Parateatarski projekat Maje Pelević i Milana Markovića „Oni žive“ – razotkrivanje ideološke tuposti i birokratskog ustrojstva srbijanskih političkih partija – bila je prvoklasna tema za predizborne dane učmalog Beograda, i onog opredeljenog za „bele listiće“ i onog ucenjenog da glasa za tzv manje zlo. Akcija je dovršena početkom aprila javnim čitanjem i prikazivanjem materijala prikupljenih tokom ovog polistranačkog iskustva, dok je u fokusu nesumnjivog medijskog hita bio tekst programa za kulturni preporod koji se strankama toliko dopao – kompilacija i dramska adaptacija odgovarajućih delova teksta „Znanje i propaganda“ Jozefa Gebelsa.
Projekat je kreiran dramaturški promišljeno – započet je u vreme kada su sve stranke već uveliko u niskom startu, očekujući signal iz predsedničkog kabineta i odluku o raspisivanju parlamentarnih izbora; u naknadnim objašnjenjima, doduše, autori su naveli da je do ovog poklapanja došlo slučajno. Međutim, tema kojom se projekat bavi svakako nije bio puki sticaj okolnosti: „Oni žive“ kombinuje dve najpopularnije predstave iz domaćeg političkog diskursa – „svi su oni isti“, proverbijalnu dijagnozu stanja političke svesti među partijama iza ispraznih fraza o demokratiji, patriotizmu, ekonomskom napretku i društvenom blagostanju, kao i predstavu o partokratskom ustrojstvu politike gde je rad moguć samo u uskim okvirima „partijskih linija“, odanosti vođama ili razrađenih privatnih veza. Poslednjih godina, belodana je činjenica, ovaj model do srži je zagadio doslovno svaku oblast života u Srbiji, pa i onu vezanu za javne politike u kulturi što je, kako autori objašnjavaju, bila i osnovna motivacija za projekat „Oni žive“. Uz sve to, samo ime glavnog Hitlerovog propagandiste Jozefa Gebelsa utvrdilo je neupitni uspeh projekta, predatog konačno na medijsku eksploataciju u zanosu pravdoljublja i moralizatorskih pouka – naravno, na bezbednoj udaljenosti od svake mogućnosti za direktan sukob.
Uz medijsku oznaku „subverzivno“, projekat Maje Pelević i Milana Markovića unet je tako u skromnu ali značajnu istoriju društvenog angažmana u Srbiji; štaviše, poneki novinski napis autore će označiti kao „aktiviste“ previđajući potpuno njihove profesionalne karijere. Sličan previd učiniće i većina medija prikazujući ih kao „mlade dramaturge“ revoltirane stanjem koje nameću političke partije a s kojim se suočavaju mladi stvaraoci u Srbiji. „Došli smo na ideju da vidimo da li bismo mi lako napredovali i da li bi naši životi drugačije izgledali da smo postali članovi partija“, pomogla je tom previdu Maja Pelević u jednom od intervjua.
Autori projekta Maja Pelević (31) i Milan Marković (34) svakako su mladi iz perspektive patrijarhalno/gerontokratskog sistema, i za njega će biti mladi bar još desetak godina. Čak i s tim u vidu, Maja Pelević je jedna od poznatijih dramskih spisateljica ne samo svoje generacije, u čitavom regionu; dobitnica je nekoliko uglednih nagrada za dramski tekst, članica je žirija Bitef festivala, njene predstave su igrane u Ateljeu 212, Bitefu, Zvezdara teatru, SNP-u, Pozorištu na Terazijama, prevođena je i igrana u inostranstvu, a jednu sezonu provela je angažovana kao dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. „Osobu sa cv-jem koji si ti donela bi samo budale odbile kao neplaćenog saradnika”, reći će joj koautor projekta u jednom od razgovora.
Kakogod, podrivački efekat projekta „Oni žive“ kao da je izostao. Sistem se nije promenio, ne pokazuje znake makar i slabije uzdrmanosti, niko se nije oglasio ogorčen na svoju stranku što je prihvatila Gebelsov „program“; nije razotkriveno ništa nepoznato u funkcionisanju stranaka, nije ugrožen nijedan mehanizam partokratije; konačno, osim aplauza na javnom čitanju i rezigniranih komentara u medijima, ni društvo nije značajnije reagovalo na ovaj igrokaz. Ostala je dovitljiva namera i ponešto zanimljiva arhiva od transkripata tajno snimanih razgovora u stranačkim kancelarijama i prepiske sa raznim lokalnim liderčićima, a koja sad svečano započinje svoj autonoman život u besomučnim forwardima i lajkanjima regionalne i dijasporske online publike.
