Radio emisija 15.05.2002, govore: Jovan Ćirić, Đorđe Dozet, Desimir Tošić, Svetlana Slapšak, Mirjana Miočinović i Izet Sarajlić.
Svetlana Lukić: Danas je trinaesti rođendan Radija B92, vama hvala što ste nas ovih godina slušali i podržavali, pa ako nas se na dan pobede sete, ako ne, nikom ništa. Ako budemo imali sreće premijer će održati obećanje i zakucati nam na grudi neki ordenčić.
Slušala sam ga jednom, ni manje ni više nego na televiziji braće Karić kako, upravo govoreći posredno o Radiju B92 kaže, odnosno rekao je da su guske svojim gakanjem možda i spasile Rim, ali nisu postale senatori. Nahranili su guske i posle se zna šta je bilo sa njima, kazao je premijer.
Za premijera smo bili korisne guske svih ovih godina, a za predsednika jedno kratko vreme nevoljeni saveznici, ali u suštini lešinari koji su živeli na patnji svog naroda, ali, eto, ko šiša predsednika i premijera, vi ste tu, mi smo tu, eto nama rata s njima.
Važno je, verovatno, da naši građani prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja najviše poverenja imaju u crkvu, vojsku, Koštunicu i policiju.
Dakle, krstu, maču, nekrunisanoj glavi, a njima se eto pridružio i pendrek. I šta onda sledi? Da se zahvalimo, hvala crkvi što nas sa mnogo razloga preporučuje za izabrani narod i lobira kod Gospoda, hvala Koštunici što nam u odsustvu Miloševića čuva dostojanstvo, i hvala policiji što nas više ne mlati k’o stoku po ulicama, što poštuje zakon i vezuje pojas u ovim novim pežoima koje smo im kupili da jure lopove i ubice.
I najzad, i možda pre svega, hvala vojsci što nam sinove i braću prima u svoje redove i tako im izdaje potvrdu da su postali pravi muškarci, hvala joj što je tako časno i uspešno ratovala, što na čelu ima tako važnog i tako značajnog viteza kao što je Pavković, koji sada, videli ste, za vojsku traži još 14 milijardi dinara.
A pare traži, kako patetično kaže, da na zimu vojnici mogu toplo da se obuku, da se ogreju i pojedu nešto malo vojničkog pasulja. I možda je sve to tačno, ali zaboga miloga, jel’ ima neko drugi od nas da traži 14 milijardi dinara, a ne general Pavković.
I ne samo on, nego i njemu slični generali, kao što je ovaj Marjanović, general koji je, izgleda, ja mislim da je to on, koji je u junu 1999. godine potpisao Kumanovski sporazum ili u žargonu patriotskih snaga kapitulaciju, a onda već u julu pristao da mu komisija za stambena pitanja Vlade Srbije, kojom je rukovodio SPS-ovski demokrata Branislav Ivković, dodeli vilu površine 435 m2, 33 ara placa i tri terase površine 125 m2. Rekonstrukcija rezidencije generala Marjanovića plaćena je iz budžeta 17 miliona dinara. General je naravno vilu pošteno otkupio za 290.000 dinara.
Ovo su podaci Ministarstva za finansije koje je podnelo krivičnu prijavu protiv odgovornih za ovaj kumanovski dar generalu Marjanoviću.
A videli ste pre neki dan u novinama ponovo podatke, načelnik Generalštaba, to je ovaj što ima obraza da kuka nad siromaštvom vojske, u času, dakle, kada traži tih 14 milijardi objavljuju se podaci o njemu namenjenoj vili, koje se doduše u međuvremenu odrekao, u Užičkoj 28, za koju je potrošeno 118 miliona dinara. I šta da kažete kad je za bidermajer vitrinu plaćeno 280.000, kad je za jednu fotelju plaćeno 7.000 maraka, kada je za nameštaj nekoj italijanskoj firmi plaćeno milion maraka, a bazen od 620 m2, zatvoreni bazen i lift u kući da odmori svoje viteške noge, neću ni da pominjem.
Jeste, možda je ovo sve sitno i glupo i demagoški i manje važno od civilne kontrole vojske i ulaska u Partnerstvo za mir, ali baš toliko guranje prsta u oko teško čovek može da podnese, a pogotovo što generala Pavkovića vidite, nisu hteli ni ovi Amerikanci, ovi zapadnjaci koji su došli da pregovaraju sa našima o ulasku u Partnerstvo za mir. General Pavković je bio opravdano odsutan.
Šta se traži i šta nam treba, stvar koja se najčešće pominje to je nezavisno sudstvo. Doduše, možda viđate po Beogradu onaj bilbord, ogroman bilbord na kome piše – Tražimo nezavisno sudstvo, potpisalo je mislim Društvo sudija Srbije. Ja ne znam, meni dosta iritantno izgleda taj bilbord, šta ima da traže po panoima po beogradskim ulicama, valjda ima nekog načina da se za to izbore. Međutim, kažu da mi često brkamo kada se žalimo na nepravdu i na nezavisno sudstvo, da ustvari govorimo o sudijama, a da bismo morali mnogo više da imamo primedaba na rad tužilaštava, advokata i svih ovih ostalih faktora koji učestvuju u donošenju nekakve pravosnažne odluke.
