89. emisija

 
Radio emisija 20.03.2002, govore: Đorđe Vukadinović, Biljana Kovačević-Vučo, Ljiljana Nestorović i Vojin Dimitrijević.

 
Momčilo Perišić: Perišić je poslednji put bio u Generalštabu 4. decembra 1998. godine. Više u Generalštab ušao nisam, niti sam imao neki direktan kontakt sa nekim u Generalštabu.

Novinar: U kakvom ste kontaktu s gospodinom pukovnikom Sekulićem koji je takođe uhapšen?

Momčilo Perišić: Dok sam bio u Vojsci Jugoslavije, on je bio u kabinetu načelnika Generalštaba. Po izlasku iz Vojske Jugoslavije niti sam ga čuo niti video.

Novinar: Da li je bilo predaje bilo kakvih dokumenata s vaše strane američkom diplomati?

Momčilo Perišić: Nit je bilo, nit sam šta davao, nit šta uzimao.

Svetlana Lukić: Čik pogodite koja je ovo zemlja. Čik pogodite o čemu ćemo danas da govorimo. Čik pogodite ko je ovaj čovek od malopre koji je progovorio na današnjoj konferenciji za štampu. Najpre slušate gospodina Đorđa Vukadinovića. On je politički analitičar i urednik časopisa “Nova srpska politička misao”.

Đorđe Vukadinović: Mene zaista zabrinjava to što je čak i po pretpostavkama Stratfora vrlo verovatno da je potpredsednik vlade moje zemlje špijunirao, odnosno radio za stranu zemlju. To je skandalozno. Skandaloznost tog čina ne može biti umanjena nikakvom kesom, nikakvim proceduralnim greškama koje je vojna obaveštajna služba u međuvremenu napravila. S druge strane, naravno da me i plaši, i brine, i skandalizuje nivo i visina uloga o kome se ovde radi, to jest da se od relativno vezanih čarki, recimo sukoba savetnika Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, Gorana Vesića i Aleksandra Tijanića stvar onda prebacila na policijski teren recimo sa aferom Delimustafić, i sada su najteža oružja ovde u opticaju i onda te, možda nekada na prvi pogled katastrofičke moje prognoze od letos da to zapravo logično vodi u neko krvoproliće ako se na vreme ne prekine ili ne stavi tačka, kao da dobijaju na uverljivosti i na snazi.

Naravno da me brine i to kako funkcionišu ti bezbednosni organi. Prve reakcije su očigledno bile motivisane time da odbijemo svaku mogućnost da se to negativno odrazi na naš politički rejting. To je bilo ono što je motivisalo saopštenja dela provladinog DOS-a. Eventualna pristojnost je nalagala da se barem tiše ili manje burno reaguje. No u trenutku kada se hapsi potpredsednik vlade sa tako ozbiljnim optužbama koje čak i po nezavisnim ekspertima verovatno imaju osnova, deluje degutantno da prva reakcija ljudi iz te vlade bude kako nam treba civilna kontrola vojske. Da, treba nam civilna kontrola vojske, ali sada naglašavati i isticati to u trenutku kada je prva stvar da se vi kao vlada preispitate, suočite sa stvarnošću pa onda i s nekom odgovornošću, taj agresivni napad i ta halabuka kako je potrebna kontrola vojske, što je znači tačno, ali u tom trenutku deluje kao zaista zamena teza, deluje kao delovanje po onoj liniji da je napad najbolja odbrana i za moj ukus zvuči gotovo politički nepristojno.

Mnogi su se začudili, pogotovo od tih ostrašćenih dosovskih prvoboraca, kako i zašto Amerika tako blago reaguje. Kao da su želeli, i ustalom ta vest je i puštena odmah nakon hapšenja, kako nam SAD neće zbog toga odobriti pomoć, da bi posle, zamislite skandala i bruke, predstavnik američke ambasade morao da demantuje da je to ambasador Montgomeri izjavio. To samo pokazuje koliko se ovde manipuliše, između ostalog, i mišljenjem međunarodne zajednice, pogotovo stavovima Amerike. Kao da neki žele da bude što gore-to bolje.

Kod nas se histerično reaguje zbog toga što je uhvaćen neko pri pokušaju špijunaže ili odavanja vojnih tajni. Verovatno su godine, decenija Miloševićevske propagande i otkrivanja špijuna i izdajnika na sve strane i na svakom ćošku, doprineli devalvaciji svih tih pojmova, na šta se stari režim pozivao, da su ti pojmovi izdaje potpuno relativizovani. Nažalost, postoji špijunaža, postoje izdajnici, postoji sve to, i postoje službe koje se bave time i s jedne i s druge strane i to je realnost savremenog sveta. Kod nas su mnogi više ili manje iskreno ili naivno poleteli kao grlom u jagode u tu globalističku priču, u to kako sada padaju granice, kako u savremenom svetu granice nisu važne. Jeste nisu važne, ali za nas je i te kako važe šengenske vize. Nema vojnih tajni s druge strane, jer kada budemo članovi Partnerstva za mir ili NATO-a, na šta se pledira, mislim prenaglo i netaktično, onda neće biti nikakvih tajni, pa šta onda, general Perišić je samo malo požurio, malo je prejudicirao tu stvar. Meni je to takođe neukusno. Ono rešenje i ona strategija za koju se vlada opredelila u prvim danima i ljudi iz Demokratske stranke i oko Demokratske stranke nije dobra i nije čak ukusna.

U nastupu Zorana Đinđića se vidi da su izvučene neke pouke, iako naravno on i dalje pokušava da izvuče maksimum, što znači naravno da se ostavka Perišića veže za ostavku šefa Vojne službe bezbednosti što meni u ovom trenutku nije previše realno. Moglo bi se reći da je upravo u ovom trenutku ta služba imala jedini uspeh, jedini rezultat, uz niz kršenja, pretpostavljam, što internih što eksternih pravila i procedura, oni su bar nešto uradili. Trenutak u kome se sada ova priča o civilnoj kontroli lansira zapravo deluje kao najgora usluga ideji civilne kontrole vojske i ovih službi – potrebnoj i legitimnoj ideji ali u ovom trenutku to zaista deluje samo kao plitak alibi.

Svetlana Lukić: Ako kažete da je ovo pogrešan trenutak šta smo mi do sada čekali godinu i po dana i ko snosi odgovornost za to što nije reformisana vojska?

Đorđe Vukadinović: Naravno da smo čekali, naravno da se zna ko snosi najveću odgovornost. Složićemo se oko toga na kome je odgovornost, ali ćemo se složiti i to da oni koji tu priču potežu potežu je s vrlo jasnim i vrlo prozirnim dnevnopolitičkim, sitnopolitičkim interesom. Tim pre što u onoj sferi u kojoj imaju uticaja i nadležnost gotovo isključivo na republičkom nivou i kada je reč o republičkoj službi bezbednosti nisu učinili mnogo ili gotovo ništa osim ovog problematičnog saveta da sami uspostave prostor za kontrolu tih policijsko-bezbednosnih formacija. Jedino demokratsko i političko sredstvo za taj prekid jesu izbori.

