Radio emisija 30.01.2002, govore: Miljenko Dereta, Svetlana Stojanović i Biljana Srbljanović.
Svetlana Lukić: Ko to kaže, ko to laže da je sveti Sava najljupkije srpsko dete? Evo čoveka, evo borca koji je shvatio da ništa pa ni titula najljupkijeg nije nekome zauvek data. Što se mene tiče, ništa osim ovog lepog jutra nije umilnije od reči koje su čule uši haških sudija.
Slobodan Milošević: Ja zahtevam da me pustite na slobodu. Zahtevam da me pustite na slobodu jer je valjda i vama i celom svetu jasno da iz ove bitke koja se vodi protiv moje zemlje i mog naroda ja neću da pobegnem i da nemam nameru da pobegnem. Smatram da bi bilo i logično i pravedno da me pustite na slobodu, a ja pobeći neću.
Sudija: Hvala vam, čestitam vam, jer ste iskoristili točno vrijeme koje vam je bilo određeno. Što se tiče puštanja na slobodu možete uputiti zahtev Vijeću.
Svetlana Lukić: Da nema ove emisije, postala bih masovni ubica. Evo, na primer jutros ustaneš u ovakvo lepo sunčano jutro i pun neke glupe nade budiš se verujući da ćeš čuti u vestima nešto što nije baš skroz lučki, pokvareno i pogano i onda čuješ vesti i osećaš se kao budala koja sebe budi terorističkim vizijama, kako sopstvenim rukama razvlači haške rešetke, onako kao da su od gume i dovodi ovog čoveka pravo kući u Srbijicu.
A kako je tek njemu dok ovako moli za milost a njegov predsednik Milan Milutinović umesto da mu se pridruži u zatvorskoj šetnji sedi na primer pored patrijarha i odaje počast nesrećnom svetom Savi, mučeniku čiji grob čuva inače episkop Filaret. Milutinović je valjda svoju savest pred Bogom i svetim Savom isprao sa onih 35.341 markom koju je platio na ime ekstraprofita.
Kako je tek nesrećnom Miloševiću čiji advokat sada brani Aliju Delimustafića koji se sastaje izgleda sa njegovim bivšim ministrom za informisanje a sadašnjim savetnikom njegovog neprijatelja sa predsedničkih izbora a koji, dakle ministar i savetnik, tvrdi da ima pravo da se sastaje i sa Hitlerom jer to nije krivično delo.
Samo u ovako poganoj zemlji može da se desi da se slučajno u Hajatu na kafici sretnu Momo Mandić, bogataš iz Republike Srpske i izgleda funkcioner u vladi Republike Srpske, i njegov krvni neprijatelj Alija Delimustafić koje je do juče puska razdvajala, ali eto pare su ih opet spojile. Đeneralu Mladiću se nije pila kafa, on naravno poštuje život i zdravlje i radije šeta Košutnjakom.
Karadžić ne mora ni da se pojavljuje, njegov brat Luka obilazi kasarne po jugu Srbije i vojnicima deli knjige svoga bata Radovana.
Ali ministar pravde Batić je u Hagu, približava se onaj čuveni 31. mart da kada smo dobili rok da pročešljamo pijace i kafane i navatamo jednog sa poternice. A tako to ide kada nema zakona o saradnji sa Hagom a ne zna se zašto ga nema. Ja sam preključe pitala Slobodana Samardžića, predsednikovog savetnika, on se naljutio na mene. Naljutio se kada sam ga pitala ko nam je to ukrao olovku kojom se piše zakon.
I, naravno, šta je posledica odbegle olovke? Posledica je Đinđić koji vežba pesmicu “eci peci peci pec, ja sam mali zec, ti si mala prepelica, šta sam ja – ja sam mali zec, eci peci pec”. Ali ima još mnogo nezgodnih datuma do 31. marta. Recimo, 4. februar u Briselu, dolaze na vratanca srpska, crnogorska i jugoslovenska delegacija, desiće se i 7. februar kada bi na molitvenom doručku kod Džordža Busa trebalo da sedne za sofru i naš predsednik. Ako slučajno ne bude mogao da ode jer na primer nije gladan i pošalje kao svoju zamenu nekoga ko je na primer gladan stalno, tužiću državu za nenadoknadivu duševnu patnju.
Sada ću sasvim hladnokrvno da vam najavim našeg prvog sagovornika. To je gospodin Miljenko Dereta. On je inače po profesiji filmski i televizijski reditelj. Radio je čuvenu emisiju iz kulture Petkom u 22. Bio je član Građanskog saveza, potom jedan od osnivača Socijaldemokratske unije, a gospodin Dereta je pre svega izvršni direktor nevladine organizacije Građanske inicijative.
Miljenko Dereta: Mene temeljno uznemirava povratak govora mržnje s jedne strane, i ta institucionalizacija jednog agresivnog nacionalizma koji se u predizborno vreme nazivao umerenim, civilizovanim, demokratskim ali je u suštini ostao nacionalizam a nacionalizam ima samo jedno lice i to je po meni jedno ružno, agresivno lice. Ono što mene uznemirava jeste da su ti ljudi koji imaju tu negativnu energiju neverovatno aktivni.
Ja u velikoj meri za to buđenje novog srpskog nacionalizma, ili starog srpskog nacionalizma moram da kažem da je direktno kriv DSS i predsednik republike…kako ide, dakle, ograđivanjem od Haga i ograđivanjem od odgovornosti, de facto.
Ja ne bih imao ništa protiv da je gospodin Koštunica ovde pokrenuo pitanje direktne odgovornosti za zločine koji su počinjeni. Ne priznajem Hag ali sudiću zločincima ovde. Međutim, ne priznajem Hag – znači neću suditi nikome. Sa nama se događa nešto strašno čudno. Mi ne želimo da sagledamo stvarnost. Mi nećemo da se suočimo sa realnošću. Mi smo jedna mala zemlja, mi smo jedan mali narod. To što ljudi misle da nama pripada neka mnogo važnija i veća uloga koja bi trebalo da se sastoji u tome da ljudi poštuju naše postojanje, da ga, kako bih rekao, hrane i oblače, a mi ćemo da postojimo i baš da ne radimo preterano ako ne moramo, naprosto činjenicom da postojimo…
Mislim da iz činjenice da nešto postoji ne proizlazi ništa samo po sebi. Drugo, nedavno sam čitao opetneke knjige o tome kako su svi pravoslavci Srbi pa valjda to osećanje veličine proizlazi iz činjenice da su kasnije Srbi bili prisiljeni da se nazivaju po regionima u kojima žive pa tako imamo Ruse i ostale neke manje slovenske narode, a mi smo, eto, kao Srbi zbog male teritorije na kojoj smo ostali da živimo uskraćeni za upravljanje svetom.