Na pres klubu Medija centra, govorili su gospodin Jovan Ćirić iz Instituta za uporedno pravo i Đorđe Dozet, on je bivši sudija Vojnog suda, a sada je advokat, upravo o tome da sudije po njihovom mišljenju jesu čak najbolji deo pravosudnog sistema, da mnogo više problema ima na drugoj strani. I samo za početak, ja se izvinjavam za ovako dugu priču, da vas podsetim da je po sadašnjim zakonima čovek mogao da bude zadržan u pritvoru, pod uslovom naravno da eto, ne preti da će ponovo da učini isto krivično delo i da delo za koje je osumnjičen ne predviđa kaznu dužu od pet godina. To se u međuvremenu promenilo i sada neko može biti zadržan u pritvoru pod uslovom, dakle, da se veruje da neće ponoviti to delo i da predviđena kazna nije veća od 20 godina. Međutim, ima tu nekih problema, govori za početak Jovan Ćirić iz Instituta za uporedno pravo.
Jovan Ćirić: Danas je situacija drugačija i danas se pritvor može odrediti samo ukoliko postoji opasnost da će učinilac ponovo izvršiti delo, da će završiti započeto delo i ukoliko je za delo za koje se goni predviđena kazna zatvora od 20 godina. Ne kaže se naravno više ono o uznemirenju javnosti. I naravno, odmah možemo zamisliti jednu situaciju, naprimer silovanje, jedno vrlo teško krivično delo za koje nije predviđena kazna zatvora od 20 godina, pa se prema tome ne može po tom osnovu izreći pritvor. I šta se onda događa? Zamislimo situaciju da jedan komšija u jednoj višespratnici, soliteru, izvrši silovanje maloletnice, zamislimo situaciju da on u potpunosti priznaje to delo i faktički sud, odnosno sudija skoro da nema nikakve mogućnosti da mu odredi pritvor. Tu se onda postavlja pitanje da li se zaista tu radi o uznemirenju javnosti, odnosno kako će ta javnost, pre svega njegovo najbliže okruženje, roditelji dotične maloletnice, reagovati, da li će odmah njihov prvi komentar biti da je sudija potplaćen i da je zbog toga oslobodio osumnjičenog i da mu nije izrekao pritvor. Vi ste svedoci da se u poslednjih nekoliko nedelja dogodilo da je čini mi se 18 ljudi koji su optuženi za najteže krivično delo, za ubistvo, pušteni na slobodu jer je proteklo više od dve godine a da im nije izrečena kazna, odnosno da nije došlo do pravosnažne presude. Javnost se naravno zbog toga veoma uzbudila, sudovi su na neki način bili napadnuti zbog toga što su te ljude oslobodili, a skoro da nisu imali nikakvog, odnosno što su ih pustili iz pritvora, a skoro da nisu imali zbilja nikakve mogućnosti da ih zadrže dalje u pritvoru.
Đorđe Dozet: Kolega Ćirić je na početku govorio o problemu pritvora i dve godine do donošenja prvostepene presude, kao – kako je moguće da sudija ima u pritvoru dve godine lice koje je optuženo za krivično delo, a da ne donese prvostepenu presudu. Ne može je doneti upravo zbog recimo svedoka, jer svedoci koji su se pojavljivali u istrazi neće ili ne smeju da se pojave na sudu. Javnost će reći – sudija je pokvaren, korumpiran, nesposoban, ovo, ono. Zakon mu ne dozvoljava da završi postupak. U masi slučajeva sudija je sprečen da donese presudu jer mu zakon ne dozvoljava, odnosno ponašanje ostalih učesnika u postupku mu ne dozvoljava da donese presudu, a javnost će samo uperiti prstom u sudiju i završiti priču.
«Revolucionarno» u novi Zakonik o krivičnom postupku je umesto upozorenja svedoku koje mu recimo istražni sudija ili sudija raspravni daje – ono da je dužan govoriti istinu i da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo i tako dalje – uvedena je zakletva. Da li zakonodavac, odnosno bilo ko veruje da će zakletvom u našem mentalitetu, da će zakletvom se postići to da svedok koji dođe na sud govori istinu? Nema teorije.
Jovan Ćirić: Što se tiče ovih čestih etiketa o korumpiranosti sudija, čini mi se da upravo iz advokature često potenciraju tu priču, jednostavno želeći da kažu svom klijentu – daj mi 10 ili 20.000 maraka, a ja ću to sve srediti sa sudijom. Pa sad, ako uspe, naravno on ni ne pita sudiju, ali ako uspe onda kaže to je jednostavno zato što sam ga podmitio, zato smo i uspeli, a ako ne uspe onda kaže – pa, ovaj drugi je dao više. Tako da jednim dobrim delom su advokati ti koji su krivi za tu sliku o sudijama i o korumpiranosti sudova.
Đorđe Dozet: Pravim veliku razliku u kvalitetu tužilaštava i sudova, mnogo više vukova, odnosno lavova postoji u sudovima nego u tužilaštvima, u tužilaštvima su retki. Problem u tužilaštvu je što je funkcionalno postavljen tako da uvek postoji neko iznad njega. Dakle, oni postoje da bi štitili društveni interes. Društveni interes, priznali mi to ili ne, zavisi od vlasti. Tužilac ima mogućnost, ako ima gomilu dokaza da je neko lice izvršilo određeno krivično delo, a njegov pretpostavljeni tužilac mu zabranjuje da postupa u tom predmetu, odnosno da odbaci krivičnu prijavu mu naređuje ili mu sugeriše. Tužilac koji ima obraz će onda sazvati konferenciju za štampu i to izneti, ali nešto se ne sećam u proteklih dvadesetak godina koliko sam ja u pravosuđu da je to neki tužilac napravio, a tvrdim da je takvih predmeta bilo jako mnogo.
