Radio emisija 19.12.2001, govore: Olivera Borisavljević, Zagorka Golubović, Zoran Lutovac, Ljiljana Baćević, Ilija Vujačić i Svetlana Slapšak.
Svetlana Lukić: Dobar dan poštovani slušaoci. Srećna vam slava sveti Nikola. Kažu da polovina Srba slavi svetog Nikolu uprkos činjenici da se ne jede prase nego riba, uprkos tome da sarma mora biti posna i uprkos činjenici da kolači moraju biti napravljeni bez čokolade i oraha. To samo po sebi znači da je sveti Nikola jako važan.
Koliko ja mogu da pročitam, uglavnom je svuda informacija da je sveti Nikola zaštitnik moreplovaca i mornara i tu ne znam kakva je logika, Srbi baš nisu čuveni plivači a moreplovac je svako ko oplovi Adu Međicu. Ja kad sam bila mala oduvek sam slavila svetog Nikolu ali evo ni dan-danas ne znam zašto. Nadam se da vi koji slavite to znate. Ali to uostalom ne bi bila jedina stvar koju radimo vekovima a uopšte ne znamo zašto i kako i ko je sve to počeo.
Kao što ste možda videli pre neko veče na televiziji, počela je sezona balova i dobrotvornih nekih akcija. Mislim da je to bilo u Hajatu, kada je prva dama ovih prostora Lin Montgomeri organizovala neki dobrotvorni bal da se skupi novac za decu koja boluju od najtežih bolesti, znači za onkološko odeljenje. Ne znam da li ste videli te snimke, pojavila se i princeza Jelisaveta sa dijademom, bile su neke razne dame, međutim ispostavilo se, koliko sam čitala po novinama, da je naravno trebalo dati novac za tu decu i jedan od glavnih dobitaka je trebalo da bude takmičenje ko će dati više novca a za uzvrat bi mogao da večera sa porodicom Montgomeri ili eventualno sa Labusom, i palo je izgleda veliko natezanje i na kraju je neko jedva ponudio 500 maraka, toliko verovatno vrede čarape nekih od tih dama koje su bile tamo ali, eto, kažu da je čast spasla ćerka vlasnika Perpera i dala je 2.000 maraka. Eto tako mi zamišljamo dobrotvorne akcije.
Na početku emisije Peščanik ja ću svoj prostor, mada teška srca, ustupiti jednoj našoj slušateljki. Ona je Olivera i ona će vas podsetiti na nešto ili vas obavestiti o nečemu što ste možda mogli da vidite pre neko veče na televiziji.
Olivera Borisavljević: Sinoć na televiziji u vestima sam videla jednu reportažu koja me je izuzetno potresla. To je reportaža o događanjima u školi Antun Skala na Topčiderskom brdu i o tome kako su se okolni stanari pobunili protiv petoro autistične dece koja tu treba da dolaze na dnevni boravak.
Ne pamtim da me je skoro nešto tako pogodilo upravo zato što sam mislila da su ove promene dovele i do neke promene u svesti ljudi, da ćemo početi da prihvatamo i ono drugo, da više nećemo da se ravnamo samo po krvi i tlu. Ako ne možemo da prihvatimo decu kako ćemo prihvatiti odrasle koji su drugačiji. Ne pamtim da sam negde u svetu ušla u restoran gde nisam videla bar dvoje-troje paraplegičara ili mongoloida, decu koja su prepoznatljiva po svom fizičkom izgledu, sasvim normalno u grupi “zdrave i normalne” dece a mi ih krijemo, mi ih se stidimo.
Ta škola radi toliki niz godina, iole obrazovan čovek zna da autistično dete ne može biti agresivno a oni su upravo potpisali peticiju da se plaše agresivnosti autistične dece. Za autističnu decu je problem naterati ih da progovore ili da se pokrenu, oni su pitomi, tihi, neprimetni.
U stvari, možda ova peticija nije iznenađenje, ona je samo nastavak nečega što se već dosta dugo događa ovde i možda samo oslikava nešto što već dosta dugo postoji a to je da ono što je bilo zlo, što nam je najveće zlo učinilo svih ovih godina, od čega smo najviše trpeli, da je to možda samo prvih pet dana bilo potisnuto, to su ljudi koji su šovinisti, nacionalisti, fašisti, oni su se samo pet dana možda malo uplašili jer su mislili da dolazi nešto drugo i da će u tom drugom onda oni morati da ćute, da se povuku.
Ali izgleda da su videli da nije tako, izgleda da zaista nije došlo do promene ako su oni sada kao sedmoglava aždaja, sve više i više prostora u ovom društvu oni zauzimaju. I to je ono što je strašno i to je ono što ja zameram novoj vlasti. Užasno im zameram to. Strađno im zameram.
Mislim da prave veliku grešku time što ne kažnjavaju ono što je za kažnjavanje, makar verbalno. Niko ih ni verbalno ne osuđuje, niko. Kako se to zove? Ja ne znam kako se to sada zove? Je li to legalizam, je li to neka nova demokratija? Je li to sad nacionalizam? Ne. Mene su zbunili, ja ih nisam razumela ali izgleda da ih je neko drugi razumeo. Izgleda da su poslali te razumljive poruke šovinistima.
Ono što me najviše i vređa, vrh vlasti, direktno na njih mislim, da se oni trude da ne uvrede ove druge a da pri tome ne shvataju da mene vređaju. Osećam se direktno uvrđena time što oni ne kažnjavaju ono što je po meni za kažnjavanje. Ja se osećam direktno povređenom kada vidim razne likove, te likove koje sam viđala, strašno bih volela da sam tri sekunde u glavi jednog Mome Kapora, Kalajića i Brane Crnčevića. Šta on misli? Da li on misli – vidi opet sam ih preveslao, došlo je moje vreme, evo opet, i ovi su najzad shvatili, vidiš da sam bio u pravu.
Poštujemo legalizam. Legalizam treba poštovati ali ako ti nemaš taj zakon koji omogućava da nekoga kazniš, da li je onda legalno pustiti ga da ostane nekažnjen i da nastavi da radi to što je radio. Ako nemaš zakon kojim ćeš kazniti ubicu, onda si ponosan na sebe kao legalistu da ga pustiš da ubija dalje. To mi prosto na neku takvu priču liči.
