Одбијени су предлози пуномоћника оштећене породице Ћинђић, адвоката Срђе Поповићa, који су поднети на главном претресу и у писменом поднеску од 14.2.2007. године, а који се односе на једну исту околност, провере одбране првооптуженог Улемека у њеном делу у коме се на страни првооптуженог оспорава постојање субјективног елемента, забрањене намере (као мотивишуће представе циља) за извршења дела које му се ставља на терет.

Суд стоји на становишту да су мотиви за извршење кривичних дела која се оптужницом оптуженима стављају на терет, утврђивани током целог трајања кривичног поступка на страни оптужених, да су разјашњени, о чему је дато образложење у овој пресуди. Што се тиче разлога за извођење ових доказа, суд остаје при образложењу које је дао на главном претресу, то се посебно односи на изнете предлоге пуномоћника оштећене, како је то изнео да се суд није бавио откривањем и утврђивањем политичке позадине и откривања организатора и инспиратора убиства премијера Владе Републике Србије, Др Зорана Ћинђића. Такође, у изнетом предлогу пуномоћник оштећене је изнео и предлог да се у својству сведока саслушају генерал полиције Горан Радосављевић звани «Гури», министар полиције Драган Јочић, председник Владе Републике Србије Др Војислав Коштуница, директор БИЕ Раде Булатовић, директор Јавног сервиса РТС-а Александар Тијанић, Дејан Михајлов, Борислав Микелић и Градимир Налић, и министар правде Зоран Стојковић.

Приликом изношења предлога за допуну доказног поступка, пуномоћник оштећене приложио је суду и предлог за проширење оптужнице КТ.С.бр. 2103 од 21.8.2003. године против оптуженог Милорада Улемека и оптуженог Звездана Јовановића, који је поднео Специјалном тужиоцу у Београду, јула месеца 2005. године, због кривичног дела оружане побуне из члана 124 став 2 Основног кривичног закона, кажњиво по члану 139 став 1 ОКЗ-а због протеста Јединице за специјалне операције који се десио у новембру месецу 2001. године.

Том приликом изнео је став да побуна Јединице за специјалне операције, новембра месеца 2001. године представља само један део из плана криминално завереничке групе, створене ради противуставног деловања и удруживања ради непријатељске делатности. Из изнетог става пуномоћника оштећене, као и приложеног предлога за проширење оптужнице, изнео је став да је протест Јединице за специјалне операције из новембра месеца 2001. године оружана побуна и први тест криминалне групе за власт и Владу Србије, стварање услова за осећање несигурности грађана, са политичком позадином, а све у циљу коначног освајања власти.

Веће налази да је кривични поступак покренут по оптужници Специјалног тужиоца против оптужених за тачно одређена кривична дела. Суд је у свом поступању везан оптужницом Специјалног тужиоца, диспозитив оптужнице садржи одређени чињенично-правни опис дела из којег произилазе законска обележја кривичног дела. Из диспозитива ове оптужнице нема чињеничног описа из којег би произилазила законска обележја кривичног дела оружане побуне, а оптужницом КТ.С. 2103, по којој је покренут овај поступак, оптуженима се ставља на терет предузимање криминалних радњи у временском периоду крај 2002. до краја марта 2003. године. Пошто је кривични поступак строго формалан, веће сматра да је суд везан диспозитивом оптужнице и да није овлашћен и да оптуженима не може стављати на терет више од онога што им је стављено на терет оптужницом надлежног тужиоца, у конкретном случају, Специјалног тужиоца. Такође суд сматра да је дужан да истражује мотиве о чему је дао разлоге а што се тиче инспиратора и организатора, стоји на становишту да се поступак води против тачно одређених лица која су обухваћена оптужницом, а предлог пуномоћника за проширење оптужнице је легитиман, поднет је надлежном органу, Специјалном тужиоцу од кога зависи да ли ће и која ће лица подвргнути кривичном гоњењу на основу поднетог предлога поштујући Законом прописану процедуру.

Што се тиче предлога за саслушање у својству сведока горе наведених лица, на околност како је то изнео пуномоћник оштећене ради утврђивања евентуалног мотива и омогућавања политичког деловања и стварање амбијента за деловање криминалне групе – завере, чији су припадници оптужени оптужницом КТ.С. 2/03, имајући у виду да се пуномоћник позвао на разне интервјуе које су ова лица дала пре или након извршеног кривичног дела, веће сматра да ове предлоге треба одбити као неосноване. Ово из разлога што је веће дужно да поступа по оптужници као строго формално правном акту, да утврђује кривично-правни аспект једног догађаја и да утврђује околности под којима је до тог догађаја дошло, а из предлога се не види да пуномоћник ове сведоке предлаже у циљу разјашњења чињеница наведених у оптужници. Саслушањем у својству сведока лица која су давала различите изјаве у медијима, а који се не изјашњавају о конкретним наводима оптужнице, не могу бити од значаја за утврђивање чињеничног стања и утврђивање спорних чињеница. Изјаве појединаца са политичке сцене Србије дате медијима могу бити интересантне за историјска, социолошка и друга разматрања, писање мемоара, стварање архивске грађе, а изјаве политичара у медијима које немају везе са самим кривично-правним догађајем, не могу бити предмет оцене суда. Суд је обавезан да реши наводе оптужнице и да утврди истину о кривично-правном догађају, везан је чињеничним описом из оптужнице и ван тога се не може кретати. У осталом делу суд остаје у свему при разлозима који су изнети на главном претресу.

