Nema panike, ali nervoza je primetna. Sedamdeset dana posle formiranja pro-evropsko-reformske Vlade, nervoza i nestrpljenje su dva ključna osećanja poslovnih krugova u Srbiji. Vladajuća koalicija je poslednjih dana zasuta primedbama o lošoj poslovnoj klimi u Srbiji, nezadovoljstvom preduzetnika i ulagača, upozorenjima međunarodnih institucija i savetima kako da poboljša globalni ugled zemlje. Dijagnoza je više nego uznemiravajuća – reforme stoje, a terapija je (za Srbiju) već uobičajena i indikativna – što pre nastaviti reforme i to uz što manje troškove. Za kreatore budžeta i makroekonomske politike za narednu godinu naročito treba da bude upečatljiv deo o „što manjim troškovima“.
Tako je sedamdeset dana nove vladajuće koalicije bilo dovoljno da se pokaže kako jaka proevropska Vlada na rečima, u praksi ne mora automatski da znači i evropeizaciju zemlje. S obzirom na to u kakvom je jadnom stanju nasledila državne poslove od Vojislava Koštunice, Vlada Mirka Cvetkovića morala je veoma brzo i transparentno da vuče reformske poteze i da ne računa na onih famoznih 100 dana poštede medija i javnosti. Pomalo neuobičajeno za Srbiju, pravila o nenapadanju u prvih sto dana nisu prekršili ni opozicija, ni mediji, već je to učinila poslovna zajednica, što upozorenju daje posebnu težinu. Preduzetnici, investitori, bankari i poslodavci odlučili su da Vladi Mirka Cvetkovića javno „zalepe“ vruć šamar upozorenja, ne čekajući tradicionalnih „prvih sto dana“ nove Vlade.
Prvi šamar je stigao od Freedom House, po čijem je sumarnom koeficijentu za 2008. godinu Srbija pokvarila svoj rezultat među zemljama u tranziciji za 0,11 poena (pala je sa 3,68 na 3,79), i to zbog pogoršanja tri pokazatelja – državne uprave, slobode medija i nezavisnosti regulatorne infrastrukture.
Drugi šamar stigao je od eksperata Svetske banke i Međunarodne finansijske korporacije. Oni su u “Izveštaju o poslovanju u 2008. godini” saopštili da „Srbija stagnira u reformama“ i da je zato sa 91. pala na 94. mesto rang liste (od 181 zemlje) država u kojima je lako i prijatno poslovati. (Rangiranje lakoće poslovanja zasniva se na 10 pokazatelja iz oblasti poslovne regulative, koji prate vreme i troškove ispunjenja administrativnih zahteva prilikom pokretanja rada, trgovanja, oporezivanja i zatvaranja preduzeća.) Eksperti Svetske banke i IFC „očekuju da će fokus rada nove Vlade biti na intenziviranju reformi“, a kao posebnu teškoću poslovanja u Srbiji navode nepodnošljivih pola godine potrebnih za dobijanje dozvole za izgradnju. Po tom pokazatelju Srbija je na 171. mestu rang liste, slabije plasirana od Mađarske, Rumunije, Bugarske, Makedonije, Albanije i Crne Gore.
Treći šamar bila je analiza “Grinfild direktne strane investicije u Srbiji”, koju je na inicijativu kompanije VIP mobajl uradio Centar za liberalno-demokratske studije. U toj analizi jasno je dijagnosticiran problem – najveća smetnja stranim investitorima su procedure dobijanja dozvola i saglasnosti za početak posla, plaćanja poreza, prinudnog izvršenja ugovora i uknjiženja imovine. CLDS navodi da je za osnivanje preduzeća u Srbiji potrebno 23 dana i 11 dozvola, a u Mađarskoj 16 dana i šest dozvola. „Stabilno i dobro organizovano okruženje za poslovanje i efikasno zakonodavstvo su preduslovi za investitore“, kažu istraživači Centra za liberalno-demokratske studije.