Svakog dana me nešto uzdrma. To je ono što mi je poražavajući osećaj da ja i dalje čitam novine i gledam televiziju kao svih ovih godina i da ne mogu da propustim da nešto saznam šta je bilo i da se nerviram šta je ovaj rekao, šta je onaj uradio… Eto to je isto poražavajuće. Ostavite me na miru više. ‘Ajde pustite malo lepo da imam svoj mali lepi život, običan. Meni ništa ne treba, meni treba samo da me niko ne vređa, ne potcenjuje, ne ponižava. Ja neću nikoga časna reč i samo me lepo pustite da malo živim i da se ne potresam i nemojte mi priređivati ovako moralne šokove, naročito.
Svetlana Lukić: A zašto ne možeš da prestaneš, kažeš – neću da čitam novine…
Olivera Borisavljević: Zato što vidim da nije u redu. Prosto kao da nešto moram da držim pod kontrolom, da mi nešto ne promakne. Ne znam, žao mi je da kažem, ali kao da mi nešto sve gore i gore postaje.
Svetlana Lukić: Slušate gospođu Zagorku Golubović.
Zagorka Golubović: Do demokratije treba ne samo da čekamo nego i da radimo, i tu je jedan razlog koji izaziva i nestrpljenje i nezadovoljstvo jer se pretpostavlja da će demokratija doći sama po sebi ili da će demokratiju uspostaviti samo vlast.
Ne razume se da demokratija pretpostavlja da svi građani daju svoj prilog razbijanju jednog starog, autoritarnog društva da bi se postavili temelji demokratije u svim podsistemima društva od institucionalnog do mentalne strukture. Ne pravi se razlika između toga šta je urađeno i šta nije moglo da se uradi.
Pad staroga režima je učinio mogućim da počnu promene u društvenom sistemu, kao što se to kaže tranzicija pa se pretpostavlja da tranzicija automatski vodi u demokratiju. Tranzicija, nažalost, može da vodi u involutivne procese, delimično se oni i pokazuju sad kod nas i zbog toga kada hoćemo da ubedimo građane da su to procesi koji moraju biti dugotrajni i da se mora razlučiti šta je bilo moguće da se ostvari a šta, recimo, od toga što je bilo moguće nije ostvareno.
Nemam uopšte razumevanja za tendenciju klerikalizacije društva. To se naročito očitovalo sa uvođenjem veronauke u državne škole, dakle protiv te klerikalizacije sam apsolutno kao što je jedan slovenački sociolog rekao kada je došlo do raspada Jugoslavije i raspada komunizma – mi smo imali komunističku indoktrinaciju šest decenija a ako se uvede klerikalizacija, imaćemo je nekoliko vekova i to je činjenica.
Drugo protiv čega sam, protiv povampirenja monarhije i nametanja monarhističkih osećanja kao da je to opštenarodno osećanje a sva istraživanja pokazuju da je samo jedna četvrtina ljudi za promenu republikanskog sistema u monarhistički i teze da će monarhija spasiti demokratiju su besmislene.
Treće sa čime se ne slažem jeste oživljavanje nacionalizma. Zapaža se kod nekih stranaka da su ponovo spremne da se ulaguju nacionalističkim osećanjima smatrajući da je narod nacionalistički opredeljen i da će time poboljšati svoj rejting i verovatno na sledećim izborima bolje stajati. Da se vrši to ulagivanje nacionalizmu naročito se pokazuje u problemima da li se treba suočiti sa našom nedavnom prošlošću i da li treba prihvatiti da je neko u ime nacionalnih osećanja i naroda vršio zločine pa onda tražiti zasluženu kaznu za zločine. Neke partije se tome odupiru, naročito DSS. To se radi zbog toga što su te partije u svoje redove primile mnoge pristalice bivših partija iz bivšega režima i što bi sada hteli da zadovolje njihova osećanja.
Ustanovljen je princip promene vlasti. To je najradikalniji rez koji je mogao biti učinjen ako uzmemo u obzir da mi više od šest decenija nismo imali mogućnost da poštujemo taj princip. Međutim, može se govoriti o izvesnim kontinuitetima. Najuočljiviji stepen kontinuiteta može da se zapazi u tome što je i dalje ostao centralistički sistem, i to sistem vladanja a ne upravljanja. To je jedna stvar. Drugo, u donošenju svih vitalnih odluka tu participira pre svega političko telo kao što je predstavništvo DOS-a i vrlo je karakteristično da narod to počinje da zove novi centralni komitet ili novi politbiro i te se poruke prenose sa državnog aparata na parlament, što znači da i dalje izvršna vlast glavna poluga vlasti, što je u demokratiji suprotno jer parlament treba kao zakonodavna vlast da bude glavno telo a isto tako zapaža se, nažalost, to je jedan princip koji je stvarno u potpunosti zadržan iz starog režima, a to je postavljanje na sva odgovorna mesta u državnom političkom životu pa i ne samo političkom nego i u zdravstvu pa i u kulturi po partijskom principu. Dakle, princip partijnosti ili lojalnosti partijama važniji je od principa kompetentnosti.
Zatim, ne podržava se mnogo stvaranje kritičkog javnog mnjenja. Štaviše, iz kabineta nekih državnih funkcionera dolaze vrlo arogantne primedbe na kritike koje se čuju u javnim medijima ili od nestranačkih ličnosti jer, se onda odmah postavlja pitanje a gde su oni bili za vreme Miloševića, kao da je to bitno. Bitno je da li su njihove kritičke primedbe argumentovane ili nisu. Dakle, to su sve elementi koji pokazuju da kontinuitet postoji.
Naše političke stranke nisu političke stranke u modernom smislu reči. To su liderske stranke. Zbog toga i ova politička nestabilnost koja se u poslednje vreme zapaža, sukobi koji se događaju u DOS-u manje dolaze zbog koncepcijskih razlika a više zbog ličnih sukoba i zbog pretenzije da se postigne lična prevlast, tako da imamo slučaj ne samo ove dve vodeće političke stranke nego slučaj i izvesnog poltronstva manjih stranaka čiji su lideri dobili značajne funkcije a koji nekritički i neselektivno prihvataju ono što odluče ove dve stranke.
To je konkretan slučaj Zakona o radu gde su dve stranke koje nikako nisu mogle takav zakon prihvatiti a to su Građanski savez i Socijaldemokratska unija koje bi po svojim programima morali da se zalažu za veće uključivanje i socijalnih programa u takav zakon i učešća sindikata a koji su glatko pristali da prihvate takav zakon zato što je to naređivao i DOS i kasnije se priključio i DSS.
