Tamo daleko
Problem odnosa prema Albancima je ujedno i problem odnosa prema Drugima i Drugosti. Budući da su različiti, Albanci su uvek pobuđivali izvesnu sumnju i podozrenje. U vreme Balkanskih ratova, kao jedan od bitnih strateških ciljeva srpske politike (i jedan od zvaničnih ratnih ciljeva Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu!) formulisan je izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije. Lokalno stanovništvo je jednostavno trebalo „pacifikovati“ ili „počistiti“. Čak i pre toga, još u vreme neposredno nakon Berlinskog kongresa, na teritorijama današnjih srpskih opština Bujanovac, Preševo i Medveđa, započeto je i sprovedeno prvo „etničko čišćenje“ u novijoj istoriji Balkana. Albanci i lokalno muslimansko stanovništvo su ohrabrivani da odu iz ovih krajeva na razne načine, a najčešće kroz ucene, paljenje čitavih sela i ubistva. Ubijanje muslimanskog i neslovenskog stanovništva nije smatrano za zločin, već pre svega za nužnu „neugodnost“. Kao Drugi, oni su već tada predstavljali potencijalnu pretnju dominantnim etničkim grupama. Naravno, ova pretnja je potpuno imaginarna i iracionalna. Elementarna antropološka činjenica je da samo u odnosu na Druge možemo da odredimo nas sâme, naš status, položaj i simboličku poziciju. Da nije Drugih, ne bismo imali nikakvu predstavu o tome ko smo i šta smo, jer su Drugi simbolička garancija i stvarna potvrda „našeg“ identiteta.
Problematična različitost
Problem sa Albancima je u tome što njihova Drugost pogađa skoro sve balkanske narode. Uzmimo, na primer, opsednutost tradicijom. Tradicija je, naravno, samo konstrukcija. Pojam tradicije, mada se navodno odnosi na prošlost, u stvari se nikada ne koristi za objašnjavanje nečega što se dogodilo u prošlosti, već isključivo za opravdavanje nečega što se dešava u sadašnjosti (trenutno), ili za opravdavanje nekog projektovanog cilja u budućnosti. Ovaj pojam se koristi da bi se različite etničke grupe na osnovu „tradicije“ razlikovale od drugih, srodnih etničkih grupa, sa kojima su vekovima živele u miru i slozi. (Na primer, svakom iole dobrom antropologu, ili makar pažljivom posmatraču sa strane, jasno je da su Srbi iz Hrvatske po svemu daleko sličniji svojim susedima Hrvatima, nego Srbima iz Srbije!) Posebno su problematične konstrukcije koje kombinuju tradiciju i (nacionalnu) istoriju, jer se u tako zamišljenoj istoriji uvek govori vrlo selektivno o nekim događajima iz prošlosti — i to samo ako su u prilog „naše stvari“. Ovaj koncept „naše“ stvari je veoma problematičan na Balkanu, gde „narodi“ vole da protežu svoje poreklo unazad. Problem je u tome što svi ovlašćeni zastupnici „naroda“ u ovom delu Evrope ili ne znaju, ili ne žele da znaju šta je to „etnički identitet“.
Pojam „etničkog identiteta“ je opet nešto što se u svakodnevnim diskursima (pre svega u političkoj sferi) podrazumeva, odnosno, kao kad Hampti Dampti objašnjava Alisi [u knjizi Luisa Kerola Alisa iza ogledala], oni koji ga upotrebljavaju smatraju da taj pojam znači isključivo ono što oni misle da znači — ni manje, ni više od toga. Etnički identitet je u stvari samo još jedna konstrukcija, i kao takav potpuno veštački i arbitraran. On se konstruiše nasuprot i u odnosu na neke druge (zamišljene) etničke identitete, kao njihova suprotnost (ili, u blažim varijantama, dopuna) i kao simboličko određenje jedne zajednice u odnosu na druge.
Šta ovo znači na današnjoj balkanskoj političkoj sceni? Pre svega, to da učesnici ove scene operišu sa izmišljenim (odnosno imaginarnim) pojmovima, a pri tom se ponašaju (i najiskrenije veruju) da je njihovo ponašanje zasnovano na nečem realnom. Etnički identitet konstituiše ono što se podrazumeva pod na primer „hrvatskom“, „makedonskom“ ili „srpskom“ nacijom, a što se navodno temelji na viševekovnoj tradiciji. Ovakav način razmišljanja ne uzima u obzir elementarne istorijske i antropološke činjenica, kao na primer to da nacije i nacionalne države na Balkanu nastaju tek od XIX veka (u slučajevima Albanaca, Makedonaca i Turaka, tek od početka XX veka). Svaki govor o srpskoj (ili grškoj, bugarskoj, hrvatskoj, svejedno) naciji (ili nacionalnoj državi) pre početka XIX veka zato je potpuno besmislen i naučno irelevantan.