Svi smo svedoci slučaja, odnosno toga šta je pisano i govoreno o slučaju Delimustafić i Dobrovoljačkoj ulicu u Sarajevu. Znam da je u Vojnom sudu u Beogradu sprovođen nekakav postupak, da su saslušavani pukovnici, generali u vezi s Dobrovoljačkom ulicom, znam da nikakve optužnice nema. Na kraju, Delimustafić prošao kako je prošao, otišao tamo gde je otišao i svo javno mnjenje je strelice i to vrlo otrovne uputila na Vojni sud u Beogradu. Kako Vojni sud u Beogradu da sudi Delimustafiću kad nema optužnice? Dakle, niko ne govori o vojnom tužiocu, nego zašto je Vojni sud pustio Delimustafića? Pa vojni sud nije ni imao Delimustafića.
-Ja sam Aleksandar Cvejić, pravni savetnik Komesarijata za ljudska prava Ujedinjenih nacija u Beogradu. Kratak primer i molio bih vaš kratak komentar: sudija Beogradskog okružnog suda Pavle Vukašinović je razrešen dužnosti jer je osudio Vladimira Nikolića, radnika DB-a u poznatom procesu, a na zahtev Ministarstva pravde. Međutim, sudsko veće Vrhovnog suda koje je potvrdio tu presudu prvostepenu je ostalo i dalje u Vrhovnom sudu i čak su sudije iz tog istog veća glasale za razrešenje sudije Vukašinovića.
Đorđe Dozet: Ako je Pavle Vukašinović zbog tog konkretnog predmeta otišao, onda bi morao otići i onaj ko je zajedno sa njim učestvovao u tome. Dakle, tu se slažemo, ali to je onda pitanje za gospodu koja su po zakonu opet ovlašćena da pokrenu postupak razrešenja dužnosti. Činjenica je da u istoriji našeg pravosuđa u svakom sudu svaki predsednik suda zna kojem sudiji može koji predmet dati da radi, zna se kako se to odrađuje. Daje se određenom sudiji, zna se unapred koji će tužilac da postupa, zna se unapred koje će veće u drugom stepenu da postupa i završena priča. Ali da bi do tog došlo to ne može da učini advokat, dakle, ono što je kolega Ćirić na početku rekao da smo mi advokati jedan od uzroka te priče o korumpiranosti, to advokat ne može da učini, to može da učini samo onaj ko je na vlasti.
Lako etiketiranje sudija i svih tih nosilaca pravosudnih funkcija kao da su nesposobni, korumpirani i tako dalje doprinosi tome da svaka stranka koja ulazi u sud ulazi sa nepoverenjem i u principu ne traži zaštitu od suda, nego traži lice koje će navodno imati toliki uticaj da određeni posao završi. Prezentacija nekakvih ili nečijih stavova po javnim glasilima o tome kako su sudovi korumpirani apsolutno ne doprinosi tome da se stanje popravi. Jedna od teza koja je takođe aktuelna u našem društvu je da će sudija biti mnogo pošteniji i mnogo stručniji i kvalitetniji ako bude imao platu 1.000 maraka ili 5.000 maraka. Sarađujem sa kolegama iz Republike Srpske, tamo sudija ranga našeg sudije Okružnog suda ima platu oko 3.000 maraka. Apsolutno stanje ništa nije bolje od stanja u našem pravosuđu gde sudija Okružnog suda ima platu 500 maraka.
Svetlana Lukić: A sada ćete čuti jednog od naših stalnih sagovornika u Peščaniku, gospodina Desimira Tošića, mladića od 82 godine. Ima prosto fascinantnu biografiju, pogotovo u ovom političkom okruženju kada menjaju političke partije svaka dva i po meseca i kada teško možete prepoznati ko je monarhista, ko republikanac, ko je liberal, ko je neoliberal.
Gospodin Tošić je u Demokratskoj omladini još od pre rata, pre 1940. godine. Evo samo ukratko njegove biografije. On je 1941. godine bio dobrovoljac u X prekobrojnom puku kod Belužja, to je kod Sarajeva. Član je izvršnog odbora ilegalne Demokratske omladine pod okupacijom, a onda je 1943. godine uhapšen s petoricom svojih drugova iz Demokratske omladine, bio zatvoren na Terazijama, onda poslat u nacistički logor na Sajmištu, krajem avgusta na prinudni rad u Nemačku. Pobegao je iz Austrije početkom juna u Srbiju, a onda pobegao iz Srbije teretnom kompozicijom u Austriju. Gospodin Tošić je 1947. osnovao sa nekolicinom političkih istomišljenika časopis “Naša reč” u Parizu, onda je potom morao da ode u Ameriku. Radio je u fabrici žica i federa fizičke poslove i tako su prošle godine i decenije i 1. septembra 1990. godine stupa na srpsko, odnosno jugoslovensko tlo posle skoro pet decenija emigracije. Nikada nije prihvatio tuđi pasoš, odnosno pasoš stranih zemalja. Ovde je nastavio u Demokratskoj stranci i zajedno sa gospodinom Mićunovićem izašao kada je Đinđić preuzeo stranku. Jedan je od osnivača Demokratskog centra za koji kaže – da je Demokratski centar bila jedina manja stranka od DSS-a, a izabran je inače za predsednika Evropskog pokreta u Srbiji. Gospodin Desimir Tošić poslednje zbog čega se iznervirao jeste dosije koji je pre neki dan pročitao u Državnoj bezbednosti.
