Kabinet doktora Koštunice IV

Scenario za film

Prikazani ovako hronološki, sa naglim skraćenjima, uz brzo smenjivanje karakterističnih sekvenci, svi ovi događaji koji obuhvataju raspon od Miloševićevog pada do atentata na Đinđića (oktobar 2000 – početak marta 2003), dakle tokom nešto više od dve godine, kao da su preuzeti iz nekog sinopsisa za politički triler ili, još pre, scenarija za neki kriminalni film.

Kao u klasičnim gangsterskim filmovima, neka mala, zadimljena prostorija bila bi idealno mesto za okupljanje ljudi iz Kabineta, koji bi, razdrljeni i raskopčanih košulja, sedeli za stolom i kovali mračne planove. Stvarnost i očekivana predstava o njoj se ponekad poklapaju. Gostujući na B92 (jun 2002), general Pavković ovako opisuje atmosferu u Kabinetu uoči planiranog upada u Biro za komunikacije Vlade Srbije: “Došao sam i tamo zatekao generala Aca Tomića, koji je tada bio treći čovek u Upravi i koji je bez znanja načelnika Uprave, generala Đakovića, i mog znanja, bio u kabinetu predsednika. On je bio pod uticajem alkohola, vidno. Zatim, gospodin Nalić, savetnik, i gospođa Ljilja Nedeljković, načelnik kabineta, i sve troje su konzumirali alkohol. I, naravno, predsednik.“ Nekadašnjoj deklasiranoj grupi lumpen-intelektualaca, koja se ironičnom igrom sudbine uspela do najviših državnih položaja aparata, alkohol je najpouzdaniji savetnik u njihovim mračnim, zavereničkim aktivnostima (po mnogim svedočanstvima, krug oko Koštunice činili su ljudi hronično odani piću, vitezovi iz reda poklonika etil-alkohola u svim njegovim derivatima).^[1]

Kako su Koštuničini savetnici i dalje insistirali na upadu u Biro, general Pavković, zajedno sa Gradimirom Nalićem, odlazi potom do Uprave bezbednosti. Na pitanje glavnokomandujućeg generala Đakovića: “A šta će biti ako u Birou ne pronađemo ništa?”, jedan od ljudi generala Aca Tomića je odgovorio: “Nešto ćemo podmetnuti“.^[2]

Dani Sablje

Poznata je hronologija martovskih događaja: već sutradan posle atentata, dok Đinđić još nije ni sahranjen i dok traje trodnevna žalost, DSS izlazi u javnost sa skandalozno neumesnim saopštenjem „o potrebi formiranja koncentracione vlade“.

– 17. marta uhapšena je Svetlana Ražnatović zbog sumnje da je u bliskim vezama sa ubicama Zorana Đinđića; istog dana zabranjen je i list Identitet.

– 18. marta Zoran Živković je izabran za novog premijera Srbije. Takođe, tog dana uhapšen je Milan Sarajlić, zamenik republičkog javnog tužioca, osumnjičen za spregu sa organizovanim kriminalom i zabranjen je dnevnik Nacional.

– 25. marta policija hapsi neposrednog atentatora, pukovnika DB-a, Zvezdana Jovanovića.

– 27. marta u obračunu sa policijom ginu Dušan Spasojević i Mile Luković.

– 28. marta na Fruškoj gori nađeno je telo Ivana Stambolića kojeg su otela, ubila, bacila u kreč i zakopala četvorica pripadnika JSO.

– 2. aprila uhapšen je Dragoljub Milovanović, u bekstvu od pravosnažne kazne kao najodgovorniji za pogibiju šesnaestoro radnika Televizije Srbije (RTS), koga su pripadnici Zemunskog klana skrivali u okolini Bara, planirajući da ga reinstaliraju na čelo RTS-a po preuzimanju vlasti.

– 8. aprila uhapšeni su članovi Kabineta, šef vojne bezbednosti general Aco Tomić i Koštuničin savetnik za bezbednost Rade Bulatović.