Dakle, mnogo vremena će trebati da prođe da se same stranke demokratizuju. To je jedan od zaostataka prošlosti ili nasleđa prošlosti – autoritarni mentalitet samih lidera stranaka i autoritarna struktura stranaka. Dokle god se to ne raščisti, nećemo brzo ići u proces demokratizacije.
Onako kako sam ja videla predsednika Koštunicu sa kojim sam 30 godina radila, ovo su neke crte degradacije. Ja sam na zahtev BBC odmah posle njegovog izbora rekla šta mislim o njemu, rekla da mislim da je demokrata, da je skroman čovek i da je umereni nacionalista. Sada bih dovela u pitanje sve te tri stvari, jer njegovo insistiranje na legalizmu, iako smatram da sigurno treba insistirati na legalizmu, na kraju krajeva, pravna država i poštovanje zakona je osnovni princip demokratije, ali legalizam radi legalizma, bez socijalne pravde, bez moralnih načela jer nije svaki zakon moralan, i ne mora se svaki zakon ispuniti – čuveni liberal Džon Stjuat Mil kao i Lok rekli su – ako građani dođu do zaključka da je zakon nepravedan imaju pravo da se bore protiv takvog zakona. To je takođe princip demokratije.
Svetlana Lukić: Bila je ovo gospođa Zagorka Golubović iz Instituta društvenih nauka a sada ćete slušati Zorana Lutovca. I on je iz Instituta društvenih nauka a odatle je potekao i naš predsednik. Ima nekog đavola u tom Institutu tako da nije čudo što u emisiji imamo dvoje ljudi iz ovog Instituta.
Zoran Lutovac će govoriti o tome kako je on video ove poslednje pregovore između Srbije i Crne Gore. U stvari videli ste da je Srbija praktično dobila treću federaciju: Srbija i Crna Gora i Havijer Solana a Evopljani su dobili šansu još jednom da pokušaju da reše ove naše balkanske probleme dok Amerikanci ne završe ovu njihovu tora-bora diplomatiju pa će onda već negde tamo na proleće doći sa nekim predlozima.
Inače, poslednja istraživanja pokazuju i to je takođe rađeno na Institutu društvenih nauka, da je došlo do malih pomeranja u glasačkom telu u Crnoj Gori. Gospođa Ljiljana Baćević je uradila to istraživanje i ona je rekla da su praktično listom svi Hrvati, Albanci i Bošnjaci naravno za otcepljenje, svi koji sebe doživljavaju kao Srbe i Jugoslovene su naravno za Jugoslaviju a Crnogorci su podeljeni na pola, međutim, mala pomeranja su u korist jugoslovenske ideje. Sada da li to delimično da li zbog restrikcija struje ili nekih drugih stvari, to je drugo pitanje.
U Medija centru, na ovom Pres klubu gde je govorila gospođa Baćević govorio je i Mija Damjanović koji je podsetio da je referendum đavolska stvar i da može biti veoma nezgodna za ove bedne i siromašne zemlje gde malo više restrikcija struje i malo više penzije mogu da obrnu biračko telo u veoma kratkom roku. Najpre da čuejmo Zorana Lutovca, šta u stvari ima novo između nas i Crnogoraca.
Zoran Lutovac: Koliko god govorili da Solana nije medijator, da nije potreban, pokazalo se ipak da tek kada je on došao da su ti razgovori obnovljeni. Možda on načelno nije potreban ali je konkretno očigledno potreban jer je uspeo da ih ponovo okupi.
Solana je došao sa idejom da crnogorskim vlastima predstavi neophodnost razgovora pre nego što se krene u raspisivanje referenduma iz više razloga. Najpre, ne postoji saglasnost oko toga da li treba uopšte da se raspiše referendum. Postoji načelan stav crnogorske opozicije da bi mogao da se održi ali se nema saglasnosti oko toga pod kojim uslovima, sa kojim pitanjem, sa kojom neophodnom većinom i sa neophodnim dogovorom oko toga šta ako referendum ne pokaže potrebnu većinu za samostalnost.
Solana je dao jednu vrlo jasnu poruku a pre njega i Širak da u stvari crnogorske vlasti koje se obraćaju evropskim finansijskim institucijama ne bi trebalo nenamenski da troše novac, što će reći da organizuju referendum koji nema šanse za uspeh. Referendum znači kampanju, kampanja znači trošenje velikog novca a izražena je sumnja, naročito kod gospodina Širaka da taj novac ne bi transparentno bio trošen, odnosno ne bi bio ravnomerno raspoređen u kampanji.
Dakle tu nekoliko poruka. Ona glavna je da je referendum krajnje sredstvo a ne prethodni potez. Zanimljivo je da su i jedna i druga strana do skoro iznosile argument da će zajednička država, odnosno samostalna Crna Gora brže u evropske integracije. Sada je ta dilema razrešena.
Međunarodna zajednica je rekla da ce Srbija i Crna Gora pre zajedno nego pojedinačno u evropske integracije i tu je izbijen jedan od vrlo, vrlo važnih argumenata iz ruku crnogorskih vlasti. Sada to više ne stoji, to je jasno i nedvosmisleno rečeno.
Sada dolazimo do jedne apsurdne situacije, da crnogorske vlasti koje su upravo zbog toga što su isticale kako su ispred Srbije u nekom procesu tranzicije, izbijale iz ruku argument istorijski ovoj drugoj strani. Sada dolazimo u obrnutu situaciju. Sada crnogorske vlasti, kada im je izbijen taj pragmatični i aktuelni argument, potežu za nekim istorijskim poput – vekovna crnogorska državnost.
Tu dolazimo do još jedne teme, a to je što se u javnom mnjenju Crne Gore postavlja lazna dilema. Državnost Crne Gore naspram gubljenja državnosti. To jednostavno nije tačno. U oba slučaja postoji državnost Crne Gore samo su različitog oblika. Jedna državnost je u okviru federacije a druga državnost kao samostalne države. Kao što samostalna država može biti i te kako zavisna tako i država kao članica federacije može biti prilično nezavisna, nezavisnija nego neka samostalna država. To su znači lažne dileme ispolitizovane za unutrašnje političke potrebe. Međutim, ovo sada što se dešava, izjave zvaničnika Međunarodne zajednice, pokazuje da crnogorske vlasti gube jedan od bitnih argumenata i jedan na koji su se vrlo često pozivali, i biće potrebno da crnogorske vlasti to uvaže.
