Radio emisija 24.10.2001, govore: Miodrag Zec, Zoran Popov, Srećko Mihajlović, Nebojša Medojević, Dragiša i Bogdan Tirnanić.
Svetlana Lukić: Kako vam se sviđa sindikalna himna? Radnici je izgleda nisu baš prigrlili kao svoju. Izgleda da je suviše živahna za naše umorne, izmrcvarene radnike a ima ritam koji stiže iz zemalja njihovih budućih poslodavaca.
Možda se i vama smučilo da slušate o reformama, socijalnom dijalogu, privatizaciji i ostalim kobasicama, ali tako je to kod nas. Pre nego što shvatimo stvarno značenje nekih reči, one se izanđaju kao stare novčanice i mi jadni opet moramo da izmišljamo nove uzvišene pojmove koji naravno više liče na Šekspira. A dotle? Dotle nas sadržaj tih dosadnih reči već pregazi i baci nazad u blato.
Izgleda da će se Zakon o radu podebljati za oko 600 amandmana koje su podneli ko sve ne ali postoji opasnost da im se priključi i 601. amandman. Naime, ukoliko danas u saveznoj skupstini ne prođe predlog Zakona o krivičnom postupku kojim se predviđa i, obratite pažnju, mogućnost izručenja jugoslovenskih državljana i stranaca, ovde su valjda stranci Mladić i Karadžić, mogli bismo taj zakon da sakrijemo među ovih šeststotina amandmana i da niko osim Karle del Ponte to ne vidi.
Ako ne prođe i to, onda idemo dalje, proćiće jednog dana u zakonu o šumama i gorama naše zemlje ponosne.
Kako smo nebo apsolvirali moramo opet na zemlju a tamo nas čeka ko? Zakon tržišta. Zinuo je i čeka da nam prinesemo žrtve, međutim, problem je što će mnogi koji ne veruju u tu alu biti progutani.
Slušate profesora Miodraga Zeca. Govori vrlo nežno o nekim užasnim stvarima. Inače, gospodin Zec je i savetnik ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića.
Miodrag Zec: Ljudi su bili spremni da sruše jedan totalitarni sistem i tu je postojala ta saglasnost, ali saglasnost o putevima, o žrtvama, o načinima izlaska iz krize, o potrebi da se svako redefiniše u kući, u privredi, u kućnom budžetu, ljudi nisu mislili da će to morati da se desi. I mi se sada protivimo nečemu što smo jednostavno deklarativno prihvatili. Mi smo prihvatili tržišnu privredu i reformu, mi smo prihvatili tvrde budžete, mi smo prihvatili državu koja mora da prikupi poreze. Sve smo mi to načelno prihvatili, a onda kada nas nađe na nekoj tački, ili da nam uzme preveliki porez ili da nam daje manja socijalna davanja, mi se odmah bunimo.
Svakome je stalo da cene budu manje a plate veće. I ljudi ne shvataju da između te dve stvari postoji neka međuzavisnost i to nije njihova dužnost da shvate. Dobro, to je tako uvek u politici, mora se reći da postoji obećana zemlja. Mojsije je vodio 40 godina i stalno je govorio: “Postoji hanan, doći ćemo u hanan” i tako dalje. i 40 godina je to tako trajalo. Ne misim da će naš proces trajati 40 godina nego je ovde problem koja je to ciljna grupa na koju se osloniti, kome uputiti poruku.
Mi smo između Istoka i Zapada. Ni na istok ni na zapad. Mi smo u komunizmu a nismo u komunizmu. Mi smo u mekom socijalizmu. Mi smo u nesvrstanima, mi smo treći put. Verovatno je ogroman broj ljudi rođen u tom psihološko-političko-filozofskom miljeu i oni smatraju da mi možemo nešto naći, da postoji neki tajni prolaz između nužde i slobodnog izbora, da postoji nešto čega ćemo se mi opsetiti, dosetiti i tako dalje.
Tu stalno upadamo u strašne zablude. Nema trećeg puta. Postoje samo odlaganje i troškovi traženja trećeg puta i jednog novog društvenog eksperimenta. Znači ima jedna paradigma demokratskog društva i tržišne privrede sa svim njenim dobrim i lošim posledicama i ima druga paradigma koja se raspala. I jedna i druga strana emituju primamljive signale.
Ovi koji zastupaju konzervativnu opciju, komunističku opciju kažu – zar vam nije bolje pod Titom? Ali niko ne kaže da je to pod Titom koštalo 20 milijardi dolara. Deficit je naša trajna kategorija. Mi živimo i dalje u društvu koje psihološki emituje veća prava, veća prava, razna prava, zdravstvena, socijalna, penziona, politička i tako dalje, nego što ima institucionalne mogućnosti realnu ekonomsku moć da se to ostvari.
Stalno je bila reč o nekoj preraspodeli unutar socijalnih grupa, i to arbitrarnoj preraspodeli, ne tržišnoj. Ovde se svi obraćaju s molbom nekome ko drži ključeve preraspodele da njima malo udeli a da drugima uzme. Preraspodela postoji unutra i postoji spolja. Unutra je bila ’45, ’50. kaznili smo seljake, imali smo relativne cene koje su omogućile tu urbanizaciju i lažni standard u gradovima, pa kada je sistem upao u krizu ’56./’57. godine onda smo politički kapitalisali ovo između Istoka i Zapada. Pretimo da ćemo prići Amerikancima – Rusi daju pare, pretimo da ćemo prići Rusima – Amerikanci daju pare. Mi još uvek nemamo javno saopštene te podatke o bespovratnoj pomoći koja je na razne načine davana ovoj zemlji.
Kada je sistem ostao sam za sebe 60-ih godina, tada su se stvari malo smirile, pokazalo se da postoji manjak sredstava a višak ljudi. Tito je napravio jedan mudar politički potez i dao je ljudima ličnu slobodu. Dao im je pasoše i poslao ih napolje. Oni su otišli napolje a pare su slali ovamo. Kriza se ponovo otvara 70-ih godina jer oni koji su otišli ’64, ’65, oni su se poženili Nemicama i nisu mislili da se vraćaju, počeli su i tamo da žive normalnije da ne moraju toliko da štede. Oni su otišli da budu tri meseca ili dve godine robovi a da zarade kuću u Požarevcu.
