Proces – hronologija
Saveznici u II svetskom ratu su još 1942. godine bili u nedoumici kako da reše problem nacističkih ratnih zločina, kada je Čerčil, revoltiran načinom ratovanja Sila osovine (Nemačka, Japan, Italija) predložio egzekucije nacista po posebnom zakonu i kratkom postupku. Od ovog predloga se odustalo, zbog protivljenja Amerike, ali su slični scenariji za rešenje problema usledili već 1943. na sastanku savezničkih vođa u Teheranu, gde je Staljin predložio neselektovano streljanje oko 100 hiljada nemačkih oficira. Ovog puta, Staljinovoj ideji na put je stalo protivljenje Vinstona Čerčila. Bilo je i ideja o denaficikaciji Nemačke kroz prinudni rad, masovna raseljavanja stanovništva i ekonomske represije, što nije podržao tadašnji SSSR.
Tek će avgusta 1945. godine Londonskim sporazumom biti regulisan način suđenja nacistima. Spisak optuženih ograničen je samo na velike zločince evropskih Sila osovine, a predmet rada osnovanog tribunala bio je ograničen na povrede pravila ratovanja u periodu od 1. septembra 1939. do kapitulacije. Optužnice su podignute oktobra 1945. godine, za mesto suđenja je odabran Nirnberg, grad u kojem su nacisti tokom rata održali brojne sastanke, koji je imao jednu od retkih očuvanih velikih sudnica, veliko zatvorsko odeljenje i ogroman simbolički značaj.
Nirnberški proces je trajao od 20. novembra 1945. do 1. oktobra 1946. godine i odvijao se u Nirnberškoj palati pravde. Suđenje istaknutim članovima vojne i političke elite nacističke Nemačke uključilo je i ekonomske lidere koje su branili nemački pravni eksperti. Glavnooptuženi u procesu bili su Herman Gering, Rudolf Hes, Joakim fon Ribentrop i Vilhelm Kajtel.
Suđenja u Nirnbergu obuhvatila su i suđenja nižim zvaničnicima, bilo ih je ukupno 12 sa 177 optuženika, koja su sprovedena pred američkim vojnim tribunalima (tzv. naknadna nirnberška suđenja).
24 optužena zvaničnika i 6 organizacija su se u glavnom procesu izjasnili da nisu krivi, a izlaganje dokaza propraćeno je stravičnim filmskim snimcima zločina nacista, gde se, između ostalog, mogla videti žena komandanta iz logora Buhenvald koja je kožu ubijenih ljudi tetovirala i koristila kao abažur za lampe i presvlačenje nameštaja.
U dokaznim postupcima protiv svakog optuženog pojedinačno su se smenjivali tužioci iz svih zemalja saveznica, pa su tako dokazi protiv optuženih izlagani u fazama (američka, britanska, francuska i ruska). Najpotresnija svedočenja vezuju se za zločine u Aušvicu kao i za stravične filmove zločina počinjenih na teritoriji SSSR.
Odbrana optuženih je započela svoje izlaganje marta meseca 1946. Tokom izlaganja odbrane unakrsno su ispitani svi optuženi, kao i niz drugih nacističkih vojnih zvaničnika koji su često u stanju kajanja ozbiljno inkriminisali optužene. Takav je slučaj bio sa Rudolfom Hesom koji je bio komandant u Aušvicu i koji je do detalja opisao metode sprovođenja holokausta.
Herman Gering pokušavao je tokom svedočenja da relativizuje zločine nacista, navodeći ratne zločine saveznika.
Presude su donete 1. oktobra1946. godine, tačno 7 godina i mesec dana posle početka Drugog svetskog rata. Donete su 22 presude: 12 smrtnih kazni, 7 doživotnih robija i 3 oslobađajuće presude.
Svi osuđeni na smrt obešeni su dve nedelje kasnije, 16. oktobra1946. godine čime je završen glavni Nirnberški proces. Herman Gering je uspeo da izbegne vešanje i izvrši samoubistvo prokrijumčarenom pilulom cijanida.
Nirnberški principi
Značaj suđenja za krivična dela u Nirnbergu od njegovog početka shvaćen je kao presedan u dotadašnjoj istoriji sudske prakse i usled ogromnog uticaja na buduća suđenja za ratne zločine javila se potreba za formulisanjem osnovnih principa proisteklih iz tog suđenja koji bi služili kao smernica u eventualnim budućim sličnim procesima.