To bi mogao biti izgovor za crnogorske vlasti, za eventualni zaokret u svojoj politici. Naime, oni bi mogli da imaju ta dva dobra izgovora. Jedan je pritisak međunarodne zajednice i objašnjenje da će se lakše integrisati u Evropsku uniju. To je jedan dobar izgovor koji bi u crnogorskom javnom mnjenju bio sa razumevanjem prihvaćen i drugi bi izgovor mogao da bude raspisan referendum ali ne jednostrano, koji bi pokazao da u Crnoj Gori ne postoji dovoljna većina za samostalnost Crne Gore i crnogorske vlasti bi mogle reći – pokušali smo, još uvek smo jaki ali nemamo dovoljnu većinu, pokušaćemo ponovo za pet, 10 godina i to je jedan od mogućih izlaza.
Mislim da je ovaj prvi bolji, bezbolniji i lakši, brži i bolji za građane i Srbije i Crne Gore. Sad se postavlja pitanje da li se predaleko otišlo u ovoj priči o samostalnosti da bi došlo do takvog zaokreta. Mislim da bi uz jednu dobru kampanju to moglo da se uradi i da bi to bilo od koristi i za građane i za rukovodstvo Crne Gore.
Zašto? Čini se da u ovom trenutku crnogorske vlasti odugovlače sa rešavanjem problema upravo zato što računaju, kalkulišu s tim da bi u međuvremenu moglo nešto da se desi u Srbiji, na primer da se raspadne DOS i da posredno ojača svoju poziciju na taj način. Ako posmatramo i crnogorsku opoziciju, dakle, opozicija koja je na vlasti u saveznoj državi, u principu i njima odgovara odugovlačenje, jer dokle god je ovakva situacija, oni su na vlasti u saveznim organima.
Što se tiče srpske strane, odugovlačenje odgovara srpskoj opoziciji jer ona ima argument da kaže – evo ova nova vlast je nesposobna. Što se DSS-a tiče, DSS-u sigurno ne odgovara odugovlačenje. Jer kao sto su Đinđić i Demokratska stranka prepoznati kao nosioci ekonomskih reformi i za sve što je loše na socijalnom, ekonomskom planu oni su krivi, tako se na ovom institucionalno-pravnom nivou prepoznaje Koštunica i DSS kao nosioci tih reformi tako da sve ono što nije dobro oni otprilike stavljaju na račun DSS-a i Koštunice.
Međunarodna zajednica osim tih političkih, diplomatskih signala može da ima i vrlo otvorene načine pritiska, na primer uskraćivanje političke podrške najpre, a zatim i ekonomske. Na primer, uslovljavanje dobijanja pomoći preko saveznih organa a nikako direktno. Odbijanja direktne ekonomske pomoći, to je sasvim konkretan pritisak koji teško da crnogorske vlasti mogu da izdrže.
Svetlana Lukić: A da li se to možda ogleda u tome da nema struje za početak?
Zoran Lutovac: Pa između ostalog i tako. Znate šta, ekonomski pritisci su se uvek pokazali koliko god mi pričali o tim negativnim kolateralnim efektima koji utiču na one nedužne i uvek se to tako i dešava, jer ovi koji treba da budu pogođeni oni imaju svoje agregate i ne osećaju nedostatak struje, na kraju se ipak pokaže da ti nezadovoljni ljudi pritisnu svoje vođe koje ne osećaju te pritiske i oni na kraju ipak podlegnu tim pritiscima.
Sada je problem u tome da li međunarodna zajednica želi toliko da pritisne Crnu Goru ili da jednostavno to njihovo insistiranje na referendumu prizna, ‘ajde da se raspiše taj referendum, da vidimo šta građani misle i posle toga uradićete ono što mi smatramo da je dobro i za vas i za nas.
Ovde nisu samo u pitanju odnosi Srbije i Crne Gore. Ovde su u pitanju i interesi šire međunarodne zajednice, tako da ni pitanje referenduma nije samo unutrašnja stvar Crne Gore i postoje slučajevi u istoriji gde je raspisivanje referenduma, ukoliko je ono bilo jednostrano, jednostavno nije bilo priznato. Međunarodna zajednica ukoliko smatra da nezavisnost Crne Gore nije dobra u ovom momentu upravo zbog podeljenosti Crne Gore ona će insistirati da do referenduma ne dođe, međutim, ukoliko crnogorske vlasti i dalje budu insistirale na tome, međunarodna zajednica će verovatno podržati ono što je normalno a to je da je potrebna kvalifikovana većina i onda se postavlja pitanje kako će crnogorske vlasti doći do 230.000 glasova ako se zna da su na crnogorskim izborima sve stranke koje su bile za nezavisnost Crne Gore dobile negde oko 195.000. To je pitanje kako namaći tih 35.000 glasova. To uopšte nije mali broj na toliku ukupnu cifru.
Prema tome, ako se ima u vidu da je najjači taj blok Mila Đukanovića imao svega 5.000-6.000 glasova više od drugog bloka, projugoslovenskog, i na činjenicu da će možda neki građani koji su bili u političkom smislu, programskom smislu za te stranke, možda kada se postavi samo jedno pitanje odnosa Srbije i Crne Gore promeniti stranu, onda se postavlja pitanje da li je uopšte pametno gubiti vreme i novac za tako nešto osim ako ne postoje neki drugi motivi: kupovina vremena, čekanje na to šta će se desiti u Beogradu i slično.
Svetlana Lukić: Solana je, kao što ste videli, došao sa nekim konkretnim stvarima. Više ne ponavljaju ono demokratska Crna Gora je deo demokratske Jugoslavije, vrištaću ako neko to kaže, ali izgleda da su to izbacili, imaju sada mnogo praktičnije stvari da saopšte jednima i drugima, sada pre svega Crnogorcima odnosno Milu Đukanoviću.
A kako bi se eventualno raspad države odrazio na političku sudbinu Vojislava Koštunice. Govori gospodja Ljiljana Baćević iz Instituta društvenih nauka i Ilija Vujačić sa Fakulteta političkih nauka.
Ljiljana Baćević: Kada je reč o sudbini gospodina Koštunice kao predsednika eventualno budući nepostojeće države, činjenica je da će se on naći u situaciji da nema funkciju za koju je izabran ali ja ipak ne bih rekla da gospodin Koštunica nema druge političke opcije, recimo, u okviru Srbije, tako da se ja za njegovu političku budućnost ne bih preterano brinula.