E, kada su se oni malo predomislili onda su pale te dounake i onda se otvorila kriza dugova. Tito je počeo da se zadužuje. Došle su 80-te godine, glavni dužnik je umro. Prešli smo crvenu liniju zaduživanja, niko više nije davao pare i otvorilo se pitanje opet disbalansa između proizvodnje – potrošnje. Onda smo posegnuli za inflacijom, za novčanom iluzijom. E tada počinje ulazak u hiperinflaciju koja kulminira 93. godine.
Sada imamo ponovo reformu, ponovo svođenje računa i imamo donacije. I sada svi misle da donacije mogu rešiti problem. Svi misle da neki neto transfer kapitala, tih što fali godišnje najmanje milijardu ili dve i po, da će to neko dati. Možda će privremeno ali neće dati trajno.
E, sad ćemo se s tim suočiti da zaista počnemo živeti od svoje produkcije, svoje proizvodnje i to je dosta delikatno a istovremeno da sačuvamo čitav korpus prava koja čak nisu ni socijalna, nisu ni radnička, nego su to prosto jedna kvazi-politička prava, svako smatra da treba da ostane na istom a da se drugi menjaju.
Razmisli svako jutro da li imaš šta da radiš, šta si toga dana proizveo, da li si toga dana bilansirao svoju potrošnju i proizvodnju, da li si mesečno, da li si godišnje, da li ti imaš neki kvalitetan proizvod.
Svako mora da napravi neki svoj lični proizvod, nešto što on nudi a da nekome treba u dobrovoljnoj razmeni. A ovde nema dobrovoljne razmene. Ovde preduzeća trguju s državom. Naša najuspešnija preduzeća su sami kupci i prodavci. To je osnov našeg biznisa. Mirko Marjanović je i kupac i prodavac. Ili je to trgovanje sa državom. Ili trgovanje pravima. Ili trgovanje rentama. Ovde niko nije na slobodnom tržištu nešto zaradio, mali ih je, mali broj. Videćemo dogodine bilans recimo Progres-gas trejdinga. Znači među preduzećima koje je imalo najveće ukupne prihode pre dve godine, sada će odjednom pasti ni na šta. Šta je to menadžment u ovoj zemlji? Sve je ta logika preraspodele.
Ovo što sada sindikat traži – opet traži da se nekome uzme a da se njima da. Mi smo unistili tu sposobnost kreiranja novoga, raspodele iz dobitka. Mi stalno idemo na preraspodelu. Ovde vlada hajdučki mentalitet. Neću ja da pravim kuću, ja ću da se uselim u tuđu kuću, ja sam pobednik, ja sam revolucija.
Mi smo uništili neke bazične stvari, temeljito smo uništili, privatne svojine, tržišne privrede, građanske slobode i tako dalje. Ovo nije samo ekonomski oporavak, ovo je jedna potpuno duhovna obnova…
E, kako to onda sprovesti? Neki autoritet, to tako biva, neko kome se veruje treba da kaže – ljudi, kasa je prazna, kasa je prazna. Nije to što postoje lopovi koji su nam nešto uzeli, ‘ajde naći ćemo njih, naplatićemo, ali kasa je prazna, što se ne doliva. I psihološki to nije tako. Ljudi ne vole konkurenciju ni ličnu ni u poslovnom životu ali naši ljudi ne shvataju da je ona jedina nužna, da je ona nužda koju moramo da prihvatimo i svi pokušavamo da je izbegnemo. Svi, od najmanjeg deteta koje želi da bude prvo u kući do najkrupnijeg preduzeća koja žele da budu privilegovana. Ako je to tako, ohda da nema reforme.
Granica je nebo. Promenićemo svet. Kod nas u Srba i u Srbiji postoji jedna svest o velikom značaju naroda. Mi imamo neki uzlet u istoriji, to je tačno, ali mi živimo u uverenju da je naše stanovništvo veće, da je naša država veća, da je naša ekonomija veća, da je naš geostrateški položaj važniji nego što jeste. I da nama ne pristaje da tako radimo svašta, da budemo, šta ja znam, kelneri, konobari, i mi s prezrenjem gledamo na narode koji su to radili… Ekonomija je jedna stvar koja je definisana tako. I sad prvi koji kaže – nema, prazna je kasa, ovi odmah misle da laže.
Mi imamo jedan adolescentni odnos građanina prema državi, kao dece prema roditeljima. Kažu dajte pare a država kaže nema. Šta kažu deca? Ili ne daš ili si nesposoban da ih napraviš, a ne kažu daj ja da uradim nešto u celoj toj stvari. Dakle, reforma je nešto što je ogromno, što treba debelo promisliti, što treba besprekorno sprovesti, neka je bog na pomoći koji to rade.
Većina radništva zna da ništa ne radi ali oni traže da to neko drugi reši. Niko neće da pođe od sebe i da kaže – e, mi smo taj točak što skripi. Ja upravo radim posao koji ne znam, koji nedovoljno radim, ja sam više plaćen nego što zaradim, nezavisno od toga da li ja od toga mogu uopšte da živim. To je ta kolektivistička svest, to je to utapanje. Kakav je zapad? Individualističko društvo. Mi kažemo to je egoizam, pežorativno. Pa egoizam je u osnovi ekonomije. Kaze Adam Smit – nemamo mi dobar ručak zato što naš mesar voli, što je altruista, nego što je sebičan. Baš zbog njegove sebičnosti što je on takav kakav jeste on će nam radi svog interesa prodati dobro i jeftino meso. A naš čovek smatra da je to nešto nepristojno. Pa kod nas se još uvek veliki broj stanovnika pežorativno izražava o nekim elementarnim ekonomskim kategorijama. Smatra ih nepristojnim.
Zato mislim da svakodnevno treba ponavljati tu potrebu da svako sam za sebe bar, ako neće javno da prizna, a neće ljudi javno da priznaju, teško je to priznati, sramota je da ljudi kažu – evo, 50 godina sam radio nešto, ne znam ni šta sam radio. I to što ja umem ili eventualno znam, to ne treba nikome i ja treba sada da se učim. Ne može se, neke stvari se ne mogu naučiti, to je problem tranzicije, ne možete vi naučiti voziti bicikl u 50 godini. Ima da padate danima. Ili ne možete naučiti da plivate. Retko ko može, samo neko uporan.