Mislim da će doći trenutak kada će, plašim se bez obzira na sve moje kritike vlade Srbije i premijera Đinđića, oni poželeti izbore ali kao u onoj pesmi – možda izbora tada nigde biti neće. Predugo odlaganje izbora na kojem bi vlada ili ovaj vladajući deo DOS-a oko Demokratske stranke verovatno bio prinuđen da deli vlast, ali vrlo verovatno i zadržao dobar deo vlasti. Želeći da zadrži ceo kolač pod svojom kontrolom, znači čitavu vlast, oni plašim se igraju jednu vrlo opasnu igru, opasnu i po sebe ali i po čitavo društvo, rizikujući da će doći u situaciju da će izgubiti čitavu vlast, i ko zna šta još možda uz vlast.

Svetlana Lukić: Ako oni izgube skroz vlast, i još nešto uz vlast, ko mislite da će dobiti?

Đorđe Vukadinović: Ako se bude bandoglavo insistiralo na tome ‘mi imamo većinu u parlamentu’ pa guramo dokle guramo. I Milošević je imao većinu u parlamentu i znamo kako je to prošlo. Nije daleko dan kada će i oni sami shvatiti da je u njihovom interesu zapravo da forsiraju te izbore na kojima neće proći tako loše, ali svakim sledećim danom, doslovno rečeno, svakim sledećim nivoom krize ka kojim idemo, šanse za takav rasplet su zapravo sve manje i onda se stvaraju uslovi ne samo za veliki revanš nego zapravo za jedan haos u kome možemo samo licitirati da li imenima, ja čak nemam nikakva imena na umu, nego više sa profilom tih snaga koje bi mogle iz svega toga izvući korist i onda će biti prilično nevažne i prilično nebitne ove neke sada fundamentalne razlike između nacionalno-liberalnog i radikalno-reformskog ili ne znam već kojeg segmenta u ovom vladajućem delu DOS-a. Ako do toga dođe, naravno, nadamo se da do toga neće doći ali prosto treba da upozorimo da ta opasnost nije isključena, ta opasnost postaje sve realnija, onda zaista možemo doći u jednom trenutku do tog stupnja posle koga ne želim da mislim šta sledi.

Svetlana Lukić: U tom slučaju bi DSS bio šta, sa socijalistima, sa SPO-om?

Đorđe Vukadinović: Gotovo da nije važno, možda da, možda ne, to bi bio jedan katastrofički rasplet u kome bi se možda i moglo naći mesta za Koštunicu ali ne i za ove demokratsko-liberalne ideje koje on verujem da istinski zastupa. Dakle, bilo sa DSS-om, bilo bez DSS-a, to već nije važno, da li će to biti neki veliki revanš nekih nacionalno patriotskih snaga ili će to biti jedan haos i anomija, nešto između Rumunije i Albanije ili Argentine, to možemo nagađati, ali taj scenario nije sasvim nemoguć.

Međunarodnu naklonost koju je zadobio premijer Đinđić i ova ekipa oko njega – uzgred, dodao bih, vrlo problematična po reformskim i demokratskim aršinima, vrlo problematična ekipa, a postali su oslonac reformi i favorit zapada ili Amerike u Srbiji, zbog tog čina izručenja – oni pokušavaju da tu svoju prednost još više kapitalizuju stalno dovodeći DSS i Koštunicu pred svršen čin i pokazujući kako su oni zapravo taj kočničar saradnje i sa Hagom i sa zapadom.

S druge strane, Vojislav Koštunica i DSS i svojom odgovornošću a i ovom, rekao bih, veštom igrom protivnika kada su istisnuti sa pozicije ljubimaca i favorita zapada onda prigrlili ono što imaju, što im je preostalo – podršku srpskog javnog mnjenja – i niko normalan na njihovom mestu ne bi se odrekao toga jer je to pored te nesrećne vojne službe jedini adut, jedina poluga moći koju imaju. Dakle, oni onda neke stvari koje bi možda i bili spremni da učine u nekoj drugoj konstelaciji ne čine jer računaju da im to ionako neće omogućiti da se eventualno izvade pred tim svetom a rizikuju da izgube ovu podršku i popularnost koju inače imaju. Stvar se radikalizuje, eskalira a pri tome niti narod, niti ta međunarodna zajednica kojoj je u krajnjoj liniji ipak u interesu pre svega stabilnost u ovom regionu ne dobijaju nego, naprotiv, gube.

Svetlana Lukić: Za sada je, kao što znate, jedino gospodin Perišić podneo ostavku na mesto potpredsednika vlade, svi ostali su na svojim mestima. Čika Aca Tomić odnosno general Tomić je tamo gde je bio, svi su tamo gde su bili, i predsednikovi savetnici, a danas je neko premijera u Hajatu pitao da li je tačno da je neko iz njegove stranke postavio pitanje odgovornosti, odnosno tražio ostavku gospodina Koštunice. Premijer je rekao nešto kao da to nije prioritet, da to nije tako važno ali da, naravno, i on snosi odgovornost. Ja bih tražila ostavku predsednika, doduše, on je sam pozvao na poslednjoj konferenciji za štampu da ne napadamo njegove savetnike nego da pokucamo na njegova vrata, međutim, odete na vrata a tamo gospođa Ljiljana Nedeljković, tako da se ne može tako lako do njega a bilo bi glupo da se čupamo za kosu da prodremo do predsednika. A jedna žena kojoj su se mnogi političari smejali pre nekoliko meseci jeste gospođa Biljana Kovačević-Vučo, koja je, sećate se, pokrenula inicijativu za civilno služenje vojnog roka, ali ne samo to, nego je jedna od prvih govorila o civilnoj kontroli vojske kada je to svima izgledalo kao nevažno i da će već ići samo po sebi. Stvar se naravno aktuelizovala u međuvremenu kao što to i sami vidite. Gospođa Biljana Kovačević Vučo rukovodi kancelarijom Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava.