Ilija Vujačić: Ja se ipak ne bih se složio sa ovom ocenom o političkoj sudbini Vojislava Koštunice. Ne treba to samo vezivati za postojanje ili nepostojanje savezne države. To treba vezivati za uspešnost ili neuspešnost jednog projekta. Očigledno je da je i ona opcija koju je DOS dao u izbornom paketu, da će se boriti i sačuvati saveznu državu a ako do toga dođe da je više nema, onda će neko morati da politički snosi neke konsekvence a to je ipak personalizovano u ličnosti Vojislava Koštunice.
Ljiljana Baćević: Ako pretpostavimo da postoje sada tri važna pitanja koja moraju da se reše u Srbiji, Jugoslaviji i Crnoj Gori… Svuda se zapravo ta tri pitanja rešavaju. Jedno je državno pitanje, drugo je razvoj demokratije i treće je serija ekonomskih problema – bez obzira na to o čemu je reč, da li je reč o izborima za ustavotvornu skupštinu ili pak o izborima za običnu skupštinu da se građani, to može da ne izgleda tako ali to je činjenica, oni se u ovakvim zemljama kao što je naša, to jest siromašnim, nerazvijenim, oni se prevashodno odlučuju na osnovu svog ekonomskog interesa odnosno onoga šta percipiraju kao svoj ekonomski interes.
U njihovoj hijerarhiji na drugo mesto dolazi državno pitanje i na treće tek dolazi razvoj demokratije, pravne države i tako dalje. Redosled pitanja koja oni preferiraju nije istovremeno i redosled kako se ova pitanja mogu rešavati. Sva ta tri pitanja moraju da se rešavaju istovremeno i to je naša nevolja ali to nije naša specificnost. Izgleda logično ali to je samo na prvi pogled, izgleda da je logičan redosled prvo da rešimo državno pitanje pa onda recimo da rešimo demokratizaciju društva, pa ćemo onda rešiti ekonomske probleme.
To je u stvari redosled za koji se zalagao prethodni režim i Slobodan Milošević. To je bilo ono što je na neki način pridobijalo građane u svoje vreme zato što je to izgledalo logično. Prvo napravimo državu, onda formiramo demokratske institucije i onda idemo u ekonomski boljitak.
Nažalost, to ne može tako, to mora sve istovremeno i građani su apsolutno svesni zašto je projekt Slobodana Miloševića između ostalog i propao, zato što su se građani između ostalog umorili od čekanja da se formira država pa onda sve ostalo. Opredelili su se za jednu varijantu koja je rekla odmah će biti ekonomskog boljitka, odmah će biti demokratizacije, neće se čekati formiranje i definitivna sudbina države.
Ali u svakodnevnoj praksi ljudi se ipak kada dođe do glasanja kada moraju da biraju između dve opcije od kojih se jedna zalaže za rešavanje državnog pitanja a druga se smatra kompetentnijom za rešavanje ekonomskih problema, oni se opredeljuju za ono od čega zavisi egzistencija a to je rešavanje ekonomskih problema. Govorim naravno veoma pojednostavljeno.
Iz ovoga ne proizlazi da bi recimo ono što se smatra reformskom strujom u okviru DOS-a, da bi ta opcija na eventualnim izborima imala uverljivu većinu zbog toga što se Demokratska stranka Srbije od građana doživljava, opaža, a percepcije su u ovakvim stvarima veoma važne, kao zaštitnik interesa onih koji će po svoj prilici biti najveće žrtve surovih ekonomskih rezova koji su neizbežni.
Svetlana Lukić: Do kraja današnje emisije slušaćete Svetlanu Slapšak. Ona već godinama nije u Beogradu, odnosno nije u Jugoslaviji, živi u Ljubljani i tamo predaje antropologiju na jednom univerzitetu.
Svetlana Slapšak: Ja sam na nekom smo privatnom fakultetu koji smo napravili da se odmaknemo od klerikalno-nacionalnog i ostalog, divno funkcionišemo, božstvene studente imamo, ove godine imam pet studenata iz Beograda, fantastične studente koji sada sede u Beogradu jer ne mogu da dobiju vizu za boravak u Sloveniji. Ludilo. Ja ne znam gde nismo slali protestna pisma, svi smo poludeli. Pet savršenih studenata koji će sada studirati dopisno. Nije donesen zakon i oni se jednostavno iživljavaju. To je sve.
Parlamentarna trgovina, beznačajne stranke koje postaju jezičak na vagi da dobijaju značaj zavisno od toga šta im se ponudi, to je tipično parlamentarna situacija. Tu svaki idealizam oslobođenja pada i ne vraća se više nikada. To je takozvana parlamentarna praksa i parlamentarni život. Znači tu nema ni senke pobede u celoj toj stvari.
Svetlana Vuković: A kako vam ova naša ovde izgleda?
Svetlana Slapšak: Neobično zanimljivo, moram priznati, zato što se za kratko vreme dešavaju stvari koje su se u Sloveniji sasvim sigurno dešavale nešto duže, to je prvo. Drugo, mentalitet koji se stvara, stvara se mnogo traumatičnije premda su rezultati manje-više jednaki. Možda su u stvari posledice za siromašne, za radničku klasu u Sloveniji bile gore zato što je propadanje bilo dugotrajno a ovde se iz najgorega možda na nekim krajevima vide neka poboljšanja pa to uliva određene iluzije o tome šta će se desiti. Ali recimo kada se politička situacija ustali pa budete imali prve zakone koji ograničavaju penzije, pa prve zakone koji ograničavaju zdravstvenu zaštitu, pa prve banke koje posluju tako da ukoliko bankrotirate za tri meseca socijalno propadate i sve te stvari, onda će sve izgledati drugačije. Za sada ta dinamika u nekom smislu pokriva to očajanje koje može vrlo lako da nastupi.
Svetlana Vuković: Po vašem mišljenju promene se ovde odvijaju brzo?
