Radio emisija 13.06.2001, govore: Zagorka Golubović, Ljubiša Rajić, Čedomir Čupić, Srbobran Branković, Goran Novaković i Svetlana Slapšak.
Svetlana Lukić: Dobar dan poštovani slušaoci. Kod nas je ovde na Balkanu uvek bivalo jako prometno, dolazile su ali i odlazile vojske, u međuvremenu nas proređivale, a onda smo se mi dosetili da to možemo i bez njih da uradimo jedni drugima. Onda su naravno počeli da stižu UNPROFOR, IFOR, SFOR, UNPREDEP u Makedoniji, sećate se, onda naš KFOR, a juče je NATO glasnik grčki ministar Jorgos Papandreu najavio mogućnost dolaska nove skraćenice u Makedoniju. U Briselu se, kao što ste čuli verovatno, danas raspravlja o plavim šlemovima, beretkama, kapicama sa kićankama koje će ovde čuvati mir. Kako se stvari razvijaju mira na Balkanu će biti kada bude više njih nego nas.
Mi smo za sada završili ratovanje i avion nam je valjda na pravom kursu, samo još uvek ne znamo ima li pilota u ovom avionu.
Ljulja se poslednjih dana, a naš predsednik je sinoć posle razgovora sa Bulatovićem kao stjuardesa onako umirivao putnike – sve će biti u redu. Ovih dana Koštunica je sa svojim zabrinutim ali umirujućim licem igrao ulogu glavne stjuardese zadužene za optimizam umesto premijera koji je postao nervozan, jer su mu se digli na ustanak taksisti, lekari, proizvođači malina…
Sa stanovišta novih vlasti mnogi građani imaju nerealna očekivanja, čekaju da im, kako je nedavno u Peščaniku rekao Žarko Korać, da im DOS stvori odmah i sve, da im kuva kafu, pospremi kuću, poore njivu.
Da mnogi od nas imaju nerealna očekivanja slaže se i profesor Zaga Golubović, ali….
Zagorka Golubović: Nama propaganda više nije potrebna, mi smo zaluđivani propagandom decenijama. Potrebno je da vlast na svaku primedbu argumentovano odgovori. Ja ću da navedem primer, u jučerašnjim novinama odgovor Vesića, koji je jedan od predstavnika vlasti, koji je na vrlo arogantan način odgovorio na neke kritike i ne pokušavajući uopšte da ih argumentovano pobije, jednostavno je rekao – to nije tačno. To nije način na koji nova vlast sme da komunicira sa javnošću.
Ako će vlast nastaviti da vlada na taj način, da će u nekim tajnim krugovima kao što se to često dešava, pa čak često izbace i novinare iz parlamenta ili sa sednica DOS-a i tako dalje, ako će u nekim uskim krugovima donositi odluke koje neće objašnjavati onda je to jedan način vladanja koji je ostavljen u nasleđe iz prošlosti, a koji je nedopustiv. Drugim rečima, vlada ni na koji način ne bi smela da bude suprotstavljena građanima.
Ono što se često zamera, ja to čujem na svakom koraku, da se ponovo uspostavlja neka partijska država, jer većina funkcionera koji su došli na vlast došli su po partijskoj liniji, bez obzira da li su stručni ili nisu stručni. Vlada donosi, što je po mom mišljenju potpuno nepravilno, odluke u okvirima DOS-a. Molim vas, DOS je političko telo, je li to novi Centralni komitet?
Molim vas, uzmite ovoliko nezadovoljstvo izazvano u institucijama zdravstva protiv ministra Obrena Joksimovića. DSS odgovara – mi smo sa njim zadovoljni. To je stvarno arogancija. Dobro, sad je rečeno formirana je komisija koja će da ispita, ali je opet rečeno – ali mi ne vidimo šta se njemu zamera. Znači, opet se prejudicira i toj komisiji da ona ne treba da vidi šta se njemu zamera, a dovoljan je njegov način ponašanja, nekulturan način ponašanja, to bi bilo sasvim dovoljno da on ne bude ministar.
Recimo, neshvatljivo je da je nova vlast mogla doneti neke ključne zakone bez učešća javnosti. Vlada nije uključila sindikalne organizacije u raspravu o zakonima koji se tiču sfere rada. Bio je pokušaj da se to učini sa Zakonom o univerzitetu, o visokom obrazovanju. Zahvaljujući energičnom stavu Rektorata i Naučnog veća Univerziteta to nije prošlo. Dat je zakon na raspravu, bar po stručnim univerzitetskim telima i došlo je mnogo amandmana i na osnovu toga se prave ispravke, međutim, da se javnost nije pobunila i to bi prošlo.
Dakle, postoji jedna tendencija da se vlada ponaša kao da je sveznajuća i jedan mali broj savetnika, opet ne znamo kako izabranih, jer kad pogledamo, ja neću da govorim sada o ljudima poimence, ali kad pogledamo neke ljude koje i ja lično znam, pitam se na osnovu čega su oni savetnici, kao što se pitam za mnoge ministre na osnovu čega su oni ministri ili za zamenike ministara.
Dakle, ne može se vlast ponašati kao da je sveznajuća, utoliko pre što do sada nikada nije imala priliku da bude vlast. Ja mislim da bi bilo potpuno pošteno i otvoreno da se kaže – mi još ne znamo kako se vlada, mi tek učimo, oprostite, pravimo greške jer su to prvi koraci. Zašto to ne bi mogla vlast da kaže a da joj ne padne tron sa glave? Naprotiv, ja mislim da bi ljudi mnogo više poverenja imali u takvu vlast, jer bi se osetili da su joj bliži, jer bi shvatili da vlast sebe ne tumači kao da je nedodirljiva i da vlast čeka pomoć od samih građana.
Samo jedan primer koji pokazuje da postoji nedovoljno fer odnos vlasti prema građanima, to je recimo način na koji se vlada ponaša prema nevladinim organizacijama, prema pokretu Otpor, prema nezavisnim sindikatima. Da nije bilo njih ja garantujem da ova vlast ne bi bila na tom mestu na kome je. Dakle, vlast nije sama sebe ustoličila, nego zahvaljujući vrlo aktivnom angažovanju jednog velikog broja građana. Kako se vlast ponaša – ignoriše. Dakle, ideja partnerstva ne postoji. Svaka vlast kvari ljude, vlast je veliko iskušenje.
Mi ne možemo da se zadovoljimo time da smo na izborima dobili novu vlast i da čekamo četiri godine da na novim izborima srušimo tu vlast ako nismo njome zadovoljni, pa da nam dođe Šešelj ili da nam dođe ponovo SPS. Mi treba sve da učinimo, i vlast i građani, da na idućim izborima ponovo demokratska vlast dobije šansu da vlada, a ne da je zamene zbog nezadovoljstva na koje se nije reagovalo i koje je ignorisano, dođu na vlast SPS-ovci ili radikali. Ovih četiri godine koje su pred nama su sudbonosne i sad stvarno moraju sudbonosne odluke da se donose, naravno u granicama mogućnosti, a mogućnosti stvaraju i građani a ne samo vlast.