Biljana Kovačević-Vučo: Onog dana kada su uhapsili Perišića – ja uopšte ne znam da li je to pametno reći za radio ali moram da priznam – prepala sam se više nego 5. oktobra, kada nismo znali šta će da bude. Ali briga mene za Perišića, to moram da naglasim nekoliko puta, odnosno ja sam shvatila da uz nadu da grešim da u suštini mi imamo hladni rat i, sada počinjem kao Đinđić da se izražavam – i kubansku krizu. Odjednom hapse Perišića, i to ko ga hapsi? Hapsi ga vojna obaveštajna služba. Kad se kod nas kaže vojna obaveštajna služba tada se staje mirno jer sve delatnosti vojne obaveštajne službe su sakrivene iza jedne poruke – mi štitimo bezbednost zemlje i ako takneš vojnu obaveštajnu službu ti si taknuo bezbednost zemlje i na tebe se sruči lavina reakcija koje zvuče kao u filmu “Prisluškivanje” sa Džinom Hekmanom – paranoja počinje da se strovaljuje na tebe i ti u stvari prestaješ da se ponašaš kao ljudsko biće i počinje da te spopada strah da slučajno nisi meta te neke obaveštajne službe koja odjednom izađe kao svemoćna.

I ona je pokazala, poruka građanima je poslata, Perišić, potpredsednik vlade je uhapšen, uhapšen je strani diplomata, još dvoje ljudi čija smo svi imena zaboravili u onom šoku jer je ipak reč o potpredsedniku vlade. Sada ja govorim o osobi koja se zove Momčilo Perišić ali koja je potpredsednik vlade i za čije hapšenje ne znaju članovi vlade 24 sata, 15 sati, koliko? Predsednik vlade i američki ambasador veselo sede na skupu i ne znaju šta se dešava, predsednik države nije tu, videlo mu se na licu da je vidno uznemiren, saznaješ da za to ne zna ni načelnik Generalštaba – to je stvarno užasno. Onda ti doživiš u stvari da neki tamo čovek iz senke drži celu stvar pod kontrolom i da smo mi svi, pa čak i političari, lutke na koncu nekog tajnog centra moći koji očigledno ne može da bude razbijen na jedan normalan, demokratski i civilizovan način.

Ono što je mene zaista šokiralo i što sam zaključila je da mi zaista živimo u jednom i pretpolitičkom i preddemokratskom društvu i da ovo ne bi zvučalo suviše kao fraza mislim da demokratija ne može da se gradi na pogrešnim premisama na kojima smo u stvari mi krenuli 5. oktobra i svi pristali na to, zaista uključili se zdušno u to nadajući se da će stvari da se ispravljaju u hodu.

Ovakav jedan događaj povezuje se sa više aspekata upravo sa Haškim tribunalom. Po meni je to jasna poruka insajderima šta može da im se desi ukoliko pristanu na saradnju sa Hagom i uopšte ceo događaj je jasna poruka svima da žive u strahu. To je jedan nivo priče. Drugi nivo priče je da bilo koja vrsta saradnje za koju ja smatram da je mnogo suštinskija nego ekstradicija ljudi za Hag u vidu podnošenja odgovarajućih dokumenata koji idu na teret optuženom, znači koji su protiv optuženog, može da se kvalifikuje kao špijunaža zato što je to saradnja sa stranom silom, bez obzira na to što su međunarodni sud ljudi koji rade za Haški tribunal i zemlje koje sarađuju sa njima predstavnici raznih zemalja.

Poslata je jasna poruka da moraš sve što budeš govorio sa stranim predstavnicima da vagaš od sada pa nadalje da ne bi bio optužen za špijunažu. A treća takođe jasna poruka je da mi nikada nećemo saznati o čemu se zapravo ovde radi zbog toga što je krug zatvoren. Jedni koriste kao štit špijunažu, drugi koriste kao štit nezakonitost postupka, treći koriste kao štit diplomatski imunitet a mi ostajemo podanici koji celu noć ne spavamo i čekamo hoće li izleteti tenkovi na ulicu ili će se helikopteri spustiti ili će se neki paranoik setiti da si ti upravo pripadnik strane obaveštajne službe, ili ćeš razmišljati o tome na koji način i kako ćeš razgovarati sa strancima sledeći put i da li je davanje intervjua prešlo granicu dopuštenosti u ovako osetljivoj situaciji i da li navijamo za jednu ili drugu stranu, i da li se radi o smeni Đinđića ili se radi o smeni Koštunice ili učvršćivanju pozicije jednog ili drugog. I sve u svemu, to je jedan ambijent koji mi građani ove države, koji smo normalni, kakvom takođe sebe smatram, koji smo preživeli period od dvanaest godina Slobodana Miloševića apsolutno čisti, politički korektni, doživljavamo na ovaj način da se ponovo osećamo kao podanici u jednom režimu za koji ne znamo šta će sutra da nam proizvede. To zaista nismo zaslužili.

Mislim da je krajnje vreme da građani ove zemlje uzmu aktivnije učešće u društvenim procesima da nam se ne bi nametale te špijunsko-političke-mačo-autoritarnopaternalističke-patrijarhalne igre jer je to stvarno nešto najgore što smo mogli da doživimo. Na kraju krajeva, prošlo je samo godinu i po dana od 5. oktobra. Mi još nemamo programski definisanu politiku, i nemamo politiku, i ne znamo šta je naša globalna politika. Mi ne znamo ko vlada u ovoj zemlji, mi ne znamo koji su to centri moći, mi nemamo kontrolu ni nad državnom bezbednošću na republičkom nivou niti imamo kontrolu nad vojnom bezbednošću.

Kada smo prikupili 30.000 ljudi da potpišu Inicijativu za uvođenje prigovora savesti u skupštinu tog trenutka smo postali opasni kao centar stranih obaveštajnih službi. Oni su mislili – ovi laprdaju, oni nemaju legitimitet. A 30.000 ljudi hoće nešto. Hoće reformu vojske, i odjednom su krenuli napadi od pretnji telefonom do napada u časopisu, u časopisu ”Geopolitika” sam videla da sam predstavnik strane obaveštajne službe. Uređuje ga Drecun.

Napravili smo jedan adekvatan predlog zakona koji je bio osmišljen i naleteli smo u skupštini – moram to da kažem – na ne znam koliko poslanika totalno nekompetentnih za te stvari koji su nas samo gledali, otprilike, kao, šta sad ovi hoće, šta nam se mešaju u posao. I mi smo u stvari razbili taj koncept prvi put. Nije politika njihova privilegija. Mi smo prvi put pokrenuli inicijativu građana o jednom pitanju koje je bilo ekskluzivno za političku elitu, zajedno sa pitanjem prigovora savesti otvorili smo pitanje civilne i demokratske kontrole vojske. U ovoj zemlji apsolutno ne postoje propisi kojima bi se to uređivalo.