Niko ne bi prošao kroz sankcije kao… niko ne bi živeo sa takvom inflacijom kao… Ko može da živi s dve marke kao što mi možemo da živimo. Pazi uspeha! Stvarno, koja je to veština živeti s dve marke. Ono što mene brine jeste to što je to samouništavajuće. To je uživanje u sopstvenoj propasti i bedi.
Ja na to, naravno, ne pristajem kao osoba i sve vreme pokušavam da kažem da postoje ljudi koji umeju da urade nešto i užasno mi prijaju neki potezi vlade Srbije koji su bili hrabri, odlucni, bolni i koji su suočili neke ljude sa realnoscu. Za mene je pravi primer svega toga bilo sve što se događalo sa bankama. Ako ste primetili transparent na protestima bankara bio je “poziv na solidarnost”. Ljudi su rekli – jeste li vi bili solidarni s nama? Ljudi su se setili svog stajanja pred šalterima, bahatog ponašanja prema penzionerima koji čekaju 500 dinara ili 200 dinara od svoje penzije, od prvog dela svoje penzije od pre sedam meseci i tako dalje, ovih bankara koji su se ponašali kao da oni dolaze po nešto što u stvari pripada bankama a ne njima.
Ako se sećate na drugom transparentu je pisalo “sačuvajmo banke, spasimo Srbiju”. Taj mehanizam u kome je moja sudbina odlučujuća za spas Srbije je takođe jedna devijacija, neću da kažem perverzija ali jedno stavljanje sebe i davanje sebi tolikog značaja nosi u sebi nešto po meni nezdravo. To je jedan vrlo ozbiljan problem. Mi se suočavamo sa posledicama izolacije.
Daću vam dva primera vezana za naš program Postani građanin koji smo radili sa decom od 18 godina. Ono što hoću da kažem je da su to adolescenti, znači mladi ljudi koji imaju apsolutno objektivni uvid u svoje okruženje. Oni vide kakva im je škola, oni vide kakvi su im roditelji, oni vide kakvo im je okruženje i oni osećaju ogromnu nemoć da u svemu tome nešto promene. Elem, u jednom trenutku jedan od njih je rekao – ja mislim da bi kod nas u školi trebalo poboljšati položaj stranaca. To se dešavalo u Užicu. Čovek se normalno pita koji stranci idu u srednju školu u Užicu. Ja kažem –na koje strance misliš, izvini? Pa, kaže, na ove Rome, Muslimane, izbeglice.
To je percepcija manjine u srednjoj Srbiji. Onda smo mi naravno o tome razgovarali mnogo i doveli smo jednog Irca koji ovde radi neku svoju tezu da njima drži predavanje o pisanju eseja. Za te mlade ljude iz Užica, to je 20 osamnestogodišnjaka, to je bio prvi stranac sa kojim su u životu razgovarali.
Za onu državu kakvu smo imali svako je mogao da radi bilo šta jer uopšte nije bio bitan rezultat. Da li ste šumar pa radite u banci bilo je potpuno svejedno, jer banka nije bila banka niti je šuma bila šuma. Ali danas kada banka ipak treba da bude banka a šuma šuma, onda vidite da imamo dosta šumara ali imamo malo ljudi za banke. Ja sam uzeo ta dva primera. Vi naprosto nemate kadar koji je spreman da moderno misli.
Vraćam se na bankare koji su štrajkovali. Osnovno je bilo da su svi odbijali dodatnu edukaciju. Ako mi ne stvorimo kulturu kontinuirane edukacije, znači ja nisam jednom zauvek uradio to što sam uradio i sada samo treba lagano da odumrem posle 35 godina bavljenja jednim te istim poslom, to naprosto više nije moguće. To nije moguće danas. Ako ništa drugo, morate da učite stalno neke nove programe ako radite na kompjuteru.
Nema više pisaće mašine, to je zvuk koji je nestao. Postoji nedostatak ljudi, postoji određeni zamor, ali mislim da postoji i jedna svest o tome da mi sada imamo priliku koju ne smemo da propustimo. Mi smo jednu sličnu priliku ’90/’91, kada je počela jedna promena, propustili. Zaista mislim da je ovo poslednja šansa za Srbiju da postane moderna država u Evropi pa kasnije i u Evropskoj zajednici. Ako to ne uradimo sada ja ću onda svoju decu podučavati da odavde odu.
Mislim da je najgore ako ovi koji su do sada bili hrabri odustanu. U tom smislu sam možda preterano popustljiv prema nekim njihovim gafovima koji su ogromni ali ih oni rade zato da bi sebi otvorili prostor da se uradi ono što je neophodno. Ono što se meni dopada jeste što su oni to shvatili, a bez toga nema uspeha, kao jednu ličnu mogućnost, kao lični izazov.
Očigledno je da ministar Đelić hoće da pokaže da zna, da može, i on trči jednu trku koja je naravno za naše dobro, za dobro Srbije ali i lično. Nije to lični profit u smislu da ću ja da izgradim, ne znam ni ja šest kuća, i obezbedim generacije, nego naprosto da se dokaže kao sposoban stručnjak. Ja to slutim iz onoga kako oni govore o pohvalama koje im stižu. To su one bronzana medalja, srebrna medalja, pa se vraća kući, doduše vraća se u Srbiju.
Ja se, recimo, ne sećam da je predsednik republike primio delegaciju posle velikog otpisa dugova. To je za mene bio događaj godine, za dobrobit Srbije nešto nemerljivo. Predsednik države, znači to je njegova vlada uradila, nije moja vlada uradila, to su njegovi ljudi uradili. Ja se ne sećam da ih je on primio a trebalo je, kao i ove odbojkaše i košarkaše da ih dočekamo svi, jer su učinili za Srbiju zaista, uz sve poštovanje odbojkaša i košarkaša, mnogo više nego sve te ekipe zajedno.
Ako pogledate istoriju DSS-a, kako ja shvatam stvari, DSS je nastao zato što između ostalog program DS-a nije imao S na kraju. Znači, pitanje Srbije. Koliko se ja sećam program DSS-a se uvek zalagao za Srbiju kao državu. Očigledno je da je sada DSS jedini zagovornik Jugoslavije ovakve kakva je ona danas. On je za to zato što je to deo vlasti koju su oni osvojili. Već ta nekonsekventnost je za mene indikativna.