Neke stvari se uče u osnovnoj školi, neke se uče u porodici, neke na fakultetu. Potrebna je čitava revizija znanja. Neko zna Marksov “Kapital” napamet. Ima takvih ljudi i to je bilo hvale vredno, ljudi su to radili i to se tražilo. I sada, šta mu, recimo, to znanje vredi? Zna kako funkcionišu samoupravne interesne zajednice. Ljudi su potrošili brda, šume su isečene da se napiše to i, dobro, to je tako, a šta sad s tim? Pa kada bismo sada počeli da bacamo knjige koje nam više ne služe, pa to bi preplavilo trgove. To je tako… Prosto se urušava ceo jedan sistem i to je to.
Kod nas vlada autentični komunizam, kod nas i kod Rusa. Mi smo to sami sebi doneli. Rusi, pa i mi, dosta smo pomogli da se to desi. Kod Čeha je to uvezena stvar. Kod Čeha komunizam nikada nije ušao u familiju. On se zaustavio na kućnom pragu. To je kontrolisala crkva, tradicija i tako dalje, i nametnuto je bilo kao okupacija, i kad su otišli okupatori, odmah su frajle praške izvadile bunde iz ’45, odmah je bilo sve isto. Kod nas je rasturena familija, kod nas je to ušlo u porodicu, kod nas je bio autentičan komunizam, nije to isto.
Češka nije imala mentalni problem. Ovde mnogi ljudi i dan-danas istinski žale što je Tito umro. Mi smo žrtve tog autentničnog komunizma i tog takozvanog mekog komunizma koji nam je dao privid ličnih sloboda, privid političkih sloboda, pravo na neke elementarne stvari, putovanja, relativnu slobodu govora i tako dalje, i ovi koji kritikuju reforme – oni su u stvari pokušaj da se izgradi neki treći komunistički put.
Oni nisu reformisti. Druga je stvar, i interesi su veliki. Pa svi znaju da nema ničeg idealnijeg od društvenog preduzeća ako ste vi direktor. Vi imate pravo da privatizujete dobitak, ako ga ima, i to rade direktori, a imate pravo da socijalizujete gubitak, ako se on ostvari. To je jedan ideal.
Pa kako objasniti da ljudi suze rone kada padnu preduzeća u kojima je nominalna plata recimo 5.000 dinara, ljudi dožive psihološku dramu. Nešto postoji iza toga. Postoji ogroman transfer imovinski koji se iza toga dešava.
To je privatizacija. Ona se i ove godine desila i ove godine je izvršena privatizacija za iznos gubitaka za blizu 1.000 milijardi. I tu je neko prihodovao a neko izgubio. Izgubilo je društvo u celini, prihodovali su pojedinci i grupe. To je ta grupa koja potpuno shvata zašto je protiv reformi, a to zavija u razne forme tipa “nemojte, sačekajte” – pa za pet, šest godina neće biti ništa da se privatizuje.
Postoji očaj, realno postoji ali nije to baš tako. Postoji nešto što se javno emituje i postoji nešto što mi intimno osećamo kao tako. Bilo šta, recimo ja imam jedan lični problem. Medicinske sestre kukaju da su im male plate i jesu im male plate. Pokušajte recimo da nađete nekoga da vam čuva bolesnika. Pokušajte. Ne možete naći. Mnoge stvari su još u ovoj zemlji beskrajno mnogo skupe. Ako je toliko obilje rada, neke bi usluge bile jeftinije ali nisu. Ovde su zakovane pozicije. Ovde nema mobilnosti, ni teritorijalne, ni profesionalne, a cela ekonomija počiva na mobilnosti rada i kapitala. Ljudi ne bi sada otišli u Lazarevac da se zaposle a tamo ima mesta. Nije tako u Americi. Pa on za 150 dolara veću platu ide 5.000 kilometara, seli se. Ovaj neće da ode na Novi Beograd na posao.
Ima tu nekih rezervi. I ljudi će reći, vaši slušaoci – ja sam očajan, ja ne mogu da platim ništa. Recimo, stanuje u trosobnom stanu, penzioner je, nema kome da to ostavi, nije spreman da proda da ode u Mirijevo u dvosoban stan i da ima potpuno solidnu razliku. Nije spreman.
Jedna moja koleginica žali mi se da joj je NATO polupao prozore na kući. Ona kaže – ja sada od svoje plate ne mogu da zastaklim kuću. Kuća je na Dedinju, dobijena komunističkom preraspodelom. Možete li da zamislite čoveka u svetu, bilo gde, da stanuje u stanu koji ne može da zastakli od svoje godišnje plate. Onda se postavlja pitanje – odakle ti tu? Odakle? Kako može neko ko ima neku imovinu biti socijalni slučaj? Kako može biti? Mora se ta imovina pretvoriti u tekući dohodak i te neke stvari rešiti. Ali sve je ovde zakovano.
Šta naše preduzeće ima? Ima ogromnu fiksnu imovinu. Znači ima dimnjak, sekretaricu, direktora, kapiju, hale, obrtna sredstva nema, zalihe repromaterijala su male, žiro-račun je prazan. U strukturi imovine našeg preduzeća 70% aktive čine imobilizacije, čini nešto što je fiksna imovina, a manje od 30% čine obrtna sredstva, zalihe i tako dalje. Kod rentabilnih preduzeća na zapadu obrnuto je. Pogledajte američke filmove, imate recimo kasarne u Americi. One su od kartona, od drveta. Naše kasarne su neoklasične palate. Ali tamo su najnoviji kompjuteri. Dakle, pogrešna je struktura imovine i pojedinca i preduzeća.
Prosečnog jugoslovenskog građanina imovina više košta nego što mu donosi prihod. Tako ima vikendice na moru, pa je gradio u Hrvatskoj 150.000 kuća, pa ovi sada otmu, pa slede sudski sporovi… E, šta je država? Država je ta koja daje procedure gde se čovekova prirodna racionalnost može ostvariti. Naša je država unazad 30, 50 godina emitovala pogrešne signale. Ljudi zaista intimno, a svi su ljudi slični, žele da štede i da povećavaju svoje bogatstvo. Država im nije dala opciju. Sada im treba dati opciju. Zato ovaj zakon o privatizaciji, zakon o malim i srednjim preduzećima, zakon o preduzećima, sve te procedure treba da olakšavaju opciju – opciju optimiziranja imovine i poslova.
