Kad god sednem sa predsednikom Miloševićem ja puno od njega naučim… Predsednika više nema, ali njegova porodica i dalje je izazov za etiku, pravo, pa čak i za trgovinu: snaha pokojnikova oklevetala je sugrađanku (da je potonja, budući zdravstvena radnica pribavila lažno lekarsko uverenje za sina, a sin je pa tužio klevetničinog muža Marka); oklevetana je tražila pola miliona dinara, sud je rekao „dosta vam je trista hiljada“, klevetnica pak ne dade ni tih trista te ti njena imovina dopade doboša: tri umetničke slike, nameštaj, televizor zvani plazma, klima uređaj…
Popisana dobra bi prema zvaničnoj proceni trebalo da pokriju polovinu duga, međutim se ni na jednu jedinu stvar nije niko polakomio, dve dražbe prošle su bez ijednog kupca!
Možda propala licitacija nema nikakve veze sa tim ko je svekrva Milice klevetnice i šta je bio njen pokojni svekar, možda meštani iz tankoćutnosti naspram sugrađanke ne žele da njene stvari jeftino kupe i da ju takoreći obeskuće, možda je u pitanju puko praznoverje (ne gradi sreću na ruševinama tuđe i sl.), šta god bilo da bilo to se oklevetanoj smučilo pa je rekla „dajte te stvari meni“!
Zaista, ako su oklevetanoj kao uteha dodeljene pare, a njih nema pa nema, bol može da ublaži i pokućstvo klevetnice: nekoga bi nameštaj i plazma neprijatno i trajno podsećali na nemio događaj (što sa novcem zbog njegove blagoslovene bezličnosti nikad nije slučaj), ali nekoga bi baš to držalo u stanju prijatne razjarenosti, sedneš na fotelju koju ti je dodelio sud i pomisliš: „Samo ti laj, kleveći, laži, i misli da ti ne može niko ništa, kao što nije mogao a ne može ni sada tvojoj svekrvici…“
Ali i kad bi došlo do humanog preseljenja svih stvari u kuću oklevetane, bila bi poravnata polovina klevete, šta sad, sin oklevetane kaže da će njegova mati i njen advokat tražiti nov popis stvari među kojima je i „audi 3“.
Ne znam koje je godište auto, koliko je prešao, da li ima ugrađen plin, je li havarisan itd., ali verovatno vredi više od sto pedeset hiljada dinara. Ne znam ni je li klevetnica u našoj zemlji ili je na svetoj ruskoj zemlji (zamišljam predsednika Tadića kako drži vakelu Medvedevu dok simultani prevodilac premire od straha:
„Primio sam vas pre svega zato da sklopimo ugovor ekstradiciji, da nam u roku od 72 sata vratite Miloševićevu udovicu, a ne da je dvorite kao Bosna i Hercegovina Glavaša! Mi doduše nismo dali državljanstvo nikome koga vaša država vija, pa bi ugovor u prvo vreme išao samo nama na ruku, ali puno naših glasača to jest građana je, znate, ogorčeno zbog osionog pokroviteljstva vaše zemlje naspram begunaca od našeg pravosuđa…“), ali ako bi oklevetanoj pripao i audi, morala bi sad ona da doplati, da sa protivnicom produbi robnonovčane odnose, pa šta, Struja bi razliku avionom odneo u Moskvu i svima lepo, sve je lepo što se lepo svrši.
&
Koliko je prošlo od slučaja Tadić?
Zbog pijenja šampanjca gde mu mesto nije (penušavcu, ne predsedniku, bez koga bi VIP loža zaplakala kao one ikone u mislim Kragujevcu) predsednik se sam bio preporučio organima gonjenja i sam je sugerisao da kazna bude novčana premda bi višemesečna zabrana dolaska na stadione i u sportske hale po moemu delovala kudikamo više vaspitno, uglavnom, kad se na predsednika Crvene Zvezde gospodina Lukića okomio tužilac zbog zovimo ga kontroverznog duksa, prozvani se smesta priljubio uz predsednika Tadića!
Za one koji su gledajući naizmenično „Farmu“ i „Velikog brata“ propustili aferu DUKS, evo o čemu se radi. Predsednik Crvene zvezde nosio je u Novom Pazaru majicu u čijem središtu je odštampan početak delijske budnice…
Naš najtrofejniji fudbalski klub prihvatio je Galilejevo učenje i štampao heliocentrični duks, posred kruga je časni lik delije u crnoj trenerci sa podignutom kapuljačom i crveno-belim barjakom u ruci, jedna mu je noga u obruču, drugom je zakoračio izvan poručivši: mogu da preskočim ogradu, mogu da uđem u prostorije kluba da i upravi za dobro „Zvezde“ pripretim… Oko zor-delije su na crvenoj podlozi bela slova: DOK SE ZEMLJA OKO SUNCA KREĆE…
According to tužilac, pesma se nastavlja u „Zvezdini se huligani umiriti neće. Zveče štangle, palice i lanci, evo idu Zvezdini ludaci!“, dok u Lukića verziji dominiraju barjaktari, takoreći zastavnici prve klase: „Dok se zemlja oko sunca kreće (bi li u ovom slučaju nebeska tela trebalo pisati velikim početnim slovima?) / Zvezdini se barjaktari umiriti neće / Duva tajfun, duva tajfun (podsvesna želja za međunarodnim uspehom?), košava sve nosi / Svakom vetru, svakom vetru barjak naš prkosi.“
Moguće je da su delije zvaničnu verziju osvežile i umetnički je unapredile, kako i ne bi kad ih po najnovijem Lukićevom popisu ima četiri miliona, što bi tužilac morao imati u vidu, jer bi samo krečenje fasada sa grafitom „Pravda za Lukića“ koštalo đavo i po, međutim se predsednik ne oslanja toliko na podršku miliona koliko na sličnost onoga što ga je snašlo sa predmetom predsednika Republike: „Mogu samo da kažem da sam srećan čovek. Čim tužilac ima vremena da se bavi duksom i šampanjcem, verujem da je pohapsio sve kriminalce, narko-dilere i ubice, što mu je inače osnovni posao. Ako smo ja koji sam nosio duks i oni koji su pili šampanjac najveći problem u zemlji – eto prilike Radovanoviću da se proslavi. (…) Ako je to pozivanje na nasilje, ja ću drage volje kao i državni funkcioneri u slučaju šampanjac platiti prekršajnu kaznu i zadovoljiti strogog tužioca.“
Svaki sudija za prekršaje će odsad morati da se suoči sa ovakvom odbranom: „Ako smo predsednik Tadić, predsednik Lukić i ja najveći prestupnici, kažite koliko sam dužan, da platim pa da idem!“
Prođeš kolima na crveno, otmeš tašnu narodnoj poslanici ili sred podneva u Kursulinoj ulici istrgneš mladoj građanki mobilni iz ruku (a to moja ćerka), ako te kojim slučajem i uhvate ne strepiš ni od oduzimanja dozvole ni od zatvorske kazne: znaš presedan, imaš spreman novac za globu i smeješ se svakome u brk.
Peščanik.net, 02.11.2009.