Drugo, moram da podsetim da je tokom 10 godina boravka u politici gospodin Koštunica postigao izuzetno malo do izbora kada je proglašen za zajedničkog kandidata. Znači, mi sada trpimo i vidimo na svojoj koži njihovu političku nesposobnost da rade na razvoju i svoje stranke na pravi način i ove države. Mi se suočavamo sa demonstracijom kapaciteta određene grupe ljudi koja pokazuje neverovatnu nesposobnost da bilo šta konkretno uradi.
Činjenica da je gospodin Koštunica podržao izbore na Kosovu, njegov još uvek potpredsednik stranke organizuje kampanju protiv odluke te iste države i te iste stranke, i to se toleriše, za mene govori da tamo ne postoji jasan koncept. Ako on nema jasan koncept, ko treba da ga ima? A to u kombinaciji sa tom zavodljivom vlašću koju su osvojili, sa tom zavodljivom važnošću koju dobijete kada vam zvone telefoni pa vas neko pita da uradimo ovo, ono, ta fascinacija tajnim službama, pa mi sad možemo ovo, pa ovog ćemo da sklonimo a onog nećemo… to je ta srpska politika koja nije prava politika.
Vi imate sve vreme jedan govor koji nije pravi politički govor. Kada neko ode kao predsednik jedne države i kaže u Londonu: “Mi ne možemo da izvršimo smene u armiji jer je naša država u ovom trenutku nestabilna”, pa ja prosto ne mogu da shvatim, ja nikada nisam čuo nijednog predsednika koji je svoju sopstvenu zemlju promovisao kao nestabilnu zemlju. On i tamo u stvari radi protiv reformi. Nemojte ulagati jer mi smo nestabilna zemlja, pa ne možemo da menjamo vojsku.
Znači, sve vreme u stvari ovde se vodi borba između onih koji bi želeli da nešto promene, da bolje živimo. Neki od njih misle da oni treba odmah ovog trenutka da žive mnogo, mnogo bolje i to je loše, to će se obiti o glavu, ali imaju ipak jedan opšti interes, jedan malo više, pod navodnicima, titoistički pristup. Pola jede, pola Šarcu daje, to je ta politika naspram jedne politike koja se zadovoljava time da niko ništa nema ali da mi imamo pravo, eto, da lamentiramo nad tom sudbinom.
Za mene je bilo u stvari tužno s jedne strane što nije bilo proslave pobede, prve godišnjice pobede. To se nije slavilo. A nije se slavilo naravno zato što nije bilo šta da se slavi. Svi govore o 5. oktobru ali ja sam negde posle 12 godina bavljenja ovim čime se bavim pravo zadovoljstvo doživeo 24. septembra na izborima. Ovde je bio jedan od CeSID-ovih centara za brojanje glasova, kod nas u Građanskom jer su njihove prostorije bile zatvorene, i kada su počeli da stižu prvi rezultati tih 10 godina se isplatilo, zato što je to bilo demokratski, bez nasilja, na osnovu svesne odluke građana, na osnovu onoga što smo i mi… naš sistem je pobedio.
Ali da se vratim samo kratko na DSS. Mnogo od onoga što oni rade naprosto vređa inteligenciju ljudi. znate, oni misle da smo mi budale, da ne razumemo šta se događa. Recimo, kada predsednik Đinđić izađe i kaže – mi ćemo iduću godinu posvetiti borbi protiv kriminala, reakcija DSS-a je da Đinđić priznao da u Srbiji postoji kriminal! Priznao! Pod njihovim pritiskom valjda! Oni ga pritiskaju – ‘ajde reci da ima, reci da ima. On onda kaže – pa, evo, dobro, ima. Pa onda on kaže – ‘ajde da napravimo rekonstrukciju vlade. Priznao da ne može bez DSS-a! To je jedno nadgornjavanje u kome – aha, šta sam ti rekao, šta sam ti rekao. To je potpuno besmisleno. To je apsolutna nemoć i potpuno odsustvo vizije, a nema dobrog političara bez vizije, bila ona i najpogrešnija na svetu.
Nikada nijedan političar bez vizije nije uspeo da mobiliše građane svoje zemlje na bilo kakvu aktivnost. Mi još negde na tlu Srbije, bar među ovim političarima koji sada operišu nemamo, ja mislim, pravog čoveka te vrste, a posebno nemamo dvojicu koji imaju dve vizije koje su suprotstavljene ali u istom pravcu. A bez toga vi nemate pravu demokratiju. Ali mi imamo i ogromno nestrpljenje.
Mi se nalazimo u okruženju tranzicijskih zemalja koji su već 10 godina u celoj toj čorbi i koji imaju još velike probleme. A mi bismo hteli sve za u godinu dana… nisu nam dovoljno brze reforme, kažu. Pazi sad! To traje samo godinu dana. Godinu dana nije apsolutno nikakva istorijska kategorija. Znate šta je godinu dana u istoriji? Ništa. Mi moramo da shvatimo da je to jedan proces a ne događaj.
Tranzicija nije događaj, tranzicija nije 5. oktobar. Izbori 24. septembra su bili neki proces i to je donelo neku promenu koja je omogućila 5. oktobar kao događaj. Znači, imamo te neke pogrešne slike o tome da se sve može uraditi preko noći, temeljno naravno, i ono sa čim smo se suočili kao s problemom posle 5. oktobra jeste da su neki građani shvatili – e sada samo da legnemo pa 6. da se probudimo, demokratija je tu, posao je tu, pare su tu, mir je tu, popravljeni mostovi su tu, Zastava radi, možemo da idemo na posao, sve smo promenili.
Ta pasivnost je obuzela ljude u tim mesecima kada su samo sedeli i čekali zasluženu nagradu za događaj a nisu shvatili da su pokrenuli jedan proces koji će biti dug i bolan. Ja moram da kažem da smo mi značenje mnogih pojmova potpuno obezvredili. Kod nas sloboda više ništa ne znači, kod nas štrajk glađu više ništa ne znači.
