Radio emisija 29.03.2000, govore: Žarko Korać, Nebojša Čović, Desimir Tošić, Vesna Pešić, Petar Luković i Mirko Đorđević.
Svetlana Lukić: Danas je dan posle Dana državnosti, kada slavimo dan kada je Srbija iz tri dela postala cela. Stvarnost se za nijansu promenila, ali utoliko gore po nju.
Libijci na primer već godinama slave ujedinjenje sa susednim arapskim zemljama, a da one o tome ništa ne znaju. I to nije sve, Gadafi je, da vas podsetim, lično prekinuo fudbalske utakmice Libije i neke prijateljske zemlje, jer prijatelji ne treba da se nadmeću, treba da se pomažu.
To je lepo i nadala sam se da će juče neko uleteti na stadion Jugoslovenske narodne armije, najbolje general Ojdanić i zarobiti buba maru da se ne kačimo sa Kinezima bezveze.
Slušate presudu NATO paktu koja je danas doneta u Sava centru. Ovako zvuči na ruskom… Još malo na ruskom.
Opet je logično da ministar vojni Ojdanić izvrši presudu i to na jedini način koji mu je preostao, da kao vudu vrač iglama izbode voštane lutkice zlikovaca koji su nas bombardovali. A Peščanik će danas dati svoj doprinos ovom suđenju. Najpre Žarko Korać.
Žarko Korać: Taj kosovski mit, Milošević je na tom mitu i postao srpski političar. Ne samo događaj u Kosovu Polju nego i miting na Gazimestanu, gde on diže prst i govori o ratovima. Znači, Kosovo je bilo mesto gde je on morao da se konfrontira sa zapadom. Što se tiče zapada, mislim da se Kosovo pojavilo u sukcesiji neuspeha zapada da izađe na kraj sa Miloševićevom politikom. Smatralo se da on nije sprečen u Sloveniji i da nije sprečen u Hrvatskoj, ali posebno da nije sprečen u Bosni i Hercegovini.
Drugim rečima, ja sam uvek kosovsku krizu doživljavao i kao jedan zakasneli rat, to je rat koji je imao za cilj da zaustavi Slobodana Miloševića. Ja moram da vas podsetim samo primera radi da je Srebrenica bila proglašena za zaštićenu zonu Ujedinjenih nacija i kad je Mladićeva vojska ušla u Srebrenicu, zapad ustvari uopšte nije reagovao. Ili primer holandskog bataljona koji je bio u Srebrenici, koji nije ništa uradio i to je velika trauma u holandskom društvu, građani Srbije toga nisu svesni. Čak ja jedan deo holandskog generalnog antijugoslovenskog i antisrpskog stava nalazim u traumi Srebrenice. Dakle, i jedna i druga strana su imale maksimalan ulog. Kad postoji tako maksimalan ulog onda nema dobrog izlaza, jer nijedna strana ne može da se povuče a da nije praktično potpuno politički poražena.
Ono što sam ja očekivao da će Milošević da uradi, dakle u tome sam se samo prevario, mislio sam da će on da u poslednjem trenutku odstupi, ali očigledno ono što je on rekao Holbruku u jednom od tih razgovora je u stvari definicija njegove odluke da se uđe u rat, a to je – vi možete bombardovati atomskom bombom, ali ja neću predati Kosovo. Tako da, sve u svemu, ulozi su bili ogromni sa obe strane i ono što je jedno gorko osećanje na zapadu, to je sad sasvim vidljivo u komentarima na godišnjicu početka tog rata, da u stvari ovo je nedovršeni rat. Dakle, zapad se do izvesne mere ponovo suočava sa istim problemom, to je da iako je vojnički pobedio, da politički nije do kraja, da je Milošević i dalje na vlasti i da ima kapacitet da proizvodi konflitke, pre svega u Crnoj Gori, dakle, rat sa Crnom Gorom, a mogućno je i nešto drugo, na Kosovu vrlo teško. Slobodan Milošević je postao simbol jedinog ustvari krupnog neuspeha evropske politike u celini.
U ovom trenutku Sjedinjene američke države imaju najveću ekonomsku moć koju je jedna zemlja u istoriji koncentrisala. Amerika danas ima neverovatnu produktivnost, najnižu stopu nezaposlenosti od II svetskog rata, svi unutrašnji ekonomski pokazatelji su izvanredni i sada ipak se odjednom suočavate s time da zemlja koja je do te mere ekonomski uspešna, moćna, ona ne može da izađe na kraj sa jednim malim balkanskim diktatorom. To velike sile ne vole, nuklearna bomba ne znači ništa kad imate posla sa jednim lokalnim diktatorom. Dakle, za mene je lično to i očekivano, ali ne za njih. Prosto postoje problemi koji nisu lako rešivi, ali iz nekih razloga se stekao utisak da na Balkanu žive
mali , nerazvijeni, servilni, ekonomski zaostali narodi, gde sila uvek nešto uređuje.
Pokazalo se da Amerika želi da pacifikuje Balkan, da misli da je Slobodan Milošević glavna pretnja pacifikaciji Balkana, što je u osnovitačnaprocena, ali da Amerika nema pravo sredstvo da to izvede. Velike sile ne vole da budu u toj poziciji, osećaju se frustrirano i znaju da budu vrlo nervozne kada se suoče s time da jedna ogromna sila u stvari nije u stanju da proizvede onaj politički rezultat koji želi.