Svetlana Slapšak: Jako brzo. Jako brzo. Pogledajte, takozvana tranzicija u takozvanoj centralnoj i istočnoj Evropi traje već dobrih 13 godina. Kada poredite, recimo, današnju Srbiju i današnju Mađarsku u kojoj se nisu desile tako užasne stvari koje su se desile ovde, ali su rezultati bliski na nivou svakodnevnog života, na nivou svakodnevnog standarda, na nivou profesionalizacije odnosno neprofesionalizacije, sve to možete da vidite veoma blizu u susednoj Kazablanki, odnosno Budimpešti, ali zapravo kada poredim Sloveniju koja je potekla sa istoga debla, promene u Srbiji su neverovatno brze. Sve promene, i one koje bismo nazvali dobrim, i one koje bismo nazvali lošim, i one koje bismo nazvali nemogućim. Sve je neuporedivo brže. Naročito ta politička mapa, politički pejzaž se neverovatno brzo menja u onom pravcu koji se već odigrao tako da se može predvideti šta će se događati.
Svetlana Lukić: A šta je najlošije što se događalo u ovih godinu dana po vama?
Svetlana Slapšak: Jedna od najlošijih stvari je kapitalizam, da se ne zavaravamo. Ja sam postala teški antikapitalista tokom ovih 13 godina intenzivnog posmatranja kako zapadnog tako i istočnog sveta. Kapitalizam je dovoljno loš. Drugo što je loše je propast elita, a kada kažem elite mislim na elite znanja. I ta propast elita znanja vidi se na tome što se prvo sada pojavljuju generacije koje više nemaju nikakvog kontakta sa bivšim školama, koje su kakve-takve bile dobre škole. Drugo pojavljuje se sada već generacije koje ne samo da nemaju dostupa nego nemaju ni interesa za univerzitet čak i tamo gde univerzitet još nešto znači i gde je uspeo da preživi. I treće, institucije koje bi trebalo da izazivaju, provociraju, promovišu znanje su tu naviku potpuno izgubile. To su ona tri strelca na Kenedija, nisu mogli promašiti. Nema šanse da se tu stvori elita, nema šanse da tu zaživi novi elitizam koji bi se zasnivao na znanju. Znanje koje nam stalno prodaju kao veliki artikal na osnovu kojeg ćemo se, proizvodnjom i prodajom znanja, izvući.
Ne, nećemo se izvući ako ne budemo proizvodili elite. I to je nešto što će istočni svet, ako hoćete, posle pada Berlinskog zida konačno dovesti u potpuni kolonijalni položaj, jer će mladi ljudi iz istočnog sveta biti još gluplji od mladih ljudi iz zapadnog sveta koje smo sa pravom prezirali pre 15 godina jer su znali zaista neuporedivo manje nego školovana deca iz istočnog sveta.
I to je veoma ozbiljan problem koji apsolutno nema veze sa društvenim uređenjem nego sa kulturnim mentalitetom koji je kao svoj nusproizvod davao totalitarizam. Naravno, niko živi ne bi poželeo povratak totalitarizmu u bilo kom obliku ali neke stvari kao što su obrazovanje i socijalni status znanja morali bi se zadržati i kao prednost ovog sveta koji ne može da kupi zapad, jedino može da mu parira nečim što je imao od ranije. Mislim da se ta privilegovana situacija gubi.
Prvo lice koje sam videla posle 5. oktobra na televizijama koje vidimo u Sloveniji bili su Kalajić i Brana Crnčevic koji su nam odmah objasnili kako smo mi sada poraženi, je li, novo Kosovo, to je neokosovska ideologija. Mi smo poraženi i tek kao poraženi sada imamo još veća prava i još veće mogućnosti da lupamo gluposti. Dakle, to je bilo katastrofalno, zaista. I činjenica da bez stida, srama, ako hoćete i neke osnovne autocenzure ti ljudi nastupaju dalje, pojavljuju se, to zaista ostavlja strašan utisak.
Kada vi vidite recimo u Vremenu tekst Isidore Bjelice koja se pojavljuje kao uvodničar, te ljude ste izvukli odmah, niste pokušali da nađete nikoga drugog. Zašto? Zato što je poslednje dve godine Miloševićevog režima i u ovoj godini, intenzivno izgrađivan u toj srednjaškoj liniji ljudi koji su našli svoje mesto u promeni, našli svoje nove privilegije ili su se spremali da nađu jer je svako znao šta će se dogoditi, intenzivno je pripreman teren na taj način što su kao najveći negativci prikazivani pacifisti i oni koji su od početka ili od ranije, ili kako god radikalno, ili do kraja, bili protivnici nacionalizma i rata.
Ne Miloševića. Biti protiv Miloševića nije značilo više apsolutno ništa od ’95. pa nadalje. Ko mi je govorio da nije miloševićevac tačno sam znala gde ću ga smestiti, posle druge rečenice, ali ta prva nije značila ništa. U svakom slučaju problem jeste u tome što su takozvane elite koje su spremne na kompromise naprosto sačekale novu vlast, vesele i spremne na aktivnost, što naravno nije ništa loše, naprotiv to je veoma dobro, ali su pre toga uklonile sve moguće protivnike. Pre toga, insistiram na tome da je to bilo pre toga, ’99, ’98, ’97., kada su tri generacije intelektualaca smatrale da treba na mesto javne sramote staviti one koji su bili antinacionalisti i pacifisti.
I u tom samoubistvu jedne kulture vidim izvor ovih strahota koje se danas događaju. Drugi problem koji vidim jeste taj da su upravo ti ljudi koji su izmislili antiratne profitere istovremeno su izmislili i novi prostor kulture u kojem više nema mesta ni za kakvu kritičku misao. Ono što je naročito tragično ti ljudi, zapravo te elite na vlasti, na svakoj vlasti zapravo održavaju koncept totalitarne kulture.
Jer uništavajući prostor drugoga, opozicije i kritike, oni kulturu predstavljaju kao totalitarnu, kao totum, umesto da se u toj situaciji na taj prostor kultura razgrađuje, fragmentira, da se prave niše za ljude koji se ne moraju sretati. Ne vidim zašto bi se antinacionalisti i pacifisti sretali sa Branom Crnevićem i Kalajićem u istom prostoru. Nema nikakvog razloga. Svako može naći svoju nišu i u njoj vrlo lepo i srećno produktovati ono što misli da treba da produkuje za svoju ciljnu publiku. Tačka.
U tom smislu mislim da je potpuno nezdravo da se srpska kultura i dalje pojavljuje kao nešto celo. Ne, ne treba da bude celo. I tu bih dodala još jedan element koji je zaista zaprepašćujući za Srbiju, ali nije mnogo različit od onoga što se recimo događalo u Hrvatskoj jer su konačno to blizanačke kulture, a to je da posle takozvane pobede odnosno promene nisu pozvani ljudi koji su otišli.