S obzirom na hapšenje ove dvojice najbližih Koštuničinih saradnika, sve upućuje na to da bi prikupljeni dokazi neumitno uputili istražitelje dalje, ka samom Koštunici, koji je toga morao biti svestan. Kako nije imao drugog načina da istragu skrene u drugom pravcu, kao jedini izlaz video je to da sebe proglasi političkom žrtvom. U dnevniku Blic, u kojem je DSS proturao svoje paškvile i proglase, 11. aprila izlazi tekst “Hapse Koštunicu“, sa glavnom tezom kako je cilj Sablje zapravo hapšenje političkih neistomišljenika. To objašnjenje, da je tokom Sablje bio žrtva političkog progona, Koštunica će dosledno varirati godinama. O periodu vanrednog stanja u Srbiji izjašnjavaće se kao o “periodu staljinizma“.

Koliko je Koštunica u to vreme bio zabrinut nad svojom sudbinom svedoči i ono famozno otvoreno pismo Acu Tomiću, u kojem mu, budući da nema drugog načina da s njim stupi u kontakt, preporučuje da ćuti: “… jer se nas dvojica barem u ćutanju razumemo… Molim te da izdržiš, upravo zbog sebe samog.“

Kao jedna od centralnih ličnosti zavere, šef Vojne bezbednosti general Tomić nesumnjivo je znao sve detalje angažmana Kabineta i samog Koštunice u vreme ubistva predsednika Vlade Srbije.

Panika u redovima DSS-a

Na brifingu u petak, ubrzo nakon hapšenja dvojice najbližih Koštuničinih saradnika (Tomića i Bulatovića), Vladimir Popović, šef vladinog Biroa za informisanje, objavljuje da je istraga, po svim rezultatima, već stigla nadomak samog Koštunice. Dva dana kasnije, u nedelju, Koštunica saziva vanrednu sednicu Glavnog odbora DSS-a na kojoj je jedna jedina tačka dnevnog reda: Sablja. U dupke punoj sali, u koju se naguralo dvostruko više ljudi nego što ona može da primi, Koštunica odmah na početku izjavljuje kako su se “sastali mimo plana, ali po nužnosti“. Ta nužnost mimo plana, kodiranog naziva Sablja ( čija im je oštrica visila nad glavom), po Koštunici nije predstavljala ništa drugo do “ugroženost elementarnih ljudskih prava, demokratskih sloboda, ponovno vraćanje jednoumlja u Srbiju… uspostavljanje jednopartijskog sistema“. Praveći neobičan ekskurs u prošlost, on poredi tekuće događaje iz 2003. sa 1945-om, poručujući da se ta godina ne sme nikada više ponoviti (kao da je to uopšte mogućno i kao da kraj Drugog svetskog rata ima ikakve veze sa razlozima zbog kojih je otpočela Sablja), pominje pri tom “saradnike okupatora”, “informbirovce”, “kulake”, “suđenje šestorici osamdesetih godina“ (bunca). Optužuje DOS da se služi “Miloševićevim metodama rada“ i da su se rešili da “uguše i drugu konkurenciju, onu u političkom životu“. Koliko god standardno prazan i neinventivan bio taj govor, kroz njega ipak provejava očigledan strah, blizak panici: “… našim ljudima i simpatizerima, mojim nekadašnjim saradnicima, preti se hapšenjem i privođenjem. Neki su već uhapšeni“. Optužuje zatim Biro za komunikacije da u radu tog tela “ima elemenata krivičnog dela širenja lažnih vesti i kleveta i zloupotrebe vanrednog stanja“. Suočen sa sve izvesnijom mogućnošću hapšenja i dokazima koji se gomilaju protiv njega, Koštunica već tada vrlo dobro zna s koje strane mu preti najveća opasnost. Tu je opasnost, ne bez razloga, video upravo u jednom čoveku, koga će jedinog od svih apostrofirati poimence u svom govoru: “Srbiji preti mrak totalitarizma”, veli Koštunica, jer je “Vladimir Popović… istražitelj, tužilac, sudija, sve u isti mah. On jedini ima uvid u sve. Za njega ne važi vanredno stanje“.

