Srbija je agresiju na Jugoslaviju, svoju najdragoceniju tvorevinu, započela obećanjem brzih pruga. Nekadašnji premijer Zoran Živković podsetio je kako je predsednik DS-a obmanuo svoj Glavni odbor, dok je negirao pravo Vojvodine i Vojvođana da institucionalno razvijaju politička prava i slobode, parabolom o kineskom vozu koji bi, umesto da se zaustavlja na vojvođanskoj granici, od Beograda do Novog Sada putovao svega 7 min. A taj voz nije kineski, nego nemački, a pruga dugačka svega tridesetak kilometara. Verovatno se takvim vozom voze samo stranci, i domaća partijsko-lopovska elita. Svejedno. Mogao je predsednik svome GO da čita izvode iz Maocetunga, ili da im pušta dalekoistočne porniće, svejedno, oni bi aplaudirali, a kakvi su, ne bi se ni uzbudili.
Ovde su sistemi laži, obmana i zločina usađeni duboko u političku genetiku. Nije čudo da Mladozadrani tako mrze Mladosrbine, i obratno, a od nekih su Morlaka, većinom, i jedni i drugi. Od istog jugoslovenskog naroda veštački su oblikovane nacije koje laž svojih kolektivnih identiteta unose u tekuću stvarnost. U Crnoj Gori se svakih deset godina izmišlja nova vladajuća nacija, briju ili puštaju brkovi, s korenima koji su, navodno, od pradavne, suštinske starine. Takve ludosti su sa ove, i hrvatske strane, dodatno složenije, ozbiljnije i opasnije.
Ali se dogodi i poneki „bug“ u sistemu. Jedna od bandi dizajnirana da pali američke zastave i na velike datume teroriše prestonicu, napala je ambasadu Grčke, i javnost je konsternirana, jer za zvaničnu Srbiju je Grčka prijateljska, ali kao Vizantija, ne kao demokratska članica NATO i EU.
Njihovu poruku su u tzv. javnosti dodatno relativizovali i tužilac, koji je incident pogrešno nazvao terorističkim, i apeli koji podsećaju na paljevinu američke ambasade, dok između redova nude simpatije sa antiameričkim i antikapitalističkim nazorima, koje promovišu sve kriptorežimske bande, a javile su se i mame, kako su to dobra deca. A predsedniku se valjda ne mili podsećanje na onaj dan kad se, dok je Beograd goreo, sakrio iza plastične zavese rumunskog predsednika.
Bez obzira na tokove evropskog proširenja, u ovom delu sveta još uvek nema Parlamenta, koji bi obuzdao monarha i dvor, niti Kongresa, da se nosi sa Obaminom reformom. Jeste, progresivisti su, od Ruzvelta do Obame, uz podršku inteligencije, pokušavali da ljudsku jednakost pretvore u ravnopravnost, a slobodnu i imigrantsku naciju u etatističku, time, možda i u emigrantsku, poput naše, ili ruske, ili kineske, ali im poslodavci, i radnici koji bi, i oni, da se kapitališu, to nisu dozvolili.
Na ovdašnju stvarnost, u kojoj su Jugosloveni jedina konzistentna, mada zabranjena nacija, a Evropa i Amerika jedini sistemi u kojima su ljudi jednaki i donekle slobodni, za razliku od srpske, ruske ili kineske lopovske, nekad i zločinačke partokratije, ukazali su, umesto predsednika i njegovog GO, radnici koji su krenuli po azil u američku ambasadu. Zahtevali su samo posao i plate. Možda se i oni, poslednjih decenija, politički opredeljuju u prilog srbstva i nesvrstanih, ali to sada nije važno.
Neće se naš predsednik javno upitati, zašto azil nisu zatražili od Libije, Rusije ili Kine. Čuo je i predsednik Obama da su crveni propali, i da Rusi i Kinezi beže u Ameriku, umesto obratno, ali se katkad populizam isplati, kad politika, ne stideći se, pocrveni. Ali neće Amerika propasti zbog jedne propale vizije. A ovde je zapravo preostao jedini problem, da je racionalna vizija budućnosti u zdravim ljudskim porivima umesto u politici ili njenoj teoriji. Mada, ako je do aktuelnosti, muškarce u većini zapravo najviše boli, i stide ga se, demonstrirajući mačizam, domaćinstvo i srbstvo, ženski deo njihove prirode. U žene se nedovoljno razumem.
- Allan Holdsworth – Red Alert
Close to the Edge,
Peščanik.net, 15.09.2009.