U tom smislu ne samo da nije bilo pomirenja nego je došlo do totalnog isključenja onih koji su otišli. To ne govorim iz svog iskustva, ja ne osećam da negde pripadam, kako bih imala naročitu potrebu da se vratim ili još manje da me neko zove, ali se vrlo živo sećam svog iskustva iz Grcke gde sam živela za vreme poslednjih godina diktature i kada je diktatura pala, godinu dana je trajao proces vraćanja, pozivanja, dočekivanja, ako hoćete mapiranja tih koji su negde napolju, dogovaranja sa njima kako da se vrate. To je bilo potpuno neverovatno, cela kultura je živela za to da se utvrdi gde su ljudi koji su otišli, kako ih vratiti i šta im se može ponuditi u zemlji.
E toga nema, toga apsolutno nema i to je krajnje zabrinjavajuće zato što je, isto se tako ne treba zavaravati, otišla uglavnom elita koja se više nikada neće vratiti i to je nešto što je u ovoj godini apsolutno propušteno. To je država trebalo da radi ako već kultura nije htela iz svojih sebičnih razloga.
Da, vidi se gde to vodi. Vodi u dosadnu, svakodnevnu, cikcakavu politiku zapadnih parlamenata. Kada sad gledate mogući razvoj koji ja gledam iz Slovenije jer vidim deset godina Slovenije, i godinu dana Srbije i vidim zapad i prvi put sam dosta blizu toga da razumem građane evropske zajednice kojima je dosta svega toga, kojima je dosadno, ne baviti se politikom za nas je bio 30 godina užas, ne baviti se politikom je bio znak idiotizma, kao što je bilo u antičkoj Grčkoj. Idiot je idiotes, onaj koji se bavi svojim stvarima a ne bavi se javnim poslovima, ne bavi se politikom.
No sada vidim da neki od tih aspekata idiotizma počinjem da razumem, jer se zaista neprekidno ponavlja isto, neprekidno se ponavljaju iste sheme, isti modeli. Nedavno sam bila u Kopenhagenu i to baš pred izbore i to je ono kad dođete u jednu od skandinavskih zemalja sa svim svojim bagažom, prtljagom, idealizacije skandinavskog sistema i svega ostalog i spustite se u to bogatstvo, čarolliju, lepotu i sve ostalo u kojem upravo vlada neviđena politička borba između krajnje desnice i koliko-toliko umerene desnice i onda naravno doživite da pobedi ona prva u toj zemlji i da se cela, ali cela predizborna kampanja zasniva isključivo na rasizmu.
Ja sam sedela u hotelu u Kopenhagenu i vidim neke novine na kojima stoji jedna karikatura veoma besne starije gospođe koja drži vile i sa zlim izrazom lica na te vile natiče nešto što liči na ćevapčiće. I ide odgovarajući tekst koji pominje reč “kebab”. Onda sam zamolila danskog prijatelja da mi prevede i to je bilo apsolutno isto ono što smo mogli recimo čitati u slovenačkim novinama krajem 80-ih godina, ona čuvena akcija protiv ćevapčića u Ljubljani.
To je taj isti diskurs, protiv “kebaba”, protiv ćevapa. Predsednica male opozicione nacionalističke partije koja je celu svoju kampanju zasnovala na tome da u Kopenhagenu ne treba dozvoliti prodaju hrane koju proizvode, jedu pripadnici muslimanskih kultura i to je zaista zastrašujuće kada vidite taj nivo, taj pad u jednoj takvoj parlamentarnoj demokratiji koja je jedina u Evropi dosledno sledila program uvođenja žena u politiku i uspela je da stigne do 36%. I kada u toj atmosferi vidite ovakve novine, ovakve političke stranke, onda vam stvarno padne mrak na oči.
Ja sam posle 11. septembra zaista bila potpuno očajna, naročito kada se pojavilo ono biće i proglasilo krtstaški rat. Slučajno sam bila u avionu kada se to desilo, na putu za Madrid i u Madridu je atmosfera bila potpuno zastrašujuća. Neki su se otvoreno veselili celoj stvari. To je zaista bilo strašno. Ja sam prvo bila očajna a onda sam se vratila svojim omiljenim američkim prijateljima i sredstvima informisanja koja je u Americi cenim i hvala bogu oni reaguju na potpuno drugačiji način. Oni su isto tako užasnuti tim što se dogodilo, užasnuti su patriotizmom, nacionalizmom i ostalim ali tamo imate The Nation časopis koji donosi fantastične članke i fantastične rezultate istraživanja.
Primera radi, nedavno je objavljeno da je Gor ipak pobedio, konačno je završeno ono ispitivanje. Zatim imate javnu televiziju i to je primer koji je za Evropu, odnosno za nas možda još mnogo važniji. PBS je javna radio i televizija u Americi koju plaća država da bi bila nezavisna. Kada to razumemo, da država mora da plaća nešto što treba da bude nezavisno i kada se rešimo tih tupavih iluzija o tome da ćemo se na tržistu izboriti za svoju nezavisnost, onda će nam stvari možda biti jasne, onda će se moći možda bolje raditi.
U stvari jedna od najstrašnijih stvari koje sada doživljavamo jesu slike iz Avganistana. Zašto? Zato što su to stvarno slike iz preistorije, iz neke prošlosti evropske, ako hoćete, indoevropske, kakve god, muslimanske, bilo čije ali daleke prošlosti. To su vizije prošlosti, to neverovatno je da neko interveniše na tako grub način u nekoj zaboravljenoj prošlosti koja je pri tom 23 godine prolivanja krvi. To je nešto potpuno zastrašujuće. Tu nema više strana, ne možete se opredeliti ni za jednu stranu u toj stvari. Možete samo gledati ona nesrećna lica i dovoljno vam je.
Beograd po prvi put, otkako ja znam, postaje provincijalno mesto, izvinite. To je kulturni oblik koji sada prevlađuje i kada postanete provincijalni, onda zaista možete razmišljati na taj način. Amerikanci su nas bombardovali ali štiteći, recimo, po veoma, veoma primitivnim shemama i stereotipima muslimane. Sada oni tuku neke druge muslimane. Dakle, mi smo sada za Amerikance i ne razmišljamo ni o čemu drugome. To je provincijalni duh. To je nešto najstrašnije. I ako recimo u ovim unutarnje političkim debatama još vidite ne samo senke nego i čitave ostatke, dobro očuvane nekadašnjeg nivoa političkog razgovora koji je ovde vladao poslednjih 15 godina među ljudima koji nisu bili na vlasti nego su bili izvan vlasti, onda vas stvarno stegne oko srca da je ta nekakva kultura političko-kritičkog diskursa potpuno izgubljena a da je ostalo samo ovo spašavanje stereotipa koje je katastrofalno i koje je znak provincijalizma.