Šta biva sa tim silnim štrajkovima glađu kada se oni zatvore i objave štrajk glađu i onda valjda posle tri ili dva dana odu na večeru, ili se dogovore sa nekim čim ogladne, jer vi u svetu imate ljude koji gladuju za određenu ideju do smrti. Imate druge oblike građanske neposlušnosti, ali to je jedan ekstrem. E sad u našem srpskom mentalitetu, opet se vraćam na to, mi naravno nećemo s malim stvarima zadovoljavamo, da izađemo pa da šetamo ili da se vežemo za drvo. Ne, mi ćemo da štrajkujemo glađu i onda će oni naravno u strahu da možda mi ne izgubimo jednog Srbina odmah da menjaju svoju politiku.
Svetlana Lukić: Sada ćete upoznati našu imenjakinju Svetlanu Stojanović, narodnu poslanicu. Gospođa Stojanović je jedan od 45 poslanika Demokratske stranke Srbije u republičkom parlamentu. Član je DSS-a od osnivanja, inače je prevodilac sa francuskog jezika, radila je u Tanjugu a sada je tamo predsednica upravnog odbora.
Svetlana Stojanović: Odbor za prosvetu je vrlo, vrlo pristojno radio dok sam ja bila u njemu, ne zato što sam ja bila u njemu nego prosto, onoliko koliko mogu da svedočim, neke su se velike stvari pokrenule, kao recimo pokušaj da se oživi nastava na maternjem jeziku u inostranstvu.
Meni se čini da je to lepa ideja da ta naša deca ne izgube nacionalni identitet. Druga, možda najvažnija stvar je da se Prištinski univerzitet vrati na sever Kosova, da ne ostane u Kraljevu, Kruševcu i tako dalje. Predstavnici ministarstva su došli sa jednom idejom a otišli su sa drugom jer je odbor većinski zauzeo stav da vraćanje Prištinskog univerziteta na sever Kosova, znači Kosovska Mitrovica i gde može okolo, privukao je mlade, oživeo taj kraj. To je odbor uspeo da odradi. Mislim da je učinio nešto da Kosovo za pedalj ostane više naše. Izgradili su mučenici dole i neke studentske domove i tako dalje. Sve je to proces.
Svetlana Vuković: Jeste li bili u Kosovskoj Mitrovici?
Svetlana Stojanović: Nisam, nisam, nažalost nisam nikada lično bila. Volela bih, vrlo rado. Prosto nisam stigla, verovatno ću nekom prilikom otići. Teško je biti poslanik, veoma teško. Skupština zaseda od jutra do sutra, svakodnevno. Meni se čini da sve to nije dovoljno pripremljeno, da bi poslaniku moralo da se ostavi mnogo više vremena da se priprema.
Čula sam recimo da je u Poljskoj to sve neuporedivo bolje organizovano. Ne bi se moglo reći da je Poljska u startu bila mnogo bogatija država od nas, recimo poslanici u Poljskoj imaju mnogo veću platu koja im omogućavaju da ne razmišljaju ni o čemu drugom, da svaki poslanik ima svoju sekretaricu i svog savetnika.
Mi imamo dve sekretarice na 45 poslanika, savetnika možda imamo, ne znam ni ja, zatečenog pravnika ovde i naravno ono što nam naše stranke pruže kao neku zaleđinu – i to nam naravno svakako pružaju, ali nije reč o tome. Reč je o tome da bi država morala da se ponaša prema narodnom poslaniku kao prema nekome ko je malo vredniji nego što ja osećam da država mene doživljava kao neku vrednost. Ja sam 250. deo suvereniteta ove države, a to ne osećam na svojoj koži.
Recimo jedan primer izrazitog nepoštovanja prema narodnom poslaniku bilo je usvajanje Zakona o budžetu. Mi smo kao poslanici imali najviše 48 sati da ga pročitamo a moguće je i manje. Vi znate sta znači budžet, to je prosto fizički, teorijski bilo nemoguće. Po meni bi bilo normalno da mi kao poslaniku pre svega ostave dovoljno vremena, zatim da mogu da pitam stručnjaka u koga imam poverenja da mi da savet, pa da ja onda mogu na osnovu saveta da samo donesem političku odluku. Ma kakvi, to je bilo glasanje…
U vladu se mora imati poverenja blanko. Ima ko da misli, ti samo glasaj za. Malo na silu, malo po svaku cenu, malo uprkos logici, uprkos svemu. Meni je to ružno. Ja nisam glasala naravno tako ali sam bila očajna u situaciji kada je parlament glasao za smenu predsednika Maršićanina i kada je glasao da je poslanik koji se fizički nalazio u Solunu glasao u Beogradu. Znate, to je apsolutno… Mene to i moralno … ne samo zbog toga što mislim da je Dragan Maršićanin bio izvanredan predsednik parlamenta Srbije i izvanredan političar, nego mi je čisto ljudski bilo strašno da skupštinska većina može da izglasa da je crno belo i da to bude kraj. To mi je onako poražavajuće, kada to može, onda može sve. Za mene lično to je bio najružniji trenutak u skupštini.
Imam puno poštovanje prema ovome što radi Gordana Matković, mislim da pošteno radi svoj posao, najbolje što može. Verujem da ministar Đelić radi savesno i po svetskim uzusima. Ne znam koliko on ima dovoljnu infrastrukturu ispod sebe, ali samo bih taj deo vlade izabrala. Ostali…
Svetlana Vuković: Koliko vi recimo često govorite u skupštini?
Svetlana Stojanović: Ja do sada nisam govorila nijednom zato što prosto nije bilo potrebe. Nemam potrebu da govorim radi govorenja. Kada bude tema koju ja poznajem, o kojoj ja imam nešto da kažem i o kojoj želim nešto da kažem, izaći ću za govornicu. Nije to problem.
Svetlana Vuković: Šta je ono što zamerate sopstvenoj stranci?
Svetlana Stojanović: Uh! Šta zameram sopstvenoj stranci? Ništa.
Svetlana Vuković: Da li vi u principu mislite da je Slobodan Milošević i svi drugi ljudi koje Hag traži, da su oni više zla učinili našem narodu ovde ili drugima?
Svetlana Stojanović: Apsolutno mislim našem narodu. Pri tom hoću da prihvatim kao naš narod i susedne zemlje, kako da vam kažem, sve na koga se odnosila njegova politika. Njima je zlo načinio, nije načinio Karli del Ponte ništa. Stvarno, taj Hag… sedela sam u ovom gradu i padale su mi bombe na glavu iz humanitarnog razloga. Iz kog?
Svetlana Vuković: Da li vas lično više potresa ono što je Slobodan Milošević uradio srpskom narodu u Srbiji ….
Svetlana Stojanović: Nesumnjivo ….