Američki zvaničnik: Dopadalo vam se ili ne, mi smo u ratu sa srpskom nacijom, Srbi svakako to misle i ulozi moraju biti veoma jasni. Svake nedelje kada pustošite Kosovo, vratićemo vam zemlju za dekadu unazad pretvorivši vas u prah. Želite u 50-te, mi ćemo vam dati 50-te, želite 1389 – možemo da stvorimo 1389, takođe.
Žarko Korać: Celo naše preterano pozitivno mišljenje o sebi, koje je verovatno najjasnije izrazio Enriko Josif sa svojom neverovatnom izjavom o nebeskom narodu, ono je u stvari u sebi imalo jedno zrno inferiornosti. Već mišljenje o sebi da ste najbolji pokazuje da imate problem sa takozvanom, mi kažemo u psihologiji, ego slikom, slikom o sebi. Ako kupujete kola od prodavca koji ih previše hvali, vi ćete posumnjati da s kolima nešto ne valja, jer ako su kola dobra on će reći – kola su dobra, izvolite, pogledajte. Ali ako vi stalno hvalite, znači nešto nije u redu. Dakle, naša slika o sebi je inflatorna, kako mi kažemo u psihologiji, prenaduvana. Vi ste videli šta smo mi govorili – da smo najveći balkanski narod, što uzgred nije tačno, Rumuni su veći narod. Mi smo činjenične stvari pogrešne govorili. E sad, u onom trenutku kad se to sruši, znate ono Miloševićevo – ne umemo da radimo, umemo da se bijemo – znači mi smo veliki ratnici i tako dalje, borci za slobodu, kao knez Lazar optiramo uvek za moral, a ne za politički pragmatizam.
Sada smo došli do takozvane romantične negativne slike o sebi. Nismo najgori uopšte, evo, ja ću kategorički tome da se suprotstavim, po kom kriterijumu smo mi najgori narod? Nijedan narod nije najgori, a sigurno ni mi. Koga vi zapamtite na trci, maratonu? Obično gledate pobednika i one prve i šta vas interesuje ako vam pokažu trku do kraja, strašno vas kopka poslednji trkač, i on vam je zanimljiv, šta taj misli, zašto nije odustao, kako se on oseća kad je ušao poslednji. Mi sad mislimo da smo nula, najgori narod, Srbi su taj poslednji narod, a to je isto jedna romantična slika o sebi. Sad smo glavni negativci i uživamo i u tome. I jedno i drugo je deo iste matrice koja je potpuno sumanuta i koja mora da se prekine, da prestane. Ni najbolji ni najgori, nego jedan narod u velikim političkim teškoćama koji se bori za svoju državu, bori se da sačuva svoju ekonomsku osnovu i ono što niko ovde ne pominje, svoje biološko biće.
Dakle, ovaj romantični način gledanja bilo pozitivno, bilo negativno, pokazuje da slika koju imamo o sebi ne valja, a za to nije kriv zapad nego za to su krivi politički programi i politički izbor koji smo napravili pre 12 godina, on je bio pogrešan. Dakle, ovo je sada kao jedan voz koji ide još uvek neprekidno jednim kolosekom pogrešnim, ali taj voz počinje da staje, znači usporava se i većina građana shvata da tu nešto nije u redu. Građani su još konfuzni, oni nemaju jasnu sliku u glavi šta sve tu nije valjalo, ali znaju da sa ovim režimom ne mogu da idu u budućnost i počinju da misle da nešto definitivno nije valjalo sa političkim programom, bez jasne svesti šta. Dakle, polako u Srbiji se rađaju ta ostrva otpora, ona su autentična potpuno, ona nisu nigde nastala spolja. Ipak je to znate, strašna hrabrost da u jednoj Požegi ljudi reše da svake noći u drugom selu imaju svoj repetitor. Oni ga kao za vreme rata sele da bi čuli vesti. Znate, ipak nemojte potceniti to, ne znam kako bi na zapadu ljudi reagovali da im neko odjednom zatvori studio, da li bi se oni snašli.
Ja mislim da će Milošević biti grobar srpskog nacionalizma, to je jedna od najneverovatnijih istorijskih priča. Čovek koji je najviše uzjahao tigra šovinističkog, srpskog nacionalizma i na njemu i kroz ove ratove opstajao kao političar, na kraju će biti grobar tog istog nacionalizma. Kad Slobodan Milošević siđe sa vlasti od tog programa neće ostati kamen na kamenu. Danas vama Šešelj deluje komično i patetično, koji pokušava nešto kvazinacionalistički kvazišovinističku retoriku. Komično je kad on priča – linija Karlobag, Ogulin, Virovitica, na njegovom kongresu ljudi se smeju grohotom. Drugim rečima, te floskule koje su bile jako moćne 90, 91, 92. sad su u padu i rušenju. Milošević će na kraju sahraniti srpski nacionalizam i to bi možda bila njegova još jedina usluga koju može da nam učini, pored toga da mirno siđe sa vlasti na izborima. To je da bude grobar srpskog nacionalizma. Niko više se neće usuditi da ponavlja njegove frazetine i niko više neće nadam se u skoroj budućnosti ponavljati te zablude i floskule srpskog šovinizma i srpskog šovinističkog programa političkog.