Zbog čega ova namera nije uspela – uprkos aproprijaciji dela teritorije sistema (pošto su partije okupirale pozorišta, naveli su autori, oni su svoje pozorište instalirali u partije) zasnovanoj na subverzivnom aktu: lažno predstavljanje zarad infiltriranja u neprijateljske redove te tajno snimanje i objavljivanje privatne prepiske sredstva su iz gerilskog arsenala. Front na kom je akcija izvedena, međutim, ispostavio se kao nevažna pozorišna kulisa. Scenario će se pokazati još gorim.
Tekst „Znanje i propaganda“ – koji su autori, u adaptiranoj verziji i pod naslovom „Ideja. Strategija. Pokret“ ponudili strankama kao program za kulturni preporod – pročitan je na samom početku 1928. kao interno predavanje partijskim drugovima u „Visokoj školi politike“, NSDAP-ovoj seriji političkih radionica, i predstavlja neku vrstu ranog manifesta propagande tadašnjeg berlinskog Gaulajtera (predsednika oblasnog odbora partije) a potonjeg ministra za narodno prosvetiteljstvo i propagandu Hitlerovog Rajha. Srpski prevod delova teksta autori su preuzeli sa sajta jedne beogradske marketing agencije, gde je 2006. objavljen na stranama za diskusiju kao studentski rad.
Sadržaj ovog Gebelsovog predavanja obiluje opštim mestima i trivijalnim tvrdnjama: „Propaganda je dobra ako se njome postižu željeni rezultati, odnosno nije dobra ako ti željeni rezultati izostanu… Ideje same po sebi su vanvremenske… Neke vrste ideja na početku su svakog političkog pokreta… Državi je potrebna opšteprihvaćenost…“ – i osim konkretnih detalja iz tada aktuelnog istorijskog konteksta ne sadrži nekakve naročite ideološke naznake nacizma kakav će se predstaviti svetu u narednoj deceniji. Zapravo, tih godina, tokom borbe za glasove građana pritisnutih strahovitom ekonomskom krizom, nacisti sa severa neretko prate ideje tada daleko razvijenije i popularnije Komunističke partije; uprkos čestim uličnim sukobima, sam Gebels je – marketinški proračunato – podržao nekoliko masovnih štrajkova koje su komunisti organizovali u Berlinu, uporištu levih, slobodarskih pokreta. Nacional-socijaliste tek čeka prava ideološka čistka koja će ih konačno osloboditi svake pomisli o društvenoj pravdi. Na koncu, te 1928. godine NSDAP je do nogu poražen na izborima u Berlinu.
Tekst tada 31-godišnjeg Gebelsa danas svakom marketinškom šegrtu zvuči smešno u svojoj naivnosti. Od 1928. politički marketing je evoluirao u čudovište pred kojim Gebelsove uopštene tlapnje o protivotrovima i opšteprihvaćenim idejama zvuče tupavo, a manifesti koji jesu na snazi kao legitimne strategije savremene propagande zaista su neuporedivo jeziviji. Konačno, ni naknadne interpretacije projekta „Oni žive“ – mada bi naziv mogao sugerisati suprotno – uopšte se nisu zadržavale na ideološkom potencijalu ove zabune sa nacističkim tekstom, već na gluposti partijskih aparatčika koji, eto, ne umeju da prepoznaju Gebelsov govor iz 1928. Da su im na umu bile problematične ideološke pozicije srbijanskih političara i političkih gurua, uostalom, mogli su se poslužiti primerima autentičnog fašizma iz aktuelne domaće štampe; svakodnevno ih prekriva magla zaborava.
Ispostavilo se tako da je jedini ozbiljan problem sa strankama u Srbiji u tome što su kao smislen politički program prihvatile tekst sačinjen od banalnih iskaza poput ovog: „Napoleon, Cezar, Aleksandar, Musolini, Lenjin svi su oni veliki govornici i sjajni organizatori u kombinaciji sa njihovim retoričkim talentom i filozofskim mogućnostima imaju mogućnost da prenesu ogromno znanje“. Gebels je tu upotrebljen tek kao pop-ikona ispražnjena od svog stvarnog sadržaja i značenja, scenski rekvizit koji će garantovano privući pažnju najšire publike i pomoći joj da nedvosmisleno identifikuje „loše momke“ u ovom komadu. Nema smisla onda ni postaviti pitanje zašto „sukoba i dalje nema” („Oni žive; u potrazi za nultim tekstom“, epilog).