Desimir Tošić: Doći će neka vlast koja će mi dati penziju, a dobio sam dosije umesto penzije. Da li ja mogu da predložim preko radija da se ti ljudi koji su pisali te dosijee pojave negde, da ih vidimo kao u onoj policijskoj paradi, da vidimo kakve su to glave? I onda bih predložio Dušanu Mihajloviću, ministru unutrašnjih dela, umesto što šalje revolvere ministrima, da svim tim Udbašima, Oznašima da po jedan revolver da izvrše samoubistvo, pošto ja mislim da je naša služba bezbednosti pre vojske, pre partije, najveći krivac za propast ove zemlje. Vi to ne primate ozbiljno? Ali glavna ideja koja se provlači, koja se uvek ponavlja u prvoj rečenici je – rođen tu i tu, evidentirani britanski obaveštajac. Eto, to smo mi.
Svetlana Lukić: Evidentirani britanski obaveštajac?
Desimir Tošić: Koji živi na Vidikovcu, tek se spremam za akciju. Zamislite vi, ja imam prijatelja profesora univerziteta kog vi poznajete i kome pričam o dosijeu. Ja mu pričam i skandaliziram se nad tim glupostima, nad blesavošću, trošenju para, a on meni kaže potpuno mirno i to sa ubeđenjem – svuda se ista stvar radi. Ja mu objašnjavam da sam za 12 godina bio u britanskoj policiji jedanput! Pa, magarčino jedna, ovde Milovan Đilas zbog knjige koja se zove ‘Susreti sa Staljinom’ na engleskom jeziku objavljenu u inostranstvu, dobije pre 40 godina 13 godina robije i ti meni kažeš da je to isto. Pazite to kaže profesor univerziteta, to ne kaže mesarski momak, ne kaže neki kelner u Dušanovom gradu, kaže profesor univerziteta, da je to isto, pošto svaka zemlja ima obaveštajnu službu. E, to je njemu isto.
Dakle, mi smo potpuno izgubljeni, recimo, molim vas, Goli otok. Vi sad meni hoćete da kažete da Englezi zatvore u logor tajnovito i pobiju desetine svojih članova partije, ne Japanaca, Kineza, Nemaca, nego svojih ljudi, prvoboraca. Jedina je tačka na kojoj se ne slažem sa Milovanom Đilasom koji kaže da su to bili oportunisti. Oni nisu bili nikakvi oportunisti, to su bili borci kao i oni 1941. godine. Vi ste ih pobili, i to uzgred budi rečeno, 95% pod lažnom optužbom. To je urnebes šta su oni radili.
I šta vi sad hoćete, da vam se za dve godine posle pobede DOS-a promeni, kad je taj DOS bio takav konglomerat. Pošto smo mi konglomerat kao društvo, nisu to samo partije. Ali većina građana je za to da se produži buvljak, to je najvažnija naša ekonomska politika. Koji je taj broj ljudi, ono što misli Zoran Đinđić, kako svaki Srbin treba da bude privrednik, da krene u ekspanziju. Ama, nije, većina nije za takvu ekspanziju, to ni u jednom društvu nije, to je potpuno lažna predstavka. Ogromna većina u svakom društvu, švajcarskom, nemačkom, engleskom, hoće da ima rad, smiren život, da može da ima neku rezervu, da ide na letovanje i to je njemu dosta.
Mlad, mali narod i sa slabim nervnim sistemom, mi smo strašno nervozni. Recimo, kako naši govore, vrlo je mali broj dostojanstvenih govornika, nemamo mi ljudi, mi nemamo kadrove.
Svetlana Lukić: A Đinđić?
Desimir Tošić: Pa, on se troši, ali ne zbog toga što radi nego što govori, mislim da mnogo govori, ja bih njemu savetovao da smanji količinu govora. Vidite, vi danas imate toliki broj kandidata za šefove partija, vi svakog trenutka čekate da li će neki Milan da se odvoji i proglasi svoju partiju, razumete. Ovde imate jednoga žutokljunca, da mu ime ne pominjem, koji je promenio tri ili četiri partije, ali šta, hoće da bude šef. I kad ga je novinar pitao u NIN-u – pa, odakle vam ta ideja da budete šef partije, a on je odgovorio – ja odmalena osećam tu ambiciju. Pazite, to je potpuno nešto novo, u tome je velika razlika sa društvom kome sam ja pripadao. Naše je društvo bilo seljačko, to je bilo društvo stagnacije, to se odražavalo i na gradsku psihologiju. Mali je broj ljudi bio nekih velikih ambicija, znate. Da vi nađete poslaničkog kandidata vi morate da imate u svakoj opštini kandidata inače ne možete da dignete listu. I onda recimo, ja se sećam Demokratska stranka koja važi za najmoralniju i najpošteniju, u Prilepu je našla nekog kandidata, pošto nikog drugog nije imala, to je bio neki otpušteni policijski pisar koji je imao nadimak Đubre. I sad, pazite, Đubre dobije 450 glasova ili tako nešto, postane poslanik naravno. I odbegao je siromah za vreme rata u Egipat kad je bilo povlačenje vojske, stigao je u Pariz, tamo je i umro, vrlo lep čovek i ovako bistar tip. Bio je policijski pisar, pa krao neku malu paru po pismima, pa ga otpustili i zato mu je bio taj nadimak.
