u svetu koji manje-više misle na dnevne stvari i vrlo su pragmatični i ne izgledaju kao neki ljudi od nekog moralnog integriteta. Tako da on uopšte ne izgleda tako loše, naprotiv, sećam se, u Americi, u Vašingtonu gde sam bio još neko vreme posle 5. oktobra kako su pričali da bi Klinton obožavao kad bi mogao da dođe u Beograd i sedne s Koštunicom samo da nema nekih demonstracija i slično, kako bi on bio vrlo srećan.
Oni su zapamtili kako je on rekao da ne voli baš mnogo Ameriku, zato im je bilo malo žao, nisu bili ljuti ali su bili malo pogođeni jer je on izgledao kao neko ko je vođa neke uspešne pobune, neke demokratske revolucije i sad, eto, taj čovek koji je na čelu svega toga nije njihov čovek nego, naprotiv, čak mu se i ne sviđa mnogo Amerika. Nisu navikli na tako nešto. Obično su u tim takozvanim demokratskim promenama učestvovali ljudi koji bili vrlo bliski ili prijateljski raspoloženi prema Americi. Ovo je prvi slučaj da se dešava nekako malo drugačije.
Reč je o tome da on zbilja izgleda mnogo bolje napolje nego nekim ljudima ovde. Mada vidim da većini naroda i ovde izgleda dovoljno dobro, sudeći po tom rejtingu. Ali ima tu i neke opozicije, liberalne, urbane koja misli da on izgleda suviše staromodno a u stvari uopšte ne izgleda. Odnosno izgleda na neki način, ali to nije obavezno rđavo.
Svetlana Lukić: U jednom času je predsednik Koštunica rekao da treba razmisliti o tom predlogu SNP-a?
Vojin Dimitrijević: Ne, on je posle to čak i precizirao, čini mi se dobro, da je vredan pažnje. A to je “vredan pažnje” kao baza za diskusiju, za početak nekih pregovora da se neki ustupak njima da. Te neke pretpostavke u našoj intrigantskoj sredini da je on inspirisao SNP da to uradi mislim da nisu tačne. On je video da ako budemo stalno zatezali te odnose u situaciji kada nismo dovoljno jaki, da bismo se opet opredeljivali za carstvo nebesko, što je stvarno u istoriji Srbije dovoljno puta urađeno.
Stojan Cerović: Vidim da se mnogo ljudi boji od toga da ne uđemo ponovo u neku oštriju konfrontaciju sa zapadom i to nam stvarno ne bi trebalo. Ja mislim da ta opasnost ipak nije tako velika i da u bi ovom slučaju možda zapad mogao a i trebalo da ima nekog razumevanja i da napravi neki gest, možda to nije isključeno.
Mnogi misle da je uzaludno da se nadamo tako nečemu, da ima da se ispuni ono što se traži i tačka. Meni se čini da tačno da to pitanje Haškog suda ovde ipak pogađa neki politički čvor i zbilja preti da uzdruma tu novu vlast koju bi trebalo smatrati najmodernijom koju smo možda ikada imali i u svakom slučaju okrenutu prema zapadu.
E sad, u interesu zapada ne bi trebalo da bude da se ta vlast nekako ruši i da se destabilizuje jer ono što bi došlo posle verovatno ne bi bilo tako dobro ili lako je moguće da bi bilo slabije od toga. Mislim da se boljem u ovom slučaju prosto ne možemo nadati i zato mislim da je ta politika Haškog suda u meri u kojoj je to politika, a jeste u nekoj meri politika, i u velikoj meri, onda da je možda suviše rigidna i da bi trebalo možda da vide da to ovde proizvodi negativne političke posledice, pa da kažu – dobro, ajde da im damo još malo vremena.
Mislim da kod njih postoji u toj političkoj eliti na zapadu neka vrsta dvostrukih, trostrukih odnosa prema Beogradu. S jedne strane, to je, eto, toliko dugo godina je Beograd njih vukao za nos i radio svakakve svinjarije i verovatno postoji neko osećanje da je to zemlja u suviše lošem stanju tako da je tu nekako rizično i možda se ne isplati ulagati previše ili možda previše brzo. Mi ne okupiramo više ničiju pažnju previše. U ono vreme kada je padao Berlinski zid to je bio ogroman istorijski događaj. Ovo je mali događaj.