Ujedinjene nacije su dobile zadatak da formulišu te principe, Generalna skupština je za to zadužila Komisiju za međunarodno pravo koja je 1950. godine objavila ove principe:
I princip: Svaka osoba koja učini delo koji se po međunarodnom pravu smatra zločinom je odgovorna i podložna kazni.
II princip: Činjenica da međunarodno pravo ne propisuje kaznu za delo koji se po međunarodnom pravu smatra zločinom ne oslobađa osobu koja je učinila delo od odgovornosti po međunarodnom pravu.
III princip: Činjenica da je osoba koja je učinila delo koje se po međunarodnom pravu smatra zločinom to delo učinila u vršenju dužnosti šefa države ili nadležnog zvaničnika ne oslobađa tu osobu odgovornosti po međunarodnom pravu.
IV princip: Činjenica da je osoba postupala po naređenjima vlasti ili nadređenog ne oslobađa je odgovornosti po međunarodnom pravu, pod uslovom da je imala mogućnost moralnog izbora.
V princip: Svaka osoba optužena za zločin po međunarodnom pravu ima pravo na pravično suđenje zasnovano na činjenicama i pravu.
VI princip: Sledeći zločini su kažnjivi kao zločini po međunarodnom pravu:
a. Zločini protiv mira: i. Planiranje, priprema, započinjanje i vođenje agresorskog rata ili rata koji je u suprotnosti sa međunarodnim poveljama, sporazumima ili uveravanjima . ii. Učestvovanje u zajedničkom planu ili zaveri za činjenje dela navedenih pod (i).
b. Ratni zločini: kršenja zakona ili običaja rata koja uključuju, ali se ne ograničavaju na, ubistvo, zlostavljanje, deportaciju na ropski rad ili u bilo koju drugu svrhu civilnog stanovništva na okupiranoj teritoriji, ubistvo ili zlostavljanje ratnih zarobljenika, osoba na moru, ubistvo talaca, pljačku javne ili privatne imovine, namerno razaranje gradova i sela ili bilo kakvo uništavanje koje nije opravdano vojnom potrebom.
c. Zločini protiv čovečnosti: ubistvo, istrebljenje, stavljanje u ropski položaj, deportacija i drugi nehumani akti učinjeni protiv bilo kog civilnog stanovništva, ili progoni na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, kada su ta dela učinjena ili su ti progoni sporvedeni u vršenju ili u vezi sa vršenjem bilo kog zločina protiv mira ili bilo kog ratnog zločina.
VII princip: Saučesništvo u vršenju zločina protiv mira, ratnog zločina ili zločina protiv čovečnosti pomenutih u VI principu je zločin po međunarodnom pravu.
Osnovna pretpostavka ovih principa je da nijedna osoba, bez obzira na svoj položaj, ne može da bude iznad međunarodnog pravatj. bez obzira na okolnosti i tok sukoba, pojedinci su ti, koji su odgovorni za svoje postupke.
Nirnberški principi su dali veliki doprinos razvoju međunarodnog krivičnog prava, a pored predviđanja međunarodnih krivičnih dela, ovi principi daju i osnov postojanju međunarodnih krivičnih sudova, jer predviđaju odgovornost prema međunarodnom pravu, a ne samo nacionalnom. Posle suđenja u Nirbergu sledio je Tokijski proces (1946), a kasnije su uspostavljeni međunarodni tribunali za Ruandu (1995), bivšu Jugoslaviju (1993), stalni Međunarodni krivični sud (1998) i internacionalizovani ad hoc tribunal za BiH (2005), Kosovo (2000), Istočni Timor (1999), Kambodžu (2003) i Sijera Leone (2002).
Međunarodni krivični sud je u neku ruku proizašao iz međunarodnih sudova za zločine u Ruandi, bivšoj Jugoslaviji i u Sijera Leoneu, koji su stvoreni po ugledu na sud u Nirnbergu. Preko sto zemalja stalo je iza ovog suda, koje međunarodni pravni stručnjaci smatraju najtrajnijom zaostavštinom Nirnberškog procesa.
Dodatak (na engleskom): From Nuremberg to the Hague
Peščanik.net, 01.10.2008.