Dakle, Srbija je sad trenutno u tranziciji, Srbija se strašnom brzinom menja, ona se s jedne strane urušava kao država i kao društvo, s druge strane se gradi kao novo društvo. I to je jedan proces koji u ovom trenutku ne možete ni definisati, ali on nije samo negativan. Ja moram da kažem da on ima izvesne pozitivne atribute. Izvinite, 10 hiljada ljudi u Kraljevu je izašlo one večeri kad je predsednik opštine rekao – ja sam se dogovorio oko medija. Oni su izašli da podsete da su oni na ulici. 10 hiljada u Kraljevu je isto kao pola miliona u Beogradu i Ivan Marković je došao i lično im vratio opremu tamo, znaju da se s tim ne sme šaliti. Drugim rečima, meni imponuje tih 10 hiljada ljudi, oni su se borili isključivo za svoja prava, praktično bez političkih stranaka. Oprostite, na prvom mitingu je govorio predsednik opštine, nema veze što je on iz političke stranke, ali to je opština, to je grad. Grad se sam borio, bez političkih stranaka i to je za mene jako dramatično što se zbilo.
Ili je dramatično kad odem u Pirot pa mi kažu da je Građanski savez u Babušnici napravio odbor od 15 članova gde je inače JUL dobio opštinske izbore na početku godine. Znate, u Babušnici Građanski savez ima svoj odbor, to su velike vesti, to vam pokazuje da Srbija je sva u promenama koje mi u Beogradu često ne konstatujemo i ne vidimo, mi smo opsednuti time hoće li Milošević ići ili ostati. Ove promene će dovesti do toga da će on sigurno otići.
Duboko sam protiv teze da je zapad odgovoran za ovo što se ovde dešava, zapad je deo, učesnik te igre, ali nije odgovoran. Odgovorni smo mi sami i odgovorna je politika koja je podržavana od većine ljudi i naravno, na nama je takođe da tu politiku promenimo menjajući režim. Zapad je takav kakav je i te zemlje su jedna konstantna, jedna realnost i naše je da te promene izvedemo sami, a i konačno, nisu oni nama izabrali Slobodana Miloševića, nego smo mi sami sebi. Ja ću završiti, na jednom skupu na kome sam bio jedna, evo da bude neobičnije, jedna poznata albanska političarka, inače iz Socijalističke partije Albanije, koja je bila i ministar kulture, sedela je na večeri pored mene i sedeo je još neko, sad sam zaboravio, iz Srbije koji je počeo da se žali na Slobodana Miloševića da je diktator. Ova naša, da kažem, koleginica i prijateljica se njemu okrenula i rekla – ja se s vama slažem da je on diktator, ali on je izabrani diktator.
I mislim da je to zrelost jednog naroda da se meri po tome da prihvati da je izabrao jednog diktatora i da ga sam smeni. Nezrelost našeg naroda je u tome da se neprekidno optužuje zapad za sve što se dešava ovde i to je velika nezrelost. Vi ste ga izabrali, vi ga smenite, ne, ne, mi smo ga izabrali, mi ćemo morati da ga smenimo, a zapad u tome nam može pomoći ili odmoći. Moje mišljenje je da u ovom trenutku zapad niti nam pomaže, niti nam odmaže, ponekad nam odmaže, kao sa tim poternicama po Bosni, to su kontraproduktivni, emotivni i ne mnogo mudri politički potezi koji ničemu ne služe, ali ponekada nam i pomažu, kada vrlo javno preko opozicije, predstavnika medija, nevladinih organizacija, gradova gde je opozicija na vlasti, šalje kakvu-takvu poruku građanima Srbije – mi sa vama želimo da sarađujemo, mi se nadamo da ste vi budućnost Srbije.
Kako bih rekao, glavni igrači se nalaze unutar granica Srbije, to su režim i građani Srbije, demokratske snage i u tom odnosu će se rešiti sudbina Srbije. Zapad je otkrio na težak način da čak ni rat u kome je rušena moja zemlja nije način da se promeni režim. Sada je naša poruka njima – vi nama pomažite utoliko da pomažete ekonomski, humanitarno građane Srbije, ali političke promene ćemo mi doneti sami. Dakle, nemojte da mi trčimo na svaki susret sa njima i da uvek smo željni da se slikamo, mi idemo tamo gde procenjujemo, nekad tačno, nekad pogrešno, da nešto možemo dobiti. Mi smo imali raznih poziva poslednjih meseci, koje smo odbili i pojedinačno i grupno zato što nismo procenili da će nam doneti neku korist na političkoj sceni Srbije. Drugim rečima, ovde je demokratska, alternativna Srbija postala već partner zapada, problem je samo u tome da je građani Srbije izaberu i dovedu na vlast.
Svetlana Lukić: Sledeći svedoci na suđenju njima i nama su Nebojša Čović i Žan Bodrijar.
Nebojša Čović: Demokratija nam nije bila doneta ni na bajonetima svojevremeno, a tek će mnogo manje biti doneta, odnosno nikako, nemoguće je da bude doneta na vrhovima bombi kako su to oni probali. I sada bi po svaku cenu hteli da pokažu i dokažu da su zapravo bili u pravu. Tu opet treba realno gledati situaciju, onaj ko je mnogo jak i mnogo jači nikada neće ili gotovo je retko da će nekada priznati svoju grešku, tako da mi polako ulazimo u prostor da će to sve što se dogodilo biti njihova sramota koju oni neće priznati, a naša šteta. Kada pogledate ambijent sada u kome mi živimo već godinu dana posle završetka bombardovanja, karakteristike tog ambijenta su izuzetno visok nivo depresije i apatičnosti kod građana koji krive Miloševića, ali isto tako ako ne i mnogo više krive i međunarodnu zajednicu. Kada krive međunarodnu zajednicu ne daju oni za pravo time Miloševiću, međutim to je jedan veoma kompleksan splet okolnosti u koji mislim da smo sasvim sigurno ugurani i da ništa od toga nije bilo slučajno.