Vojin Dimitrijević: Vidim opet ono što se kod nas vrlo često dešava i što smo na neki način izgleda kao mentalitet preuzeli od Miloševića. Prvo za neki naš ustupak nudi nam se velika nagrada, pa ga onda ne dajemo, pa nam se nudi manja nagrada pa ga ne dajemo, Milošević je na kraju sve džabe prodavao. Imajmo u vidu da Slobodan Milošević, mislim da smo mi donekle zato dobili intervenciju, da je on napravio jednu kolekciju ličnih protivnika kojoj se na kraju pridružio i Holbruk. To su ljudi koje je povukao dobro za nos.
Otkada je Tribunal postao, to je naravno naša velika bruka i sramota i niko ne voli što on postoji baš samo za nas i za Ruandu, ali smo imali načina da jako neutrališemo taj sud da smo počeli nešto da činimo. Sada je slučaj hladnjače vrlo zanimljiv. Da li će sada da se povede neki postupak. Čak i vojni tužioci koriste nešto osetljivije reči… Primer je vrlo poučan. Ona je prosto izronila kao u onim kriminalističkim filmovima, leš je ispao iz ormana i tako da sad mora nešto da se učini. Možda će iz toga izaći neka jača podrška Tribunala.
Stojan Cerović: Kad imaš toliku vlast, ljudi onda traže sve i odmah i gledaju samo u taj DOS i u tu vladu i nema tu da se oni sad vade na nešto drugo, to ne postoji. To očekivanje je nekako utrostručeno izgleda zbog toga što su oni baš tako, i to je na neki način, ako hoćeš i pravedno u stvari, mislim eto, pobedili ste, svi su bili za vas, ‘ajde sada proizvodite neka čuda dnevno.
I oni zbilja rade, koliko ja znam, ti ljudi u vladi rade po 25 sati dnevno ali istovremeno je tačno to da nekako u pravom smislu sistem nije počeo da funkcioniše nego sada neki ljudi u ministarstvima padaju na nos a ostatak naroda manje-više sedi i gleda i traži da se nešto manje-više isporuči. To uključivanje društva i prosto neke šire osnove u tu tranziciju, taj preobražaj nekako nije uspeo i mislim da je vlada tu nešto propustila da uradi. Nisu uspeli da animiraju ljude, ne znam tačno šta se tu dogodilo.
Svetlana Lukić: Pitanje je sada što nemaju dovoljno saradnika pa moraju sve sami da rade.
Stojan Cerović: Pa nemaju. Nemaju ni para da plate te saradnike, i zbilja izgleda da je tačno da mnogi od njih rade stvarno iz nekog entuzijazma, onako – ‘ajde da učestvujem u toj stvari, ajde da nešto pomognem… Ima tu talentovanih amatera. Ovde se u stvari bolje radi kada imaš neku takvu vrstu inspiracije kao što mi sada imamo neku vrstu istorijske inspiracije. E sad, da li to ima dovoljno pokrića, ima li dovoljno snage? Mi smo… Ova zemlja je ozbiljno iscrpljena i uzašno umorna zemlja. Mislim da je mnogo ljudi mentalno prolupalo, mentalno se loše držimo.
Ako se mi izvučemo iz ovoga, to će biti veliko čudo i podvig velikih razmera. Nije dovoljna politička volja. U redu je. Izgleda da postoji politička volja ali mislim da su snage užasno slabe. Ne znam,trebaće nam i sreće. Bilo bi dobro da nam neko malo pomogne, pretpostavljam, ali ne znam kako to ide.
Istovremeno postoji i to osećanje da bi nekako trebalo sačuvati i neku mrvu nekog istorijskog dostojanstva oko tog Haga i tako da je sve to vezano u nekakav čvor. Imam malo neke crne slutnje kada slušam onog ministra Mihajlovića i to njegovo društvo. Bojim se da možda ta mafija, ako je to tih razmera, a odnekud mi se čini da to može biti jako tačno, da nama preti jedna vrsta društvenog sloma i da ćemo mi možda biti neka zemlja neuspele tranzicije. Ne moramo možda proći tako kao Mađari, Česi, Poljaci, Slovenci.