Panika u DOS-u

Akcija Sablja izazvala je paniku ne samo kod Koštunice i njegovih ljudi nego i među pojedinim članovima DOS-a. U jeku Sablje, Velimir Ilić, lider Nove Srbije, u Skupštini prilazi poslaniku Liberala Ljubodragu Grbiću i prosleđuje poruku za ministra unutrašnjih poslova Mihajlovića, da bi mu se požalio kako strahuje za život svoj i svoje porodice. Kako je dalje objasnio, u njegovu kuću su krajem februara (dve nedelje pre atentata) stigla trojica Legijinih ljudi, sa pismom svog komandanta adresirano na Ilića (Legija je u to vreme slao pisma i ostalim stranačkim vođama, političarima, ambasadorima). Ton pisma je jasno ukazivao na to da Legija sprema nešto opasno pa se Ilić obratio Nebojši Čoviću, od koga dobija odgovor da ništa ne brine jer “on (Čović) drži pod kontrolom i Legiju i njegove”. Iz činjenice da je Ilić prijavio taj slučaj tek naknadno, kad je već izveden atentat na Đinđića i uvedeno vanredno stanje, proizlazi samo jedan mogućni zaključak: ni Iliću savest nije bila čista, nečega se plašio i želeo je stoga da se prikaže “kooperativnim“; drugim rečima, želeo je da se obezbedi.^[3] Kada je potom Mihajlović zatražio od Ilića pismenu izjavu o tome, Ilić je prvo odugovlačio, a zatim, pošto se u međuvremenu Sablja već ugasila, podneo bitno ublažen iskaz (što se kasnije pretvara u medijski rat između Čoviča, Ilića i Mihajlovića, ali bez jasnog epiloga). Zanimljivo je da to nije ni pominjano tokom sudskog postupka o ubistvu Zorana Đinđića.

(Dokumentacija koja je razmenjivana između ove trojice važnih državnih funkcionera, a koja pokazuje da su postojali određeni signali da će Legija izvršiti atentat i da tim povodom ništa nije učinjeno, već da je sve zataškano, objavljena je u knjizi Povlenske magle Dušana Mihajlovića.)

Takođe, nikada nije proverena prava priroda veza između potpredsednika Čovića i Legijine jedinice i samog Legije, ni po kojem je osnovu Čović uopšte mogao da tvrdi kako “drži pod kontrolom Legiju i njegove“.^[4] Utoliko pre što je Dejan Milenković, zaštićeni svedok na suđenju ubicama Zorana Đinđića, pod zakonskom obavezom da govori istinu (zajamčenu samim dobijanjem statusa povlašćenog svedoka-saradnika) optužio Nebojšu Čovića da je bio uključen u pripreme za ubistvo premijera!

Pučisti i RTS

Plan pučista je bio da se, po državnom udaru, Dragoljub Milanović ponovo vrati na mesto direktora RTS (na dan ubistva premijera, u zgradi RTS su se posle dužeg vremena pojavile i ostale uzdanice Miloševićevog novinarstva, očito po nekom ranijem planu po kojem je trebalo da preuzmu zgradu državne televizije). Sam Milanović dobio je zaštitu Zemunskog klana posredstvom Vojislava Šešelja, za koga je u istrazi tokom Sablje utvrđeno da je sa “Zemuncima” učestvovao u planiranju i dogovaranju otmica i da je naručivao ubistva. Milanović, koji je pred atentat bio svakodnevni gost Šilerove, bio je inače Šešeljev savetnik za štampu tokom njegove predsedničke kampanje. Ono što je naročito važno za rasvetljavanje političke pozadine Đinđićevog ubistva jeste činjenica da Milanovića, nakon hapšenja u Crnoj Gori (gde mu je skrovište obezbeđivao Zemunski klan pošto je Milanović tamo pobegao od izdržavanja desetogodišnje kazne zbog pogibije radnika RTS), vlasti uopšte nisu saslušale povodom tih njegovih vrlo tesnih veza sa Zemunskim klanom, nego su ga odmah poslale u Zabelu na izdržavanje kazne. Današnja, proširena istraga zacelo bi morala da se pozabavi i ulogom Milanovića u pripremi atentata na Đinđića.