Žan Bodrijar: Moderna Evropa biće plaćena iskorenjivanjem muslimana, osim u ulozi doseljenih robova. U svim evropskim zemljama u toku je etničko čišćenje. Srbija je vrh tog koplja. Poslednja reč istorije je da su Srbi nosioci etničkog čišćenja, oštrica Evrope u nastajanju. Oni su postali prljavi izvršioci poslova zapada. Evropa je sa Srbima sklopila ugovor o ubistvu. Sličan ugovor zapad je nekad sklopio sa Sadamom Huseinom protiv Irana. A kada ubica pretera i njega treba smaknuti.
Nebojša Čović: Normalno je i za očekivati da se građani homogenizuju kada im je država napadnuta, međutim to je iskorišćeno dvostruko. S jedne strane, tu je međunarodna zajednica sa svojim nebuloznim pričama, izvinite na tom izrazu ali nemam bolji, da su svi građani Srbije isti i da oni zaslužuju takav režim. S druge strane, režim je to iskoristio da izađe sa novom tezom za manipulaciju, a to je da svi građani Srbije stoje iza politike Slobodana Miloševića. Narod se po ko zna koji put našao u jednom opasnom sendviču iz koga je samo mogao da izađe ispresovan, i mi jesmo ispresovani. Posle svega toga nastavlja se taj talas međusobnog sujetnog obračuna, možda su njihove metode, kad kažem njihove mislim na međunarodne subjekte s jedne strane, a s druge strane na naš režim ovde, u malo čemu različite, međutim, tehnologija koju koriste je apsolutno, apsolutno ista. Nastavlja se u smislu da se ide sa haškom poternicom.
Time se faktički na neki način potvrđuje teza, pogrešna totalno, od strane međunarodne zajednice da građani Srbije zaslužuju ovakvu vlast kakvu imaju. Zašto ja to mislim – pa zato što su oni gurnuli Miloševića nama i sasvim sigurno su došli do toga da pod jednim takvim pritiskom Milošević će se najsigurnije i najbezbednije osećati ovde. Kad kažem ovde, ja ne pričam o tome da li je on iznad zemlje ili ispod zemlje, pazite, svi građani ove zemlje ne mogu da stanu u bunker. Skoro cela vlast ili taj uži krug vlasti može da stane u bunker i da se zabunkeriše, iskopa rovove, što su zapravo i uradili, i sve dalje na političkoj sceni Srbije pretvore u jednu klasičnu, suludu, opasnu, idiotsku borbu na život i smrt. Mi smo gurnuti u to kao da neko priželjkuje jedan fatalni scenario, jedan fatalni obračun na ovom našem prostoru, a to je da počnemo između sebe da se razračunavamo. Nije to klasična varijanta građanskog rata, ja to tako ne vidim, to je opasnost koja nam preti i dok je Milošević na vlasti, a pretiće i kad Milošević ode, a nešto što je najbliže tome po mom mišljenju je ono što se događalo u Libanu, tamo su bile verske milicije, ovde bi bile partijske milicije.
I ovde bi došlo do tuče za zauzimanje konačne pozicije jednog sveopštega autoriteta koji možda Milošević sad nema totalno, ali ga je u prethodnim godinama imao. Tako da građani sve više sagledavaju nešto što je proizvod međunarodne izolacije, to jeste kriminalizacija društva, ali ta kriminalizacija društva je u političkoj sferi proizvela maltene varijantu da Srbija liči na zaraćene porodice u političkoj sferi, što nije rat porodica da bi Srbiji bilo bolje samo, nego da bi možda porodicama bilo bolje i da bi se porodice obogatile.
Svetlana Lukić: A sada gospodin Desimir Tošić, on zapad poznaje kao zlu paru, jer je kao emigrant skoro pola veka živeo sa Francuzima i Englezima. Dakle, slušate gospodina Tošića i članove redakcije B292, koji čitaju svoj omiljeni citat iz Bodrijarove knjige Amerika.
Desimir Tošić: U britanskom javnom mnjenju, najžešća je bila ta leva grupa opozicije, oni i dan danas postoje, ja mislim da ih ima tridesetak. To su klasični laburisti, da ne kažem klasični socijalisti, ali recimo Majkl Fut koji je bio šef Laburističke partije jedno vreme i koji je bio maltene vođ pacifističkog pokreta, on je bio za bombardovanje, znate, većina je bila za bombardovanje, jer, to je sad ono što je žalostno od strane zapada, to je bio lični rat protiv Miloševića. I ja mislim da to u politici nemate prava, vi možete nekog da ne volite, da ne pijete kafu sa njim, da ne idete na večeru, ali ne možete da vodite rat protiv naroda zbog toga čoveka. Pošto su oni njemu poklanjali dosta pažnje, Milošević je imao jedno veliko plus. Dok su Tuđman i Alija bili jadni predstavnici Balkana, Milošević je bolje izgledao, i oni su dosta njemu pažnje poklanjali, čak i poverenje, međutim, on je sve to izigrao. On je upotrebljavao jednu taktiku koju su upotrebljavali komunisti naši 45. do 48. dok nisu napustili Sovjetski Savez, driblovali su zapad, lagali, blefirali.