Ovo što se desilo sa obaveštajnom službom dešava se sa vama, pošto naše novine ne obaveštavaju. Ili vode politiku, mali deo, ili prave pare. U Velikoj Britaniji ta žuta štampa služi za zabavu, skandali, seks, preljube, krađe, afere, ali to na građanina nema nikakvog uticaja kad on glasa. Kod nas žuta štampa ima politički uticaj. Situacija je, što bi rekli komunisti, složena, ali ona ne može da bude bolja. Mi smo jedan mali narod zabasao u mrak, izgubljen, naš svet ne može da očekuje da mu medija izgrađuje demokratiju kao što je nekad gradio socijalizam, mada to ne očekuje niko i ne treba da očekuje. Ali ipak treba da budete na strani lepih stvari, lepih žena, lepih ljudi, uspeha. I nekako naš svet je postao gorak. Vi kad razgovarate sa prosečnim čovekom na ulici, recimo taksi šoferom, pa ovde nema nikoga poštenog, sve sam lopov, mafijaš, pljačkaš. I kad sam ja jednog taksi šofera pitao – dobro, sem vas i mene nema nikog poštenog. Ne, kaže, i ja sam lopov, tako da sam ostao samo ja. Dakle, mi smo izgubljeni, mi smo kao deca, politički smo mi mnogo slab elemenat i zato nam ide ovako kao što nam ide. I zato je Milošević i držao vlast, ne zbog toga što je on pametan, ali je najpametniji u Hagu. On tako dobro izgleda u Hagu da ga je trebalo odavno zatvoriti da se pokažu njegove sposobnosti, vi to pre toga niste mogli da primetite.
Dva velika pomoćnika Slobodanu Miloševiću su Amerikanci i Karla del Ponte. Del Ponte sa svojom nesposobnošću kao javnog tužioca, a onda ti Amerikanci sa tim zahtevima koji su detinjski, oni traže da se neko nekom izvini. Pa, lista njihovih izvinjenja je mnogo duža od naše. Ja smatram da je vrlo pozitivno što je ova naša spoljna politika aktivna, bez obzira što možda nije određena, nije jasna. Ljudi kao što su Čović, Svilanović, Mićunović, Ljajić, to je pravi posao i to je uspešno, sad da li će to dati neke opipljive rezultate, ja mislim da. Mićunović se vratio iz Zagreba, nisam s njim razgovarao, razgovarao sam sa njegovim pomoćnicima koji su išli tamo, ali kažu da je to u Zagrebu bilo prosto neverovatno. Isto ono što se dogodilo našem pozorištu u Sloveniji ili ovom našem beogradskom pevaču u Zagrebu.
Šteta je što ste ubili Dražu Mihajlovića, jer da je on doživeo Ravnogorsku čitanku on bi bio prvi, pre mene da to osudi. Sada ljudi neuki, nepolitički, oni u stvari žele da imitiraju partizansku propagandu koja je bila na visokom nivou. Ovi su ljudi kao neke bake i deke, totalno nesposobni da uzmu ono što se kod Mhajlovića može braniti. Ja sam prvi spreman da branim nešto kod Draže Mihajlovića, kao što sam prvi spreman da osudim i da ne primim, to isto važi i za partizane. Mi treba da se udaljimo od prošlosti, naša prošlost je značajna po našim žrtvama, ali slušajte, nemamo mi šta više specijalno da se ponosimo. Mi smo napravili građanski rat kao nijedna zemlja u Evropi, mi smo se isklali daleko više nego što su nas klali Nemci i Italijani. Možda ustaše bi bili konkurenti u tom pogledu, broja. I moram da vam kažem to ne mislim sad, ja sam to mislio 1950. Godine 1950. imate prvi članak koji nisam pisao ja, u ‘Našoj reči’ protiv restauracije, da je restauracija nemoguća zbog izvršene socijalne revolucije i promene strukture stanovništva, a i da ne treba da je bude jer poredak od 1941. godine nije bio demokratski i ne može niko da izbriše diktaturu kralja Aleksandra i lični režim kneza Pavla. Prema tome, državni udar nije bio zbog toga da bude grob nego rob, nego je bio protiv vlade Cvetković – Maček, i to je bila glavna parola 27. marta. To, moram da kažem, ‘bolje grob nego rob’ ja nisam čuo, a vikao sam od 7 sati ujutru do 8 uveče, promukao sam.
Ja se uopšte plašim da je zemlja Srbija bez uverenja, zato Srbiji i smetaju ljudi recimo kao Đilas, mislim, on misli pa zbog svojih misli ide na robiju. Pa, to nije naš čovek, je li tako? E, sada kod predsednika Savezne Republike očevidno postoje duboka nacionalna, čak bih rekao nacionalistička uverenja, on je ličnost religiozna, i ja sebe smatram religioznim, ali smatram da religija to je moje lično, intimno, kad se molim Bogu da to niko ne gleda, a još manje snima. On u stvari nema pravu političku stranku, ja pravim jednu dosetku koju verovatno neće voleti moji prijatelji iz Demokratskog centra, ali mogu da je kažem javno, pošto se ja još uvek, iako imam dosije, ne plašim partijske policije – DSS je bio veći samo od Demokratskog centra. To je mala stranka i sad su tu ljudi nagrnuli koji su željni vlasti, svi hoće da budu šefovi. Da li vi možete neke stranke da zamislite bez šefova? Zamislite da jedan šef partije umre, ta partija mora odmah da se raspadne, zašto – pa, nema ništa od nje. Tako da ja lično mislim da bi on najviše voleo, iako ljudi njega posmatraju kao isto tako žednim za vlašću, ja lično mislim da on nije, da je on čovek koji bi to verovatno rado sve napustio, iako ne napušta.