Svetlana Lukić: Bio je ovo profesor Miodrag Zec. Ne znam koje ste vi naravoučenije izvukli iz ovoga. Svetlana će da proda kuću i uvek će da bije dete, ja ću da se slikam i sliku svoju da pošaljem u FBI-a, onaj američki. Ne znam da li ste videli konkurs za novu radnu snagu, svi koji znaju arapski. Ne znam arapski ali valjda neće da proveravaju.
A sada će govoriti mašinski inženjer Dragiša. On za vreme prošlog režima nije hteo da radi za Slobu pa je sav novac uložio u dilovanje deviza na granici između Mađarske i Austrije, međutim, ’95. godine, na surčinskom aerodromu, organi reda su mu uzeli svih 15.000 maraka. Dragiša se vratio u svoje preduzeće.
Dragiša: Nisam hteo da radim za Miloševića a sada radim za Đinđića za sto maraka. A ne date na Đinđića nikako? Zapalo mi mesec dana plaćeno da idem u Ukrajinu da dovedem tu Ukrajinku. Ja sam njoj kada sam bio tamo složio priču da sam biznismen koji okreće pare. Sada radim za sto dolara. Ma, kao, nema to veze. Đavola nema veze. Dva-tri telefonska razgovora, pa, kao, dobro, da vidim, ja sam počela da radim. Neće. Čak ni Ukrajinka neće da dođe za sto dolara. Šta, da napusti tatu i mamu? Neće. Nismo mi više poželjna destinacija za Ukrajinke i Ruskinje. Možda za neku Moldavku. One su…
Svetlana Lukić: Šta, u bedaku?
Dragisa:…da, Moldavija je, ono, bedak najveći. E, sad imaš Rajfajzen banku koja, kao, hoće nama da pomogne. Đavola. Kaže – znate, mi ne radimo sa malim preduzećima, mi samo radimo sa velikim firmama koje imaju neka 2 miliona pozitivan bilans. Pa, rekoh, dobro, ja sam firma koja je pozitivna dva miliona dolara. Šta će mi onda Rajfajzen banka? Ja sam već napravio pare preko neke druge banke.
Tako da priča da će banke koje dođu da pomognu Srbiji i početnicima, to je priča… Evropska zajednica daje pare za razvoj privatnog preduzetništva. Da bi bio korisnik toga, moraš da ideš preko Cepter banke, 6%. Zašto preko Cepter banke? Zašto ne preko penzionog fonda? Zašto ne preko Fonda treće dete? Cepter hoće da naplati svoju pomoć za rušenje Miloševića, 6%, eto.
Ma ko će da ode u zatvor? Otići će onaj ko je direktno Đinđiću radio o glavi. Neće on zatvarati zbog nekih moralih načela ili zbog zakona. On će da zatvori onoga ko mu je baš radio o glavi, fizički. Stao si mi na žulj, hoću da ti vratim. Sad sam u mogućnosti da ti vratim i sad ću da ti vratim, eto.
Da, bio sam u Demokratskoj stranci. Moj kum koji je ’90. otišao u Moskvu da se bavi biznisom kaže – pa, dobro ‘ajde, razumem to, ima mnogo ljudi koji šetaju nečije opanke oko kuće. To što šetaš Đjinđiću opanke oko kuće, je l’, uzimaš neku kintu za to. Kako, džabe to radiš. Pa ti si onda budala. Đinđić je, ne znam koje, ’94. ili ’95. rekao na TV Politika da najbolji ljudi nisu u strankama i tu je bio u pravu. Najbolji ljudi se bave biznisom. Zašto ja nisam imao stomak? Ne znam čije sam ja komplekse lečio pa nisam nastavio da se bavim biznisom ’90. godine nego sam otišao u politiku.
Eto, mislio sam – novi početak, jednaka šansa za sve. Ma ne znam. Moj kum kaže – ti si u stvari zavidljiv. Ja preispitujem sebe, možda nisam nikakav čovek visokih moralnih načela, možda sam jednostavno zavidljiv. Zavidim Kariću, eto. Voleo bih da sam ja Karić. Ne sviđa mi se Đinđić zato što je sklon da uzme pare, da se nagodi s nekim.
Svetlana Lukić: Misliš da ih uzme sebi?
Dragiša: Pa uzme ih i sebi, pa hvala bogu. Što ih ne bi uzeo sebi Uvezao bih dva kamiona robe i bio bih dobar, eto, 4% – da platim banci akreditiv, sve, sve, prevoz, sve i 4% sam dobar. Znači na 50.000 maraka izračunaj kolilko je 4%?
Svetlana Lukić: A znaš šta sada kažu ekonomisti? Kažu da svi hoćemo da uvozimo i izvozimo a da niko neće ništa da pravi. Ti si inženjer. Jer ti možeš nešto da praviš?
Dragiša: Za proizvodnju ti je dugačak ciklus. Obično su dugi ciklusi dok ti se oplodi para. U proizvodnju idu ljudi koji već imaju veliki novac. Recimo, brat od mog kuma je radio s papirom. Nakupio je milion maraka, dva miliona maraka, već na tri miliona maraka, onda je počeo da investira u proizvodnju ali ne ovde. U proizvodnju papira u Slovačkoj. U šta možeš da investiraš? Da gajiš piliće. Koja je to proizvodnja koja ti daje… Mislim pričamo o proizvodnji koja će da bude zamajac za nešto krupnije.
Svetlana Lukić: A možda smo mi neskromni. Ti barataš sa 50.000 maraka, hoćeš i ti i većina nas hoćemo da vozimo dobre automobile, pa ne znam šta. Možda bismo morali da budemo skromniji. Ne 50.000 nego 5.000 pa da se nešto vrti, da se živi sa umesto 100 dolara sa 150 dolara.