Svetlana Lukić: Da li se to odnosi i na vrh države, savezne, odnosno na predsednika…?
Zagorka Golubović: Ja lično mislim da se odnosi i na savezni i na republički nivo, štaviše ono što se radi na saveznom nivou, osim ove grupe ekonomista, još manje je poznato nego ono što se radi na republičkom nivou.
Opet ću vam navesti samo jedan primer, molim vas, ministarstvo savezno donosi odluku da uvede veronauku, znači nauku koja će vaspitavati vernike, u državne škole i time menja Ustav i karakter države, zato što je ministar vera u saveznoj vladi vernik i zato što ima iz najvišeg vrha podršku. Jednostavno to ministarstvo je ispod žita donelo takvu odluku, a to je bila stvar za referendum, molim vas, o tome se na referendumu građanstvo moralo izjašnjavati. To su stvari koje su nedopustive.
Evo, ova vest da će se on i Žižić sastati, znači u četiri oka treba da se donese odluka o nečemu što je sudbonosno za našu zemlju. Nema to pravo predsednik države. Predsednik države je pre svega predsednik svih građana države, predsednik se ponekad ili može se reći čak češće ponaša kao predsednik svoje partije, a ne kao predsednik svih građana. Ja sam to otvoreno rekla i na jednom skupu gde je bio prisutan predsednik Koštunica, meni se takav postupak ne sviđa.
Svetlana Lukić: Da li vam je nešto odgovorio uopšte?
Zagorka Golubović: Ne.
Svetlana Lukić: Mnogi ministri su ovih dana na velikom iskušenju, počev od Obrena Joksimovića, znate da je napravljena komisija koja će ispitati njegov rad, ministar Lečić je takođe na tapetu, a o Vuku Obradoviću neću ništa da kažem, on je bivši, a najveći udar na početku godine doživeo je Gaša Knežević od profesora koji su zahtevali veće plate, međutim, poslednjih dana je bilo dosta gužve na Univerzitetu.
Evo, danas je on držao konferenciju za štampu i rekao je da su mnogi fakulteti odustali, zapravo njih 13, od tih visokih školarina, a da su tri u međuvremenu odlučili da im treba više novca za školovanje studenata.
Inače, u Beogradu je održan jedan okrugli sto o alternativnom obrazovanju i to u organizaciji Beogradske otvorene škole i Fondacije Fridrih Erbert. Tamo su govorili, njih ćete i čuti, profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić i Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta.
Čedomir Čupić: Gospodo, možemo mi da pričamo šta god hoćemo, ali mi nemamo demokratskih ličnosti. Evo, na primer ovih dana gledamo ovoga ministra za zdravlje koji vidite da je jedna autoritarna ličnost, koji čak čini mi se po nekom obrascu je još opasniji jer je opterećen sa nekim najlošijim patrijarhalnim muškim šovinizmom. Čini mi se da je neko tražio, da je raspisan konkurs za takav lik da se on ne bi našao.
Jeste smešno, ali to vam govori šta znači taj obrazac formiranja demokratskog obrasca ponašanja. To je jedan dublji proces koji je… potrebne su generacije da bi se odnegovale i upravo alternativno obrazovanje, ono pokazuje najveću vitalnost. U prethodnom periodu to alternativno obrazovanje po meni je bilo u funkciji građanskog osvešćavanja i razbijanja antipolitičkih stanja, to je straha, strepnje, ravnodušnosti, nemoći i psihologije sačekivanja. Vi ste videli tu strašne psihologiju sačekivanja – sad šta se reši, tu ću ja biti.
U narednom periodu alternativno obrazovanje treba po meni da pomogne u jednom sledećem koraku, a taj korak je motivisanje građana za kontrolom i kritikom vlasti i da se upoznaju građani preko alternativnog obrasca sa mehanizmima kontrole vlasti. Verujte mi, na sitnicama sve stvari propadaju. Zatim pripremiti građane za prepoznavanje demokratskih partija koje će da demokratski deluju. Sve naše partije su autoritarne partije sa firer principom, on i nekoliko sledbenika, prvi sledbenik nešto progovori, on ga čvrkne, on već ujutru nije više u partiji.
Mislim, to više nema tu… demokratizacija je proces koji treba da zahvati sve. Dok se ne počne demokratizacija partija dotle nema šanse da se demokratizuje društvo. I konačno, treba da verovatno i u zakon stave to, jer ne može se ovde rešiti drugačije nego morate zakonom i to zakonom koji će da funkcioniše, da se kad neko dođe na državnu funkciju odmah zamrzne svoju partijsku, jer on je onda predstavnik tih građana. Ovde ne možete, oni stalno trče u svoje partijske tamo mišje rupe i onda iz njih dolaze i razaraju sve.
I kao još poslednje da se tu izgradi ono što se zove ravnopravnost u dijalogu, pažljivost, učtivost, pazite ovde, pogledajte koji su ovo ljudi. Pa, to je takva nekultura koja počinje da dobija čak umetnički oreol, psovka je ovde sad proglašena za neko umetničko stvaralačko delo i tako dalje.
Čekajte, to je prostakluk neviđenih razmera, u Parlamentu mi treba da čujemo ljude od kojih ćemo nešto naučiti, a oni tamo psuju. Zatim osećaj stida, ovde se niko ne stidi. To su treninzi koji treba u okviru ovoga alternativnog obrazovanja da se… to je trening, znate, kao i svaki trening, učite.
Zatim da se uče ljudi kompromisu, ali da znaju kakav je taj kompromis, na čemu se može kompromis zasnivati, jer nešto što vide protiv nekih da kažem standarda života, to nije za kompromis. Zatim javni duh i odgovornost. Pa molim vas, jedna od bitnih karakteristika političara jeste odgovornost. Šta znači odgovornost? Jednostavno – da odgovaraju, da nam odgovaraju na svako pitanje. Ne, oni ne…. vi napišete neko….. ljudi pišu ali ništa, ponovo isti autizam, isto znate onako arogancija… veliki državni razlog A u državnom razlogu gledam o jednoj poseti državnog lopova koji je bio u prethodnom sistemu i tako da je ušao u državni razlog. To se ne može prihvatiti.
Ljubiša Rajić: Dajte jedanput da raščistimo da nije baš sve bilo crno, što političarima na vlasti odgovara da pre njih nije postojalo ništa što valja, pa istorija počinje sa njima, to nas ne treba da se tiče. To je prvo, drugo, mislim da strašno idealizujemo iskustva na zapadu. Zapadni obrazovni sistem je lošiji sada nego pre 20 godina i ne daj Bože da ga pratimo u svemu i svačemu.