Le Penova, da kažem, pobeda nije pobeda, to je isto naduvano, to je velika krivica medija. Narod Francuske, Francuzi su bili uvređeni i što bi rekao naš predsednik u svom dostojanstvu republikanskom i demokratskom, ali u stvarnosti ovi levi magarci su se podelili. Da nije bilo Ševenmana, koji je inače jedan ozbiljan čovek i bandoglav, znate on je već napuštao Miteranovu vladu zbog rata u Iraku – mora da je Srbin poreklom, stalno se ne slaže – a da on nije bio kandidat i da nisu bili recimo trockisti, Žospen bi imao 10% više, on bi bio broj 1. Tako da se naši desničari zavaravaju da će oni napraviti neki prodor s obzirom na kretanje desnice u Evropi.
Znate, u Evropi desnica to je nacizam, fašizam, ne možete vi od toga pobeći, za nas je desnica stari poredak, jer ti kraljevi, kneževi nisu bili neki tirani, ali su bili sa jakom antidemokratskom svešću. Najopasniji je bio kralj Aleksandar, najprimitivniji je bio crnogorski Nikola, on je zatvarao decu sa 16 godina u podrume i okivao ih u lance, to sam pročitao u Pobjedi. Naravno, najbolji je knez Miloš Obrenović, on je u tom pogledu naš otac represije, tako da ja sam vrlo osetljiv. Ja pripadam jednom gledištu koje je potpuno antifašističko i antinacističko, kao što je antikomunističko. Ja sam u politički život ušao kao gimnazist, u doba Španskog građanskog rata. Ja sam bio tada kao i svi ljudi progresivni, bez obzira da li su bili komunisti ili ne, protiv Franka, protiv državnog udara od strane armije.
Meni armija stoji od 1936. godine na glavi, ja se sa njom gonim koliko mogu, ona je jača od mene naravno, ali ja mogu uvek da joj se nasmejem u brk, pošto armija naša nema čime da se pohvali posle 1945. godine. Bilo bi dobro da bude negde u nekome ćošku, skoro nevidljiva. U Evropi će se uopšte armije svesti ni na šta takoreći, tako da mi treba da se pripremamo duhovno, a i da naši ljudi ne brbljaju kad ih pitaju u koga imaju poverenja, imate u vojsku – šta znate vi o vojsci?
Ja nemam jasnu sliku o paklu, a mislim da čak ni vladike naše to ne znaju kako izgleda, ali to što je bilo Sarajevo to je bio pakao. I sad mi diskutujemo da li treba zaštiti jednoga generala koga je naša ta slavna vojska u koju imamo puno poverenja, takvog jednog čoveka štiti i čuva ga već više godina. I onda se pitate – a zašto nas ne trpe u inostranstvu, zašto nas satanizuju. Pazite, ovo što večeras mi drhtimo nad tom pojavom desnice, nad tim pojavama koje su razarajuće politički i moralno, a naša publika sluša neku budalu iz provincije koja nam preti da će biti predsednik republike iz inata. Molim vas, mi smo jedina zemlja u Istočnoj Evropi koja ima političku stranku koju je formirao jedan profesionalni ubica i pljačkaš, to smo samo mi uradili. I šta vi očekujete? Kako vi očekujete kad nam neka budalčina senator kaže da se mi izvinimo. On verovatno prvo pojma nema o celini problema, ali ima ovaj problem koji sam ja naveo, takvi ljudi treba da se izvinu, razumete, ljudi koji su po Bosni išli – opljačkaju, ubiju pa onda naprave krst nožem na grudima, pravoslavci.
Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Desimir Tošić, a nastavljamo priču o desnici. Od prošlog puta vam još dugujemo komentar gospođe Svetlane Slapšak, komentar se zove ‘Posrbljavanje Francuske’, malo kasnimo, ali eto, priča o desnici kod nas nikada ne zastareva.
Svetlana Slapšak: Jedan politički klovn Širak uspeo je da uz pomoć većine udari u nižu pozadinu glupljega klovna Le Pena. Možda nikada ranije u modernoj istoriji Evrope nije jasnije pokazano koliko je glasanje efermena stvar koja ima samo tehničko značenje. Biramo neku ekipu većinom glasova da bi se ona bavila manjinama i pojedincem, jer to je jedini sadržaj demokratije. Očekivati više od demokratije je neodgovorno, parlamentarne naravno.