Mi upošte nismo nepovratno na tom putu. Postoji neka politička volja da se to tako napravi i ostvari ali izgleda da postoje dosta jake sile nekog raspada koje potiču iz tog kriminalizovanog društva koje su možda suviše moćne. Pitanje je kako će to uopšte ići. Mi nekako nismo ni dovoljno prihvaćeni još na taj način kao što su bile te zemlje istočne Evrope koje je zapad nekako zgrabio i odmah uredio te odnose unutar, ušli su i sa nekim ozbiljnijim parama i tako dalje. Mi smo malo prepušteni sebi i utoliko je to sve teže i rizičnije tako da bismo morali da izvučemo iz sebe mnogo više nego što su oni uradili i da se sami napregnemo preko svih mogućih naših moći.
Mislim da postoji taj realni rizik da to postane zbilja nešto što kaže Mihajlović – Kolumbija. Nešto tako, neka švercerska, poluorijentalna zemlja koja u stvari ne liči na taj model društva nego ćeš imati neku malu hiperbogatu elitu i neku tako pauperizovanu masu. Nama je kao i svima drugima potrebna velika srednja klasa a nisam sasvim siguran da se krećemo u tom pravcu.
Vojin Dimitrijević: Ja se manje uznemiravam nego mnogi ljudi oko mene zato što se prosto sećam onoga iz Hamleta “Biti spreman – to je sve”. Čovek je mogao da zna da će se razne stvari desiti, da će sada svaka kukavica da izlazi i da demonstrira, da će svaki nitkov da se poziva na svoja ljudska prava, i nešto što verovatno najviše uznemirava, da su jednostavno ti ljudi u prethodnom režimu umeli da blagovremeno investiraju u svoje ekonomske pozicije, oni su na vreme otkupljivali svoja preduzeća, pare su sklonili tako da će prosto naići jedan sloj koji će parama moći da kupi sve. Naročito u ovom osiromašenom društvu, to ne moraju da budu velike pare.
Vi ne možete osuđivati ljude koji dugo žive loše pa im neko ponudi da žive malo bolje, što će pristajati na te stvari. Mislim da nova vlast nema dovoljan imunitet da odbije usluge takvih ljudi. Ne bi smeo državne troškove da plaća nikakav privatnik. Vidite, povremeno službene puteve najvećih rukovodilaca pokrivaju neke firme. Znate šta, to je ono što je meni moj deda rekao: “Ako ti nudi seljak nešto džabe da ti uradi, on će doći da to naplati”. Moj deda je bio seljak pa je to znao. Čega smo se bojali – to se dešava.
Svetlana Lukić: Slušali ste Stojana Cerovića i profesora Vojina Dimitrijevića. U nastavku emisije govoriće pisac Vladan Matić i reditelj iz Pule Andrej Korobljev. Obojica su se inače nedavno vratili kući, Andrej u Hrvatsku, tačnije u Pulu, on je čekao da Tuđman ode u večna lovišta, a Vladan Matić se vratio u Beograd, on je čekao da Miloševic ode u večni pritvor.
Najpre će govoriti Andrej Korovljev. On je inače učestvovao na međunarodnom filmskom festivalu Jedan svet, koji je šest dana trajao u SKC-u. Festival je bio rekordno nisko posećen. Naravno, postavlja se pitanje kako su i zašto Beograđani tako uspešno zaobilazili ovaj festival i ove filmove, naročito njihov sadržaj. Prvo Andrej Korovljev.
Andrej Korovljev: Očekivao sam puno veći nazadak u odnosu na Zagreb, kako nisam bio 11 godina ovdje, međutim malo sam se začudio da je taj nivo urbane kulture još uvijek preživio i to u znatnoj mjeri. Ugodno sam iznenađen i gradom i ljudima i mentalitetom.
Zagreb se nekako, neću reći obnovio, ali dosta se ulagalo u njega, tako da je Zagreb dosta ulickan, ušminkan. Mene je ovo asociralo, kada sam došao nakon tih 11 godina, imao sam osjećaj da sam se našao u jednoj vremenskoj rupi u staroj Jugoslaviji. Teško je opisati taj osjećaj ali sve je ostalo isto onako kao što je nekada i kod nas bilo. Recimo, sve firme imaju još uvijek iste logotipe, prevozna sredstva su takva kao što jesu, cijeli jedan duh tog vremena me na početku bacio u prošlost.
Svetlana Vuković: Šta si radio svih ovih 11 godina?