Pazite, naši ljudi ne umeju da lažu, morali bi da idu, da budem ovako ciničan, na zapad da nauče kako se laže, ne laže se tako. Dakle, on je njih toliko varao da su oni izgubili živce. Mi smo još uvek poludivlje pleme, nažalost, nisu svi ljudi, mi sigurno da imamo neku elitu koja bi znala kako se ponaša, ali ta elita prvo nije na vlasti, a drugo, ni narod nije vezan za tu elitu. Ja mislim da široke narodne mase priželjkuju novog lažova, prevaranta, oni vole prevarante. I meni je jedan prijatelj, taksi šofer, potvrdio kada sam mu rekao – pa dobro, jel’ vi znate da je to najveći lažov u istoriji srpskog naroda. Jeste, kaže, mi znamo da je on lažov, to nam se sviđa, kaže, pošto nismo mogli da kažemo istinu pola veka, pa, neka sad brblja, laže, ali da nam se sviđa. Naš je svet ovde nemisleći svet.
Ja sam bio pre neki dan sa jednim akademikom koji je jedan vrlo simpatičan čovek, koji me je pitao – jel’te gospodine, je li Gorbačov glupan ili je kupljen za novac. Pa, ja sam odgovorio, mi kažemo u Srbiji da su svi za novac kupljeni, kao da smo mi najpoštenija zemlja. Svi ljudi imaju neki plan koji nije uspeo, i ja sam imao plan koji nije uspeo. Ja sam mislio da će se napraviti konsenzus između komunista koji hoće da se promene i opozicije koja nije ekstremistička. Nije uspelo, ljudi su hteli da se tuku, tukli su se i divno su završili rat, izgubili su sve teritorije, mnogo mrtvih, narod je hteo drugu tezu.
Žan Bodrijar: Bilo kako bilo, ljudi vam se ovde osmehuju, ali ne iz pristojnosti ili da bi vas opčinili. Taj osmeh označava samo neophodnost osmehivanja. Poput šeširdžijinog mačka, taj osmeh lebdi na licima još dugo posle prestanka svakog osećanja…
Ovo je zemlja sjajna, ja sam divan, mi smo najbolji. To je i Reganov osmeh, vrhunac samozadovoljstava čitave američke nacije, koja je na putu da postane jedini princip vladanja. To je samoproročki osmeh nalik svim reklamnim znakovima – osmehujte se, osmehnuće vam se. Osmehujte se da biste pokazali svoju transparentnost, svoju čistotu, osmehujte se ako nemate šta da kažete, nipošto ne skrivajte da nemate šta da kažete ili da ste ravnodušni prema drugima. Spontano razotkrijte tu prazninu, tu duboku ravnodušnost svog osmeha, poklonite drugima tu prazninu i ravnodušnot, obasjajte lice nultim stepenom radosti i zadovoljstva, samo se osmehujte, osmehujte. U nedostatku identiteta, Amerikanci imaju izvrsne zube.
Desimir Tošić: Ljudi su se umorili sa nama, to je još Čerčil rekao u II svetskom ratu našim predstavnicima naše vlade u Londonu, rekao im je – vi zamarate svoje prijatelje. Znate, jugoslovenski prostor je bio sav u promenama. Načela koja su nam bila nametnuta nisu bila na našoj strani i mi smo morali da se borimo da se ta načela izmene, da ljudima objašnjavamo, da ubeđujemo. Međutim, mi smo imali poziciju pobednika, mi pobeđujemo pre nego što budemo poraženi, a već kad smo poraženi onda smo još više nego pobednici. Mi smo upotrebili rat kao sredstvo rešavanja naših nacionalnih problema i u tom ratu smo napravili more gluposti, ne samo vlada Miloševićeva, nego i srpsko javno mnjenje. Pre svake optužbe zapada i alijanse mi moramo da vidimo šta smo mi to radili od 1990. godine. Ja lično mislim da smo mi tu međunarodnu zajednicu izazivali, mi smo ih gurali, što kaže sad u NIN-u jedan pisac Albanac – mi smo hteli bombardovanje svesno ili nesvesno, i dobili smo ga iako to nije kao što kažem, mera koja je prihvatljiva.
Dakle, ovaj prethodni režim je Milošević koristio, stvorio čitavu jednu klasu ljudi, mladih, vojnih, invalidskih, penzionera, ta masa ide od priredbe do priredbe i možete da skačete povodom ovoga koliko god hoćete, ali ja lično mislim da se Milošević urnebesno smeje kad posmatra tu masu, mi smo politički jako jadna masa. Nama nije mozak opran, nama je politički mozak iscurio i to odavno, i pre 1990. godine. Slobodan Milošević koristi to dato stanje. Ja sam sreo mnogo ljudi koji su bili protiv bombardovanja Sarajeva koje je trajalo tri godine dan i noć, ne 78 dana, a pre toga je bilo rušenje Vukovara. Pošto naša slavna pobednička vojska nije mogla da zauzme Vukovar, onda ga je porušila i ušla u porušeni grad. Dakle, to su bile strašne dve, katastrofalne mrlje na našem nacionalnom srpskom biću, međutim, niko, počevši od crkve, preko članova Akademije, do javnih radnika, nije ustao glasno da bude protiv sarajevskog bombardovanja i sad nam je problem bombardovanje od 78 dana u kome je poginulo samo hiljadu vojnika i policajaca, videćete sigurno da je tu poginulo i nešto građana, ali to je vrlo mali broj prema broju ljudi koji je poginuo u Sarajevu. Prema tome, nema saosećanja.