Dragiša: Obrtao bih ja 5.000 dolara ali kada bih video u zatvoru sve ove biznismene, 1.000 srpskih biznismena kada bih ih video u zatvoru. Onda bih ja rekao – eto vidiš, oni su u zatvoru, sad smo svi krenuli od nule, obrćem svojih 5.000 i srećan sam. Mene ne interesuje Milošević i Marko Milošević. Taj komšija pored mene koji vozi BMW, biznismen, on mi se posle 5. oktobra smejao u facu. Do 5. oktobra je on obarao pogled preda mnom a posle 5. oktobra on mene gleda u oči i kaže – šta je, šta je bilo. Posle 5. oktobra ja obaram pogled pred njim.
Svetlana Lukić: Pa šta ćeš da radiš?
Dragiša: Pa ne znam. Da mi date 50.000 maraka i da vam vratim za dva meseca bez kamate. Pa da se i ja ovajdim nešto, šta. Moj kum mene zove u Moskvu ’95. da mu krstim dete. Rekoh – što ti hoćeš da krstiš dete? Što ti treba da krstiš dete, imaš pet miliona maraka – krštavaš dete. On meni počne da priča o religiji. Ja mu kažem – čekaj, bre, kume, je l’ znaš ti koliko je male dečice sa loknicama umrlo od gladi u Ukrajini i u Rusiji dok si se ti naglabao pet miliona maraka. Rek’o, vas će da proklinju. Pa kaže – slušaj, kume, to što ti meni kažeš ja ću da ti oprostim, neću da ti zaboravim, ali kum si mi, budala si, oprostiću ti. Sad si meni rek’o to da su srpski biznismeni lopovi ali nemoj mnogo da pričaš jer možeš da dobiješ po labrnji.
On traži potvrdu svog bogatstva. On je stekao bogatstvo, on hoće da mu se ja divim. On neće da mu kažem – lopov si, i ti, i tvoj brat koji radi u Srbiji. E, on mi je rekao – izdaćete taj Đinđić, isti taj Đinđić kome ti džabe šetaš opanke oko kuće, isti taj će da te proda. I, eto, prodao nas Đinđić. 10 godina od pošetka privatizacije u Ukrajini hirurg radi za 48 maraka. Eto, to i nas čeka. Nećemo da propadnemo, živećemo, radićeš kao rob, kao što radi Ukrajina, kao što radi Moldavija, tako, bićemo robovi.
Svetlana Lukić: Juče i preključe u Beogradu je održan skup o efektima privatizacije. Organizatori skupa su Partnerstvo za demokratske promene i Fondacija Fridrih Ebert. Nekolliko stvari smo izdvojili. Čućete Nebojšu Medojevića iz Crne Gore naravno, iz Centra za tranziciju. Tu je i profesor Zoran Popov koji će u jednom času odgovarati na pitanje, odnosno primedbu gospodje Zagorke Golubović, i slušaćete Srećka Mihajlovića. Dakle prvo Nebojša Medojević.
Nebojša Medojević: Dominantno ponašanje stranih investitora nakon kupovine preduzeća jeste smanjivanje troškova u tim preduzećima i to uglavnom na račun broja zaposlenih. Investitor uvijek voli godinu, dve, tri da koristi interna sredstva preduzeća a ne da donosi svoje pare iz inostranstva, i tim internim sredstvima preduzeća da recimo otpusti određeni broj radnika kroz takozvane dobrovoljne šeme. Dakle, on kaže – više ne računam na vas na ovom mjestu, a ne mogu vas otpustiti zato što ugovor koji sam potpisao sa vladom to ne dozvoljava, ali da znate da ja na vas ne računam. Jasno, nijednom vlasniku ne možete zabraniti da otpusti radnika. Razlika između tržišne i tranzicione ekonomije je u tome što u tržišnoj to vlasnika košta, a u tranzicionoj ga to košta malo ili nimalo.
Kada se kaže socijalni konsenzus, to nije partnerstvo samo sa sindikatom. To je jedan partnerski aranžman sa građanima. To je vrlo važno, jer ukoliko vlada nastavi sa dosta prepotentnim, ekspertskim, elitnim stavom… znam da nije lako obući radnički kombinezon i otići u fabriku, ali čini mi se da bez toga vrlo teško možete očekivati od radnika da razumije reformu i da razumije privatizaciju, pogotovo ako kažete – ostaćete bez posla ali to je dobro, za pet godina dijete ili vaša djeca osjetiće korist. Tu postoje najmanje dva opravdana straha. Prvi strah kod građana je – ko kaže da je ovo što ova gospoda pričaju tačno. Pazite, ulazimo u zonu ideologizacije da treba odluke danas da donosimo imajući u vidu neku očekivanu korist koja će se desiti za pet godina. Mi treba, dakle, da vjerujemo jednoj eliti da je to zaista tako kako oni pričaju.
Pogotovo ako imamo iskustva iz mnogih zemalja u okruženju da to nije bilo tako. Ko kaže da ova elita danas neće iskoristiti nedostatak kontrolnih mehanizama, pravila da iskoristi privatizaciju za lično bogaćenje. I to smo takođe vidjeli u najvećem broju slučajeva u zemljama istočne i centralne Evrope. I u 10 godina naše prakse. Da bi jedna elita mogla da ograniči destruktivni potencijal tih strahova mora da uradi mnogo stvari ali najmanje dvije.
Prva je da omogući direktnu participaciju građana u procesu reformi i to malo vještiji reformisti rade kroz proces restitucije i druga, takođe tehnika koja se primjenjuje u toj participaciji, jeste masovna vaučerska privatizacija. Tu se pokazalo mnogo problema, mnogo propušta, mnogo grešaka, ali ona se vrlo često koristi, ne da bi se napravio neki efikasniji vlasnički aranžman, nego da bi pridobili narod za reforme i uveli neki princip jednakosti što je vrlo bitno jer čini mi se da istraživanja pokazuju i u Srbiji i u Crnoj Gori da građanima više smeta krivi dio nego mali dio. Građani imaju osjećaj nepravde, mnogo veći nego siromaštva.