Sve predstavlja vojnu tajnu, tako da apsolutno ne postoji uvid ne samo javnosti nego i civilnih organa vlasti u to o čemu odlučuje Vrhovni savet odbrane. I to pitanje je u stvari sada, preko ovog slučaja potpredsednika vlade, stavljeno na dnevni red. I sada je Đinđić rekao da hoće civilnu kontrolu vojske. Ja se bojim da to na taj način opet ne znači – ja hoću svoju kontrolu vojske, to je drugi deo priče. Između ostalog, u domen naše i civilne kontrole vojske ali i transparentnosti, vidljivosti rada svih državnih organa spada i zakon koji pravimo, to je Zakon o dostupnosti javnih informacija. Rad državnih organa treba da bude javan. Najveći problem u tom zakonu nam je upravo tajna i vidimo da mi ne možemo ni taj Zakon o dostupnosti javnim informacijama da završimo dok se ovo klupko, ovaj kancer koji preti da metastazira, ne razreši, ne razbije, i dok ne krene sa mrtve tačke ta jedna glupa preraspodela moći u ime demokratije, ili u ime reformi, ili u ime tradicije, ili u ime patrijarhalnog društva, ili u ime crkve.

Samo ne treba kao u slučaju Slobodana Miloševića da se stavimo na stranu, bez obzira na naše simpatije i antipatije, nego da vodimo pre svega računa o našim interesima koji moraju da budu artikulisani na neki drugi način a ne preko dve sukobljene struje.

Negde se izgubio ratni zločin, nema ga, izgubio se i u Haškom tribunalu. Nema ratnog zločina, više se ne vidi. Ono što smo mi očekivali bilo je – teško će da podnose, negiraće, ali nismo očekivali da će oni da ismevaju žrtve, to je nešto što je apsolutno šokantno. Mi ismevamo te žrtve, mi se rugamo njima zato što ih je Milošević doveo dotle da budu smešne. To je strašno, to je stvarno nešto što nismo očekivali. Isto tako, ne možeš da budeš zadovoljan svakim rešenjem reformske vlade. Slažem se da je Đinđićeva vlada prozapadna i reformska ali ja ne mogu da budem zadovoljna iako ću da podržim i prva da stanem iza izručenja Miloševića zato što je to nešto što je moralo da se uradi, ali ne mogu da stanem iza toga kako je to urađeno. Ne mogu se ljudi prodavati. Ne može da se kaže – ja imam pet visokokaratnih ljudi koje treba da isporučimo. To nije poruka koja ovom narodu može da se daje na takav način jer proizvodi kontraefekat, i Đinđić bi stvarno mogao da razmisli malo o svojoj popularnosti. Nije nužno svaka mera koju on donosi tranziciona, nije tranzicija ta koja nas dovodi u takvu situaciju nego je to jedan vokabular i neke poruke koje se upućuju građanima koje su neverbalne da građani osećaju da oni smetaju nekoj reformskoj vladi.

Građani su ti koji nužno smetaju tranziciji jer su oni nužno protiv rizika i protiv tranzicije – nije tako. Mora da postoji adekvatan socijalni program, mora da postoji socijalni dijalog, moraju da se uvažavaju sindikati, moraju da se uvažavaju građani i njihove asocijacije jer tranzicija nije matematička formula. Osim toga, tu je problem korupcije i problem mafije, naravno. Ne moram da govorim da je mafija povezana sa državom, mafija ne postoji ako nije deo organizovanog kriminala, to se zna jer bi onda to bile najobičnije kriminogene grupe koje bi mogle lako da se uhvate. To nije raščišćeno.

Meni se čini da se reformska vlada koja ima podršku zapada često zanosi i zaboravlja na to računajući mnogo na podršku zapada, a s druge strane Koštunicina strana se drži jedne tradicionalističke, paternalističke demagogije i stalno se protura ona priča kako Koštunica vozi ‘jugo’. U svesti ljudi je da Koštunica vozi juga. Koštunica se vozi u istim onakvim kolima kao što se vozi i Đinđić, i ima isto onoliko telohranitelja, i kada prolazi taj eksort, kada je Koštunica, tu svi se sabijaju sa strane i to isto izaziva strah i užas, ali u svesti ljudi je – a to je ta poruka koju Koštunica šalje – ja sam pošten, ja vozim polovni ‘jugo’, i u to ime sada nam on nameće neke tradicionalne vrednosti s kojima treba da raskinemo, naravno, ako hoćemo da idemo ka integraciji i ka svetu.

Nameće nam se jedna zaista retrogradna ideologija, koja je u redu ako je stranačka, to neće biti stranka za koju ću ja da glasam, ali ja moram da kažem da ona ne može da se nameće sa govornice predsednika države.

Oni jednostavno imaju jedan krug ljudi, to je neodgovorno pre svega, u koje imaju poverenje i nisu se usudili čak ni tu vlast da dekoncentrišu do te mere da im se ne preklapaju republički i savezni poslanici. Gledam savezne ministre ili zamenike saveznih ministara kako sede u republičkoj skupštini, čitaju novine po ceo dan, šta se dešava tada u ministarstvu, šta se dešava s njihovim poslom, to je ta suštinska neodgovornost. Da li ćemo da pridobijemo Velju Ilića za vladu pa da opstane vlada, pa mi sada svi navijamo, pa onda gledamo kako poslanici idiotski glasaju kao glasačka mašinerija da ne bi ispali, jer tog trenutka si samo glasačka mašina, pa si protiv Koštunice zbog njegove politike, zbog afera koje su se dešavale, zbog tog izigravanja sveca, zbog tih nekih poruka, pa onda navijaš za reformsku vladu, onda gledaš tu mašineriju u skupštini i onda ti se stvarno napravi džem u glavi, više ne znaš šta da misliš i sve ti se smuči.

Bojim se da će svi ljudi doći do tog stepena i reći će – dosta mi je svih vas. A da li ćemo moći nešto da uradimo to je sada veliko pitanje. Ja sam rešila da me ova situacija ne porazi, pretpostavljam da je to isto rešio veliki broj ljudi, iako priznajem da me je strah, što nije baš lepo priznati, ali sam rešila da me ova situacija ne porazi i da moramo da budemo maksimalno koncentrisani da ne dozvolimo da nas progutaju.

Svetlana Lukić: Posle intervjua sa gospođom Biljanom Kovačević-Vučo bile smo sa njom na konferenciji za štampu koju je održala Ljiljana Nestorović, sećate je se, mada sve je palo u zaborav posle ovih skandala koji su se u poslednje vreme dešavali. Ljiljana Nestorović je zajedno sa nekoliko svojih koleginica tužila generala Vuka Obradovića zbog seksualnog uznemiravanja. Drugi opštinski sud je odbacio krivičnu prijavu Ljiljane Nestorović protiv Vuka Obradovića. Zanimljivo je da je gotovo istovremeno vrhovni sud doneo presudu u korist Vuka Obradovića i time ga ovlastio da predstavlja Socijaldemokratiju. Ministarstvo pravde je juče donelo rešenje po kome je predsednik Socijaldemokratije ipak Slobodan Orlić. Tako se otimanje za nekoliko mandata ove stranke nastavlja, odnosno nastavlja se taj spor ko će u stvari biti legitimni predstavnik Socijaldemokratije. A sećate se kako je sve počelo. Govori gospođa Ljiljana Nestorović i njeni branioci iz Jukoma Dušan Ignjatović i Biljana Kovačević-Vučo.