Ljudi su protiv američke politike, te bahatosti i nepametne politike, ali ja tražim da ova dva naša ministra za dezinfornacije objave makar jedan kineski i ruski članak iz ma kojih novina u kome se kaže da je naša politika, odnosno politika Slobodana Miloševića u Bosni i na Kosovu bila ispravna.
To što se smanjuje otpor nama i kao pojedincima i kao državi, to nikako ne znači da ljudi odobravaju našu politiku. Nama niko u svetu ne odobrava, čak ni slobodoljubivi narodi. Ako vi uzmete Čomskog, Čomski nigde nije rekao da je Milošević u pravu u Hrvatskoj i Bosni, to je isključeno – on napada Ameriku. Takva podrška spolja je slaba i mislim da će potpuno iščeznuti kad ova zemlja promeni svoju politiku. Razume se, ako mi se držimo kako se držimo, onda će naravno oni stajati i čekati našu smrt. Teško je reći, pošto smo mi jedan protivurečan i neuravnotežen politički elemenat, mi smo u jednoj strašnoj traumi, frustraciji, izgubljeni u prostoru i vremenu i mislim da se ne snalazimo lako. Nije ni lako se snaći, pravo da vam kažem, teško je, ja vidim po svojim prijateljima koji nisu nikakvi režimski ljudi i koji nisu nikakvi antizapadni ljudi, ali koji ne mogu da se izvuku iz te atmosfere da smo mi jedini pravdoljubivi, da su svi drugi zločinci, ubice i eksploatatori.
Juče je u jednom govoru jedna budala iz najvišeg kruga vladajućih rekla, žao mo je što ne mogu njegovo ime da kažem, ali verovatno će se neko setiti, rekla – kad god nisu bile velike sile na Kosovu bilo je uvek mira i, verovatno je rekao, prosperiteta, a to je laž. Iako je čovek potpredsednik savezne vlade, on ne zna da mi od 1912, od 1918, mi vodimo rat protiv Albanaca i Albanci vode rat protiv nas. Počnite ovako, Albanci vode rat protiv nove srpske države i protiv nove jugoslovenske države. 1944, 45, bez podrške velikih sila, jer sve velike su bile na našoj strani, Albanci su digli ustanak. To je jedna laž da su velike sile sada podgrejale Albance, oni su možda naoružali OVK i tako dalje i davali njima jednu veliku popularnost u publici, ali mi imamo jedan rat sa jednim narodom koji neće pod našu vlast, ne priznaje Kosovo kao našu teritoriju. To je bitno pitanje i mi nismo uspeli, nismo se ni trudili dato rešimo. Pretpostavite da se i vi vratite sutra na Kosovo, to je izvan pameti – Albanci ne bi prihvatili našu vlast. Pa, to je isključeno.
Mi moramo da izbijemo iz glave da smo mi pobednici, da ćemo mi biti pobednici. Mi smo potučeni u Hrvatskoj, mi smo potučeni u Bosni i mi smo potučeni na Kosovu. Zapadna alijansa neće više napraviti grešku kao što je bombardovanje, čak ni okupacija. Oni verovatno bi mogli da intervenišu u Crnoj Gori, a on nema nameru da povede rat protiv Crne Gore, on hoće da izazove građanski rat u Crnoj Gori i to je sasvim moguće. I tu se Milo Đukanović strahovito prebacio, znate, za referendum on većinu neće dobiti, to je moje ovako čisto ubeđenje. On, pošto ima jaku vlast kao i Milošević, on će tu vlast da zadrži i onda će doći do sukoba između onih koji su protiv i onih koji su za. E sada ovo, šta će biti sa nama, ja se plašim goreg scenarija, a to su izbori. Ovaj čovek koji se zove Slobodan Milošević i njegova supruga pre će izvršiti samoubistvo nego što će napustiti vlast, to je za sada utisak. Može da se dogodi da preko noći dođe neki anđeo kod Slobodana Miloševića i objasni mu da uradi ono što je uradio Jeljcin, da da ostavku i da kaže prvu rečenicu Jeljcinovu – tražim oproštaj od vas za ono što nisam uradio, a hteo sam i za ono što ste vi hteli da uradim, a nisam mogao. Može to da se dogodi, znate, pošto smo mi jedna potpuno neuravnotežena sredina. Ja lično, prema onome što znam, teško da mogu u to da verujem.
On će dati lokalne izbore da vidi kolika je njegova snaga, a ako on vidi da je njegova snaga slaba, on mora da zna da on na republičkim i saveznim ne može dobiti većinu koju hoće. Ukoliko se anđeo ne pojavi, to je posebna priča, ali on će onda izazvati incidente u unutrašnjosti i proglasiti vanredno stanje. To je moje mišljenje. A onda ćemo mi samo silaziti dalje još nekoliko stepenica, ići ćemo u naš ambis, ništa više. Pa, ja bih bio za šumu, ali pazite, taj svet koji je u II svetskom ratu išao u šumu on je imao motivaciju, a ovde svet nema motivaciju. Ovde ako vi posmatrate opozicionu masu, ona je više osvetoljubiva. To je osveta bez motivacije. Ne može motivacija da bude kralj, Draža Mihajlović i crkva. Jedno je poštovanje tih ustanova i tendencija, drugo je guranje toga na nos jednom svetu koji je sačuvao tradiciju uglavnom partizansku. Pazite, ta četnička tendencija je potpuno individualna. I recimo, da vidite neku budalu koja nosi crnu četničku zastavu, to je motivacija koja odbija ogroman deo stanovništva.