Andrej Korovljev: Ja sam djelomično bio u Zagrebu i studirao nešto što nema veze sa filmskom režijom, što se zove strojarstvo i brodogradnja, mašinstvo do ’95. Onda sam putovao po svijetu jer je za mene bilo poprilično nepodnošljivo živjeti pod jednom ideološkom stegom bivšeg režima. Proveo sam pet godina u Londonu studirajući filmsku režiju i onda nakon ovih promijena kod nas, trećesječanskih prošle godine, vratio sam se u Hrvatsku kada sam vidio i namirisao da će se sve to nekako normalizirati i da će se normalno živjeti kao što se živjelo nekada, opet spominjem kasne 80-ih, to je neki romantični period iz mog života, najbolji.
Niti sam ja bio u ratu, niti je neko od mojih nastradao u tom ratu, ali mogu sa sigurnošću reći da ja smatram tih 10 godina mog života kao jednu rupu, kao deset godina izgubljenog vremena, koje se, ono, možda najboljih godina između 20 i 30 godina, koje se ne mogu nikada povratiti.
To je jedno nevjerovatno životno iskustvo kada je iz one kolijevke Ante Markovića, iz tih najboljih godina kada su se koncerti svirali svaki dan svugdje, u urbanim centrima, kada je urbana kultura bila na vrhuncu, naći se u takvoj jednoj sredini gdje je kompletno sve puklo, više u stvari kao čovjek iz urbane sredine, više ne pripadaš nigdje.
Ja sam još dobro i ostao, pola moje generacije, pogotovo iz Pule, napustilo je ’91/92. godine zemlju. Neki su se već vratili a većina se nije uopće vratila. Vani je drugačiji pristup. Ja sam vani proveo tih pet godina, ali ja se nisam nikada osjećao kao pripadnik te sredine.
Mislim uvijek se osjećaš kao stranac. Dobiješ taj kompleks – biti stranac u tom svijetu. Baš u to vrijeme kada sam radio na ovom filmu Rajka Grlića o parlamentarnih izborima u Hrvatskoj, dokumentarni dugometražni film koji će se definitivno prikazivati i kod vas, radili smo 20 dana bez prestanka snimajući političare iza zavjese i gledajući i promatrajući tu jednu malu revoluciju u političkom smislu i tu sam definitivno odlučio vratiti se nazad. Sad ide napokon negdje.
Zazor od Srba je recimo ono što se nekada zvalo “antisrpska histerija”. To je jednostavno objasniti zato jer je od ’91. godine do ’93. postojao rat. Jedan veliki deo Hrvatske je bio u plamenu, Vukovar je srušen do temelja. Veliki gradovi poput Vinkovaca, Osijeka granatirani su iz dana u dan, da je Dubrovnik devastiran a ono što je u stvari potpaljivalo cijelu tu vatru bili su mediji koji su svjesno ratnohuškački širili nacionalnu, etničku mržnju i rasizam.
Za mene veliku krivicu za taj rat imaju mediji sa svih strana. Ja sada baš sudjelujem na jednom dokumentarnom filmu koji se bavi ratnim zločinima Hrvata u Hrvatskoj, pa pregledam tu arhivu iz ’91. godine. Ja sam već zaboravio kako se tada pričalo, koji je to vokabular i koje su se tu konstrukcije slagale. Gebels je mali dečko od palube za televiziju tog vremena. Ja još uvijek vidim ljude koji su bili svijesno uključeni u te stvari, koji su uređivali emisije.
Meni je to nevjerovatno kada vidim tu facu i kada vidim da taj čovjek još uvijek radi na televiziji i još uvjek prima plaću, jos uvijek ga mi plaćamo kao porezni obveznici jer je to državna televizija. Meni je to pomalo sick.
Hrvate je jako, jako nervirala u to vrijeme bas apatija onih Srba koji nisu direktno bili uključeni u rat. Znači, ljudi koji su, kao što si ti rekla, izašli vani i pili kapućino kada je Vukovar sravnjen sa zemljom. Ta jedna isključenost iz događaja, zapravo rat nije bio na ovim prostorima, to je iz građanskih, intelektualnih krugova ili urbanih krugova je užasno, užasno nervirala hrvatsku populaciju u to vrijeme. Ako se već tako uzašne stvari događaju, izađite na ulice, napravite nešto, objasnite ljudima, pokrenite nešto da ne dođe do još gorih stvari, međutim – ništa se nije događalo.