Biljana Kovačević-Vučo: Da li biste voleli da vaše majke, žene, sestre, ćerke, dođu na posao i da ih tamo šef hvata za ruku, stiska i traži nežnost, da ih pribija uza zid i stavlja palac na usta, da hvata za gležanj noge tokom službenog puta, da mazi po bradi i traži nežnost, da daje izjave “Da li si probala analni seks na stolu; samo da nam se usnice spoje; poljubi čiku; daj mi ruku; zašto ne sedneš pored mene”, i da svaki radni dan započinje sa tim rečenicama i da se završava tim rečenicama.

Dušan Ignjatović: Saslušano je pet svedoka i prijavljeni. Sve ono što je Biljana malopre pročitala to se nalazilo u prijavi, mi nismo hteli da imenujemo ko je šta govorio ali to su navodi iz njihovih svedočenja pred sudom. U tim radnjama tužilaštvo nije našlo nikakvu devijantnu radnju, nije našlo ništa što bi moglo da ima elemente krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti. Prema Zakonu o krivičnom postupku oštećeni može da preuzme krivično gonjenje kada tužilac odustane od krivičnog gonjenja i mi ćemo to i uraditi.

Ljiljana Nestorović: Vi znate da je Socijaldemokratija podnela amandman na Krivični zakon i taj amandman odnosio se na uvođenje novog krivičnog dela u naš Krivični zakon. To je delo seksualnog uznemiravanja, taj je amandman prihvaćen od strane vlade ali je nažalost odbijen u samoj skupštini zahvaljujući pre svega tome što je Demokratska stranka Srbije glasala protiv takvog amandmana.

Dušan Ignjatović: Neki su govorili o Vuku Obradoviću, o njegovom iskustvu sa njima kao odvratnom iskustvu. Jedna žena je izjavila da za 20 godina svog profesionalnog rada i kao ratni izveštač nikada nije doživela to što je doživela na intervjuu kod Vuka Obradovića.

Biljana Kovačević-Vučo: Gest Ljiljane Nestorović koja je istupila s tim problemom u javnost, koja je pristala da sebe obeleži zarad toga da se spreči takva vrsta socijalno-prihvatljivog ponašanja u našoj sredini, da se ono obeleži kao krivično delo, je jedan hrabar čin ali ju je u tome onemogućio sistem u našoj zemlji, vrednosni sistem koji još uvek vlada i na kraju tužilaštvo i to zamenica tužioca koja je, na naše veliko razočaranje, žena.

Ljiljana Nestorović: Moram odavde da apelujem na ministarstvo koje je uvek predlagač zakona da u što hitnijem postupku ponovo na dnevni red skupštine stavi predlog da se izglasa jedan ovakav amandman, ne zbog toga što je to trenutno najvažnija stvar u Srbiji već zbog toga što simbolički ona znači mnogo, ona znači da smo mi zaista rešili da napravimo neku reformu ovog društva i da zaista krenemo u borbu za šta se ja i kao političar i kao čovek najviše zalažem – za pravo na pristojan život. To je u stvari bila ideja svih onih koji su 5. oktobra izašli na ulice, ne da se ubijaju, da ruše, da ne znam zašto menjaju vlast nego da postignu da na čelo ove države dođu ljudi koji će pre svega voditi računa o njihovom pravu na pristojan život, što im je bilo uskraćeno kao i svima nama ovih deset godina.

Dušan Ignjatović: Jedna je stvar ako neko misli da ovde neko laže i da pet ljudi ili deset ljudi lažu o Vuku Obradoviću, ali još strašnija stvar u svemu tome, i ono što mene zgražava, jeste činjenica da ljudi govore – jeste, desilo se, ali nema veze, pa šta, to je u redu. Znači, imamo jednu situaciju da maltene imamo odobravanje takvog ponašanja, čak da veliki procenat ljudi uopšte ne sumnja da se to događalo ali smatra jednostavno da to nije ništa.

Biljana Kovačević-Vučo: Da li možete da zamislite situaciju da vas se tiče nešto, da vas se jako tiče, vas ili nekog člana vaše familije, i da vi ne znate šta je s tim a da mediji već pišu o tome. Mene zovu iz “Nacionala” i kažu – šta kažete o odbacivanju tužbe. Ja kažem – čekajte, nemam pojma o čemu govorite, koliko je pouzdana vaša informacija. Kažu – pouzdana je verujte, skroz. Ja sada treba da zovem Ljiljanu Nestorović koja je zainteresovana lično kao oštećena u tome i da kažem dobila sam vest iz “Nacionala” da je odbačena prijava protiv Vuka Obradovića. To je nedopustivo bilo gde u svetu, i da znate kada bi se to dogodilo u Švedskoj, a juče sam razgovarala s predstavnicima jedne švedske organizacije, bio bi pokrenut krivični postupak protiv osobe koja je to uradila u postupku koji je krivičan.

Svetlana Lukić: Profesor Vojin Dimitrijević.

Vojin Dimitrijević: Ljudi krenu da traže informacije do kojih verovatno neće nikada u potpunosti da dođu a postoji i kod nas tendencija, čak i u onim krugovima koji se nazivaju stručnim, da se informacije brkaju sa nekakvim rasuđivanjem. Prema tome, nije potrebno mnogo informacija da čovek zaključi različite stvari u vezi s tim.

Prvo, ono što smo svi slutili da je vojska netaknuta posle 5. oktobra, to se vrlo jasno vidi po komandnom kadru, vidi se po retorici koja je još ista, naročito saopštenja Generalštaba su za nekog lingvistu krajnje zanimljivo štivo jer je tu zadržan onaj tipično staljinistički humor. Recimo da je strani državljanin kome uvek moraju da prevrnu ime, on se zove Džon Dejvid Nejbor, Nejbor Džon Dejvid, da je on, naravno, oni poštuju bečku konvenciju, pušten posle utvrđivanja identiteta samo s malim detaljem da je identitet utvrđivan 15 sati. Pa ne znam da li je išao na skeniranje ili na šta? Ali to se sa zadovoljstvom kaže. Može vam se.

Drugo je pitanje na koje skreću pažnju mnogi koji se u to razumeju, šta to sadašnja vojska ima da krije tako strašno pogubno od NATO-a i od SAD-a kada je ona totalno izbušena elektronski i svakako drugačije i drugo što ona sada ne može da sprema ništa što bi imalo takav nekakav interes za SAD kao da stvara neko novo oružje ili da ima neke nove ratne planove. Jedino što ona može da ima, za šta bi bila zainteresovana, to su neke stvari iz prošlosti i onda je lako pogoditi da su to verovatno neke stvari iz doba koje treba dobro sakriti, a to je 1998. godina i ranije godine, znači ono što interesuje Tribunal. Na to ukazuje i izjava samog Perišića da je on davao te materijale zato što postoji međunarodna obaveza, to je način kako se on izvlači, međunarodna obaveza da se sarađuje s Tribunalom.