Druga stvar koju vlada mora uraditi da bi eliminisala drugi strah jeste da otvori svoje knjige građanima. Nema ničega tajnog u procesu privatizacije. Nema nikakav detalj ugovora koji smije biti poslovna tajna. A stranac specijalno voli da kaže – ugovor je taj. I posebno ugovori koji se tiču nekih pritisaka za vođenje ekonomske politike ili za određivanje nekih privilegovanih položaja u odnosu na druge konkurente na tržištu. Vlada Srbije već je u ozbiljnom konfliktu interesa oko vođenja procesa privatizacije jer ljudi koji imaju vlasničko učešće u privatizaciji vode privatizaciju. Dešava se da čovjek treba praktično da potpiše sa obje strane ugovor, kao za Beočinsku cementaru, gde je učestvovao ministar u pripremi ponude za stranog investitora i sad kao ministar mora to da potpiše.
Zoran Popov: Ako je naša privreda takva kakva jeste, da li ima smisla neka masovna privatizacija, insajderska privatizacija? Pa ne treba trošiti reči i kazati da nema. Šta vredi poklanjati nekome upropašćena preduzeća? Ili izazvati građanski rat da građani između sebe podele ono nekoliko dobrih preduzeća. Ako je to tačno ili bar približno tačno, šta je ostalo vladi? Pa da pokušava da uradi ovo što trenutno radi, da se prodaju ona preduzeća koja se mogu prodati. Trenutno to su dobra preduzeća.
Pare koje se odatle izvuku treba da se ulažu u prestrukturiranje perspektivnih preduzeća da bi se i ona prodala. I, naravno, ostaje ono poslednje, da se gase besperspektivna preduzeća. To je najteže i socijalno i politički. Ali da li to možemo izbeći? Ne znam koliko vas je bilo upoznato sa planom prestrukturiranja Zastave koji su napravili stručnjaci u Zastavi. Taj plan, parafrazirano, sadžao je sledeće: da oni mogu da prave 20.000 automobila, da ih mogu prodavati po 10.000 maraka, a da država po svakom prodatom, napravljenom vozilu subvencioniše Zastavu sa 12.000 maraka. Neko je postavio pitanje, lako ćemo mi prodati cementare, pivare i tako dalje, a šta ćemo sa elektronskom inudstrijom, IMT-om, Zastavom i sličnim preduzećima? Pa znate šta, mora se jednom kazati – ništa. Pa kada bi meni neko ponudio Zastavu ja bih rekao – nemoj, nemoj, mani me se, šta da radim s njom!?
Zagorka Golubović: Oni koji budu kupovali preduzeća, oni će zahtevati još veće otpuštanje radnika a sami ste na početku rekli – ova privreda je propala, masovna je nezaposlenost. Dakle, mi na masovnu nezaposlenost pretpostavljamo da će nas iz teškoća privrede izvući još veća nezaposlenost. Postavljam pitanje kakva će to biti efikasna i uspešna privreda koja će dovesti do siromašenja društva, do još većeg siromašenja radnika i do još veće socijalne diferencijacije?
Zoran Popov: Pa ne znam. Mislim da ili vi ili ja malo brkamo te teze. U principu, svi ti dogovori između novih inostranih investitora i države oko radnika i tako dalje, uspešno su se završavali i ja ne očekujem neke krupnije probleme kod nas. Da navedem sada nekoliko razloga: radna snaga je generalno stara, i u većini preduzeća oko 15-25% ljudi se nalazi godinu-dve do penzije. Znači taj prirodni odliv će biti dosta veliki u narednih nekoliko godina…
– A i smrtnost je velika…
Zoran Popov: Jeste, i smrtnost. Naročito starijih, preko 80 godina…
– i mlađih, nažalost…
Zoran Popov: Pa i mlađih, pa da. Pa jeste. Pazite, naše stanovništvo se generalno smanjuje i po nekim procenama za sedam, osam godina, čak i pod pretpostavkom niskih investicija, nećemo imati dovoljno radne snage.
– Znači imamo šanse?
Zoran Popov: Imamo, kako da ne. A imamo nade, svaka zemlja ima šansu osim ona koja optira za socijalizam, bez obzira na to da li je neki sovjetski ili samoupravni. Imate i u Gornjem Milanovcu one tipoplastike, jedna je strana, jedna je domaća. Ona domaća daje platu 150 maraka, inostrana 1000 maraka. Inostrani nisu organizovani sindikalno. Pre šest meseci oni su došli kod svog direktora, Mađara, i kažu da hoće sindikalno da se organizuju. On kaže – zašto da ne, to je vaše pravo. Ali odmah ću da potpišem kolektivni ugovor s vama i platiću vas iznad onoga što propisuje kolektivni ugovor. U to vreme kolektivnim ugovorom njima je bila garantovana plata od 200 maraka. Kaže – ja ću vas plaćati 250, a oni su imali blizu 1000 maraka. Odustali su od sindikalnog organizovanja.
To je ono što ja ne volim. Čemu plašiti đavola rešetom. Šta našem radniku još može da se desi pa da mu bude gore. Pre bombardovanja Slobina mašinerija je pričala – eto, ako ništa drugo, mi smo zemlju spasili od rata. Nisu nas ni od toga spasli.
Po mom dubokom ubeđenju čak i sa otpočinjanjem procesa privatizacije ekonomske prilike u našoj zemlji se ne moraju pogoršati ali će se delimično pogoršavati ili regionalno zbog regionalne lokacije preduzeća ili po socijalnim grupama i tu ja očekujem dosta gadne probleme početkom iduće godine kada država zbog budžetske ravnoteže bude morala ići na ograničavanje rasta panezija.
Ali ako našoj državi sada natovarite na leđa da finansira i neki široki socijalni program, onda ćemo mi tu državu učiniti razvojno nesposobnom. Ako ti socijalni rashodi sada postanu dimenzija rashoda, recimo, za zdravstvo ili školstvo, onda je to krah svih reformi i onda ćemo u njih krenuti kada nam prosečna plata bude ne sadašnjih 200 nego možda 30 maraka a ima zemalja sa 30 maraka, znate. Ja bih bio isto tako, gospođo Golubović, veoma srećan da stvarnost nije takva kakva jeste. To su sada računi koje mi moramo da platimo.