I na kraju, četvrti šamar stigao je iz Saveta stranih investitora, moćne poslovne organizacije koja okuplja 120 kompanija čiji su efekti sedmogodišnjeg rada u Srbiju uloženih 14 milijardi dolara i upošljavanje 60.000 ljudi. Dakle, reference koje daju kredibilitet za svaku sugestiju upućenu ministrima i Vladi Srbije. U sabranim sugestijama Vladi („Bela knjiga“) strani investitori konstatuju da „osim rasta društvenog proizvoda i rasta produktivnosti, ostali makroekonomski pokazatelji još ne pokazuju da je tranzicija, pre svega restruktuiranje privrede, ušla u zrelu fazu, fazu stabilnih kretanja… Reforme su nastavljene, ali je usporeno donošenje novih reformskih zakona i njihovo usaglašavanje sa propisima Evropske unije i pravilima Svetske trgovinske organizacije.“
Zatim se nabrajaju nepodnošljivi uslovi poslovanja u Srbiji: „Sporost i odugovlačenje postupaka pred sudom je i dalje velika smetnja, postupak arbitraže je nedovoljno razvijen, a nemogućnost sticanja prava svojine na građevinskom zemljištu takođe predstavlja jednu od ključnih prepreka razvoju povoljne klime… Postojanje brojnih i komplikovanih procedura za odobravanje dozvola za gradnju objekata i dug period za njihovo odobrenje povećavaju rizik od korupcije u ovoj oblasti, smanjuju predvidivost i predstavljaju značajnu prepreku za investiranje u Srbiji.“
Sve to zna i Vlada, ali do sada nije mnogo učinila da ubedi investitore da je na reformskom i evropskom putu, da je spremna da brzo i odlučno menja poslovnu klimu i imidž Srbije. Najveći greh nove vlade u prvih 70 dana je to što su joj usta puna reformi, koje se u praksi odvijaju sporo, mlako i mlitavo.
Previše je udvaranja, demagogije i širenja socijalnog optimizma, a premalo direktnih i odlučnih rezova u bedeme žilavog sistema državnog socijalizma koje je Vojislav Koštunica samo ojačao. Utrkivanje ministara u premeravanju kilometara budućih autoputeva, u izračunavanju porasta penzija i plata, u zaštiti svih radnika koji ostaju bez posla… postalo je jedina mera uspeha nove Vlade, koja se ponaša kao da joj je ostalo malo vremena do novih izbora. Ne kaže se za džabe da najteže reforme nova vlast sprovodi u prvih godinu dana, jer kada joj posle četiri godine istekne mandat, birači su zaboravili šta se događalo na početku njenog mandata.
Umesto da gura nove zakone o trgovini, o kontroli subvencija, o bezbednosti hrane, o zaštiti konkurencije, o zaštiti potrošača… Vlada se posle godišnjih odmora zamajava rebalansom budžeta zbog povećanja penzija i tako upada u opasnu zamku arbitriranja i preraspodele novca sakupljenog od poreskih obveznika, a sve zarad „kreiranja“ raspoloženja birača.
To nije suština evropeizacije Srbije.
Savet stranih investitora poručio je Vladi da čitav taj proces treba da ubrza i sprovede uz što manje troškove. Uostalom, dobro je poznato pravilo da birači-građani neće bolje živeti ako im Vlada deli veće plate ili penzije, a onda im to uzme kroz inflaciju. Ako želi da poveća priliv para u budžet i da istovremeno poboljša klimu za poslovanje i konkurentnost domaćih kompanija, Vlada bi morala, recimo, da smanji poreze. To danas u Evropi nije neobičan potez. Pre neki dan je Vlada Švedske najavila da će iduće godine smanjiti porez za preduzeća sa 28 na 26,3 odsto i smanjiti doprinos za socijalno osiguranje, da bi sa 1,7 milijardi evra koje će ostati kompanijama pomogla privredi da poveća konkurentnost. A poreski sistem u Srbiji i dalje je jedan od antireformskih bedema.
Poslovni krugovi u Srbiji upozoravaju da mnogi od problema nastaju zato što je Zakon o porezu na dobit preduzeća (iz 2001. i 1994.) izrađen u vreme kada stranog kapitala u Srbiji nije ni bilo: „Vlada bi trebalo da donese potpuno novi tekst, kako bi obezbedila moderan, jasan i konzistentan sistem oporezivanja preduzeća u Srbiji“, traži Savet stranih investitora.