Preuranjeni kraj Sablje

Sablja je pocepala šarenu nacionalnu ponjavu, ukrašenu ne folklornim motivima mirisnog cveća (bilja i kovilja) nego krvavim tragovima Službe i prljavim otiscima prstiju mafije, zapretivši da će je rasparati do poslednjeg šava, a na toj su ponjavi godinama pre toga sedeli i divanili o “najvažnijim nacionalnim pitanjima“ organizovani članovi Crkve, Vojske, SANU, meštri kriminalnog biznisa i čitave horde raspomamljenih nacionalističkih intelektualaca kojima je Srbija bila prva i poslednja reč kad ustanu ili odu na spavanje (kao alibi). O pravim razlozima iz kojih je Sablja ugašena svoje će, kako to biva, tek reći istoričari, a dotle ćemo morati da se zadovoljimo onim saznanjima koje već posedujemo. A po svim saznanjima, dva su važna faktora tu odigrala presudnu ulogu: faktor međunarodne zajednice, u liku ovdašnjih ambasadora i izaslanika – pre svega američkog ambasadora Montgomerija, koji je, nakon hapšenja Tomića i Nalića, potegao sve moguće veze pritiskajući i kod stranih kolega i među članovima DOS-a (zapadne vlade jedino je zanimalo da se Slobodan Milošević nađe u Hagu, sve ostalo spadalo je za njih u domen egzotičnog polukolonijalnog balkanizma, da ne kažemo varvarizma, o čijim se finesama nisu preterano brinuli). Drugi faktor je hronično nesposobna, potkupljiva i vezama sa Službom sputana opozicija, sada u stolicama Vlade. Na prste jedne ruke mogli su se izbrojati članovi Vlade i visoki činovnici koji su bezrezervno bili za to da se ide do kraja. Nažalost, ta mala grupa, koja je ubrzo od Montgomerija nazvana “čvrstorukašima“ (hardliners), nije uspela da nadvlada kompaktnu kalkulantsku većinu, predvođenu premijerom Živkovićem (budućim uspešnim vinogradarem). Ta većina je možda postupala tako ne samo iz straha da će istraga, ukoliko ode predaleko, ugroziti i njihove sopstvene pozicije ili neke od mnogih aktuelnih povoljnih finansijskih aranžmana (istorija najvećih političkih poraza u Srbiji u zadnje dve decenije, u turbulentnim vremenima tranzicije, ujedno je i istorija najuspešnijih privatizacija, tendera itd), nego i iz straha da će na površinu isplivati njihove tajne biografije iz arhiva Službe.

Prvi izdajnički petlovi oglasili su se u zoru 14. aprila. Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratskog centra (koji je prethodno zdušno podržao pobunu JSO)^[5]

daje izjavu za štampu gde kaže: “Ne mislim da bi hapšenje Koštunice dobro odjeknulo“, a jedan od lidera DOS-a Goran Svilanović izjavljuje: “Ne mogu da prihvatim tvrdnju da će Koštunica biti priveden na informativni razgovor ili uhapšen“.^[6]

Četrdeset dana nakon što je otpočela, Sablja je ugašena u trenutku kada se uveliko govorilo o hapšenju Koštunice. To je bio kraj najuspešnije policijske akcije u novijoj istoriji Srbije.

Peščanik.net, 30.12.2010.

Zoran Janić, Snežana Čongradin, Matja Stojanović – Kabinet doktora Koštunice I

Zoran Janić, Snežana Čongradin, Matja Stojanović – Kabinet doktora Koštunice II

Zoran Janić, Snežana Čongradin, Matja Stojanović – Kabinet doktora Koštunice III

Zoran Janić, Snežana Čongradin, Matja Stojanović – Kabinet doktora Koštunice V