Srećko Mihajlović:Antiradnička, a možda jos više antisindikalna histerija iz koje ovih dana vrca žuč na sve strane pruža jedan odgovor za kojim se već poduže traga. Radnici su za sve krivi. Uostalom, oni su lenji, primaju platu a ne rade, neki od njih godinama ne ulaze u fabriku, zloupotrebljavaju bolovanja, rade na svom imanju, imaju svoje radnje, zarađuju na popravkama i krpljenju, rade na crno čime uzimaju hleb nezaposlenima. I za sve to vreme primaju plate, plaćeno im je socijalno i penziono osiguranje. A u slobodno vreme vole Tita, čitaju Kardelja i nostalgično se prisećaju Jugoslavije. Pojma oni nemaju da će onda kada se donese Zakon o radu nagrnuti stranci sa parama, da nećemo znati šta ćemo sa investicijama i da će ko od šale da se pozapošljava milion, dva ljudi i da ćemo da uvozimo radnu snagu iz crne Afrike i zute Azije za neku godinu.
Danas govoriti o tome da li je privatizacija potrebna ili nije – nema svrhe. Stvar je završena, zakon je donet. A u ovoj zemlji nema nijedne društvene snage koja je u stanju da obori ili promeni zakon. Jednostavno, kod nas ono što prođe kroz skupštinsku kapiju, što uđe u skupštinsku proceduru, to se i usvaja i utoliko su sindikati u pravu što pokušavaju da ne dozvole da jedan zakon prođe kroz tu skupštinsku kapiju.
Pitanje je da li radnički bunt, ako se to može tako nazvati, ili sindikalni barem, ima smisla. On ima smisla ali izvesno je da neće imati ikakvog efekta u odnosu na sam zakon. Može da ima efekta na samoj sindikalnoj sceni i ja svrhu tog bunta vidim u tome što će se dva važna sindikata približiti jedan drugome i što će konačno shvatiti da ne mogu voditi odvojene parcijalne akcije jer ih to tek nigde ne vodi.
Kada je reč o privatizaciji, rekao bih da se vlada DOS-a, odnosno vlada Srbije, u svemu tome ponaša po onom receptu koji primenjuju vračare s onom čuvenom formulom “iz večeri u tajnosti”. Kada vidite te podatke iz istraživanja javnog mnjenja, onda vam je jasno da većina radnika nema pojma o čemu se tu radi, tako da se ne može govoriti o većini koja podržava privatizaciju. Oni nemaju pojma o čemu se tu radi. Ima stvari gde se javlja jedno razumevanje gotovo iznenađujuće prirode. To je gotovo ona preduzetnička i ovih dana tako potrebna spremnost na rizik. Gotovo dve trećine pokazuje izvesnu spremnost na rizik ali samo do određene granice.
Rekli smo ispitanicima sledeće – da li biste podržali privatizaciju i po cenu da i dalje ostanete sa sadašnjim primanjima? 57% posto kaže – ne. Da trpite povećanje životnih troškova – 61% ne. Ako građani ne prihvataju socijalne konsekvence privatizacije, da li privatizacija može da uspe? Pa naravno da može da uspe, ali šta će biti sa vladom koja sprovodi i koja će sprovesti tu privatizaciju.
Ona će, kao što je to običaj u jugoistočnoj Evropi ili istočnoj Evropi, na prvim sledećim izborima da ode izgleda i u istoriju. A toj vladi nije ni stalo do vlasti jer, kako reče premijer pre neko veče – šta će njemu popularnost, njega to ne interesuje. Ako zemlju vodi čovek, političar, kog popularnost ne interesuje, onda su konsekvence prilično jasne.
Svetlana Lukić: Evo jedne simpatične vesti koja je upravo stigla. Okružni sud u Beogradu ukinuo je rešenje o pritvoru Jezdimira Vasiljevića uz jemstvo od milion maraka, odnosno kuće pod hipotekom koje je inače vlasništvo drugog lica. Okružno javno tužilštvo podseća na to da je Gazda Jezda pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 45 miliona maraka i da je usled kolapsa piramidalne šeme nastupila materijalna šteta za ulagača u iznosu od najmanje 217 miliona maraka.
Još jedan slobodni Srbin je među nama. Inače Dragan Hadži-Antić, takođe slobodni građanin, slobodno je osnovao jedne novine. Zovu se Dnevne novine – i ko u tim novinama piše? Naš današnji poslednji sagovornik Bogdan Tirnanić.
Bogdan Tirnanić: Da živim na zapadu, ja ne bih znao u kojim novinama pišem. To bi radili moji agenti i asocijacija kojoj pripadam a Hadži-Antić, koliko ja znam, nikakvog uticaja na tu uredničku politiku nema. Ne znam gde on živi sada, negde je tu – Maroko, Crna Gora, Kuba, Australija, šta ja znam. On je prošao čitav put u novinama od onog ko ide po burek do direktora, i on zna taj posao, učio je taj proces.
Možda je bilo bolje da on lično uređuje te novine ali, naravno, u ovom trenutku on u Beogradu može da uređuje samo “Zatvorski glasnik”, šta ja znam. Osim toga, pošto je to jedina šansa za tu vrstu posla koju mi je neko ponudio, moj je interes da oborim svoj rekord koji sam postavio u Dnevnom telgrafu, dok nas prethodna vlada Mirka Marjanovića nije zabranila i neke od nas poslala na Novo groblje, koji iznosi oko 700 i nešto dana svakodnevnog pisanja. Ovog puta idemo na 900.
Ja sam previše star da bih stalno vodio jednu te istu bitku. Stanislav Ježi Lec ima jedan aforizam koji glasi: “Mislio sam da visoko držim zastavu, u stvari sam držao motku za veš a mangupi su menjali krpe”. Dragan Hadži- Antić, Mirko Marjanović, Dragan Tomić – odgovaraće pred zakonom. Ukoliko ih zakon ne osudi, nema nekih razloga da im se ne pruži još jedna šansa.
Konačno, ta se šansa već pruža mnogima, da ne pominjem samo svoje prijatelje kao što su Bogoljub, Janičija Karić. Znate, našim medijskim kućama danas kao demokrate upravljaju ljudi koji su 5. oktobra objavili tekstove u kojima tvrde da je odvratna CIA finansirala odvratne otporaše koji su srušili divnog Slobodana Miloševića. Ako je to vaš moral, onda ćemo ovako. Ja želim da budem u ovom trenutku šampion političke nekorektnosti.