Jedan od važnih reformskih poteza je uvođenje konkurencije na tržištima infrastrukturnih i komunalnih delatnosti i delimična ili potpuna privatizacija javnih preduzeća. Oko tog posla ne bi smelo da bude oklevanja i socijalne demagogije, i ako se on brzo i efikasno završi biće to „na delu“ jasna potvrda reformskog opredeljenja Vlade. Nadalje, vladajuća koalicija mora da stvori uslove za slobodnu tržišnu utakmicu na uređenom tržištu na kojem su svi učesnici ravnopravni, a monopoli adekvatno regulisani. Pojedinačni slučajevi Kragujevca, Zrenjanina ili Vranja moraju da postanu pravilo po kojem se stranim investitorima pripremaju i nude namenski definisane i opremljene lokacije sa svom potrebnom infrastrukturom.
„Kost u grlu“ poslodavaca i investitora je srpsko radno zakonodavstvo koje je pre dve godine Vlada Vojislava Koštunice učinila „socijalističkijim“ od bilo kojeg jugoslovenskog zakona o radu. Taj Zakon mora da pretrpi reformsko „pretemeljenje“ koje podrazumeva smanjenje troškova rada, kako bi se podstakla stopa zapošljavanja, ali i da, na primer, pojednostavi postupak za raskid ugovora o radu.
Strani poslodavci sugerišu reformske promene i evropeizaciju antimonopolskog zakonodavstva. Konkretno, traže da Komisija za zaštitu konkurencije ne protežira nijednu firmu i da ima isti odnos prema svim učesnicima na tržištu, jer se samo tako može popraviti sadašnja situacija, koja kod mnogih učesnika na tržištu stvara osećanje neizvesnosti.
U Srbiji se nezavisnim regulatornim telima ne pridaje veliki značaj, ali ona su u Evropskoj uniji i zapadnim demokratijama četrvrta grana vlasti. Jedna od ključnih zamerki koje je Freedom House izrekao Srbiji i zbog koje joj je smanjio rejting je pogoršanje nezavisnosti regulatorne infrastrukture. Umesto da se u državi kojoj je stalo do reformi i evropeizacije stvari popravljaju, u Srbiji se one pogoršavaju, pa je tako predsednik Saveta Državne revizorske institucije Radoslav Sretenović peti put ove godine zakukao kako ta institucija još nije dobila odgovarajuće uslove za rad.
Sve su ovo jednako važni, ako ne i važniji, poslovi od tri kilometra obilaznice autoputa oko Beograda ili trošenja društvene energije na rasprave o visini i datumu povećanja penzija, kojima vlast iz dana u dan posvećuje ogromnu pažnju. Problemi u koje Srbija upada zato što stalno odlaže reforme ne mogu se rešiti tako što ćemo ih gurnuti pod tepih (i zaboraviti na njih) ili tako što će ministri nahuškati pojedine medije na poslovne banke i optužiti ih zbog navodno visokih kamata i pljačkanja građana. Banke samo prilagođavaju svoje poslovne politike uslovima na tržištu, a te uslove diktiraju monetarne (Centralna banka) i fiskalne (Vlada Srbije) vlasti, pa bi otuda bilo logično da mediji prozovu i vlast kao krivca za visoke kamate i bankarske provizije.
Strani investitori prognoziraju da bi Srbija u bliskoj budućnosti mogla da se suoči sa platnobilansnom krizom (smanjenje deviznih rezervi, depresijacija dinara, teškoće u održavanju spoljne likvidnosti), ukoliko se ne budu povećavale strane investicije. Ta kriza mogla bi da dovede do inflacije, a verovatno i do smanjenja nivoa privredne aktivnosti. Dakle, povećanje penzija bilo bi „pojedeno“, a izgradnja raznih „koridora“ dovedena u pitanje.
Bar Srbija ima iskustva u tome da se kriza ne može rešavati dodvoravanjem političara građanima stalnim obećanjima o povišicama penzija i plata. Naprotiv, bezbroj puta smo se uverili da krizu generišu upravo demagogija i odlaganje reformi.
Peščanik.net, 13.09.2008.