Glasanje za boljeg klovna nije prošlo bez zabave. Prodaja štipaljki i gumenih rukavica sa kojima su nevoljni birači Širaka paradirali pokazujući zorno svoj stav naglo je porasla, trebaće im i u budućnosti. Garnitura uspešnijeg klovna do nosa je u finansijskim aferama, zloupotrebi položaja, stvari se vuku već skoro deceniju, a sluzavi trag u javnosti podrazumeva i nebrojeno mnogo puta hvatanje u laži. Doduše, sam Širak nije osuđivan za fizički napad na poslanicu druge partije, kako je to slučaj sa Le Penom. Hvatate neke paralele, mnoge sem jedne. Širak se kune u republiku, jednakost i slobodu. Ostanimo pri republici. U društvu u kojem je notorna stvar da poslanik koji je učestvovao u ratnom ubijanju i pljačkanju srećno nastavlja parlamentarnu karijeru, u društvu u kojem premijeri i mnogi drugi na najvišim mestima očijukaju sa kraljevskom porodicom i crkvom, u društvu u kojem afere i ubistva nisu ni načeti skoro dve godine posle promene vlasti, republikanstvo je možda jedina tačka potpunoga neparalelizma, nerazumevanja šta se to u Francuskoj događa. Sve drugo se može smestiti u oblike koji su poznati, naši, republikanstvo je savršeno neprozirno.
Republikanstvo nije neka francuska specifičnost, republikanstvo je kada holandska vlada kolektivno odstupi, jer je nekakav institut za rat utvrdio odgovornost za pokolj u Srebrenici za vreme te vlade. Hoće li se suditi samim holandskim zapovednicima? Možda u Hagu, uopšte nije isključeno. Odlično proširenje teme sa srpskog ministra pravde koji svaki put kada se pomene Hag zahteva hapšenje većeg broja Albanaca i Hrvata, eto mu sada i Holanđana. Dalje izvlačenja paralela sa Srbijom gde se niko ne kaje bilo bi mučno. No, ponašanje holandske vlade neposredno pred izbore lep je primer republikanskog mentaliteta. Možda će im ovaj čin obezbediti nešto dodatnih simpatija birača, ako je pretpostavka da birači reaguju na etičke činove. No, ključno je to da je odgovornost vlasti nešto potpuno drugačija od lične odgovornosti, te da prema tome odgovornost vojske, koja je pod neposrednom komandom vlade, prelazi na vladu. Umesto da se čeka da ruka pravde po mnogim krivinama stigne vojsku, čeka se prsima na onoj tački na kojoj pravda prvo udara. O izbegavanju pravde vlada ne sme ni da misli, jer bi time dala namig građanima da se isto tako ponašaju. Naravno da u svakodnevici neki građani rade upravo to, ali vlada, zaboga, ne sme. Kada jednostavno pravilo: ne sme – dođe do neke glave možemo reći da je rođeno republikanstvo. Republika Srbija je, rečeno slikama, još uverena da do toga porođaja može doći bezgrešnim začećem.
Republikanstvo ne znači potpunu zaštitu od postupka koji ćemo, opet služeći se slikama, nazvati posrbljavanjem. U Holandiji je upravo ubijen Pim Fortojn, desničarski lider koji je zahtevao zaustavljanje useljavanja muslimana. Događaji u Francuskoj očito su pomogli rastu emocija. Može se desiti da istraga potroši mnogo vremena na traženju ubice ili čak da ga nikada ne nađe. Razlozi za to nenalaženje izvesno će biti sasvim drugačiji od nenalaženja vinovnika ubistva Slavka Ćuruvije ili nestanka Ivana Stambolića. U Holandiji će istragu, naime, raditi možda nespretna i glupava, ali izvesno policija koju bez slepih tačaka kontroliše parlament.
Republikanstvo je između ostalog i način mišljenja. Kada se u Belgiji otkrije lanac pedofilije zaključak građanina republikanca ne može nikako biti da su Srbi manje skloni pedofiliji od Belgijanaca, već da su u Belgiji za razliku od Srbije pedofile otkrili. Vratimo se Širakovome republikanstvu. On nije imao posebno težak posao da ističe republikanstvo, jer se to jedino od njega i zahtevalo na izborima koji su za njega ponižavajući. No, poniženje kandidata je ključni znak demokratije, uopšte nije važno kakav je kandidat ako garantuje minimum, da nije fašista, koji po definiciji ugrožava demokratiju. Već uveliko posrbljeni Le Pen mogao je svoj porast komentarisati tipičnom izjavom savremene nam beogradske TV debate – krivi su sovjetski metodi iz prošlosti. Iz situacije posrbljavanja zamislimo izbore na kojima bi birači mogli da razmisle da li uistinu hoće Vojislava Šešelja ili Velimira Ilića koji uporno istražuje nacionalno poreklo kolega političara, ili bi ipak želeli garanciju građanskih vrednosti, odnosno republikanstva. Ko je srpski političar koji bi mogao nositi minimalni teret zaštite tih osnovnih vrednosti? Posrbljavanje je globalno uspešniji proces od postajanja republikancem. Za bilo koga ko traži veći izazov republikanstvo je jedini izbor u toj dilemi. Čime da to postigne? Na početku sam tvrdila da je desnica gluplja, to se u svim primerima koje sam navela najbolje vidi na kulturi. Nijedna od evropskih, pa ni ostalih desnica nije proizvela zanimljivu kulturu sem u opoziciji. Izbor između služenja Bogu i kralju i republikanstva mogao bi, dakle, biti vrlo kreativan.
Svetlana Lukić: 2. maja u Sarajevu umro je pesnik Izet Sarajlić. Iako pozivan godinama on je odbio predlog svojih prijatelja da napusti Sarajevo za vreme opsade i ostao je u Sarajevu svih godina rata. U subotu su u Centru za kulturnu dekontaminaciju u njegovu čast govorili između ostalih Radomir Konstantinović, Filip David, a vi ćete u narednih 6-7 minuta slušati gospođu Mirjanu Miočinović, Hatidžu Dizdarević i samog Izeta Sarajlića.