Ja nikada nisam bio bijesan na taj način na koji je svjetina i masa bila bijesna. Mogu reći za sebe da sam možda jedan od rijetkih koji nije bio nimalo izmanipuliran. Većina ljudi jeste, i većina ljudi to zna sada. Neki poriču, neki priznaju. Neki sada dolaze svijesti od svega toga. Tako je bilo. Apsolutno je bilo ali mislim da to postoji i sada. Vi imate i sami prilike vidjeti po medijima šta se kod nas događalo u vezi s ovim ratnim zločinima i izručivanjem, opet izmanipulirani ulični prosvjedi, događanje naroda ili što slično.
Ma ne, toga nema. To je izmanipulirani predizborni skup HDZ-a koji se sada vraća na neka vrata. Zapravo je gospodarska kriza i kod nas pa sad oni udružuju taj njihov desni blok i huškaju jedan dio hrvatske populacije na drugi dio hrvatske populacije. Kod nas je sada ta stratifikacija došla desno i lijevo, više ne postoji nijedan pravi politički centar sjetonazora. Ovi su svi okrenuti budućnosti, suradnji, evropskoj zajednici, a gomila desničara želi vratiti ono sto šu izgubili. A ono što su izgubili jeste moć i novac i sustavna pljačka. Ja se toplo nadam da im se to neće više nikada dopustiti.
Svetlana Lukić: Čuli ste Andreja Korovljeva. Njegov film je prikazan ovde u SKC-u. To je bio međunarodni festival filmova o ljudskim pravim. A sada govori Vladan Matić, pisac i biznismen. On je devet godina bio u emigraciji, odnosno otišao je iz Beograda ’92. godine i vratio se prošle godine. Inače, Geopoetika mu je nedavno izdala knjigu “Album”. Vladan Matić će pričati o godinama provedenim van Jugoslavije. Bio je zaista na raznim mestima. On je, inače, danas na operaciji ovde u Beogradu. Želimo mu, naravno, sve najbolje. Slušate njegovu priču, znači gde je od ’92. do 2000. godine bio Vladan Matić i šta je radio.
Vladan Matić: Mene 9. mart nije nešto impresionirao. Ali su me impresionirali 10. i 11. mart. Ja sam tu negde video neku tačku, da će stvari ipak otići u tandariju. Bilo je 200.000, 300.000 ljudi u Beogradu, bilo je strašno mnogo ljudi i poruka koju šaljem je vrlo miroljubiva. Ja sad naivno očekujem da recimo u Zagrebu izađe tri puta manje, oni su malo disciplinovaniji nacionalno a i malo plašljiviji i tako dalje, a i manje ih je, neka izađe tamo 50.000 ljudi, onda će ipak stvari nekako da legnu, pa ako baš ne može da se sačuva država, onda će bar nešto da razgovaraju normalno.
Ja vidim da tamo ne pada na pamet nikome da izađe, sprdaju se, snimaju, kažem – ovo će na loše izaći, onda kada se suzi politička opcija na to da li ste vi za Vuka Draskovića ili za Slobu Miloševića.
Ja sam se u jednom trenutku osećao kao Kandid. Vi ste na nekoj ledini. Vi ste došli iz nekog svog Tunder-ten-tronka ili odakle već dolazi Kandid. On je sad odjednom na nekoj ledini gde se tuku Bugari ili Avari, i sad njega pitaju – momče da li si za Bugare ili za Avare? Pa nisam. I to je grozno. Ali to je grozno zbog druge stvari, jer ono čime je obeležena moja mladost, to je bila ta stalna presija da ste vi stalno bez dovoljno informacija, nikada nam nisu davane informacije ali je stalno traženo da se na ovaj ili način izjašnjavamo. To je jedan deo političkog procesa koji je meni zapravo jako odvratan, to je stalno uvaljivanje nečije odgovornosti.
Moskva je tako veliki grad da stvarno imam utisak da tamo pola grada odleti u vazduh, druga polovina ne bi to znala. Imate od Kremlja ulicu od 40 kilometara. Mene je to uzašno zamaralo. Kada je trebalo da kupujem nameštaj, to je bilo mučenje. Nemate vi sve na jednom mestu. Pisaći sto je u Saburovu, police su u Medvedkovu, to 200 kilometara dalje. To je jedan užasan osećaj neke namerne nedovršenosti – kao, mrzi nas. Mi ćemo da smislimo, Nemci neka naprave, i kao ‘ajde.