Svetlana Lukić: Vi mislite da ne bi u ovoj zemlji imao ko da ode u šumu?
Desimir Tošić: Nisam siguran, pošto su mi sumnivi generali koji stoje mirno i koji se klanjaju njemu kao da je recimo sveti otac papa, ali ja nisam siguran da tu nema izdajnika. Izdajnik je naš nacionalni problem. Možda će nekom čoveku odjedanput da sine i on će da kaže – ne mogu ja više ovo da trpim. Možda će se desiti nešto vanredno, koje neće doći sa Slobodanove strane, nego sa suprotne. Kao što znate, ja sam preživeo 27. mart i ja sam gledao, da li 23. ili 24. marta kada devojčice iz gimnazije pljuju pred oficirima koji nose sablju ispod miške, ali koji su ćutali kao bube. I odjedanput je bio državni udar, iako su ti ljudi koji su pravili državni udar išli kod kneza Pavla i objašnjavali mu da vojska neće to gledati mirno. Mi nažalost, nemamo generala Simovića i generala Boru Mirkovića i majora Žiku Kneževića i majora Nikolu Kosića, koji živi sada u Čačku, da odu kod Miloševića i kažu – molim vas, ovim putem mi nećemo. Vi imate generale koji su kao partijski agitatori. Hajde ovaj što je član vlade pa da mu oprostite, ali ovaj načelnik generalštaba – sem lepote ja ne vidim nikakvu drugu kvalifikaciju, pošto ne znam na kom je ratištu on pobedio do sada.
Ne znam koliko je tu palo ljudi pored Čauševskog, ako padne deset ljudi to nije katastrofa. Recimo, u 27. martu je pao jedan samo narednik žandarmerijski, niko drugi nije, dok su, kao što znate, 1903. kralj i kraljica i dva-tri ministra zaglavili, Dragina braća i tako dalje. Ja lično sam protiv takvog obračuna, ali o tome treba da misle više Slobodan Milošević i Mira Marković nego ja.
mladi Beograđani: – Sa mamine strane baba i deda i dve tetke žive u Americi, najverovatnije ću otići sad preko leta tamo i uopšte to ne gledam s političke strane, nemam nikakav odnos prema zapadu sa političke strane jer ne bavim se politikom, zamorno je strašno. Tako da tamo je lepo živeti ako si materijalista, znači veliki materijalista, jer oni nisu ličnosti, ne gledaju ljude kao ljude nego kao stvar, znači kroz pare. Znači, volela bih da odem, čisto da zaradim te pare.
– Živeo sam u Sloveniji tako da sam navikao više na taj neki zapadni sistem, možda mi i više odgovara. Jeste da se gube neke vrednosti, glavne vrednosti kao što je porodica, mislim, tamo nema pravih normalnih porodica, ali čisto jednostavno želim da mene poštuju ljudi, da me ne gaze kao što ovde ljude gaze. Znači zapad. U Ameriku ne bih želeo da odem.
Svetlana Vuković: A jesi li bio besan za vreme bombardovanja?
– Bio sam besan, bio sam besan, mislim, taj neki strah nije postojao u tolikoj meri pošto je to već treći put da mi se dešava. Prvi put je bilo u Sloveniji, drugi put u Bosni i ovo je bio treći put, tako da to nije bio neki strah, to je bio više neki gnev, zašto se ponovo dešava, zašto meni. Želim da živim jednostavno normalno, ja nikog ne diram, a oni mene diraju. U Ameriku ne bih voleo da odem ni pod razno, tamo isuviše velikog robota hoće da naprave od čoveka.
– Ne znaju za bolje, znači oni se raduju tome što imaju. To je isto kao mi, mi smo sada počeli da se radujemo kada imamo da pušimo dobre cigare, kad imamo pare da izađemo na neko bolje mesto. Svaki put se pomera ta granica, na kraju ćemo se radovati zato što pijemo vodu ili zato što imamo da se istuširamo, što je krajnje ružno. Zato bih ja najviše volela da odem odavde, zato što ne želim tako da živim, ne želim da se radujem zato što imam vode da operem zube ili nešto slično. Po meni su malo Amerikanci konzervativni, malo zatupljeni, ako mogu tako da kažem, ne znaju da uživaju u tim parama koje imaju. Mi Srbi koji odemo odavde iz ove bede bukvalno, kad odemo tamo i kad se dokopamo tih para mnogo bolje iskoristimo te pare, uživamo u njima. Baš sam pričala s tetkom, njima je glavni provod da se skupljaju jednom nedeljno na roštilju, monotono krajnje.
– Meni je keva pre neki dan rekla kada sam ja rekao da nemam para, ja nju ne krivim, ona radi u vojsci, ćale mi radi u vojsci, ne smeju ni da se pobune ništa, ne smeju. Znači, nemaju love, i kad sam ja rekao ja bih voleo da radim ali kao nemam uslove, niko neće da zaposli jednog 16-togodišnjaka, ona mi je rekla – imaš crnu berzu. Da odem da radim na ulici da prodajem cigare i da me prebije tamo neko, da mi otme cigare, da plaćam reketašima i ne znam šta sve da radim.
– Ne znam, ja mislim da u ovom našem današnjem svetu roditelji mnogo malo posvećuju vremena deci. Znači, cela naša generacija je debilna zbog toga, fali im roditeljska ljubav onako u velikoj meri. Ali ozbiljno mislim, to je smešno kad se kaže, ali istina je, svima nama fali roditeljska ljubav, da nas maze mame i tate. Mi smo brzo odrasli, svi smo brzo odrasli.