Svetlana Vuković: … ili vas više pogađa ono što se dešavalo na tlu bivše Jugoslavije tamo gde smo mi ratovali i tamo gde su vršeni ratni zločini, tamo gde se konačno rat odvijao za razliku od Srbije u kojoj se nije odvijao.
Svetlana Stojanović: Čekajte, molim vas, ne pravim razliku apsolutno. Žrtva zločina je žrtva zločina, nacionalnost je nebitna…
Svetlana Vuković: Da ali rat se vodio na teritoriji Hrvatske, Bosne i nije se vodio na teritoriji Srbije, i posle …
Svetlana Stojanović: Sve do NATO bombardovanja.
Svetlana Vuković: Da, ali to nam nije radio Sloba.
Svetlana Stojanović: Da.
Svetlana Vuković: Ja pričam sada…
Svetlana Stojanović: Dobro, na teritoriji Hrvatske smo imali 200.000 Srba koji su iz Krajine došli, koje je prvo Slobodan natentao da rade ne znam šta….
Svetlana Vuković: To je bilo ’95. ali ’91. je bio Vukovar i onda sve ono u Hrvatskoj, pa Bosna, pa opsada Sarajeva. Pričamo o onom što se dešavalo dok su ratovi trajali. Ne kada smo ih izgubili, ne kada su došle kolone izbeglica. Nego pričamo o samom ratu, o ratu koji je u vaše, moje, naše ime iz Beograda činjen. Da li imate tu perspektivu ili vi to nekako…
Svetlana Stojanović: Ne, nisam u stanju da se identifikujem sa Slobodanom Miloševićem nikako. On ništa nije mogao da radi u moje ime, jer nijednog jedinog, kako da vam kažem, trenutka ne samo da…
Svetlana Vuković: Da li vas u toj meri u kojoj ne prihvatate da je on to radio u vaše ime, da li u toj istoj meri u stvari se onda ne osećate odgovornom ili možda ne saosećate ili možda ipak morate saosećati sa zločinima koji su činjeni vašim doskorašnjim sugrađanima, znači onim ljudima koji su živeli u Hrvatskoj i Bosni kojima se to sve dešavalo? Nagazne mine, klanja noću, ovamo onamo …
Svetlana Stojanović: Naravno da sam protiv svega toga. Uopšte ne mogu da razumem nijansu u vašem pitanju.
Svetlana Vuković: Šta je on vama najviše skrivio?
Svetlana Stojanović: On je meni kriv zato što je doveo zemlju, moju zemlju, zemlju mojih dedova doveo je u stanje koje više ne liči … kojoj se granice ne znaju, u kojoj se ništa živo ne zna. Mislim da treba da počnemo iz početka, pa mislim … u kojoj vlada veći haos nego na divljem zapadu, razumete. Tamo se znalo pravilo. Na onoj ledini trčite na konju pa zabodete kočić i to je sad vaše. Ovde gradite na jednom močvarnom tlu, na živom pesku. To je meni ostavio Slobodan Milošević i njegova vladavina a i ono na šta se on naslonio pre ne samo tih 10 godina, nego i onih 10 godina … 40 godina komunizma gde smo sjajno živeli na kreditima, je l’ tako? Zato mi je kriv! On meni je zato kriv.
A ne mogu, mislim … ne razumem, možda je to neka moja falinka, ne razumem pojam kolektivne krivice. Znate, osećala bih se krivom da sam bila u zabludi, pa da sam se predomislila, osećala bih se krivom da sam sedela skrštenih ruku pa to gledala. Ništa od toga nisam radila, razumete.
Hoćete da vam pričam o Sarajevu? Ja sam se najviše muvala i gledala svoje detinjstvo, kuću u kojoj sam živela i tako dalje i koja je u blizini Baš Čaršije i najviše sam se muvala Baš Čaršijom. Obožavam one njihove pite, baklave. Jednom sam pojela četiri tulumbe. Mislila sam da ću da umrem od onolikog šećera ali samo četiri dana sam boravila. Pazite, moj se beogradski akcenat, nesumnjivo, prepoznaje. Nikakav resantiman nisam osetila i to na Baš Čaršiji koja je najmuslimanskija, ako hoćete. Recimo, kad mi pruže te tulumbe, čovek onaj u poslastičarnici kaže – bujrum, mislim, prijatno.
Kao kupujem u nekoj radnji ratluk. Gledam one neke bademe u šećeru i kao meni to skupo i kažem naglas. I ovaj me pita – odakle ste vi? I ja kažem. Mogu li nešto da vas pitam? Musliman, naravno, mislim. Ja kažem – možete šta god hoćete. On me prvo pita – je l’ se gradi neki vodovod negde u Beogradu? Rekoh – verujte da ne znam. Ne znam zašto njega vodovod zanima. Kaže – mogu li još nešto da vas pitam? A da li bi ja smeo da dođem u Beograd? Pazite, to još nije 5. oktobar. Ja malo razmislim i kažem – pa znate šta, kad niste do sada, sačekajete još 15 dana. I još smo malo razgovarali i čovek me isprati sa poklonom onih badema koje ja nisam mogla sebi da kupim. I ja dobijem poklon i izađem napolje.
Ja jesam apsolutno Srpkinja. Ja imam specifičnu porodičnu predistoriju. Moj deda po ocu je Srbin iz Bosne. Deo mog porodičnog mita koji ja volim da prepričavam – njihovi najbolji prijatelji iz Banja Luke su izvesni Kancirovi, Hrvati. Jozo Kancir je jedan sitan, izrazito sitan muškarac, Hrvat po nacionalnosti, najbolji prijatelj moga dede i kad su ustaše došle i kad su deda i baka bili u prilici samo da potrpaju ono najosnovnije u kofere, sa dva sina, jedan, treći, tek umro od tuberkuloze, Malčika je, žena Joze Kancira iz svoje kuće trpala u kofer ono što je mislila da baki i dedi može pritrebati, ćebad, ne znam, tople džempere i Jozo Kancir je kroz prozor voza ubacivao taj kofer a ustaša ga je lupao pendrekom po leđima. I ceo život su baka i deda ostali prijatelji sa tim ljudima. Ja sam sa bakom išla na letovanje u Zagreb. Oni su nama dolazili na slavu.
Pitali ste me i za ljudske vrednosti predsednika Koštunice. Ja sam apsolutno ubeđena da je on do te mere častan čovek da nas ne bi izneverio ni u jednom suštinskom smislu.
Svetlana Vuković: Je l’ ga vlast promenila?