Суд је одбио предлоге пуномоћника оштећене да се саслушају у својству сведока министар полиције Драган Јочић, директор БИЕ Раде Булатовић, бивши начелник Ресора Јавне безбедности Мирослав Милошевић и Божовић Владимир генелни инспектор МУП-а Србије, а на околност предаје оптуженог У лемека и његовог привођења у просторије зграде МУП-а Србије.

Суд сматра да је овај предлог сувишан. На околност предаје оптуженог У лемека саслушани су сведоци који су се у тренутку његове предаје налазили испред његове куће. У том делу исцрпан је исказ сведока Владимира Илића, који је по позиву дежурног официра дошао испред куће оптуженог. Тада је контактирао начелника Жандармерије МУП-а Србије, генерала Горана Радосављевића, за којег сведок износи да му је наложио да оптуженог Улемека приведе у зграду МУП-а Републике Србије, што је и учинио. Остале околности у вези овог догађаја могу бити евентуално предмет неког другог поступка.

Одбијен је предлог пуномоћника оштећених, адвоката Срђе Поповића да се у доказе уврсти а затим и изведе као доказ читање транскрипта и преслишавање аудио записа пресретнутих разговора тада оптуженог Дејана Миленковића а сада сведока сарадника и његовог тадашњег браниоца, адвоката Биљане Кајганић из маја месеца 2004. године а који се помињу у тексту новинара Милоша Васића изнетог у Недељнику «Време» број 714 од 9. септембра 2004. године, текст под насловом «Сарадници, адвокати и стари другари».

Веће је прибавило све наредбе које су донете од стране истражних судија Окружног суда у Београду у овом предмету. Наредбе су донете на основу члана 232 и у вези члана 233 ЗКП-а. Увидом у донете наредбе утврђено је да се наредба под бројем Кри.бр. 219/04 односи на тада оптуженог Дејана Миленковића. Наредба је имала формалне недостатке, а основни је, што се није могао утврдити датум доношења наредбе, јер није ни наведен датум доношења. Ради се о битном недостатку, јер је наредба за прислушкивање формалан и Законом одређен акт којим је одређено шта све треба да садржи да би се по њој могло поступати. Како је датум доношења веома важан и битан, јер се на основу тога ценипочетак и дужина трајања рока у којем се може вршити прислушкивање против одређеног лица. Како је утврђен тај недостатак и како се не може утврдити не само почетак него и дужина трајања рока, па самим тим и законитост спровођења наредбе, а имајући у виду и период који се у листу «Време» спомиње, када је сачињен спорни транскрипт пресретнутих разговора, веће налази да нису испуњени формални услови да се овај матеРИЈал уврсти у доказе и да се у том случају имају применити одредбе члана 233 став 4 и 5 ЗКП-а. У осталом делу суд остаје при образложењу и исцрпним разлозима које је дао на главном претресу.

Одбијен је предлог пуномоћника оштећеног, да се у допуну доказног поступка у својству сведока саслуша Боро Бањац, у време извршеља кривичног дела начелник УБПОК -а, а на околност да су пресретнути разговори између тада оптуженог Дејана Миленковића и његовог тадашњег браниоца, адв. Биљане Кајганић, наређени, снимњени, у складу са ЗКП-ом, достављени Окружном суду и Специјалном тужиоцу, као и на околност да ли је транскрипте тих разговора предложени сведок послао председнику Владе Војиславу Коштуници, министру Правде Зорану Стојковићу, начелнику Ресора Јавне безбедности генералу Мирославу Милошевићу.

Суд сматра да исказ сведока на ове околности није битан и не доприноси разјашњењу чињеница које су везане за ову оптужницу. Веће сматра да уколико постоје овакве индиције, које су јавно предложене, за које се сазнало пре него што су изнете пред овим већем постојала је могућност да се поднесу захтеви за проверу надлежним органима. Ово су све околности које су настале након извршеног кривичног дела у дужем временском периоду.

Nata Mesarović, 09.11.2007.

Peščanik.net, 14.11.2007.

TEMA – ATENTAT