Koji su uslovi u političkoj sferi? Ja uopšte nisam sklon tvrdnji da su političari uništili Univerzitet. Izvinjavam se, i Marojevića i Teodosića i druge smo mi birali, našim glasovima su postali redovni profesori. Na mom sam fakultetu tri puta predlagao na Nastavno-naučnom veću da počne disciplinski postupak protiv Radmila Marojevića i tri puta je odbijen, dakle, nema veze sa političarima, ima veze sa našim oportunizmom i s time da imamo jednu trećinu odličnih ljudi, a verovatno imamo i jednu trećinu zaposlenih u univerzitetima koji su akademski nesporazum.
Postoji načelna zainteresovanost da se nešto uradi, druga je stvar šta je stvarna. Imamo veliki raspon između Novog Sada koji je prilično odmakao, Beograda koji tako više se pravi da nešto radi i prvog virtualnog univerziteta u Prištini, koji praktično ne postoji, sada je to političko pitanje ko će da kaže da on ni ne postoji.
Ja sam spreman da kažem, ja ne idem na izbore na jesen pa mene baš briga, ali ministra nije baš briga jer on je političar. Ne može ministar za prosvetu da razmišlja kao profesor i prekinimo od Gaše da tražimo da razmišlja kao profesor, ali nemojmo dozvoliti ni političarima koji postanu profesori da i dalje misle kao političari a ne kao profesori.
Mi uopšte ne umemo da razlikujemo uloge u kojima se nalazimo u ovom ili onom trenutku. Nije tačno da su svi koji su najureni po starom zakonu nepravedno najureni, bilo je među njima ljudi kojima bih ja glat dao otkaz da sam imao mogućnost. Nemojmo idealizovati da je neko samo zato što je bio protiv starog režima dobar nastavnik ili nešto drugo.
Dobro, dajte da raščinimo šta je kvalitet nastave, rada, a šta je političko proganjanje. Šta je onda uloga države u tome? Nije problem naših ovakvih ili onakvih vlada, problem je u tome što imamo očajno lošu, neobrazovanu i nefunkcionalnu državnu birokratiju u svim ministarstvima. To što u jednoj gomili ministarstava niko ne radi ili veoma malo njih zna da radi na kompjuteru, rešava se time što oni uopšte i nemaju kompjutere pa i nije problem.
Ali, može sada da se kupi 10.000 kompjutera, da li će to nešto da izmeni? To je samo gvožđurija koja će se staviti…. Pazite, prljave zgrade su prljave zgrade bile one nove ili stare, nikakve investicije u popravke krovova ili podruma ne rešava ono što je u našim glavama. Ja odgovorno tvrdim, ušpricavanje milijardi dolara u obrazovni sistem će samo da ublaži sistemske probleme ali sistemski problemi nisu u domenu para nego u jednom drugom domenu.
Treće, obrazovni sistem formalni i neformalni, unutar neformalni ili alternativni, dajte i tu da raščistimo šta je nedeljni ručak. Zna se šta je u nedeljnom ručku kuvana govedina, šta je ćušpajz okolo. Kuvana govedina je formalni državni obrazovni sistem koji predstavlja stub na kome obrazovanje u jednoj državi počiva, sve je ostalo ćušpajz.
Može pravo da se studira alternativno, na distanci, jer treba 20 ili 30 knjiga i to je dovoljno de facto da se prođe kroz pravne studije. Neće biti mnogo obrazovan, ali će položiti sve ispite. Ne može se tako studirati hemija.
Država mora da štiti svoj primarni obrazovni sistem, to je investicija društvene zajednice u svoju sopstvenu budućnost, ne studentova privatna investicija u svoju karijeru, i to moramo raščistiti. Državi su i zajednici potrebni inženjeri i lekari, a ne pojedinac da napravi karijeru pa da zaradi.
Drugo, alternativa se bavila obrazovanjem za demokratiju uglavnom. Da li je to što je nama stvarno najpotrebnije? Da li je nama potrebno da imamo vrlo demokratski obrazovane obrazovane ljude a načelno neobrazovane ljude?
Ja i dalje mislim da su matematika, fizika, maternji jezik i slično važniji od obrazovanja za demokratiju, lokalnu samoupravu ili bilo šta drugo. Ja uopšte čak nisam sklon tome da prihvatim da obrazovni sistem ima tu ulogu kao primarnu ili da treba da igra neku važnu ulogu u obrazovnom sistemu.
Demokratija je u političkoj sferi, civilnom društvu, a obrazovni sistem neka prvo da obrazovane ljude. Prosto, više volim dobro obrazovanog inženjera nego neobrazovanog inženjera koji je vrlo demokratski raspoložen. Dajte da vidimo gde je taj odnos.
Ja imam utisak da ćemo mi na kraju napraviti puno savesti ali i nestručnih ljudi, u tome je problem. Ali dobro, možemo da raspravljamo o tome koje su prednosti alternative, nemojmo izvlačiti preterane zaključke ni iz BOŠ-a ni iz obrazovne mreže. Mi smo imali dobre, probrane nastavnike i ručno probrane studente, lako je onda napraviti veliki uspeh.
Dajte mi da napravimo uspeh od ove gomile, od osnovne škole pa nadalje. Ne pravi se Univerzitet za 10% najsposobnijih, oni će proći bez obzira koliko je loš univerzitet, prosto 10% studenata je toliko pametno da ih nikakav Univerzitet loš ne može uništiti. A mi onda njih izvučemo i kažemo pogledaj šta smo lepo napravili.
I nije stvar u tome da li je pet ili 50 naših napravilo veliki uspeh na zapadu, tandara-broć, pa, uvek će da ga naprave oni koji su najbolji. Dajte da vidimo šta je sa onih 90%, o tome nismo ozbiljno razgovarali. I konačno, gde je spoljni svet, naše okružje i zapad. Verovatno je tako da još uvek ima mnogo onih koji vole da čuvaju ono što vole, koji vole da ih volimo, pazimo, mazimo i da ih zovemo Đole i da sve bude lepo i da vičemo imam nove pipe, imam novo NGO ili slično, ali ako mislimo da uradimo nešto ozbiljno na dužu stazu moramo debelo da pretresemo šta postoji, šta u tome uopšte može da preživi. I da vodimo računa o tome, ogroman broj nevladinih organizacija služi za to da pojedinci prežive, to su oni čuveni nongovernment individuals. Bojim se da smo počeli u unutar alternativnog obrazovanje da se uljuljkujemo uz stare dobre zasluge, evo, mi smo se toliko mučili.