Svetlana Stojanović: Jao, ne da ga nije promenila, nego … Ispričaću vam samo svoj doživljaj. Pitala me frizerka – da li je tačno da Koštuničino obezbeđenje košta 30.000 maraka. To pitanje koje mi je frizerka postavila mi je probudilo pažnju, da baš obratim pažnju gde je to obezbeđenje koje bi možda moglo koštati 30.000 maraka ili koliko već košta.
Pazite, apsolutno … to je ulica Braće Jugovića, preko puta moje kuće. Prvo, na ulici nisam videla nikog. U stranku sam ušla a da me niko ništa nije pitao. Sad dobro, mene moji prepoznaju ali ako postoji to obezbeđenje, mogao je neko da me zaustavi ko me ne poznaje. I nigde nikakvo vidljivo obezbeđenje … Za njim uvek ide jedan federalac, jedan mladić. Ali ako će taj da ga spasi, mislim …
Jeste pročitali u Glasu, znate ono “Izjava nedelje” što oni izvuku. Kaže – predsednik Koštunica ne treba da se seli nigde, mi ga čuvamo, kaže komšinica iz zgrade. Znate šta, ja ne mislim da on treba da se seli a kao primer ću da vam navedem svog omiljenog političara Šarla de Gola, koji se nikada nije iselio iz stana u kome je živeo.
Svetlana Vuković: Što vam je Šarl de Gol omiljeni političar?
Svetlana Stojanović: Trebalo bi vam pet traka da vam to objasnim. On je čuda napravio. On je, bre, Francuz koji je izdajničku zemlju preveo u zemlju pobednika. Ne znam da li vi znate za taj podatak, on je bio general na početku Drugog svetskog rata, general za koga niko živi nije znao.
Peten je potpisao šta je potpisao, Francuska je kapitulirala i postala Hitlerov saradnik, Je l’ tako? Šarl de Gol, nepoznati general, prešao je kod Engleza u London i on je svako jutro u deset sati dobijao od Engleza mogućnost da se na radiotalasima obrati Francuzima jednom manje-više istom rečenicom, odnosno sa dve-tri rečenice: Francuskinje i Francuzi, govori vam Šarl de Gol. Ne bacajte oružje. Uzimajte oružje, idite dole na jug Afrike pa ćemo se organizovati. Razumete. Samo to mi je fascinantno do koje mere je malte ne aktivnost jednog čoveka koji je onda mobilisao, naravno, snage.
I lepo, kraj rata, Francuska – saveznička država. A i nadalje. Ja mislim da su Koštunica i De Gol slična psihološka struktura. De Gol jeste bio konzervativan. Ja sam završila francuski, mi smo na francuskom tokom studija učili njegove govore zato što su se javljali neki oblici koji se u životu ne javljaju. On je negovao taj neki starinski jezik i uopšte je negovao te neke klasične vrednosti i eto vam, to je jedan veliki nacionalista koji je predao Alžir onda kada je smatrao da je to u interesu Francuske.
Svetlana Lukić: Slušali ste gospođu Svetlanu Stojanović, narodnu poslanicu Demokratske stranke Srbije u republičkoj skupštini. A sada govori dramski pisac Biljana Srbljanović.
Biljana Srbljanović: Ja stalno govorim sebi – ne prati i neću, i onda uvek ujutru na Internetu isčitam sve novine, barem dijagonalno. A, kao, smislila sam da neću da ih kupujem. To je isto kao kada smislim da neću da kupujem proizvode koji se agresivno reklamiraju pa onda krišom od same sebe kupim jer nemam šta drugo ili baš to volim.
Tako i ovo, kao, baš me sada briga, a onda stvarno ne mogu da verujem. Odreagujem bez obzira na to što ne napišem tekst u novinama ili na Forumu pisaca ne potpišemo peticiju, ja jednako emotivni ili svaki drugi angažman proživim.
Danas sam nešto slušala na radiju a potpuno sam zaboravila tu stvar, da recimo nemamo ambasadora u Americi šest meseci. Svi smo to potpuno zaboravili. Neko sada kaže – najvažnije diplomatsko mesto na svetu – i ništa.
Zašto se to sve dešava? Zašto se ne dešavaju novi zakoni, zašto je ovaj šovek osuđen na pet meseci zatvora zbog objavljivanja pisma u novinama. To je isti zakon po kome ja sada idem na suđenje. Da li si ti u novinama rekao Svetlana Lukić je obila trafiku i te pare stavila na švajcarski konto ili si rekao ja smatram da Svetlana Lukić nije dobar novinar i užasno je nemoralno što to radi, potpuno ti je isti zakon, odvale te pet meseci zatvora, okreni-obrni.
Pa sledeći put kada te uhvate bez pojasa u kolima, ti memoari kao Vuk Drašković od tri dana ili pet dana zatvora, niije ni važno… Ja ne verujem da ta presuda neće biti poništena ali hoću da kažem da taj zakon još uvek nije promenjen. Zakon je potpuno sumanut da opet ta stvar procuri samo kada je tako medijski atraktivna kao što je “NIN” ili kada Dobrica Ćosić traži šest miliona dinara od Danasa.
A ja imam tužilju koja od mene traži tri miliona dinara. Pa neka traži, nemam ja ništa… Mogu u cipelama da je isplatim na primer. Sve se svodi na to ko je rekao i u kojim novinama je izašlo a ne na suštinu i da neko sada kaže – dobro, pošto je sada ova presuda doneta takva, ne samo da ćemo je ukinuti nego će sada ekspertski tim da pogleda taj zakon i da napravi novi zakon. Barem tu glupu uredbu neka naprave, ne moraju ni zakon.
Priča se o tome, Svilanović je prozvao za govor mržnje, što je meni super, i odlično je rekao i vrlo hrabro je rekao, ipak je on neki zvaničnik i tako dalje. A s druge strane, sada se raspravlja o tome da li je ta reč mržnja preteška i da li su se možda ovi koji govore jezikom mržnje osetili uvređenim pošto im je neko rekao da je to jezik mržnje i da li je on imao pravo da baš tako grubo reaguje.
Niko se ne bavi suštinskom stvari da neki čovek izađe na televiziju i priča o tome da je poznat incest među Jevrejima, ili bilo šta drugo. I ti kada kažeš nešto o tome, užasno si pomodan, mondijalista, pakao ljudska prava pretpostavljaš duhovnim vrednostima ili već ne znam šta.