Ova garnitura ljudi koji su na vlasti svoju istorijsku misiju završila je 5. oktobra, samo što oni nažalost misle da njihova istorijska misija tog dana tek počinje. Mene ne uzbuđuje ovaj interregnum života koji nam se ponovo događa jer znam da je to prirodno, samo to ne znači da su ti ljudi koji su sada na vlasti oslobođeni svake odgovornosti. Njihova prevaziđenost se dokazuje i time što su oni neotporni na kritike kao i prethodna vlast, kao i svaka vlasti koju smo mi doživeli. Oni se vrlo vređaju kada ih podvrgnete kritici, kada kažete da je to budalaština, kao što je budalaština taj Zakon o ekstraprofitu, kao što je budalaština Zakon o pozorištu, kao što je epohalna budalaština Zakon o radio-televiziji. Prethodnih 10 godina vi ste mogli tačno da ih upoznate i niste mogli da očekujete od njih ništa drugo nego ono što oni sada čine. Niste valjda očekivali da će Voja Koštunica sada da kaže – ma jebeš Ustav, daj mi da sredimo to. Ili da Đinđić kaže – daj, ljudi, nemojte to, to nije po zakonu.
Ja mislim mnogo bolje o Voji Koštunici nego o Zoranu Đinđiću ali kada biste me pitali da se opredelim između Voje Koštunice i Đinđića, ja bih se opredelio za Đinđića. To što fali Đinđiću, on je to sam više puta rekao, on smatra da su to pogodnosti, možda i jesu. Kome je do morala, neka ide u crkvu, politika je preduzeće, biznis i tako dalje. Đinđić je, kao svi odbegli levičari osim onih koji su otišli u teroriste, pravi predstavnik današnjeg novog svetskog poretka, svetskog poretka vrednosti, ne svetskog poretka sile.
Koštunica je upravo suprotno. Njegov odnos prema zakonu, legalnosti, legalitetu, ovome, onome, sprečava ga da učini bilo šta. Da je Đinđić na njegovom mestu, on bi hladno rekao – šta, ne može Pešić da učestvuje u razgovoru sa Mirom?. Dobro, ne može. Doći ću samo ja, dovešću Čedu i Vesića pa ćemo da sredimo tu stvar. Najbolje da Đinđić svrši posao pa posle da ga osudimo zbog toga što je kršio zakon.
Imaćemo jednu polarizaciju na dva bloka: ovaj patriotsko-musomrdački sa DSS-om i ovaj zapadnjačko-džeparoški sa Đinđićem i tu ćemo imati kao treće rešenje, što mislim da je takođe opcija na koju igra strani šef naše države Bil Montgomeri a to je Nebojša Čović, ovi će svi ostali otpasti.
U tome je delovanje nekih ljudi u vlasti koji su došli iz belog sveta, kao ovaj Boža derikoža i ostali koji nemaju taj mentalitet, jednostavno. Nisu oni najpametniji na svetu, možda nisu ni najpošteniji ali, jednostavno, oni ne vide nikakav smisao u političkoj borbi. Kada gledamo te ljude, vidimo zapravo da će naša budućnost biti odlučena u jednom trenutku kada politika postane dosadno zanimanje za ekonomiste.
Ono što je osnovni cilj kome svi treba da težimo jeste da sve postane normalno i da samo Prele, Tirke i nekolicina pravi skandale po kafanama a ne da u jednom sistemu sve biva skandalozno iz prostog razloga što je sve suspendovano politikom.
Nema ničega što bi nas moglo posebno ohrabriti u ovom trenutku osim jedne jedine stvari. Oko te stvari se verovatno varam ali to činim svesno i sam sebe lažem. Mislim da su deca prestala da odlaze u buljucima, već idu pojedinačno u svet. Sada je taj jedan talas biološke migracije zaustavljen. Oni koji su otišli – otišli su, oni koji su ostali – ostaće. 5. oktobar nije ništa izmenio u mom životu, niti treba, ali izmenilo je jednu propoziciju života ljudi koji će dati novi smisao bitisanju na ovim prostorima što je, naravno, ovako rečeno, jedna gromoglasna fraza u stilu našeg političkog žargona, ali je nešto što ja duboko verujem.
Slika udarca u Trgovinski centar je nešto što je vrhunac jedne medijske evolucije jer televizija uvek teži smrti, od samog svog početka. To je medij koji smrt strahovito privlači.
Ali kada dođete do jednog takvog klimaksa koji je preveden u sferu naših ljudskih života stravičan, kada 10.000 ljudi pogine a od toga 5.000 ljudi skoči sa 110. sprata nadajući se valjda da će pasti na tendu kao u nekom holivudskom filmu, kada dođe dakle do kulminacije, mora doći do perioda opadanja. Moja je teza da je televizija apsolutno zastarela.
Nema nikakve razlike između prezentacije zalivskog rata, rata u Jugoslaviji i ovog. Naravno, kada se nešto stalno ponavlja, ono gubi na intenzitetu. Stvar je u tome što generisanje terorizma protiv koga se vodi ovaj svetski rat, ako je to svetski rat, ima iste karakteristike kao generisanje komaraca u Kanadi. Što su više tamo komarce prskali, svake godine su bili sve veći. Sada su kao krokodili.
Ako se sećate —- to su bili bezveznjaci koji prčkaju nešto po dvorištu tamo. Obično ubiju pogrešnog čoveka ili pobiju desetoricu, ne znaš zašto.
Onda je došao Karlos koji je napravio biznis, pa je došao Osama Bin Laden koji je fanatik i tako dalje. Sada će se pojaviti možda neko iz filma o Džemsu Bondu, neki koji će izmisliti malo bolji antraks od ovoga što sada imamo i to će biti jedna strahota.
Zato je čitav ovaj spektakl događaja upozoravajući u tom smislu da se ne može nakaznost ovog sveta menjati bez same promene tog nakaznog sveta, jer ovaj svet nije dobar. On je najgori od svih mogućih svetova. Znači, iz svega ovoga možemo zaključiti dve stvari: ovo je poslednji rat koji se prenosi na televiziji, terorizam neće biti iskorenjen ali ni svet neće biti promenjen. Nažalost.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Govorili su Miodrag Zec, naš slušalac Dragiša, Nebojša Medojević, Zoran Popov, Srećko Mihajlović i Bogdan Tirnanić. A vas pozdravljaju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Emisija Peščanik, 24.10.2001.
Peščanik.net, 24.10.2001.