To studenti kažu, toliko smo bili na ulicama, a vi vidite, nećete ovo, nećete ono, a hoćete da nam naplatite studije. DOS stalno galami, eto, toliko smo se mučili, a vi nas sada kritikujete, alternativna mreža – mi smo se toliko trudili i borili, svi su nas ganjali, vidite koliko smo demokratski i šta sad tražite nešto od nas? Pa, tražimo zato što se varamo ako mislimo da će zapad nas da mazi i da nas pazi i da nas zove Đole. Možda još godinu dana, iza toga će da kaže – snaćićete se. Umro je – umro je, baš ih briga, da raščistimo.
Pogledajte strukturu davanja, najviše se daje za putovanje i honorare njihovih stručnjaka od kojih dve trećine priča stvari koje mi savršeno znamo i uopšte ih ne zanima da nas nešto nauče, ne znaju gde se nalazimo. Najčešće moram da na karti kažem – ovo je Srbija, vidiš ovo, odavde dovde.
Svetlana Lukić: U dosadašnjem delu emisije slušali ste profesora Zagorku Golubović, Čedu Čupića i Ljubišu Rajića.
Ne znam da li se sećate pre izbora, ovih naših istorijskih, onog CESID-ovog plakata na kome je pisalo: 1 + 1 i zaokruženo ono broj 2. To me uvek bacalo u užasnu depresiju, i podsećalo me na to da nam je pola života prošlo u raspravi sa ludacima da li je 1 + 1= 2, ustvari da li je ono plus ustvari krst i to pravoslavni ili matematički znak i da li je matematika relikt prošlosti.
U doba komunizma kažu da je jedan od onih iz formacije jagnjećih brigada tvrdio da je “statistika naša dika, što poželiš to naslika”, a u pluralizmu se malo stvar promenila utoliko što su postali, odnosno ustanovljeni su istraživači javnog mnjenja. Kažu da su se kod mnogih naručivali željeni rezultati a ne istraživanja. U svakom slučaju, Galup asocijacija koja je NBA liga za vas naravno, a zatim za taj posao kojim se bavi, je u širokom luku obilazila ovaj naš močvarni teren. Međutim, pre neki dan agencija Medium je primljena u Galup asocijaciju, znači njen direktor Srboljub Branković je ustvari ušao u Ligu šampiona.
Srbobran Branković: Stepen iracionalnosti u političkom životu i uopšte u jednoj socijalnoj zajednici zavisi prevashodno, da kažemo, od normalnosti života. Ako je život nenormalniji, on podstiče iracionalno shvatanje, iracionalno shvatanje čini život dalje nenormalnim.
U septembru mesecu je već napravljen jedan rez, kad se pokušava stvar vratiti u normalu. Znači, kad ta spirala pokušava da se usmeri naniže, ali to naravno nije moguće prevashodno zato što nije moguće normalizovati život za tako kratko vreme. To je na neki način razumljivo.
S druge strane, slušam na radiju, ne mogu da verujem da ljudi smatraju da nije problem to što su leševi potrpani u hladnjaču i sahranjeni na dno Dunava, bačeni na dno Dunava, nego da je problem zašto se to baš sada otvara. Kad bi trebalo da se otvori? I zaista nije važno kad se to otvara, valja pažnju skoncentrisati na to kako je moglo da se desi, zašto se desilo. E, to je po mom mišljenju jedan krajnje iracionalan pristup, da mi sada i to otkrivanje leševa smatramo indikatorom neke međunarodne zavere, da neko hoće Miloševića da odvede u Hag. A u čemu je problem, zašto ga ne bi odveo ako su se takve stvari pod njegovom vlašću dešavale?
Neki naši rezultati, poređenja samo recimo sa istraživanjima sprovedenim u drugim zemljama pokazuju da su optimistička očekivanja naših ljudi neumereno veća nego u drugim zemljama, čak mislim da smo u samom vrhu. Znači, koliko god da je bila uspešna vlada teško da je mogla da izađe u susret tako visokim očekivanjima, međutim, problem je što vlada nije ni bila naročito uspešna.
Ono što ljudi očekuju to je zaista izostalo ili su čak na neki način, da kažem, dobili jedan šamar u lice sa nekim porezima koji su, mislim, rađeni po nekom principu šok terapije.
U Rusiji je postojao čovek koji je Jeljcinu obećao da će za 500 dana da u Rusiju uvede jednu robnu ekonomiju sa svim obeležjima tržišne ekonomije i desilo se da je Rusijom zavladala mafija. To je bio jedini rezultat te drastične šok terapije. Mislim da ova poreska avantura je izazvala veliko nezadovoljstvo i to je glavni razlog što se sada vrlo jasno oseća jedno komešanje i nezadovoljstvo među ljudima i mislim da to vladu stavlja u prilično loš položaj.
Činjenica je da se nova vlast, naročito nova administracija vrlo loše snalazi, i sam imam iskustva sa uvozom neke opreme, jer vam kažu – za to vam treba pet papira. Vi onda odete za prvi papir, oni vam kažu – e, da biste taj papir dobili treba vam još pet dodatnih papira, i onda to ide geometrijskom progresijom da se čovek zaista… oseti onaj kafkijanski strah da mimo njega postoji jedna stravična planina institucija u kojoj nailaziš na različite pećine… Prosto, ja takvu predstavu imam, i da nikada neću iz toga isplivati.
Čitam sada da je jedan pomoćnik našeg ministra rekao da se u Americi svaka dozvola može dobiti za dva sata iz oblasti biznisa. Ako to lepo znamo zašto prva stvar te nove vlasti nije bila da se maksimalno pojednostave sve stvari koje su vezane za poslovanje. Ako je čovek prinuđen da izgubi toliko energije na dobijanje papira koji nemaju nikakvog značaja, dozvola Ministarstva za telekomunikacije da bi se instalirao elektronski uređaj za merenje gledanosti televizija, to je potpuni apsurd. To nikakve veze nema. To je spravica koja emituje zračenje slabije od bežičnog telefona, ne zračenje nego radio talase. Prosto, taj mehanizam koči stvari i verujte da čovek koji pokušava da se bavi biznisom na legalan način u ovoj zemlji se oseća kao neko ko pokušava da trči u bazenu, otpor je neverovatno veliki.
Ja ne znam kako se uopšte nešto može pokrenuti ako se ta stvar ne promeni, ako se ne ispusti voda iz tog bazena ili ako ne postavimo te ljude u neko drugo okruženje.