Moskva 90-ih to su kiosci, to je, mila majko, beda na sve strane, babe koje prodaju hleb, neka koja prodaje polomljene sijalice, ja je pitam zašto a ona kaže: “Uzmete polomljenu sijalicu, pa odete u svoju firmu, pa onda zamenite polomljenu sijalicu pravom, a pravu odnesete kući”. Moskva je ličila na bazar 90-ih godina. I sad moj šok, Moskva 2000. godine izgleda apsolutno savršeno, imate i kafiće i decu koja voze rolere, izgleda kao bilo koji grad bilo gde na svetu.
Slika bede i dalje ima, da ne bih bio fasciniran sad samo tim božanstvenim centrom grada, ja sam seo na liniju metroa koja najviše ide nad zemljom, to je Filjiska linija, plava linija. I otišao sam na Filji. Tamo su i dalje hruščovke. Oni su rešili stambeno pitanje za vreme Hruščova izgradnjom zgrada koje su po užasno niskim standardima. Kako sam izašao iz metro-stanice, red baba prodaje cveće, što je vid prošnje, red deda prodaje kruške. Pedeset ljudi koji prodaju kruške, to deluje somnabulno.
To je bilo tada ’93. godine, sve se plaćalo u dolarima. Plaćate parking u dolarima. Mi smo se sprdali, kao, ako bi se povukli dolari iz Moskve i vratili u Ameriku, bilo bi inflacije, ne zna se.
Poslednji put sam bio u Petrogradu ’97, u decembru, recimo, i imao sam užasne utiske jer ja mrzim polarnu noć. To znači da dan teoretski traje od 10 do 15 jer do 10 je tama i od 15 je tama a između je oblačno, tako da vi dan i ne vidite a leto je lepo, samo da nema tih belih noći bilo bi još lepše. Dan i noć su interesantni kada čitate Dostojevskog, pa onda dođete tamo, kao, “jao što je romantično”, pa ostanete jednu noć kao turista, ja sam bio sedam dana za vreme belih noći i hteo sam da poludim. Sedam dana bez spavanja. Lepa je okolina, to jezero okolo, to je stvarno fascinantno, pogotovo leti kad imate tu modru boju jezera, pa onda modro nebo, kao da ste ušli u neku sliku od emajla.
Prvo sam išao u Zimbabve, stalno su me vabili neki prijatelji koji su tamo godinama bila. Nešto mi nije išlo. U zološkom vrtu sam bio, vidite jedan safari park – videli ste ih sve. Šta sad, slon je slon, žirafa je žirafa. Jeste lepo, ali sam jedva dočekao kada sam dobio taj poziv za Rusiju da odem tamo. I koliko god mi je bilo mrsko te godine u Rusiji zato što sam imao prvenstveno moralno dileme oko toga šta ja zapravo tamo radim i šta ja tamo glumim, opet sam vrlo rado otišao.
Afrika je apsolutno neinteresantna. Meni je to bilo grozno jer sam živeo u gradu bez pozorišta, u gradu u kom nemate nikakvu normalnu muziku da slušate, imate jednu knjižaru gde nađete šta zapadne slučajno. Prvi veći grad koji zaista liči na grad je Johanezburg, a to je svega 1.300 kilometara odatle. Mi smo išli par puta kolima, ucakle se okice lavova. Kažu da se zaustavimo na stajankama.
Ma na kakvim stajankama čoveče! Tu dolaze male životinje po otpatke, velike životinje dolaze po male životinje, samo mi još tu treba da dođemo, uvek se mota neki lav okolo. Jezivo. Ja volim da pešačim po planinama. Evo, sad u Češkoj sam se napešačio onoliko ali Češka je do te mere civilizovana da tamo iako promašite put, gde god da promašite put, vi samo nastavite u tom istom prvcu, posle dva kilometra ste u pivnici. To je visoko urbanizovana celina već 70 godina. Cela zemlja je elektrifikovana 1930, tako da to baš nije neka avantura. Ja sam se u Češkoj oblačio kao pripadnik paravojnih formacija. Obučem se sa ekipom s kojom idem na pešačenje i pogledamo se – samo nam fale kalašnjikovi da bismo se prošetali kroz neke šume koje su zapravo nacionalni parkovi.
Ne znam kad su u toj zemlji poslednji put videli vuka. Češka mi je mnogo više prijala, nisam se tamo nikada osećao kao stranac.
