Već ima naslovnica koje kao identitet „Parade ponosa“ donose fotografije krvavih ljudi, nasilje se tako ubeležava u „Paradu ponosa“, ona je nužno nasilna. Gotovo da nema jasnijeg primera šta zapravo znači zamena teza. Jer, ako postoji mirna ili nenasilna demonstracija stavova i opredeljenja, onda su to parade ponosa, svuda, pa i kod nas.
To što se svaka sredina očituje ili definiše odnosom prema paradama ponosa, to je svakako svima jasno, otuda one jesu pitanje demokratičnosti jednog društva ili države. Koliko je većina oličena u institucijama države sposobna da štiti manjinu. Pa se onda kaže, recimo, i da je prepoznavanje novih država, bez prethodne zaštite manjina, jedan od ključnih razloga velikog stradanja ljudi „na ovim našim prostorima“, smrti i izbeglištva, ili prognaništva.
Ukratko, u javnom životu, ma šta to značilo, relativizacijom vrednosti, kako se kaže, i „istorijskim kompromisom“, i jedni i drugi su u pravu, e da nije bilo mirovnjaka i antiratnih delatnosti, sigurno ni rata ne bi bilo, da nije insistiranja na ljudskim pravima, ne bi bilo ni desnice, e da nije „izdajnika“ ne bi bilo ni „patriota“, ili što jednom reče Dubravka Ugrešić: „Znam ko će na kraju biti odgovoran za rat, Filip David i ja.“
Da li možemo da kažemo da nikako nije trebalo da se organizuje Bir fest kada znamo sa čim se sve suočava ovo društvo, koja je količina potencijalnog nasilja svuda oko nas, počevši od „napetosti na severu Kosova“, „hapšenja haških optuženika“, sve veće bede nezaposlenih ljudi, imamo li mi pametnija posla do da uz pivo pevamo i bančimo, ili se zabavljamo do zore. Naravno, ovakva pitanja se i dedukuju i indukuju, pa se onda može i reći šta će nam ta skupa kultura, „elitna“, u vreme gladi, dok istovremeno ništa nije tako skupo za državni aparat, za birokratiju i administraciju, državnu i partijsku, a u bolnicama tandrču liftovi i nema osnovnog. Šta bi se sve u zdravstvu moglo poboljšati samo da se skrati vozni park političkih struktura, da se voze automobili domaće proizvodnje, kada je o patriotizmu reč.
Prekjuče je u ovim novinama pisalo, da se izrazim na sasvim starinski način, kako je drveće kestenja definitivno ugroženo ukoliko odmah ne počnemo da skupljamo lišće koje sa njih otpada, larve ili bakterije iz otpalog lišća namnožiće se do istrebljenja drvoreda kestena, uzdrmanih, u korenu, stalnim kopanjima po infrastrukturi neophodnoj za nove vlasnike i nov politički razmeštaj.
Ukratko, gotovo svaki građanin na pomenu bilo kakvog „konkretnog“ pitanja koje je i poziv na akciju, ako se ima malo dostojanstva i integriteta, odgovara „ama pusti sudstvo, vidi ti šta se u zdravstvu događa“ i tako dalje i tako dalje. Ovakva stanovišta građana potiču od istog načina držanja i delanja institucija ovoga društva, a o ličnom primeru onih koji su im „na čelu“ da ne govorimo.
Tako će član URS zastupati u ovom času „Paradu ponosa“, a ista će organizacija podići veliki krst posred Kragujevca, ili neće kroz sve institucije, počevši od vlade do parlamenta, zastupati stavove koje iznosi u saopštenju. S jedne strane, zastupaju se institucije, a s druge, one se nizom partijskih udara i narušavaju. Ili, kako se to misli da se ima politički legitimitet, ali i autoritet, ukoliko znamo, iz izjave Čedomira Čupića, da istovremeno sa novim tezama o smanjenju funkcija i prenošenja uprave i samouprave na mesne zajednice, postoji i sukob interesa u kumuliranju funkcija. Što je govorila Mira Trailović, kako se to može imati primedba na sopstvenu pozorišnu kuću ukoliko se u njoj radi. Pa, popravite tu predstavu ljudi, zato ste tu.
Najbolje bi bilo da stanovnici, ili građani, omoguće „Paradu ponosa“, onemoguće nasilje na Bir festu, kupe liftove za bolnice, a i repromaterijal i sakupe lišće ispod kestenova, ako hoće još jednom da vide žive svoju decu i prijatelje, kao i bele cvetove kestena u proleće.
Da ne tupim, što reče jedan od mojih čitalaca, gadno je to „degažiranje“ odgovornosti sa jednih na druge, suviše je velika ta kamarila svih aparata institucija za tako malo odgovornosti, bedno je to računanje i sticanje izbornih poena, kako je već ko sračunao sa kompaserijom raznih stručnjaka i stručnjakinja oko svakog problema koji se tiče jedne ljudske zajednice u celini, pa i države.
Jednom smo imali vojsku, a i sveštenstvo, dugo gajene i plaćene da zaštite građane i da stanu na put nasilju, nismo to dočekali, sve je bilo obrnuto, Vojska je izdala Ustav, a mrtvi su tražili sveštenike da ih oplaču.
Biće da svako nasilje nastaje ukoliko su institucije nemoćne, ukoliko se inauguriše princip ko je jači i ko će koga sačekati na mostu ili na ćupriji, tako je nemoćno i ubogo to spočitavanje jednih drugima, baš kao da se vlada sve samim ludacima, za čije se glasove ulazi ne u kampanju, već u arenu. Bez obzira šta se do sada, ili do tada, do izbora činilo.
A narodna je „Pusti ti njega šta govori, gledaj šta čini“.
„Parada ponosa“ niti je nasilna, niti je predmet predizborne kampanje, ona je čin koji definiše odnose manjine i većine zastupljene u institucijama države, ona nije bojno polje na kome će pobediti jači, bitka je negde drugo.
Danas, 23.08.2011.
Peščanik.net, 25.08.2011.