Tako da je to je sada u suštini stvarno borba sa vetrenjačama. Sada ćeš ti ceo svet na neki način da izmeniš, počev od sebe samog. Mislim da je to apsolutno nemoguće i da je stvarno pitanje duševnog mira gledati sebi u stomak ili već… i nekako truditi se da te ne bude sramota pred samim sobom. Mislim da je stvarno nemoguće raščistiti sa time. To sam gotovo potpuno sigurna.
Ne znam ko je taj ko treba to da proceni. Kada poveruješ u neku varijantu i kažeš – dobro, ovo je nešto kao krajnje pozitivno, sad će ovaj da raščisti pitanje to i to. Onda se to završi s time da uzmu pištolje kao poklon od pandura. To je ono kao kada gledaš na televiziji u nekim talk-shaw emisijama, taman neko krene da kaže nešto što misli, i ti kažeš – to, to, toreci – a onda on kaže nešto drugo.
I malo je pitanje šta ti očekuješ i da li je to uopšte moguće, i da li su ljudi uopšte ljudski sposobni da se stalno suočavaju sa samoponištavanjem. Društvo treba celo da se poništi, ali do kraja, potpuno. Nema nikoga ko treba da ostane. Ali apsolutno nikoga. I ja mislim da to jednostavno nije moguće i to je jednostavno vrlo razočaravajuće i prosto ti je neminovna neka vrsta izolacije jer je ona jedina gde ti možeš neki red da napraviš.
Ova saksija ima da stoji tu jer sam je ja tu stavila, jer je ovo moje ovde. Ne znam. Čovek postaje izolovan jer je to jedini izlaz. Ja sama sebi postanem dosadna zato što se osećam kao neko zanovetalo. Odjednom stvarno razgovaraju sve isti ljudi, i isto govore što su govorili i nekada, i to isto ide u vetar kao što je išlo nekada. Niko ti i ne odgovori na to ili ti eventualno odgovori ako je zgodan trač.
To pitanje Crne Gore i Srbije, razdvajanje, meni je to čista estrada, sukob koji je prešao u best records. To je na tom nivou. Niko se sada tu ne bavi suštinskim pitanjem kako da se to sad stvarno reši. Čak i neka pozitivna tačka gledanja na to što, kao, međunarodna zajednica posreduje u dijalogu.
Meni smeta što je to Havijer Solana, ali opet ne vidim ni sa ove naše strane od koje bih očekivala da ima razumevanja i izvestan stepen neophodnog ulizivanja međunarodnoj zajednici pošto to sada mora da se radi, da malo kaže, znate šta ne mora baš taj čovek da dođe i da nas razvadja i da diskutuje šta će biti s nama u budućnosti.
Okreni, obrni, šta god da mislimo o bombardovanju, on je taj koji je na neki način to uradio ovde. Tako da ne želim sada da zvučim, kako da kažem, kao Maja Gojković na primer ali hoću da kažem da me to ipak boli na neki način. Onda kažeš – čekaj, šta sad to bi? Nekako, onda to vrati unazad celu tu priču i kažeš – koja sam ja budala. Očekivala da će to sada biti … malo da trpiš da bi se to na neki način okrenulo. Jednostavno te boli retroaktivno, još te više vređa.
Shvatam ja da je to poniženje koje je neophodno, to je kao kad Bart Simpson treba da se izvini u Simsonovima, pa se lažno izvinjava ali ne da da ga šutnu u zadnjicu. Shvatam ja da ti moraš da pustiš da te malo šutnu u zadnjicu prosto da bi bio prihvaćen, moraš da dobiješ i čvrgu ali neki stupanj toga, nije to onda ni pitanje ukusa nego pitanje čemu onda sve ono, zašto se to sve događalo. Malo relativizuju sve. Malo i sopstvene misije.
Pogotovo mi smeta ta polulegenda koja se napravi uvek o nekom novom lideru koji se pojavljuje, da on želi dobro zemlji, on je moralan i pošten i fin a okružen je lošim ljudima i šta ja znam. Otkud ti tačno znaš, na osnovu čega ti znaš da on želi dobro? Šta je on to tačno uradio pa da si ti to zaključio, ili si to njemu video iz očiju? I kada si to tačno video, u kom periodu si uhvatio njega kada se nije zgrčio pa da vidiš to iz očiju?
Mislim da kod nas postoji ta neka varijanta u kojoj tako procenjujemo paušalno, on želi dobro a ništa ne radi. A ovaj ne želi dobro jer nešto radi, na primer. Pa je onda sve nešto sukob, kao da li je ovaj ili onaj, pa da li su oni zajedno neki kentaur koji je bolji za nas ili ne znam šta. I sve se svodi na imena i na partije.
Ali u suštini, kada razmišljaš, onda gledaš razne situacije i kažeš – pa, dobro, kada bih morala da se opredeljujem, ipak bih se opredelila za ovoga koji nešto radi nego za ovoga sto kao mudro čuti i ne mrda prstom zato što mu odgovara da njegovi kerovi rade nešto za njega, mute vodu na primer.
A onda, opet, što bih se ja opredeljivala, zašto me uopšte dovode u tu situaciju da moram da izaberem između dva zla. Čini mi se da je u suštini u pitanju veoma veliki posao koji oni rade a to je međupartijska trgovina i ništa drugo. I na neki način borba za pozicije ali ne u onom birokratskom smislu kao što je nekada bilo kada ti uzmeš da si direktor klinike te i te, to znači da ćeš se namlatiti neviđene love, imaćeš te i te beneficije i tako dalje. Ne kao za položaj u tom smislu nego za neku vrstu političke moći. Ko ima koliku moć, a posle šta će sa tom moći da rade pitaj boga.
Afere sa finansiranjima predsednika i predsedničkih kandidata postoje apsolutno u svakoj zemlji od Amerike do, ne znam Kosova, apsolutno svuda postoje. Sada sam upravo rekla da je Kosovo zemlja. Hoću da kažem, ali u nekim zemljama gde se poštuju bar nominalno neke opšte zakonodavne norme, društvene norme i tako dalje, dok te to udari, dok to stigne do tebe, to je prosto toliko amortizovano granama usput o koje je očešavalo, da ti to prosto ne osetiš. Jer to ne utiče na tvoj život, ne utiče na sudstvo, neće tebi kao građaninu biti drugačije suđeno neće tvoja plata biti drugačija, neće te pokrasti na računima za struju i mobilni telefon, neće ti se to dogoditi, a onda će oni tamo trgovati za moć jer moć je moć i politika je uvek pitanje toga.
