Ministar kulture i kulturnog nasleđa apeluje na poljske institucije kulture da otkažu sve kulturne manifestacije planirane za skoriji period.
Apel ministra kulture i kulturnog nasleđa

Sporovi više nisu važni, svađe nisu važne, treba se moliti.
Stefan Nješolovski na TVN

To je druga po veličini nesreća nakon Katinja.
Leh Valensa na TVN 24

Jasna stvar, Rusi!
Prolaznik na ulici u Varšavi

 
Tražeći Bibliju Soft je stigao do mesta na kome je nekada bila biblioteka. Nije pronašao knjige. U biblioteci se nalazila samo literatura posvećena Burima, ratu i katastrofi koju je on izazvao. Šta se desilo sa ostalim knjigama? Zvanična verzija je: „pokupili su ih“. Da li su? Nakon nekog vremena vidimo Softa kako stoji pored velike peći u koju se ubacuju knjige i prerađuju u vekne, a onda dele gladnoj rulji. U pitanju su preživeli, društvo nakon nuklearne katastrofe ili tačnije ono što je od društva ostalo. To su ljudi preživeli u atomskom skloništu, Nojevoj barci koja je trebalo da ih odvede u bolji svet.

O-bi, o-ba. Kraj civilizacije Šulkina je izuzetno zanimljiv film. Čini se da je ovih dana postao i izuzetno aktuelan. Snimljen je 1984, a setio sam ga se sada, tokom dana žalosti povodom smrti državnih funkcionera, političara i predsednika Poljske. U pitanju je bez dvojbe izuzetno dramatičan događaj, ali je jednako zabrinjavajuća reakcija našeg društva na njega . Podseća me na pomenuti film.


1.

Da li je sve ovo o Burima?

Naravno.

A ostale knjige?

Naređeno nam je da ih sklonimo.

Otkazivanje svih kulturnih manifestacija u zemlji, ne samo onih sa zabavnim karakterom, nakon apela ministra, potvrđuje da kultura nije ništa drugo nego slatki dodatak, bonbon koji u ozbiljnim trenucima ne treba konzumirati. Ovakva sugestija vlasti u kriznoj situaciji – a zasigurno smo u takvoj – opasna je, jer može prouzrokovati učvršćivanje ovakvog stava o kulturi uopšte. Ozbiljnost situacije pomoći će da se on još lakše prihvati. Preporuke vlade su putokazi za pravac organizovanja društva. Naravno, tokom dana žalosti nije zabranjeno konzumirati kulturu „privatno“, kod kuće (kao da je u pitanju nešto čega bi trebalo da se stidimo). Apel ministra Bogdana Zdrojevskog oduzima kulturi ono što je za umetnost najvažnije, prisustvo u zajednici. To znači da joj se ne priznaje terapijski učinak, katarza koja je uvek u vezi sa grupnim proživljavanjem emocija. Značaj kulture sveden je na nivo onoga što mogu odabrati sam za sebe i prestaje da bude nešto što možemo da podelimo sa drugima. Situacija je paradoksalna: pri stalnim pozivima da se ujedinimo, istovremeno se ograničava upravo polje na kojem bi to jedinstvo moglo da se ostvari.


2.

Barko hvaljena i blagoslovena.

Ukoliko se kulturi oduzme karakter društvenosti, njen integrativni i terapeutski učinak, šta je to što umesto nje može da ispuni ove uloge? Naravno, religija. Sakralni diskurs i stalni pozivi na molitvu pojavili su se u govorima predstavnika vlasti odmah nakon katastrofe. Zatvaraju se pozorišta i koncertne sale, ali crkve su sve vreme otvorene. Naravno, to što su hramovi otvoreni nije problem, ali me brine činjenica da je religija, a ne kultura, postala oficijelni, legitimni kanal za izražavanje kolektivnih emocija i lečenje traume. Po ko zna koji put vera i crkva postaju važne odrednice u identitetu stanovnika Poljske. Važno je koje smo veroispovesti. Zvanični stav i odabir religije kao naše jedine utehe, te oduzimanje tog prava kulturi, problematizuju pitanje gde je u našem društvu mesto za one koji nisu vernici?


3.

Šta će nekome te gluposti?

To nisu gluposti! To su dragocene istine! I moraju ostati da bi nova pokolenja znala ko je sve ovo započeo. Ovu nuklearnu katastrofu! Da naši unuci zapamte pravu istinu o burskoj provokaciji!

Obratimo pažnju na izjave poljskih političara i priče o istorijskom pamćenju. Na neukusna poređenja avionske katastrofe sa žrtvama iz katinjske šume. Pojavljivala su se u izjavama različitih političara, od Leha Valense do Aleksandra Kvašnjevskog, u redakcijskim komentarima novina, u rasponu od Nezavisnih novina i Politike do Pžekroja, sa crnom naslovnom stranom sa natpisom: Katinj 1940 – Smolensk 2010. Na svim programima poljske televizije (od TVP1 do TVP Istorija), od 10. do 17. aprila, dakle tokom proglašenih dana žalosti, možemo pronaći 45 emisija (znači 6 dnevno) o događaju iz 1940. Naravno deo programa je bio planiran i pre avionske nesreće, ali povećanje broja emisija govori nam o tome kako je nesreća uticala na kolektivno pamćenje Poljaka. Povlačenje paralele između Katinja i Smolenska danas, osim što je neukusno, tužni je dokaz naše potrebe da se stalno identifikujemo sa pozicijom žrtve. I zaista, šta je zajedničko u padu aviona koji je prevozio poljske zvaničnike i streljanih oficira? Osim geografije, i to igrom slučaja – ništa. Traženje sličnosti ima za cilj da se doda još jedan dragulj u kruni trpljenja i žrtvi u istoriji poljskog naroda. Biramo poziciju oštećenih, umesto da shvatimo da je u pitanju slučajnost. Razlog zašto se ovako ponašamo je potreba da se pronađe novi neprijatelj, krivac za naše patnje. U ovom slučaju nije ga teško pronaći.


4.

Imperijalističke zavere Bura… Prava slika burske demokratije…

Lako je videti ko su Buri u pomenutom filmu. Naravno, Rusi. To se čuje u šetnji po varšavskim ulicama, po prodavnicama, na trgovima i u gradskom prevozu. Jasna stvar, Rusi!, Rusi su nam ubili predsednika, biće rata, Sovjeti opet po svome, samo su neke od rečenica koje sam čuo. Ruske vlasti su bile na nivou situacije i to zaslužuje poštovanje. Ipak ovo nije smetalo poslaniku Arturu Gurskom da u intervjuu za Naš Dnevnik izjavi: „Rusija je odgovorna za nesreću, za novi Katinj“ i „Na Moskvi je i moralna odgovornost“. Ovakvi glasovi, pa čak iako su samo periferna pojava, govore nam dve stvari: potvrđuju da u našem društvu postoji ukorenjen negativni odnos prema Rusima, a možda ponajviše o tome koliko smo nesposobni da bilo koju složenu situaciju shvatimo na pravi način. Mnogo je lakše prihvatiti poziciju žrtve. Za sve loše što nam se dešava, krivi su Buri.

 
Vojtek Zralek-Kosakovski, Krytyka Polityczna, 14.04.2010.

Izbor i prevod sa poljskog: Goran Injac

Peščanik.net, 15.04.2010.

Povezani tekstovi:


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Krytyka Polityczna