Mit o poreklu
Ovakvi stavovi izazivaju veliki stepen nerazumevanja između predstavnika „međunarodne zajednice“ i ovlašćenih tumača interesa balkanskih naroda. Pre svega, koncept etničkog identiteta, sa kojim se na Balkanu operiše kao sa nečim stvarnim, u svetu se posmatra kao arbitrarna kategorija. Ono što se na Balkanu utemeljuje kao proizvod krvi i tla, u svetu se posmatra kao posledica činjenica da ljudi žive na određenom području i poštuju zakone i norme ponašanja određene zajednice ili kulture. Na primer, danas se na pojam nacije u antropologiji gleda kao pojam rase, odnosno, kao na nešto sa čim se operiše u teoriji, ali to nije utemeljeno u stvarnosti. (Ovo, naravno, ne znači da se ljudi često ne ponašaju u skladu sa ovakvim konceptima, i da posledice njihovog ponašanja nisu i te kako stvarne. Srebrenica, Sarajevo, Vukovar i Mostar su vrlo stvarni pokazatelji ovih posledica.) S obzirom na to da ovlašćeni pregovarači sa ovih prostora zaista veruju da predstavljaju narod sa velikom (najvećom?) slobodarskom tradicijom, koja predstavlja osnovu njihovog vekovnog etničkog identiteta, vrlo je teško ubediti ih da oni barataju samo sa imaginarnim pojmovima.
U projektovanju sopstvenog porekla unazad, dolazi se i do etničkih grupa koje su nastanjivale Balkansko poluostrvo mnogo pre dolaska Slovena — pre svega Ilira. Mada Albanci nisu Iliri, oni su od svih naroda sa ovog područja ipak najbliže (odnosno najsrodniji) Ilirima. Kao takvi, oni simbolički predstavljaju vezu sa prošlošću, i to vezu koju drugi (slovenski) narodi tek pokušavaju da uspostave. Kao takvi, oni praktično (kao Drugi) podsećaju na „nas“ (kao Druge u odnosu na Albance) na tradiciju (antiku, u vreme kada su Mediteran i Jugoistočna Evropa zaista bili „kolevka“ evropske civilizacije) kojoj želimo da pripadamo, u isto vreme nas opominjući (svojim nama teško ili nikako razumljivim jezikom, kulturom, običajima, itd.) koliko smo od te tradicije daleko. Albanci su pretnja našim pretpostavljenim ili željenim mitskim vezama sa prošlošću, odnosno mitologizovanom utemeljenju naše „tradicije“ i „porekla“. U određenom smislu, svi bismo mi (slovenski stanovnici Balkana) želeli da budemo Albanci na ovoj ravni „veze“ sa slavnom (herojskom) prošlošću.
Ovo, naravno, ne znači da je pojam Drugosti nešto što se projektuje samo na Albance. Hrvati i Srbi se takođe međusobno određuju kao Drugi, Muslimani (Bošnjaci) su u Bosni i Hercegovini postulirani kao Drugi, sa jezivim posledicama koje je ceo svet mogao da vidi. Međutim, svi ovi narodi dele isto (slovensko) poreklo, pa ih je moguće uklopiti u međusobno razumljive (što ne znači i međusobno prihvatljive!) kulturne obrasce. Glavni razlog uzajamnog nipodaštavanja i neprihvatanja slovenskih etničkih grupa je baš u tome što se u Drugima prepoznaje toliko mnogo „našeg“. Sa Albancima to nije slučaj, jer je njihova Drugost na površini nerazumljiva i kao takva potpuno subverzivna. Tako bi se, na izvestan način, moglo ustvrditi i da je „biti Albanac“ u balkanskim uslovima i najjasnija metafora za subverzivnost i Drugost.
Ili, drugim rečima, svi smo mi u stvari Albanci!
„Albanska istoriografija tvrdi da su Albanci bili u većini na Kosovu čak i pre otomanskih osvajanja. Dokumenti iz perioda posle otomanskie okupacije Kosova, iz 1455, i naročito zemljišne knjige, sadrže mnogo podataka koji ukazuju na to da su Albanci živeli u ovom području, dok su Srbi, koji su došli kao kolonisti ili kao vladajući sloj za vreme srpske okupacije ovih oblasti, bili u manjini. Ova manjina je navodno bila brojčano beznačajna, ali je bila dominantna sa stanovišta politike i društva. U stvari, ovi dokumenti uopšte ne pokazuju nešto ovakvo. Otomanski defter (zemljišni registar) za zamlje srpskih kneževa Brankovića (to jest, najveći deo današnjeg Kosova, plus mali delovi Sandžaka i uže Srbije) iz 1455. beleži da je ogromna većina stanovništva slovenska (srpska).