Ja verujem da premijer Đinđić i predsednik Koštunica, da oni nemaju vremena da se time bave i svime bave, i to je normalno. Ja mislim da bi međunarodna zajednica rado finansirala jedan recimo projekat oporavka naše administracije. Da se našoj vladi ponudi jedan koncept moderne organizacije administracije, odnosno cele uprave. Ako bi se to uradilo, ja mislim da je za to bilo dovoljno mesec-dva dana da se stvar konceptualno drugačije postavi, ali imam utisak da su ti ljudi prilično zbunjeni i da jednostavno nisu dorasli tom poslu koji treba da urade. A to je onda strašno, jer mislim da su ipak ti događaji septembarsko-oktobarski izlučili nešto najbolje što je Srbija u tom momentu mogla da ponudi.
E, sad, da li je stvar odnosa unutar DOS-a da su oni preokupirani samim sobom, odnosima ko će više prostora da osvoji, više kontrole da uspostavi nad državnim aparatom, nad ekonomijom ovakvom kakva god da je, možda na nekim sivim zonama ekonomije. Da li je to razlog ili je razlog jedno obično neznanje i nesnalaženje, to je prilično teško reći, ali ja se bojim da ima i jednog i drugog.
Prilično me obespokojila priča o toj nekoj duvanskoj mafiji i zaista sam posle te priče zbunjen. Da bi čovek mogao da donosi sudove morao bi da ima informacije. Ne razumem neke poteze, a ti potezi mi govore da neke stvari nisu u redu. Recimo, zaista ne mogu da razumem da se gradi velika fabrika duvana u Kragujevcu, ako već postoje fabrike koje imaju organizovanu proizvodnju duvana, otkup duvana, na jugu Srbije.
Ako je socijalni razlog, opet ne vidim da bi trebalo izvući jedan siromašan grad a uništiti drugi, takođe ne mnogo bogatiji grad. Dakle, ako se povlači jedan tako problematičan potez onda da li je moguće da to što se piše i to što se govori ima osnova. To je stvar koja je na mene ostavila stvarno veliki utisak i koja me prilično obespokojava, jer o toj stvari se praktično nije ni raspravljalo.
U Crnoj Gori su formirali nekakvu komisiju, kakvu-takvu, nisam siguran da će ona dati spektakularne rezultate, ali oni su bar osetili potrebu da to izvedu na neki parlamentarni nivo i da o tome pričaju. Kod nas se o tome pričalo uzgred. Argument u javnom dijalogu ne može biti obična tvrdnja – to nije tačno. Kod nas se to svodi upravo na to – veruj mi na reč, to je dokaz jednog prilično nedoraslog načina rezonovanja, ali i prilično primitivnog nivoa političkog diskursa koji se kod nas vodi.
Smatram da je Srbija prošla najsuroviju školu demokratije koja se da zamisliti. Glavna poenta te nauke koju smo prošli jeste znači da se možemo izboriti za nešto što je naš vitalni interes, ali ono što je možda ostalo u senci svega toga, to je da možda vlasti pripada neko pravo i da manipuliše nama, da nešto od nas prikrije. Prosto mislim da ljudi nemaju dovoljno svest o tome šta su sve njihova prava. S jedne strane ne znamo šta sve treba da tražimo od vlasti, a s druge strane možda zahtevamo i očekujemo nešto što je nemoguće. Praktično mora se izbalansirati ta očekivanja i učiniti realnim.
Svetlana Lukić: A obaveze? Misliš da imamo svest o obavezama?
Srbobran Branković: Na nivou shvatanja naših obaveza mislim da prevladava jedan rezon – ako možeš izbeći posledice, možeš kršiti i zakon. To je jedna poražavajuća navika. Mi moramo da prođemo kroz jedan proces političke edukacije koji mora biti pokrenut odozgo, pa kad onda to krene odozgo mislim da će ta pokazna nastava imati efekta, a mi smo do sada gledali potpuno drugačiju pokaznu nastavu, da čovek kaže da se čovek koga je on prebio okliznuo na bananu i da on time jednostavno demonstrira jedan način ponašanja koji kaže – ja sam toliko jak da mene ne zanima nikakav zakon. Sa neke instance mora da se inicira, ako bi odatle krenulo mislim da bi to onda moralo da da neki rezultat i dole među običnim svetom.
Svetlana Lukić: Obično se pominje predsednik Koštunica sa svojim insistiranjem na legalizmu kao čovek koji sam po sebi deluje edukativno.
Srbobran Branković: Jeste, on je jedna u tom smislu potpuno nova pojava. Prevashodno time što je on istrajno insistira na legalizmu, makar to možta bilo verbalno, insistira na nekoj doslednosti i makar i ne bio uvek dosledan, a očigledno nije baš uvek dosledan. S druge strane, mislim da je njegov izraz lica neka brižnost, zabrinutost, ustvari ostavlja utisak čoveka koji je zabrinut nad opštim stvarima. Dakle, mislim da u tom smislu njegova pojava je blagotvorna. To je nešto što do sada nismo videli, trebalo bi i drugi verovatno da slede taj primer.
Na jednoj iracionalnoj ravni ja sam optimista, ali kad stvari racionalno razložim. Prosto smo došli u nekakvu situaciju, ako ne preduzmeš jedan korak, ne možeš da preduzmeš drugi, a taj prvi ne možeš da preduzmeš zato što nisi preduzeo drugi, jedan začarani krug. Tako da znači kad se saberu i oduzmu te stvari šta se mora preduzeti, a šta se ne može preduzeti, onda ima dosta razloga za brigu, zaista. To je jezivo, stvarno mislim da se za ovo vreme na našim leđima nataložio jedan toliki teret da će nam trebati slonovska snaga da ga ponesemo i da ga možda nekad u dogledno vreme zbacimo, ali to je…
Svetlana Lukić: Jesi umoran?
Srbobran Branković: Osećam se umornim, jezivo umornim. Da.
Svetlana Lukić: Ovih dana Peruanci su dobili novog predsednika Alehandro Toledo, on je stigao sa Harvarda, bez obzira što je i danas kada ode u rodno selo u Ande pije vodu sa potoka i prate ga dečaci čistači cipela, međutim, on je stigao sa Harvarda da pomogne svojim Inkama. A nama su od oktobra na ovamo takođe u zemlju stigli neki ljudi sa Harvarda, MI T-a, Stenforda ili odakle već i uglavnom su to ljudi koji su u republičkoj vladi. Verovatno i oni kao i takozvani ekspertski deo savezne vlade su u veoma nezgodnoj situaciji poslednjih dana, pogotovo što su umesto njih inženjera stvar preuzeli u ruke inženjeri ljudskih duša, odnosno političari, tako da je sve opet u njihovim rukama.
Verovatno ste čuli da se i ministar finansija Božidar Đelić plasirao u Ligu šampiona, on je svrstan među 12 najistaknutijih lidera reformi, na listi 50 najvećih političara i ekonomista Evrope, koji je načinio prestižni ekonomski časopis Buissnes week. Đelić je inače jedan od samo tri ličnosti iz istočne Evrope koji su svrstane među 50 zvezda starog kontinenta.