Dakle, vrlo je lako pretpostaviti da je to neki materijal od interesa za međunarodne tužioce, da je to verovatno materijal iz 1998. godine i da je to u onoj formi u kojoj ne postoji negde drugde, u formi nekih mnogo jačih dokaza nego što sada postoje. Naravno, to ne optužuje samo Miloševića za koga još uvek njima kuca srce, nego i nekoliko velikih generala koji su bili odmah do njega u svim tim poduhvatima.

Išao bih i korak dalje da primetim da je hapšenje tog Amerikanca i njegovo ponižavanje sa kesom na glavi i petnaest sati bez javljanja, što se stvarno, koliko ja znam, a to mi je struka, nije desilo a da pamćenje seže, da je i ono bilo sračunato na kvarenje odnosa s Amerikom, to su ljudi koji imaju prilično infantilnu kombinaciju u glavi, ne bi li se ona naljutila, prekinula odnose s nama, udarila nam sankcije pa bi svaka saradnja sa Tribunalom i dalja izručenja bili bespredmetni.

Međutim, pokazuje se nešto, ne ulazim u to šta je Perišić uradio, Perišić je čovek koji je potpuno potekao iz te matrice ali on je ipak imao funkciju koju je imao, on je bio na nekom mestu. Gledajte leksiku Generalštaba, oni su radili u duhu ustava. To znači, prevedeno na običan jezik, ne na osnovu neke postojeće ustavne ili zakonske odredbe nego pronalazeći neki njegov duh. A šta je sada duh tog ustava iz 1992. koji ovlašćuje jednu tajnu službu da radi to što radi. Međutim, čak i da toga ima, čak i da postoje neki zakonski propisi, u svakoj državi postoji jedna podloga, neki skup običaja, ono što je pokojni Kosta Obradović govorio: red. Ako se ispostavi, a ispostavlja se i u najboljim kućama, odnosno i u najcivilizovanijim državama da povremeno neki ministar odaje tajne, da je korumpiran, da prima pare, i da ga treba lišiti slobode i izvesti na sud, onda je osnovni red da se ode kod njegovog šefa, znači predsednika vlade i da mu se kaže – mi imamo saznanja da se to dešava, reč je o ovome, kako ćemo sada iz ovoga da izađemo na najmanje štetan način. Dakle, nije nikakva potreba postojala da se uđe na početak razgovora u nekoj kafani, ma šta tome prethodilo, i da se izvrši tako jedno spektakularno hapšenje u najgorem smislu reči, a da za to ne zna sigurno predsednik vlade čiji je član Perišić, po svemu sudeći ni šef Generalštaba, mada nešto sumnjam u to, i predsednik republike koji isto tako tvrdi da je obavešten kasnije. Međutim, i njemu se omiče jedna interesantna reč, ja volim te analize, on je upotrebio, inače on je čovek koji vrlo pravilno govori srpski, upotrebio je reč ‘bezbedonosan’. Ivan Klajn se s tom rečju podsmeva stalno ali to je za mene karakteristika neke vrste funkcionersko-komunističko-policajskog rečnika, da se ne kaže bezbednosan nego bezbedonosan.

Umesto da se to shvati kao ozbiljan problem, umesto da se to obavi sa što manje štete po državu, prosto se traži kriza i, ponavljam, koristi se prilika da se uzgred pokvare međunarodni odnosi a da se taj elemenat nipodaštava.

Jedini ko je reagovao na to hapšenje po službenoj dužnosti stranog diplomate bio je ministar spoljnih poslova, a predsednik republike nas uverava da to nije ništa, da je to neka mala greška. Niko se oko toga ne uzbuđuje, što pokazuje da su te službe potpuno osamostaljene, mada uvek za nekoga rade i nekome se nude i predstoji nam opasno vreme gde će te službe možda da se jedna jednom gazdi, druga drugom gazdi nudi, ali to ostaje na onom fonu selektivne ksenofobije, mržnje prema zapadu, želje da možda kao što nam pričaju naši nacionalni intelektualci opet idemo malo uz Ruse, da opet idemo malo uz pravoslavlje, da idemo na istok.

S tim u vezi je gospodin Stojadinović ispričao jednu anegdotu o pukovniku koji je uvek ostao pukovnik, o Timotiću koga ja pamtim. Prvi put sam čuo za njega kao za jednog od najsposobnijih oficira koji nije mogao biti unapređen jer je boraveći u inostranstvu kontaktirao sa strancima. A stranci žive u inostranstvu, ne znam s kim se onda tamo može kontaktirati. To je taj isti sindrom verovatno ljudi kojima je srce na mestu ako tako nešto mogu da urade.

Možemo mi koliko god hoćemo zakona da promenimo ako taj osećaj reda, osećaj redosleda važnosti, potreba da se smanjuju efekti nekih nesporazuma i trvenja koji će doći posle ovoliko godina bezakonja ne postoji, nego se svaka situacija želi iskoristiti za neku jeftinu i privremenu pobedu – onda nam se dobro ne piše.

Ako se ne zna ko je odobrio istragu, onda u svakom slučaju nije odobrio istragu i praćenje onaj ko je trebalo nego neko niži, onda je taj niži potpuno otuđena moć. Ako je taj niži, mislim na tog generala Tomića, ako je on samo pitao nekoga iz Koštunicinog kabineta da to radi – ni to nikako ne valja. Nekada se ljudi smenjuju i daju ostavke a da pri tom nimalo nisu krivi jer je iz toga ne može drugačije da se izađe. Ja sam čuo od nekih ljudi koji su, čini mi se, preterani optimisti, da će to da se reši s nekoliko ostavki, međutim, evo vreme prolazi, od toga ništa ne biva i ja se brinem da će prkos prema Americi da se pojača jer, naravno, to sve zemlje u svetu sve vreme rade, očigledno je taj diplomata koristio različita sredstva da dođe do tih podataka.

Takvi incidenti se skoro svakodnevno dešavaju u odnosima najprijateljskijih država, Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Amerike, kako se to kaže u samoj Bečkoj konvenciji, ‘informisati svoju zemlju dozvoljenim sredstvima’, mada dokle idu ta dozvoljena sredstva ili ne idu, to ozbiljna administracija, odnosno ozbiljna uprava, ozbiljna vlada treba da zna i da živi s tim. Ali evo sada primera koji će vam pokazati o čemu je reč. Da je slučajno ruski diplomata to uradio, a Rusija ima verovatno mnogo više interesa da sazna šta ova naša vojska radi ulazeći u Partnerstvo za mir, mislite li da bi taj skandal izbio, mislite li da bi mu bila navučena kapa na glavu? Čini mi se da je to možda bilo u očima ovih koji su to uradili važnije nego da se uhapsi Perišić.