Mada su albanski istraživači u pravu kad pominju da hrišćanska imena ne znače nužno da se radi o Slovenima, i da ‘Todor ili Đurađ, sin Martinov’ može biti i Albanac i Srbin, teško bi bilo zamisliti da ‘Radinja, sin Dabiživov’ ili ‘Prijezda, sin Reljin’ imaju bilo kakve veze sa Albancima. Tačnije je reći da gde god da su se Albanci pojavili posle 1455, često su, ali verovatno ne uvek, identifikovani kao Albanci. Na primer, u selu Šiptula, kod Prištine, bili su ‘Petko, Albanac’ i ‘Mihalj, Albanac’. Ukratko, njihova nacionalnost nije bila preovlađujuća u regionu. Broj Albanaca koji dolaze na Kosovo polako je počeo da raste početkom XVI veka.
Pokušavajući da se izbori sa sve većom diversifikacijom etničko-religijskih grupa u okviru Carstva, otomanska administracija je izumela zajednički socio-kulturni entitet, millet, zasnovan na religijskoj pripadnosti, a ne na etničkom identitetu. Prvi — pravoslavni — millet je 1454. ustanovio sultan Mehmed II, koji je prava i slobode garantovao za večnost; ova prava su bila sastavni deo milleta, i nisu se mogla obnavljati, ukidati ili ograničavati. Kasnije su uspostavljeni jermenski i jevrejski milleti. Tako su nemuslimani uvedeni u muslimanski organizacioni sistem, ali su bili u stanju da sačuvaju sopstvene religijske i kulturne slobode. Usvajanje ovog sistema u suštini je predstavljalo odgovor na heterogenu prirodu društva na Balkanu, i Mehmed II ga je iskoristio da neutrališe razlike i obezbedi određeni stepen harmonije. Millet, a ne crkva, je bio zaslužan za očuvanje etničkog i lingvističkog identiteta. U okviru pravoslavnog milleta, Srbi su mogli da sačuvaju svoj jezik, religiju i etničku posebnost, jer je religija, a ne nacionalnost, bila osnovni faktor u otomanskom konceptu uprave.“
Vickers, str. 18-19.
„Uništavanje muslimanskih naselja i masakriranje Muslimana je poprimilo takve razmere i oblike, da je vojska morala biti poslata da interveniše; policijske vlasti su bile pasivne i nepouzdane. Incident se pretvorio u mali religijski rat, ali rat u kome je samo jedna strana bila ubijana. (…)
Ono što je posebno narušilo uspostavljene norme nisu bila ubistva sama po sebi, već način na koji su izvršena. Pošto su oni zatvorenici u Hovićima pobijeni, jedan od ljudi iz našeg sela, Sekula, išao je od tela do tela i presecao ligamente kod tetiva. Ovo se u selu radi kada se volovi obore udarcem sekire, da bi se sprečilo da ponovo ustanu ako se povrate. Neki, koji su preturali po džepovima mrtvih, našli su krvave kocke šećera i pojeli ih. Bebe su uzimane iz naručja majki i sestara i ubijane pred njihovim očima. Ove su ubice kasnije pokušavale da se opravdaju, govoreći da ih ne bi poklali već samo ustrelili, da njihove majke i sestre nisu bile tu. Brade muslimanskih religijskih vođa su čupane, a krstovi urezivani na njihova čela. U jednom selu, grupa ljudi je žicom vezana za plast sena i zatim zapaljena. Neki su kasnije primetili da su plamenovi ljudi koji gore purpurne boje.
Jedna grupa je napala izolovano muslimansko domaćinstvo. Našli su seljaka koji je drao jagnje. Nameravali su da ga ubiju i zapale kuću, ali dranje jagnjeta ih je inspirisalo da seljaka obese za noge kod istog drveta šljive. Vešti mesar je otvorio seljakovu glavu sekirom, ali vrlo pažljivo, da ne ošteti torzo. Onda je otvorio grudi. Srce je još kucalo. Mesar ga je rukom iščupao i bacio nekom psu. Kasnije su rekli da pas nije ni takao srce, jer čak ni pas ne bi jeo tursko meso…“
Đilas, str. 207-209.
Prvobitno objavljeno u Helsinškoj povelji, april 1997; takođe i kao „Kosovski božuri“, Arkzin, N.s., broj 6, ožujak 1998. – citati iz knjige Mirande Vickers naknadno dodati.
Izvori za citate:
Milovan Đilas, Land Without Justice, Harcourt Brace Jovanovich, New York, 1957.
Miranda Vickers, Between Serb and Albanian: A History of Kosovo, Columbia University Press, New York, 1998.
Peščanik.net, 16.04.1997.