A još jedna zvezda među našim ministrima koji će možda da potamni na jesen ili na zimu kad nam ne bude bilo struje, ako ne bude bilo, ali se radi na tome da je bude, jeste ministar za energetiku u vladi Srbije Goran Novaković. Evo da ga čujete, možda na početku njegov CV.
Goran Novaković: Ja sam završio MIT, znači MBA, odnosno Master of Buissnes Administration, to se na MIT-u zove MSN, Master of Science and Management, onda sam posle toga radio za Džeki Morgen, radio sam na Vol stritu kao Emergent Market Bond-Trader to je ona trgovina dugovima. Posle toga sam radio za Glenkord, to je firma koja se bavi trgovinom nafte, najveći svetski trgovac naftom i onda sam to radio u Londonu, Rusiji, Nigeriji kao za njih, onda sam imao neke dve godine svoju kompaniju koja se bavila naftom i derivatima u kaspijskom regionu i u Africi, Obala slonovače, Nigerija i tako.
I onda sam onako živeo u Londonu i to je bilo dobro i jednostavno zbog svih tih stvari koje su se dešavale ovde, nisam jednostavno hteo da živim ovde. Onda kad se desilo to sve 5. oktobra onda mi se to sve dopalo i onda sam došao ovde, znači dolazio sam ovde bukvalno majku da posetim, pošto mi majka živi ovde, recimo pet dana svake godine.
I onda sam došao i onda sam video ove ljude, onda mi se dopala jako ta ekipa u Vladi, znači to sve oko premijera mi se jako dopalo. Đelić i ja se inače znamo, to je bio neki razgovor nas dvojice kad je on bio na Harvardu ja sam bio na MIT-u, pošto je to isto Kembridž, onda se znamo iz tih… pre deset godina, to je ’91. bilo.
Svetlana Vuković: Jeste se pokajali?
Goran Novaković: Ne, ne, apsolutno, ovo je apsolutno najlepši i najizazovniji posao koji sam imao, ali definitivno najteži i najodgovorniji. Ekipa je sjajna, stvarno ova ekipa u vladi je jako, jako dobra, to su ljudi s kojima bih se družio privatno, s kojim se i družim privatno. Znači, pravo je zadovoljstvo raditi sa njima.
Svetlana Vuković: Zašto je ovo najveći izazov?
Goran Novaković: Pa, ovo je najveći izazov zato što treba da se napravi nešto od sistema koji je potpuna katastrofa, koji je stvarno potpuna katastrofa. Znači, sistem je valjao do ’90. godine, apsolutno mislim to je bio najbolji, ne mislim nego je bio najbolji elektroprivredni sistem Balkana.
Onda je ulagano recimo između blizu 400 i 500 miliona dolara svake godine između ’75. i ’90. Pošto svaki veliki sistem ima inerciju, onda oni kad su počeli ’90. ili ’89. da upropaštavaju sistem, nisu mogli ni tako brzo da ga upropaste. Znači, trebalo je pet godina da sistem ode dole, tako da recimo od ’90. do ’95/’96. sistem je živeo na staroj slavi, znači bile su rezerve rezervnih delova.
Jeste bili u elektrani? Jeste videli kako izgleda ono kad se razletela ona turbina? Sva sreća niko nije bio tamo pa niko nije poginuo, pa imate onako onu brazdu na betonu kako je ona turbina letela i iskopala brazdu na betonu. Nije normalno u svetu da se turbina razleti, nije to napravljeno da se razleti.
Narod koji je praktično 10 godina ili više, 13 godina koliko je bio taj Milošević na vlasti, koji je stalno lagan, ne može prosto da veruje da nešto može da se uradi, da su došli neki novi ljudi koji hoće da urade nešto kako treba, transparentno, pošteno – nismo vas lagali i to je stvarno tako.
Cena koja je bila najniža recimo u okruženju, mi smo sa tih 0,9 centi već došli na 2,1 što je sa jedne strane užasno za džep potrošača, a s druge strane to poskupljenje nije dovoljno da bi funkcionisali još uvek normalno. Trebali bi još bar 50% ove godine da poskupimo, da dođemo do 3 centa što bi ustvari bilo strašno, to bi značilo da je struja poskupela tri puta u toku ove godine, što jeste strašno, ali još uvek i na 3 centa imali bi najnižu cenu u okruženju. Inače, cene u okruženju su od 5 centi i nadalje i to su cene recimo u Bosni i Hercegovini, u Albaniji.
Isto tako recimo to oko kadrovskih rešenja, što je bilo priče da su ti ljudi stvarno koji su izabrani da su izabrani zato što su najbolji, najstručniji i najpošteniji i tako dalje i tako dalje. I onda kad smo postavili te ljude onda je bilo – to mora da je brat tvoga vozača, tvoj komšija, to mora da nešto nije u redu i tako dalje i tako dalje. Eto, tu smo imali priču recimo u TENT-u gde je bio problem u Obrenovcu zato što čovek nije bio lokalni čovek, iz Obrenovca i onda smi imali, ja mislim dosta dugo te diskusije i onda smo rekli da je Obrenovac… ustvari taj TENT je mnogo važniji, on je pola srpske struje i važan je za celu srpsku privredu i za energetiku, a to što se nalazi u Obrenovcu, slučajno se nalazi u Obrenovcu, može da se nalazi i negde drugde.
Onda taj čovek, Boško Buha koji je sjajan stručnjak i apsolutno sjajan za taj posao, onda su oni rekli – ne, on je Srbin sa Kosova, on će nam sad dovesti sve ljude sa Kosova. Neće on dovesti ljude sa Kosova i tako….
Obe firme, i NIS i EPS imaju upravni odbor i generalnog direktora. Upravni odbor su isključivo političke partije, obično ako ima na primer 11 članova onda su 7 iz političkih partija, znači ja se u to ne mešam, a 4 člana su iz redova zaposlenih. I onda mi izaberemo ili u slučaju NIS-a sindikat nam daje, a u slučaju EPS-a onda su iz redova zaposlenih, ali koga zaposleni izaberu. A što se tiče generalnog direktora, oba generalna direktora su izabrana konkursom, javnim konkursom.
Svetlana Lukić: NIS još uvek nema direktora. Je l’ tako? to je teška jedna procedura.
Goran Novaković: NIS još uvek nema direktora, to je teška jedna procedura.
Ja sam bio u potpuno drugom filmu. Nije lako privući ljude da rade ovde zato što su plate jako, jako male. Znači, taj neki čovek koji ima 30 godina, koji je sjajan, pametan, stručan i sve to on može da radi ovde za, ne znam, 250 maraka ili može da radi za neku stranu kompaniju ovde koja će mu da ti tri ili četiri puta veću platu.