Naravno, mislim da Amerikanci ako su racionalni, a ni oni nisu uvek racionalni, naročito su sada nervozni posle 11. septembra, ako su racionalni njima ide u račun da se to što više zataška. Mislim da se tako i ponašaju, ne zbog toga što ih je sramota što je neko hteo da kupi tajne, to svi rade, nego zato što bi time išli naruku onima koji su time želeli odnose da pokvare. U očima tih ljudi, a takvih ima i, nažalost, ima puno onih koji će ih podržati – nama nikakav zapad ne treba, nama nikakve reforme ne trebaju, mi ćemo to sve sami i bolje – tako da je to nešto što gore-to bolje da se pokaže da nam je pod Slobom bilo bolje. I ne samo pod Slobom nego da je bolje u jednoj državi gde se zna gde narod mnogo ne priča, gde se zna ko vlada i gde se svi opet žrtvujemo, sad ćemo da pronađemo opet neke više ideale da bismo lošije živeli.

Reći da je važno kako narod živi, reći da je važno kako nam je, kako stanujemo, kako se hranimo, kako letujemo – to nekako izgleda ćiftinski. Mi stalno treba da ginemo za neke ideale, za svetosavlje, za veliku Oktobarsku revoluciju, za ne znam šta, i to nam često preporučuju i naši ljudi iz dijaspore koji vrlo ugodno žive u Parizu, mislim i na ove neke umetnike koji tamo sede. Ne prevare se da žive ovde ali bi od naroda stalno hteli da večito bude mučenički i žrtvenički jer inače će postati običan ćifta koji, eto tako, ima da pojede i da popije i živi jedan bezvredan život umesto da stvara materijal za njihove filmove i njihove knjige.

Vidim da pravnici koji sede u Hagu i u inostranstvu smatraju da suđenje ide kako ide pa će ono na kraju u ukupnosti da ima neke efekte, a važno da je fer, važno da se štite Miloševićeva prava. Međutim, moderno krivično pravo nije da strpate nekoga u zatvor nego da popravite druge. E, zato je publika ovde. Ima jedna maksima u anglosaksonskom pravu, u britanskoj tradiciji, koja glasi “Pravda mora da se ispuni i mora da izgleda tako.” To, nažalost, ovde ne izgleda tako i pogledajte najnovija istraživanja – preko 50% građana Srbije i skoro 50% građana Crne Gore smatra da je suđenje Miloševiću nepravično. Naravno, oni su pod uticajem prethodne propagande, ali bila je na početku suđenja jedna prilika kada ovde milioni gledaju, bila je prilika za Karlu del Ponte ili nekog drugog da izađe i umesto da se gnjavi Srpskom akademijom nauka ili Memorandumom, jednom budalaštinom koja je već probana na jednom ranijem suđenju, da prosto kaže “Tribunal postoji radi toga, nije bitno ko je prav i kriv u tom ratu nego ni u jednom ratu ni u jednom sukobu ne može se preći najniža grana čovečnosti”, pa da se onda ide nekim hronološkim redom.

Naravno, počinje se sa katastrofalno izabranim svedokom. Mahmut Bakali gleda Miloševića kao žaba zmiju zato što je Milošević uspešan aparatčik a on je neuspešan aparatčik. On sada šalje poruku nazad na Kosovo da je on oduvek bio albanski nacionalista. Pa šta je onda radio kao Titov predstavnik tamo dole. Onda stižu svedoci koji se isto boje onoga kod kuće, koji ne smeju da pomenu UČK, koji ne smeju da pomenu da je bilo NATO bombardovanje, govore na albanskom, to traži nekakvo prevođenje i onda izgleda da su svi svedoci protiv jednog Srbina ili govore albanski kao Albanci ili su nekakvi engleski stručnjaci koji prave neke statistike.

Da se išlo hronološkim redom, prvo bi to bili svedoci koji govore jezikom koji mi svi razumemo, koji govore o nekim stvarima koje su ipak, čak i onima koji najviše odbijaju – stvarne. Vukovar je stvaran, bombardovanje Sarajeva je stvarno, Srebrenica je stvarna i o tome se već govorilo na drugim suđenjima. Drugo, tu je teren na neki način pripremljen. Mnogi pacifisti, pripadnici humanitarnih nevladinih organizacija, odlazili su u Sarajevo, mnogi su odlazili u Hrvatsku, mnogi iz Hrvatske su dolazili u Beograd. U Sarajevu još živi mnogo Srba, u Zagrebu još živi mnogo Srba, tu ima i nekakvog kontakta i razumevanja. Na Kosovu to nije slučaj, kosovske nevladine organizacije nisu htele da sarađuju s nama, oni su hteli samo da mi njima priznamo pravo na samoopredeljenje, Srba na Kosovu takoreći više nema, i onda se počinje od jedne najslabije tačke.

Ja ne kažem da srpskim predrasudama treba povlađivati. Milošević je govorio ono isto što njegova propaganda radi deset godina, i to naravno zvuči poznato. I sada oni kažu -suđenje će još da traje. Suđenje se najviše gleda na početku. Ono će posle da zamre. Za Srebrenicu Milošević kaže – ja ne znam, ja sam pitao Karadžića i Karadžić ne zna. Naravno, njemu će se to jednog dana osvetiti pa će mu se reći – kako to znaš za Esada Redžepija iz nekog sela, gde mu je kuća i kada je otišao u penziju, a ne znaš tako krupne stvari. Ali to će doći kasnije i bojim se da uz jedno odbijanje da se uđe u ovaj kontekst, to je jedna vrsta uobraženosti koju stranci uvek pokazuju u odnosu na Balkan, da je ta šansa propuštena i da od ovog suđenja neće biti efekta.

Jedino što će naučiti jeste da srpski narod ipak nije bio totalno blesav, da je Milošević jedan veliki manipulator, veliki taktičar, loš strateg. Njegova taktička sposobnost je uvek bila u tome što nije poštovao pravila. Da je kapiten jednog fudbalskog tima on bi izašao na teren sa četiri lopte i počeo bi beskonačnu diskusiju zašto se igra samo s jednom loptom kada može sa četiri, kako on kaže – i mala deca znaju da može da se igra se četiri lopte – i njemu i tamo popuštaju. Vidite, sudija Mej je osetio da je tužilaštvo do te mere zabrljalo da se mora spasavati ugled suda koga do sada čak ni najljući protivnici ovde ne napadaju.