Svetlana Lukić: Na kraju vas podsećamo na ono što su u poslednje vreme na temu zapada rekli Vladeta Janković, Vesna Pešić, novinar Petar Luković i publicista Mirko Đorđević.
Mirko Đorđević: Jedna moja rasprava koja je, moram se pohvaliti, bila zapažena, upravo se zove Strah od zapada. Ja sam se tu vratio na našu istoriju, ne tako davnu, na vreme despotovine. Što se tiče despota Đurđa Brankovića, on je vladao dugo u Srbiji. Srbija se sve više smanjivala, Turci su posle Kosovske bitke prešli na Balkan, ali on je zadržao titulu despota Srbije. Despotovina se sve više smanjivala. On nije imao Beograd u svojim rukama, Beograd je bio Evropa, pod upravom Mađara. Prestonica mu je bila u Smederevu, to znate. Enigmatičan i paradigmatičan primer je 1439. godina kad se organizuje takozvana Firentinska unija. Sazvan je bio jedan svetski, evropski skup istoka i zapada da se crkve sjedine, da se razlike potru zato što Turci nailaze, osvajaju Balkan, osvojiće Evropu, osvojiće Beč. Čitava Evropa je prihvatila tu ideju, čitava Evropa. Ta ideja je prihvaćena i u centru pravoslavlja, u Vizantiji, Rusi su prihvatili, jedino Đurađ nije hteo. On neće da ide na taj sabor sjedinjenja, nego je izaslanstvu koje mu je specijalno došlo da ga ubedi, odgovorio sačuvanim jednim pismom koje je vrlo kratko, koje glasi – Bolje je i pod Prorokov turban, nego pod papsku tijaru. I tako nam je i bilo, pet vekova smo ostali pod Prorokovim turbanom, a papa je ostao i bio, nismo mu naudili ništa. Ali mi Srbi smo slobodarski narod, mi trpimo 5-6 stotina godina i nećemo više. Čija je deviza – sagnutu glavu sablja ne seče? Naša.
Petar Luković: Jebeš što ja imam e-mail, kako ja da objasnim prijateljima u Bostonu gde ja živim, kako da im objasnim, ja to ne mogu. Kao kad sam pisao za Engleze, pa sam opisao šta se ovde dešava, onda mi je moj prijatelj, neki Semi iz San Franciska na svaku moju rečenicu poslao osam pitanja. Njemu više ništa nije jasno, pa kako je to moguće, pa zašto tako, jesi li ovo izmislio, mora da lažeš, pa ne verujem da je ovo istina, pa ovo je nemoguće, ovo nikad nisam čuo. Ja sam pokušao da mu objasnim, posle sam digao ruke, rekao sam – fuck off, jebi ga, dođi ovde, pa živi pa vidi, ko će da ti objašnjava sad. Kako ja mogu njima da objasnim. Ne mogu da im objasnim, ne mogu da im objasnim, ti ljudi i uopšte inostranstvo, ti ljudi ne mogu da uđu u mentalni sklop ovde. Ja se sećam, dan-danas se odlično sećam izbora 92, kad sam upoznao dansku delegaciju koja je trebalo da proveri gde se štampaju listići, na kojim mestima, da li je sve u redu i regularno. Ja sam onda bio tu i predsednica odbora koji nadgleda izbore rekla je pred svima nama – nema problema, štampa se u štampariji, sve je čisto, bez ikakvog problema. Mi smo nju pitali zapanjeno – odakle znate to, kako ste saznali, pa kaže – rekao mi je sudija Ustavnog suda. Ona žena misli da je sudija Ustavnog suda Jugoslavije isto što i sudija Ustavnog suda u Danskoj. Ovde je sudija Ustavnog suda bio i Aleksandar Bakočević, dakle, svako može da bude sudija Ustavnog suda, ama svako, evo, ti i ja možemo da budemo.
Ne može to svet da shvati, nije taj svet glup, nego naprosto ovakav primer nije imao.
Vesna Pešić: Zapad je jedna stara mašinerija kojoj se nigde ne žuri i to je ono što nas na prvom mestu najviše nervira, na drugom, što tamo neki činovnici donose nekakve odluke koje su vrlo često pogrešne odluke. Ja ću reći recimo šta je njihova najveća budalaština. Zatvore nas u kavez sa jednom zveri, zaključaju vrata spolja i kažu – bori se sad. Ej, bre, čoveče, da li si normalan. Hajde ti u taj kavez sa zveri, eto, probao si ti pa šta si uradio. Kako sad, ti si zaključao kavez i kažeš – evo ti zver, izvoli. Gledamo vas šta radite. Eto vidite, to prosto ne može i nije slučajno što opozicija sad toliko šlajfuje, što ona ne zadovoljava i što ne može da odgovori na ove trenutke, jer šta da radi sa zveri. Ne može da bude jedan zver, drugi čovek, ne može, ili zver i zver ili ljudi i ljudi. Znači, ne može, opozicija nije pandan zveri. Zveri su govorili da je ova opozicija slaba, da ona nije dobra, podržavali su Miloševića, sećamo se da je bio faktor mira i stabilnosti, a sada odjednom – tuci se s njim.
/nedostaje ostatak snimka/
Emisija Peščanik, 29.03.2000.
Peščanik.net, 29.03.2000.