Osećam nostalgiju za određenim prostorima. Recimo, godinama sanjam dva prostora. Prostor stana u kome smo relativno dugo živeli u Vojvode Dobrinjca i osećam nostalgiju za dedinom kućom u Sremskoj Mitrovici. U samom centru Mitrovice, u ulici Svetozara Miletića. Tamo ne smete bunar da kopate bez arheologa. Ceo grad je bukvalno nalazište. Ne znaju šta više da rade s tim – da li je bolje da ga zatrpaju da bi to sačuvali ili da ga stave pod stakleno zvono. Ludački je grad. Svašta sam ja nalazio po dvorištu, bajonete austrougarske… Znate ono –istorija je oko vas, a vi se tu kao nešto igrate žmurke. Savršeno.
Ja sam stalno tvrdio kada sam otišao odavde, da je sve ostalo osim Beograda, šator. Doživeo sam to kao da sam živeo u Juti, bilo gde. U Pragu sam živeo sedam godina i imao sam televizor od 17 inča koji je koštao 150 maraka, jer sutra ću ja da se vratim u Beograd. Otišao sam ’92. godine i vratio sam se sada.
Prvi put sam došao na Novu godinu ’94. Bio sam totalno šokiran. Prošle godine sam tempirao nekako, pošto mi je uvek bio san da odem u tu Mongoliju, od prvih tekstova sam sanjao neke velike prostore, da ne mislite da je to divljina – u Ulan Batoru je bilo prošle godine nekih 40 internet kafića, koliko ih je bilo i u Beogradu. Nisu uopšte ni naivni ni glupi. Svaka druga kuća ima satelitsku televiziju u sred Gobija.
Prešli smo za dve nedelje 4.000 kilometara. Džipom, naravno, pošto je to zemlja bez puteva. Orijentiri su bandere, jer nema znakova, nema ničega. Mapa, bandere, kompas, neka ti je bog na pomoći. Na svakih sto kilometara imaju neke pumpe, ko zna da ih nađe. Bio sam ovde u Beogradu 18. septembra, tempirano, ne zna se. Gledam televiziju, potpuno zgranut.
Ono što tamo možete da doživite jeste najpribližnije nirvani. Ja ne znam kako se doživljava nirvana ali vi imate zemlju koja je 100% budistička zemlja, svuda su neki manastiri, gomila lama, vrlo ljubazni ljudi, svi pričaju ruski, šta god vam treba oni vam objasne. Onda ti nomadi. Uvek hoće da nam pomognu u pustinji. Da se ne pomažu, izumrli bi. Kako da vam objasnim, tamo zimi vukovi dolaze u čoporima u centar Ulan Batora. Ja sedim u Ulan Baroru na klupu, pogledam gore, a ono lete orlovi. Otprilike, kao da nose decu sa piknika, stalno je divljina.
Ali ono što doživite tamo jeste neki savršeni mir. Prvo shvatite da je to neka zemlja postistorije. Šta su imali da dokažu u istoriji dokazali su za vreme Džingis Kana, vala niko nije kao oni. Imali su carstvo veće od ičega što je zamišljeno na ovoj planeti. Shvatite da su oni imali i Kinu i Persiju i u Rusiju, šta sve nisu držali u jednom trenutku. Duplo veća je ta zemlja bila od Sovjetskog Saveza sa svim satelitima. Nezamislivo velika. Eno ih sada žive kako su živeli pre 5.000 godina i ne vidim da im nešto fali. Uzimaju od civilizacije šta im treba. Ja sam došao srećan sa tog puta.
Svetlana Vuković: Koje godine?
Vladan Matić: 2000. Evo sad.Uključim televizor a ovde sad kontra ide neka priča – borba sinova svetlosti protiv sinova tame. Patoligija. Sudnji dan. Levo idu grešni, desno idu pravi. Samo što nije počeo Armagedon. Rekoh – mila majko! Zove majka mog kuma i pita me: “Kako je bilo, kako se osećaš?” Rekoh: “Šta da vam kažem, iz nirvane u eshatologiju – za jedan organizam malo mnogo”.
Svetlana Lukić: Bila je ovo emisija Peščanik. Govorili su profesor Vojin Dimitrijević, Stojan Cerović, Andrej Korovljev i Vladan Matić. Realizacija Marko Gojgić, montaža Boža Podunavac. Emisiju pripremile Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Hvala vam što ste slušali Peščanik.
Emisija Peščanik, 06.06.2001.
Peščanik.net, 06.06.2001.