Onda, bila je devojka ovde koja je jako, jako dobra, kaže – ovo je minimum za koji ja moram da radim, jer da bih radila ovde za ovoliko, moram da uzmem za dete nekog ko će da čuva dete, to košta toliko, znači ja moram i to, a sad to gde radim ja idem kući u 4 sata, ovde ću da idem kući u 9 sati uveče kući.
Svetlana Lukić: A dokle vi mislite da možete da izdržite?
Goran Novaković: Ja moram da izdržim dok ne završimo posao.
Svetlana Lukić: A šta biste smatrali završenim poslom?
Goran Novaković: Ako možemo da dovedemo sistem recimo za sledeće tri godine, ako možemo da dovedemo sistem za tri godine da bude na primer u onom stanju u kojem je bio pre ’90. znači kad je bio najbolji elektroprivredni sistem Balkana, to je apsolutni uspeh. Onda možemo da ga odatle dižemo, privatizujemo i radimo već šta treba da radimo.
Znači, ove godine je – hajde da uradimo sve samo da bi imali struju preko zime. Sledeće godine bi mogli da radimo neke kapitalne remonte, a u trećoj godini bi mogli da radimo neka nova ulaganja i tako. Trudimo se sad jako, jako da imamo struje i radimo sve, sad ovi delovi letnje redukcije su bili da bi sačuvali taj hidropotencijal za zimu, da ne bi trošili mazut i da bi vraćali struju Grcima, da bi nam dali opet sledeće zime.
Mi shvatamo da narod ne može da pređe sa tih TA peći, sa grejanja na struju preko noći i mislim da je potrebna jedna isto pre svega kampanja gde bi se ljudima objasnilo šta treba da se radi, da mogu da pređu na druge vidove grejanja.
Kako to rade recimo na zapadu, to je jako dobar način. Dobijete račun i kažu – verovatno ovo radite, račun vam je toliki, a mogli bi ovo da radite da bi vam račun bio manji. Znači, možete bojlere da uključujete noću, možete ovo da radite i tako dalje i tako dalje.
Onda druga stvar, postoji energetska efikasnost. Znači, ovde niko ne vodi računa o tome kad je vruće, onda otvara prozore i tako dalje, mislim da na tome recimo može da se uštedi jedno 20% energije zimske, tim čuvenim trakama za prozore što pričamo, to stvarno funkcioniše. Kad je toliko jeftina struja onda niko o tome ne vodi računa, niko neće da štedi. Mi smo videli u toku proteklih godina da su rađeni niz tih kampanja, ali sa malom cenom struje ništa nije funkcionisalo.
Mislim, narodu apelovati – ti trebaš da štediš, to ne funkcioniše normalno, a druga stvar, treba da popravimo ono što treba da popravimo, treba da popravimo ljudima centralna grejanja. Znači, ljudi koji imaju centralna grejanja treba da budu u stanju da imaju normalnu temperaturu u stanu. Sad imate tu situaciju da recimo ako je deset zgrada na istoj cevi za centralno grejanje, onda ima deset zgrada ima deset ventila. Većina tih ventila je pokvarena, onda kao rezultat toga dolazi do one nejednake distribucije toplote, prva zgrada ima 25 stepeni, svi otvaraju prozore, poslednja zgrada u nizu ima 15 stepeni i onda se svi dogrevaju. Znači, jedna od stvari koje treba da uradimo i koja ide sad kampanja preko leta, to je da popravimo to, da to što imamo funkcioniše kako treba.
Kad isplaniram radni dan, onda se dese redukcije struje, onda me zovu kažu – ej, ispao još jedan blok, onda za tri sata ispao još jedan blok, onda ceo radni dan… stvarno nije važno. Onda jučerašnji radni dan bio je ceo u cilju nastavka isporuka gasa Mađarskoj, poštu su nam Mađari juče prekinuli gas u 8 sati, onda smo ih ubedili do 6 uveče da nastave isporuku gasa i tako.
Nismo platili nešto, suština je ustvari, duga priča oko nekog ruskog kredita i tako dalje i tako dalje, suština je da smo trebali neke pare da platimo i onda smo to platili, obećali da ćemo da platimo i tako… Bilo je i pritisaka malo da potpišemo neki ugovor koji je dugoročni ugovor, koji nama nije u interesu da potpišemo takav kakav je, nego treba još malo vremena da bismo s njima pregovarali o tome i tako, i onda je ovo bilo kao neki pritisak na goloruki srpski narod.
Ne, ja sam verovao naivno naravno da ću ovde da se bavim svojim poslom, moj posao nije politika, nego sam mislio da ću ovde da se bavim energetikom. Ja sam tu da sredim taj elektroenergetski sistem, da pomognem da se sredi i da organizujem to kako treba, međutim, politike ima više nego što sam ja mislio.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Goran Novaković, republički ministar za energetiku, a sada pismo Svetlane Slapšek iz Ljubljane.
Svetlana Slapšak (čita Svetlana Vuković): “Stvar počinje da se kvari kada nekadašnji napredni profesor, a danas konzervativni političar Dragoljub Mićunović, nije ni jedini ni prvi, samo sam se slučajno setila, počne da objašnjava kako svet sada razume srpske muke sa Albancima. Kao da sadašnja očajnička izgubljenost i nasilje albanskih odmetnika unazad opravdavaju sve što je Albancima činjeno.
Nemojmo se zavaravati, od 1981. kada je šačica beogradskih disidenata digla glas i napisala peticiju da se ne biju deca koja protestvuju na Kosovu. 20 godina aparthejda, rasističkog ponižavanja, pseudoistorijskih zahteva koji su po zadrtosti ravni sličnima sa albanske strane, prebrojavanja, zatvaranja, mlaćenja.
Makedonski primer koji je danas opravdano pod lupom svetske javnosti izgleda kao srećna utopija kada pored njega posmatramo srpski na Kosovu i grčki nešto južnije. Ne samo da Albanci nisu nikada bili priznati kao nacionalna manjina, premda su od XVIII do XIX veka izvesno bili većina u kopnenoj Grčkoj, već se danas Albanci koji dolaze na rad iz Albanije tretiraju kao parije.
Užas koji se sada događa kosovskim Srbima, Rome kao da smo još jedanput svi zaboravili, rasprodao se unapred, pre nekih 15 godina kada su pjesnici uzeli predujam za smrt i nasilje i uložili ga u nacionalno pijanstvo. Sada mamurni pjesnici uglavnom ćute, jer od te se priče više ne može zarađivati, a o Srbima na Kosovu prvi put suvo i racionalno, jer od te priče jedino mogu zarađivati, govore političari i vojnici.