A kod nas je i dalje od koraka do koraka. Kako ću platiti samo ovaj račun za struju, ili kako će samo ove bankarske službenice koje nisu prstom mrdnule kada su susedne banke bile najurivane ili kada su ljudima nestajale pare u tim istim bankama i koje se hvale time mi smo još 6. oktobra očistili sve espeesovce iz banke… Mislim kako da kažem, to je stvarno kao da te neko zeza. Jos 6. oktobra!
I ne mogu da se pojavljuju ljudi kao Velja Ilić na radiju koji kaže – moje je mesto gradonačelnika Beograda i neka mi se pojavi taj mali Svilanović u dijaspori u Čikagu da objasni našoj dijaspori kako može žena Muslimana da bude gradonačelnica Beograda. Na stranu tu skandaloznu stvar oko toga što je problem koje je nacionalnosti muž gradonačelnice, na stranu taj užas. Uopšte ideja da čovek iz drugog grada smatra da trebaprestonicom da diriguje a zatim da ti odgovaraš predstavnicima Čikaga. To je stvarno Radovan III. Izvinite. Znači, uopšte ideja da to neko smisli i da će taj biti možda potpredsednik te iste vlade. E sad, kad više takvih ljudi ne bude, nego bude manje odvratan ili više odvratan, pa neka trguju. Mislim mene ne zanima ta trgovina.
Baš na radiju ima taj neki džingl koji mi se užasno sviđa, koji je jedan deo iz Jovana Hristića “Čemu putovati”. Priča priču o tome da čovek putuje ne zbog toga što želi da upozna nešto drugo, ne zbog toga što je željan sveta, otvoren je, ovo i ono, nego zbog toga što je nesrećan, mizeran, beži od samog sebe. Putuje negde da se negde skloni, možda ne može to nikada ni da nađe. Ti stalno sada razmišljaš o tome kada bih ja negde drugde bio, kada bi ova slučajnost koja gospodari mojim životom da se rodim baš tu, baš ovog pola, baš na toj geografskoj širini, baš tada, jer baš pogledaš nekada i kažeš, šta je meni, što ja baš da se rodim ovde. Mislim ja se čak nisam ni rodila ovde nego u Švedskoj. Kako baš ja ovde da zaglavim, zašto baš to.
A s druge strane opet pogledaš, ćuti, pusti, ipak se nisam rodila u Đakovici ili u Tel Avivu gde je mnogo ipak komplikovanija stvar. Ipak sam se rodila u takvim okolnostima, sa takvim kaputom. Mislim da to svi radimo, da razmišljaš o tome, čak i krajnje snobovski, koje su to destinacije gde bi ti mogao sada sebe da smestiš. Koja je to klima, da li ti prija nadmorska visina, kakva je to arhitektura, kakav je to jezik, ne da li ga znaš, nego da li ti se dopada. To je isto ono, kako da kažem, malo razmaženo.
Pa onda dalje, ja imam još i tu varijantu koliko je to daleko. Jer sve što mi je blizu prosto iskušava tvoju spremnost da napraviš neki rez. Mora da bude barem sat raskoraka u vremenskoj zoni. Da barem za sat štucaš za onim što ostavljaš za sobom. Pa onda stalno razmišljaš uvek o glavnim gradovima. Ko od nas sedi i kaže baš bih voleo da živim u južnoj Virdžiniji, u selu među kukuruzima? Niko! Svi biraju Pariz, Rim, London, Njujork.
Pa onda razmišljaš – jao, Pariz je mnogo francuski, to ne. Pa Rim, tu su svi nešto naduti. Ti već imaš odnos prema tome, možda nikada nisi bio tamo ali imaš vrlo čvrst odnos i šta tu tebi ne prija jer si ti jedno izuzetno biće koje sada treba da se smesti u ovom kosmosu.
Mislim da svi to stalno radimo i da je uglavnom pitanje bežanja od samog sebe i traženja nečega što možda uopšte ne možeš da nađeš. Ja na primer u tim svojim maštarijama uvek vrtim Ameriku, Njujork, to je centar svemira ili ne znam šta. Njujork, grad iz televizijskih serija. To su kulise, ti kad dođeš tamo ti sve znaš jer si to video na filmovima i serijama, to je deo neke tvoje tradicije, neke tvoje kulture lične takođe. I sad, kao, ti živiš u gradu u kome sve što kažeš, svaka tvoja replika izazove smeh.
Onaj snimljeni smeh, i sve je užasno smešno i neki put ima aplauz. A negde sam čitala da je taj smeh koji se koristi po tim serijama uglavnom smeh mrtvih ljudi, da su uglavnom pomrli. Kao sad se za potrebe toga snimi u nekom studiju tonskom i dalje se to krčmi sledećih deset godina a možda je ova žena umrla od raka dojke, ovaj od ciroze jetre, a ovaj prirodnom smrću u 101. godini. U svakom slučaju neka jeziva stvar, prati te oduševljena reakcija mrtvih ljudi.
I sad, gde ti juriš da pobegneš od sebe, da bi ti se nasmejali ti ljudi koji ne postoje dok ti ne postaneš deo tih istih ljudi sa neke trake, iz nečijeg pisma, ili sa nečije slike, fotografije koju čuva. Nešto sam sve sigurnija da ljudska mizerija u stvari najviše tera ljude na neki pokret tako da nešto sada počinjem da budem srećna kada padam u depresiju. Mislim da te ona u nekom obrtu natera na nešto. Možda te natera da se pridružiš ovima sa trake. To se nikada ne zna.
Jovan Hristić “Čemu putovati”: Put, put, put pod noge! Na putešestvije. Ne putuju samo oni koji žele da se obrazuju ili koji žele da steknu neko iskustvo. Putuju i mnogo zgađeni i mnogo očajni. Zbog njih i ima toliko putnika po svetu. Ko pristaje na ono što jeste, sedi mirno kod kuće. Samo kome li je muka od onog što jeste!?
Svetlana Lukić: U ovoj emisiji gostovali su Milenko Dereta, izvršni direktor Demokratske inicijative, Svetlana Stojanović, poslanica Demokratske stranke Srbije u republičkom parlamentu i dramski pisac Biljana Srbljanović.
Ovo je kraj emisije. Uzgred, tužiću državu i ako Biljana Srbljanović ode iz zemlje. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.
Emisija Peščanik, 30.01.2002.
Peščanik.net, 30.01.2002.