Tako da je vrlo teška optužba da je Beograd postao provincija ali ako vi nećete da prihvatite ljude koji nisu bili tu neko vreme pa su došli onda nema boljeg simptoma za provincijalizam. Ne možete a da ne primetite da ne možete sa tačke A doći do tačke B bez traume. Ne možete da ne primetite da nema toga i toga. Ne možete da primetite da ljudi izgledaju tako i tako. Ne možete da ne primetite ovo i ono.
E sad koliko ćete vi biti spremni da uložite terapijske energije u to – to je već sasvim druga stvar. Ali u velikom broju slučajeva mi koji smo otišli i koji se povremeno vraćamo vraćamo se zapravo na ono što sam pre nekoliko godina u jednom takvom društvu nazvala antropološke etnološke studije. Mi dolazimo da vas proučavamo, zvuči odvratno ali je to to, i kao proučavaoci naravno ne smemo sebi dozvoliti nikakve ekscese da ne bismo domoroce suviše uzbudili.
To što govorim je krajnje ironično ali u stvari u nekom smislu sve se svodi na to. Ako ta praksa poštovanja razlika može da se razvije u nešto više, onda ima smisla. Dugo godina za vreme rata, posle rata, dugo sam s raznim ljudima pokušavala da nađem termin koji bi objasnio baš srpsku situaciju, odnosno beogradsku situaciju, i našli smo jedan termin koji objašnjava nadmoć neznanja, nadmoć lokalnoga, nadmoć doživljenih patnji, nadmoć žrtve. Ima jedan termin koji sve to pokriva, koji nije ni psihološki, ni stručni, ni bilo šta drugo ali je nadutost. Nadutost sa kojom se ponašalo na Kosovu, nadutost sa kojom se ponašalo sa Bosnom, ta nadutost je jednostavno neverovatna. Ne u politici nego u razgovoru, u mišljenjima takozvanih običnih ljudi.
U jednom trenutku sam razgovarala sa nekim iz Beograda i podsetila tu osobu da je ’89. godine Srbija proglasila embargo na slovenačka dobra. To je bio jedan aspekt tog političkog ludila, ali ta osoba se nije mogla setiti da je iste te godine u novembru Udruženje književnika Srbije na svojoj godišnjoj skupštini proglasilo kulturni embargo na Sloveniju i da je to izglasano sa četiristo i nešto glasova i da je jedini glas koji je bio protiv bio moj.
To je bila situacija u kojoj je jedna kultura naduto, predstavnici jedne kulture su naduto otklonili drugu kulturu, šta god da su o njoj u tom trenutku mislili, zaboga miloga nisu to smeli uraditi prema zambijskoj kulturi ili prema bilo kojoj kulturi na ovom svetu. To nije stvar Slovenije i Srbije, to je stvar nadutosti, ali zaista nadutosti. Ti događaji, gestovi, situacije nadutosti su se produžavale. Oni koji su bili naduti prema Slovencima, Albancima, Hrvatima ili ostalima od osamdeset i neke godine pa nadalje postali su još nadutiji time što su žrtve, dobili su status žrtve ali to nije smanjilo nadutost nego ju je povećalo. Pri tom se ta nadutost, kao što sam na početku pomenula, još jedanput povećala sa tom čuvenom tezom neokosovskog folklora – ponovo smo poraženi, kao – time još više dobijamo. I tako stalno dobijamo te nadutosti koja nas zapravo zatvara u provincijalni autizam, nesposobnost bilo kakve komunikacije sa drugima.
I sada se obrćemo i vidimo oko sebe neviđenu albansku mržnju, ali neviđenu, onakvu kakvu smo spremali dobrih 20 godina, krckali, uvijali, dopunjavali, dodavali soli, šećera, bibera, svega što je trebalo i sada smo iznenađeni što nas tako mrze, za boga miloga. Mislim da je ta potpuna nesposobnost da se suočimo sa mržnjom Albanaca i da je pročitamo. Ja naravno dvoumim da je moguće nešto praktično uraditi, pogledajte Jevreje i Palestince, dovoljno vam je, ali s druge strane, ta mržnja se pripremala toliko dugo godina i premda je bilo usamljenih glasova koji su nešto govorili, danas na to može samo da se rikne.
Tek kada se pojave takvi glasovi koji riču o nepravdama koje smo počinili, onda se može zaista ponovo razgovarati. Odnos vladajuće kulture i kulture Albanaca je uvek bio kolonizatorski odnos i u njemu je ogromna količina rasizma. Razumimo to da jesmo rasisti, odnosno ta kultura je bila rasistička prema Albancima. Kada se to razume i kada se ta stvar ozbiljno uzme u ruke onda će se moći razgovarati, ali sada se to naprosto troši. Jedni su iznenađeni, drugi su zgroženi a treći, naravno, oni najbrojniji koje vode oni isti naduti intelektualci koji su celu stvar započeli, kažu – znači bili smo sve vreme u pravu.
Ovaj dolazak u Beograd je krajnje zanimljiv. Ja sam od ’94. više puta dolazila u Beograd i svaki put je dolazak bio jako dobra doza leka protiv nostalgije. Izlečila bih se od svake nostalgije. No ovoga puta kada sam došla imala sam neobično jak šok jer nikada nisam videla Beograd u tako žalosnom stanju. Ako hoćete od arhitekture, od izgleda, od stepena uništavanja, ne mislim na bombardovanje, nego zaista mislim na unutarnje uništavanje, opadanje, propadanje, nisam videla tako strašan grad. To bi mogao biti motiv da čovek poželi ako ništa drugo da češće dolazi. Te slike su veoma jake i mogu jako da motivišu u ovim godinama kada neki veliki motivi više ne rade.
Svetlana Lukić: Bila je ovo emisija Peščanik. Govorili su Olivera Berisavljević, Zagorka Golubović, Ljiljana Baćević, Zoran Lutovac, Ilija Vujačić i Svetlana Slapšak. Prijatno.
Emisija Peščanik, 19.12.2001.
Peščanik.net, 19.12.2001.