Istini za volju, ipak, moglo bi se reći da je projekat „Oni žive“ izazvao relevantnu diskusiju – i to među samim autorima tokom priprema za realizaciju projekta, a čiji su delovi zatim uključeni u osnovni, „nulti tekst“. Njihov razgovor na neobičan način u stvari podriva sam projekat, razotkrivajući muku onih koji se u partije učlanjuju zarad promocije, svejedno da li je to članstvo umetnički projekat ili lična korupcija.
[10:21:17 PM CEST] milan0markovic: meni to sto smo culi u partijama nije nista neobicno[10:21:33 PM CEST] milan0markovic: u pekari cujes jednu pricu[10:22:06 PM CEST] milan0markovic: u partiji drugu
Zaista, da su se nekom menadžeru pekare autori dovoljno uverljivo predstavili kao vrsni znalci, publika bi dobila priču o glupim pekarima i lošem hlebu koji jedemo. Uzgred, nezavisno od ovog projekta svoj epilog je gotovo istovremeno dobila još jedna komedija zabune: mladi brucoš fakulteta za fiziku je uz pomoć falsifikovanih dokumenata upisao doktorske studije u Švajcarskoj dok je lično ministru odbrane Srbije prodao priču o „srpskom satelitu“. Istina je, dobro osmišljenom podvalom moguće je namagarčiti svakoga. Ostaje samo pitanje s kojom se namerom podvala uopšte planira.
[10:22:18 PM CEST] milan0markovic: meni je nesto drugo bitno[10:22:44 PM CEST] milan0markovic: a to je da se ovo ne cita iz tog nekog relativistickog ugla[10:22:58 PM CEST] milan0markovic: jer ono sto ja zapravo zelim da kritikujem nisu partije[10:23:03 PM CEST] milan0markovic: jebe mi za partije[10:23:08 PM CEST] milan0markovic: one su simptom[10:23:11 PM CEST] milan0markovic: i njihova apoliticnost.
Depolitizacija politike simptom je već hronične krize evropskog postideološkog društva – Srbija tu nije naročit izuzetak, mada na prvi pogled može zavarati svojom izolovanom pozicijom arhaične bestijalnosti ratnih zločina i njihove nekažnjivosti, ekonomske zaostalosti i korupcije. Svaka pozicija koja pokuša da politizuje ova pitanja unapred je osuđena zbog „jalovog levičarenja”, odsustva smisla za pragmatičnost i traćenja vremena na prošlost – dok se, sa druge strane, politika prepušta dobrovoljcima s desne strane. Koautor projekta „Oni žive” i sam će ovo prokomentarisati u tekstu drame:
[10:23:17 PM CEST] milan0markovic: samo desnicari izlaze sa nekom “socijalnom” pricom koja nije cist marketing i onda nije cudno sto su klinci toliko poludeli u desno.[10:23:38 PM CEST] milan0markovic: mislim, realno. da smo otisli u dveri oni nas jedini verovatno ne bi primili.[11:23:54 PM CEST] bejbkojahoda: a sto to mislis? ja bas mislim da bi[11:47:04 PM CEST] milan0markovic: pa seti se samo kako je bilo u dss-u. sve ostale partije su nas primile bez problema, oni su jedini trazili da im napisemo tekst u kom cemo predstaviti svoju ideolosku poziciju. ista stvar sa dverima. zveri su pokret. desnica u srbiji jedina fura jasnu ideolosku pricu, pricu koja nije marketinski zasnovana.[10:25:06 PM CEST] milan0markovic: pa upravo to, sto to sto ne postoji leva politicka platforma. sto smo dozvolili da nacionalisticka desnica (dveri) preuzme socijalne teme a trzisna desnica (ldp) teme ljudskih prava i sl.[10:25:19 PM CEST] bejbkojahoda: kako ldp desnica?
I sami ne baš načisto sa lociranjem političkih ideja u postojećem spektru, autori su propustili priliku da svoj čin politizuju i tako preuzmu odgovornost za stvarnu subverziju apolitičnog, menadžerskog sistema koji upravljanje državom tretira kao bilo koji biznis. Činjenica jeste da su autori pokazali „kako stvari zaista funkcionišu” – ali pokazali su publici koja to zna i bolje od njih jer je ona ta, kako navodi i sam koautor, koja je to dozvolila. Da izgovaranje banalnih truizama o patrokratiji ima potencijal za promene, uostalom, i Dinkić bi bolje prošao na izborima.
Peščanik.net, 03.05.2012.