Izet Sarajlić: Volio bih recimo otići još jednom u životu u onu kafanu na Jekovac pa pogledati, baciti pogled na ovaj grad i surovi velegradić, kako sam ga zvao, u dolini. Mislim da nam ni svijet nije išao na ruku, ja se ne mogu oteti utisku da međunarodna zajednica čak pomalo više podržava četničku nego ovu drugu, možda zato što je ova druga više partizanska strana. Meni ne ide u glavu recimo da Klajn, neka on govori da Bosna nema istorije, baš me briga, ja znam da je ima, ali mene čudi da on nije u stanju, recimo kad ne može da uhapsi Radovana Karadžića, da nije u stanju da barem sruši spomenik Radovanovom idejnom ocu, Draži Mihajloviću u Brčkom. Eto, nekih dana pa se sad prave svi Toše, kao nisu znali, nastupa na turniru fudbalski klub ‘Mladi četnici’. To je moja muka u ovim godinama što još 5-6 godina posle Dejtona koji nam je Holbruk namjestio, što ne vidim ja onu Bosnu o kojoj sam izgubivši Jugoslaviju sanjao 1992. godine.
“Zbog zlata njene poezije, zbog našeg starog prijateljstva, tražim pomilovanje za obmanutu rabu Božiju Desanku koja je do kraja ostala da sedi u prvom redu i da aplaudira ubicama.”
Izet Sarajlić: Ne mogu ja nikada, niti ću priznati da je Krleža inostrani pisac, da Blaže Koneski ne pripada mom svijetu literature, da Edvard Kocbek, s kojim sam popio ne jedno vino, da nije moj domaći pisac, on je moj domaći pisac. Moje more. Može HDZ stavljati most u Čapljini i dati mu ime Franje Tuđmana, ja ako ikad prođem tim mostom ja ću ga kao moj Alija Behmen, mog predsjednik, ja ću ga u sebi nazvati most maršala Tita.
Mirjana Miočinović: Naučio me Izet i tome da pravim razliku između onih koji su na načelima dobra napravili jednu ideologiju koja se pokazala smrtonosnom i od nje lagodno živeli, i onih koji tu dobrotu nose u sebi nekim čudom rođenja i kojima treba oprostiti sve iluzije, pa i tu da se, kako bi rekao Adam Zagajevski, ispod kore realnog socijalizma skriva drugačiji, topao, dobar i prijateljski socijalizam poreklom iz sovjetskih romana za omladinu.
Izet je pre 10 godina mogao reći za sebe da je srećan čovek. Verovao je u ljudsku solidarnost, u napredak, mislio je da u čovekovoj istoriji najgore prošlo, jer prava dobrota je bez skepse, bez odstupnice. Čovek obdaren njome jeste biće bez zaštite. I ako sada zapitam sebe otkud tolika Izetova nežnost prema meni, koja dolazim iz grada i potičem iz naroda koji su mu naneli toliko patnje, koji su mu, što je najgore, slomili srce, onda to mogu najlakše da protumačim njegovom upornom željom da veruje kako je sve ovo što se zbilo samo slučajni eksces, mora iz koje ćemo se svi probuditi s radošću i kajanjem, da ćemo mu reći – oprosti, Izete, a on će nam reći – sve vam je oprošteno, ili će reći nešto manje patetično, nešto šeretski, duhovito, slično odgovoru koji je dao jednom poznaniku kad ga je ovaj, videvši ga sa zavojem na glavi, pitao šta se dogodilo – to je zato da bi svi Srbi živeli u jednoj državi.
Izet Sarajlić: Ma, znam i ovu napamet, ali ne znam… ne znam jesam li siguran. Ako je ne nađem počeću je napamet.
Posljednji tango u Sarajevu
Devedeset četvrta, osmi mart.
Ljubavno Sarajevo se ne predaje.
Na stolu pozivnica za plesno
matine u ‘Slozi’.
Naravno, idemo!
Pantalone su mi prilično ofucane,
a ni tvoja suknja nije za Via Veneto.
Ali mi nismo u Rimu,
mi smo u ratu.
Evo i Jovana Divjaka,
po čizmama mu se vidi
da je došao pravo s prve linije.
Dok te moli za ples
ti si malčice zbunjena.
Prvi put plesaćeš s jednim generalom.
General i ne zna kakvu ti je čast učinio,
a, bogami, i ti generalu.
Plesaće s najopjevanijom damom Sarajeva,
ali ovaj tango, on je samo naš!
Od iscrpljenosti malo nam se vrti u glavama.
Mila, prođe i naš život veličanstveni.
Plači, samo plači, nismo na Via Veneto,
a ovo je možda i naš poslednji ples.
U ime centralnog komiteta moga srca, strašno je ljepo među dragim sarajevskim izmučenim licima vidjeti i poneko beogradsko. Ja sam, kako bi Franjo Tuđman rekao na zahodu života. Strašno je za vas važno da budete u Sarajevu, vjerujte, ne optužujem nikog, nisam ni u prilici da optužujem. Ja ovdje čitavo vreme u Sarajevu govorim najgore rječi u našoj gramatici, to su Srbin, Hrvat i musliman, i radimo na tome da ponovo ako je moguće u nekom, kako su oni moji govorili antifašisti, u nekom boljem svjetu da ponovo budemo kao što smo bili.”
Emisija Peščanik, 15.05.2002.
Peščanik.net, 15.05.2002.