Daću vam primer toga kako ja vidim pregovore o Kosovu. Ljudi o tome imaju potpuno pogrešnu predstavu – da mi tamo jednostavno sedimo, ja kao medijator, s moje leve strane srpska a s desne kosovska delegacija. Ljudi onda očekuju da nekako moramo da pronađemo kompromis između te dve strane. Ali vrlo često situacija je sledeća. Na primer, recimo da je Srbija lopov i da je ukrala novčanik Kosovu. Ako sam ja medijator, ja im ne savetujem da Srbija odluči koliko će novca zadržati, a koliko da vrati onome kome je ukrala novčanik. Mora da vrati novčanik koji je ukrala, a potom da ide u zatvor za ono što je uradila. Dakle, pregovori su često takvi. Morate da uradite ono što je pošteno. Stvari su toliko otišle u krajnost da su svi – Beograd, Priština, kosovski Srbi – znali još početkom 2006. kada im je pet članica Kontakt grupe, sve zapadne članice, reklo sledeću stvar. To su privatne poruke, bilo ih je osam. Neću zamarati i vas i publiku i čitati ih sve, ali pročitaću vam prvu. „Neustavno ukidanje autonomije Kosova 1989. godine i tragični događaji koji su potom usledili i čiji je rezultat međunarodni nadzor nad Kosovom, doveli su do situacije u kojoj vraćanje Kosova pod upravu Beograda nije izvodljivo.“ Svi su znali da dolazi nezavisnost, ali premijer Koštunica i društvo su se ponašali kao da nisu čuli to što je rečeno.
Ali, znate, Srbi misle da je Kosovo njihov novčanik i da ste im ga vi uzeli. Neću da zamaram ljude ovim, ali ovde imam rezoluciju UN-a, Saveta bezbednosti, gde se kaže da Jugoslavija neće biti razbijena. Znači, mislim da postoje dve strane ove priče.
Ne, postoji samo jedna strana priče. Zato što je 2005. godine Generalna skupština usvojila princip „Odgovornost za zaštitu“. Ako se diktatorski režim u bilo kojoj zemlji ponaša onako kako su se Milošević i društvo ponašali vis-à-vis Albanaca na Kosovu, gubi pravo da njima upravlja.
I to je bilo to?
To je bilo to.
Martti Ahtisaari, CNN, 10. 12. 2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 11.12.2008.