I šta imaju da poruče vojnici, naročito strani? Najbolje je bratstvo i jedinstvo, međunacionalno razumevanje, vojnici svih naroda i narodnosti trenirani za zajedničko dejstvo na terenu. Nekome se po jeziku već valja i samoupravljanje, samo što nije izletelo. No, iza toga površnog utiska o primirivanju krije se još jedna tehnika kvarenja stvari, i to jedna koju bih nazvala kvarenje hladnjačom.
Hladnjača je naime ona zastrašujuća, simbolička slika koja pokriva sva značenja odnosa prema drugima, Hrvatima, muslimanima, Albancima, pogrešnim Srbima. Sećanje koje je potrpano u hladnjače, pa onda gurnuto u dubine uvek će se pojavljivati.
Kvarenje koje sam napomenula na početku davno je usvojeno kao mentalni postupak. Hrvati su prvi počeli, muslimani su sami sebe bombardovali, Albanci su ovo što rade sada zapravo radili oduvek, pogrešni Srbi su plaćenici.
Hladnjača koja je sada prikazana javnosti, premda se za nju znalo, samo je jedno od zlodela staroga režima, a pitanje je uostalom – ko je u njoj zapravo bio. Hlađenje ukratko nije postupak kojim bi se sećanje moglo sačuvati, naprotiv, pokušaj hlađenja, posebno sa zatvaranjem i potapanjem, dovodi pouzdano do kvarenja osetljive materije sećanja.
Stvarna hladnjača iz Dunava mogla je biti puna Kineza i Kurda u pokušaju prodora u Evropu za velike pare, ali se čak ni tada status sećanja ne bi promenio. Hladnjača je nađena na prostorima opterećenim 15-togodišnjom cenzurom, skrivanjem stotinama zamišljenih hladnjača potopljenih u lažima, bezobzirnosti i ne na kraju, u ćutanju očevidaca, znalaca, krivaca.”
– Ovde na ulazu u Požegu sve je zaustavljeno, ne može tačno da se vidi kolika je kolona, kažu da je kolona automobila i kamiona do Čačka. Ovi ljudi koji su izašli, proizvođači malina koji su nezadovoljni ovogodišnjom otkupnom cenom malina neće da popuste, tako da dolazi često do incidentnih situacija, umeša se i policija.
– Izvolite na sistematske, vreme je za sistematske preglede.“
Žarko Korać: Mislim, pretpostavka da su svi ljudi zdravi dok se ne dokaže suprotno. Ne zaboravite, ja sam kolega i klinički psiholog.“
Pismo Svetlane Slapšak, nastavak: “Možda stvari ne bi bile tako traumatično pokvarene da su se dešavale brže. Primera radi pogledajmo Arijela Šarona, čovek se pojavi na mestu gde sigurno provocira, izazove oružani sukob, na talasu novih strasti pobedi na izborima, zauzme vlast, te trenutno pokušava šta – da smiri sukob. Sve to u jedva osam meseci. Nema simboličnih hladnjača, protivnici su donekle ućutkani brzinom, donekle odsustvom skrivanja sećanja”.
Vruće sećanje bačeno im je u lice, nešto moraju da progutaju, nešto da ispljunu pre nego što odgovore. U poređenju sa ovakvim profesionalizmom domaći mučitelji koji su postupak rastegnuli na 15 godina zaslužuju svaku osudu. Upravo zbog toga pozivanje na milost zaborava nije u osnovi ništa drugo nego povlađivanje mučiteljima.
Zloslutnice i zloslutnici, od nedavno je u kategoriju smešten i jedan od najduhovitijih autora savremene srpske esejistike, Petar Luković, čovek koji je sa punom odgovornošću satiričara prestao da zasmejava čim su se desile promene nabolje, dakle, zloslutnice i zloslutnici u toj situaciji rade težak posao zagrevanja prebrzo zamrznutog sećanja. Trnu ruke, trne jezik, ekran kompjutera se prekriva injem, jer zloslutnica i zloslutnika je tako malo, a milostivih tako mnogo.
Srednjaci, kulturnjaci, drski lažljivci, poštovanja vredne kontinuitetlije, kupljeni, zatupljeni, fini i zbunjeni, sve se to zgražava nad potrebom da se sećanje otopi i oživi.
Nije li umetnička grupa zvana ‘Led’ za vreme Miloševićeve vladavine upravo zamrzavanjem pokazala šta preti sećanju? U to doba vreme je bilo suspendovano, život zamrznut, ali je sećanje naterano da radi punom parom, do usijanja. Možda je trenutak da se osnuje časopis Sećanje koji bi vredeo više nego časopis Vreme.
– Ono što se pouzdano zna jeste da će se blokada nastaviti. Svakog sata šalju faksove prema Vladi Srbije, prema gospodinu Đinđiću na koga su jako ljuti.“
– Jedini onaj ustupak to je da ovogodišnje platimo dugovanje na četiri meseca, dok o kamati ovogodišnjoj pričamo zajedno sa ovim dugovanjima pređašnjim. Znači, jesmo rekli – idemo svi?“
– Idemooooo!
Pismo Svetlane Slapšak, nastavak: “U Francuskoj se poslednjih nekoliko godina dosta istoričara i antropologa bavi problematikom kolektivnoga sećanja. U teoretizaciji kolektivnoga sećanja ponovo je otkriveno delo pionirskog autora ove problematike Morisa Albvaksa, pariskog profesora Jevrejina koga su Nemci pokupili pred kraj Drugog svetskog rata i ubili u koncentracionom logoru.
Albvaks je primer kolektivnoga sećanja nalazio u ponašanju muzičara. Jednostavnije rečeno, kolektivno sećanje može da se uporedi sa dobro uvežbanim simfonijskim orkestrom, svi poznaju sve note, svako svira svoje, celina svaki put zvuči drugačije, ali svi uživaju, muzičari i publika zajedno. Interakcija, dijalog, dopunjavanje, ljudska toplina kao rezultat, to bi nekako bile glavne osobine kolektivnoga sećanja.
Valjda je nebeska pravda to što je ova žrtva kolektivnoga usmrćivanja i pokušaja nasilnoga zaborava vraćena u intelektualnu zajednicu zahvaljujući sećanju svojih učenika.
Posle čitanja Morisa Albvaksa domaća situacija sa zamrznutim sećanjem i usamljenim pokušajima njegovog vraćanja podseća na malobrojne prosjake rasute po sivom gradu koji svaki za sebe izvlače bednu muziku iz nevoljnih instrumenata uz prezir i podsmevanje škrtih prolaznika. Šta ako jedino to mogu?”
Svetlana Lukić: Bila je ovo emisija Peščanik, a slušali ste Zagorku Golubović, Ljubišu Rajića, Čedu Čupića, Srbu Brankovića, Gorana Novakovića i Svetlanu Slapšak. Na pažnji vam se zahvaljuju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.
Emisija Peščanik, 13.06.2001.
Peščanik.net, 13.06.2001.