Svetlana Lukić: Čuli ste i sami, svi učesnici ove emisije su dosta zabrinuti, međutim, zavidim Slobodanu Vuksanoviću, on je ovih dana srećan čovek. Oba njegova šefa, i Đinđić i Perišić, u velikoj su nevolji, sećate se onog grafita na beogradskim zidovima “Dabogda ti Vuksanović bio potpredsednik”. A juče je Vuksanovićeva Narodna demokratska stranka organizovala jedan okrugli sto “Mediji u Srbiji”, okupili su se naše fine kolege, urednici “Blica”, “Glasa javnosti”, “Nacionala”, “Svedoka”, a počasni gost je bio Aleksandar Tijanić, savetnik našeg predsednika za medije. Evo kako je zvučao kraj tog okruglog stola, kada su se učesnici malo raskomotili.

Aleksandar Tijanić: Perišić je zatečen u primporedaji tajnih dokumenata a neki mediji su naterani tri dana da tretiraju Perišića kao apsolutnu žrtvu vojne zavere čiji je pravi cilj ni manje ni više nego smenjivanje reformske i jedino moguće Đinđićeve vlade. Ja samo govorim kako je politika skrenula temu sa suštine – imamo li špijuna u vrhu Đinđićeve vlade? – na temu da li je stavljena kesa na glavu jednome ili drugome, na postupak, na proceduru. Dakle, samo hoću da se zna da kvalitet ne isključuje tiraž, da tiraž ne isključuje pamet, da pamet ne isključuje politički uticaj i da sve zajedno daje dobar rezultat.

– Da je to moguće danas, mi bismo takve medije imali danas, je li tako.

Aleksandar Tijanić: Pitanje je da li bismo ih imali zbog ovoga što sam ti govorio da politika ne želi takav medij, da neće dozvoliti takav mediji, da neće dati takav medij i da zato nijedna stranka sem Demokratske nema pristup u Biro za komunikacije srpske vlade. Ne postoji nijedno stvorenje na dve noge koje ulazi u biro za komunikacije koje nema člansku kartu ili kartu simpatizera DS-a.

Dragan Vučićević: Evo, ispričaću kako sam ja saznao da je Perišić uhapšen. Sedim kod jednog mog prijatelja na Terazijama i on mi kaže – slušaj, nešto sam čuo, noćas se nešto desilo s Perišićem. Dakle, govorim o danu posle, jedanaest sati. Onda se spuštam niz Balkansku prema redakciji i tu sretnem jednog vrlo živopisnog novinara bliskog policiji koji na kraju pešačkog prelaza mi se pokloni i kaže: “E, Vučko, šta imam za tebe”. “Šta imaš?” – “Uhapšen Perišić”. Okrenem njegovog prvog saradnika Nebojšu Mandića, Mandić mi kaže: “Nemoj da pričaš gluposti, naravno da nije uhapšen, otkud ti ta ideja?” Dakle, podne sutradan, nije informacija bila da je Perišić sam sebe uhapsio nego…

– Možda je inscenirao.

Aleksandar Tijanić: Pa čekaj, jebu li i iz drugih stranaka ili samo ovi, potpredsednik DSS-a?

Dragan Vučićević: Pa kada budem imao tačne informacije…

Aleksandar Tijanić: Pa kako ste našli tu informaciju nađite i za druge.

Dragan Vučićević: Za koje druge?

Aleksandar Tijanić: Pa idite ispod kreveta i za druge.

Dragan Vučićević: Pa, naravno, vrlo rado.

Aleksandar Tijanić: Nego ste Maršija, našli a ovo ostalo?

Dragan Vučićević: Maršija našli, pa neće biti da smo samo Maršija našli. Našli smo i Abu Dabi i Đinđića.

Aleksandar Tijanić: I on je to radio tamo?

Dragan Vučićević: Gde?

Svetlana Lukić: Eto, na kraju ove emisije da čujete kako opet Hrvati bolje prolaze od nas. Oni ovih dana ne raspravljlaju o tome ko kontroliše vojnu obaveštajnu službu već pričaju o modnim detaljima svojih branitelja.

Novinarka: Još jedan od detalja kojim ministarstvo želi da poboljša rad hrvatske vojske je i nova uniforma, kako kažu, izrađena prema standardima NATO-a. Tkanine od kojih se šiju odela, kažu u Hrvatskom uredu za opremanje vojske, kvalitetnije su, zdravije i udobnije za nošenje čak i od uniformi vojnika NATO-a. Osim što su u potpunosti hrvatski proizvod, nove čizme za vojnike su, tvrde u vojsci, čak 80% otpornije na ulje i sasvim vodootporne, što se ne može reći za čizme vojnika NATO-a. Prvi će se u novim uniformama pojaviti pripadnici vojne policije koji će biti prvi hrvatski vojnici u NATO-u.

Svetlana Lukić: Kada smo kod čizama, prvi put posle 5. oktobra pala mi je na pamet ona Simovićeva pesma ”Čizme”, koju je Mirjana Karanović izgovorila za Peščanik u ono vreme kada smo pili batine od policije.

Mirjana Karanović:

Vidim da imaš prvoklasne čizme!
Ne pamtim kad sam video takve čizme!
To su čizme od najboljeg boksa!
Ne samo iz neke jesenje susnežice:
u tako dobro građenim čizmama
čovek bi se i iz potopa vratio suv!

To su zaista prave državne čizme!
Pogledaj samo kako su potkovane!
Na svakoj ima bar pola kila gvožđa!
To nije samo obuća, to je oružje!
Kad si obuven, ti si i naoružan!

Nema toga pred čime će ustuknuti
čovek obuven u tako moćne čizme!
Ti na tim debelim đonovima stojiš
kao kula na temeljima!

Ne samo blato, makadam i sneg:
te velelepne čizme gaze sve!
Gaze vino, gaze zube, gaze usta!
Na đonovima kroz prazne sobe raznose
ukosnice, pepeo, brašno, krv!

Ko ti je obuo tako moćne čizme?
Bolje da pitam zašto ti ih je obuo!
Zar zato da, štiteći nečije šešire,
šutiraš i razbijaš nečije glave?
Glave kao lubenice i tikve?

Dokle misliš da stigneš u tim čizmama?
Zar se nikada nisi zapitao
da te čizme možda nisu od kamena,
a gazde su te poslale preko vode?

Da li si se ikad zapitao
da li ćeš uspeti da izujes te čizme,
pre nego što ti se krv, na čije te dno
te kamene čizmetine vuku,
zatvori i sklopi iznad glave?

Zar ih se nećeš nikada osloboditi,
osloboditi i slobodan odahnuti,
i prema reci poći u letnji dan,
bos, kroz cveće prepuno skakavaca?

Zar ćeš obuven u krvave čizme
leći u zemlju, kraj bosih otaca?

 
Emisija Peščanik, 20.03.2002.

Peščanik.net, 20.03.2002.