„Stvorio sam Transjordan“, hvalio se Vinston Čerčil, „jednim potezom olovke jednog popodneva u Kairu“. Pogledajte šta je ostalo od Jordana 90 godina kasnije i videćete kako. Pravolinijskim granicama povučenim lenjirom pravljena su indiferentna razgraničenja kroz kompleksan region, sa kolonijalnom drskošću koja ne obraća nimalo pažnje na jezičku, etničku ili versku srodnost.
Za dobar deo današnjih potresa na Bliskom istoku odgovorne su strane sile koje su crtale linije u pesku, proizvoljne ali sa realnim posledicama, vođene više imperijalnim prestižom nego interesima regiona. Ni „crvena linija“ koju je Barak Obama povukao kao okidač američke vojne intervencije u Siriji ni po čemu se ne razlikuje.
On ju je povukao unilateralno u avgustu 2012, odgovarajući na pitanje „da li razmišlja o upotrebi američke vojske“ u Siriji. „Za nas je crvena linija ako vidimo veliku količinu hemijskog oružja kako se transportuje ili upotrebljava. To bi promenilo moju računicu. To bi promenilo moju jednačinu.“
Dvadeset prvog avgusta, dogodio se napad hemijskim oružjem nadomak Damaska, i veruje se da ga je počinila sirijska vlada. To je promenilo i Obaminu računicu i njegovo pamćenje. „Ja nisam povukao crvenu liniju“, tvrdio je on prošle nedelje. Nisam ja, nego svi, kaže Obama: „Svet je povukao crvenu liniju.“
Ovo je bila novost za svet, koji je preko vikenda pokušao da se distancira od te linije, dok je američki predsednik sve žešće navaljivao.
„Nije u pitanju moj kredibilitet“, tvrdio je on. „Kredibilitet međunarodne zajednice je u pitanju. I kredibilitet Amerike i Kongresa je u pitanju… SAD smatra da ukoliko međunarodna zajednica ne uspe da održi određene norme, standarde, zakone koji propisuju kako se države ponašaju i kako se ljudi tretiraju, ovaj svet će vremenom postajati sve manje bezbedan.“
Navodna urgentnost bombardovanja Sirije u ovom trenutku vođena je skoro isključivo potrebom Bele kuće da nametne američku moć i moralni autoritet onako kako ih definiše samonametnuti ultimatum. U tom ritmu lupaju bubnjevi rata. Ali za sada, malo ko maršira. Američki građani su ogromnom većinom protiv. Kao rezultat toga, nije sasvim izvesno da će Obama dobiti podršku Kongresa koju je zatražio. Obrazloženja i ciljevi bombardovanja stalno se menjaju i nisu ubedljivi. Obama je napisao retorički ček koji njegova vlada možda neće uspeti da unovči, dok građani odbijaju da ga prime. U utorak uveče, pokušaće da ubedi skeptičnu naciju u obraćanju iz Bele kuće.
Pre nego što pogledamo zašto su ljudi s pravom skeptični, trebalo bi se pozabaviti nekim strašilima, dok ne budu porušena u stampedu za rat. Upotreba hemijskog oružja je gnusna i sirijski režim je brutalan (bez obzira na to da li je u ovom slučaju koristio hemijsko oružje ili ne). Sa preko 100.000 mrtvih u građanskom ratu, diplomatski napori očigledno dosad nisu bili uspešni. Oni kojima je stalo do principa ljudske solidarnosti i internacionalizma ne bi trebalo da stoje po strani dok ubijanje traje. Niko ne može uverljivo da tvrdi da ima plan koji će zaustaviti krvoproliće.
Ali teza da se trajno i efikasno rešenje krije u američkim krstarećim raketama izaziva nevericu. Ona počiva na kružnom argumentu na kome su se temeljile skorije „humanitarne intervencije“: (1) Nešto mora da se uradi odmah; (2) Bombardovanje je nešto; (3) Dakle, moramo da bombardujemo.
Koreni ovog sukoba su duboki, zamršeni i zatrovani. Argumenti protiv sirijskog režima i upotrebe hemijskog oružja nisu isto što i argumenti za bombardovanje. A argumenti protiv bombardovanja nisu isto što i argumenti da se ne učini ništa. Zato većina ljudi nije ubeđena u opravdanost vojne intervencije. Vojna intervencija neće zaustaviti sirijski režim, a nosi veliki rizik dodatnog raspirivanja već haotične situacije. Pojačavanje diplomatskog pritiska, dopuštanje istražiteljima UN-a da sastave izveštaj, istovremeno pripremajući teren za politički sporazum sukobljenih frakcija, ostaje najbolje rešenje u siromašnom izboru loših opcija.
Kapacitet Amerike da doprinese diplomatskim pregovorima ograničen je činjenicom da ona ima istoriju nametanja vojne moći, koja je u velikom raskoraku sa njenim pretenzijama na status moralnog autoriteta. Pored svih američkih osuda hemijskog oružja, ljudi u iračkom gradu Faludži beleže malformacije novorođenčadi i deformitete kod dece, i porast slučajeva raka kod mlađih ljudi, što je možda povezano sa upotrebom osiromašenog uranijuma u američkom bombardovanju toga grada. Amerikanci su koristili i beli fosfor protiv neprijatelja u Faludži.
Glavni američki saveznik u regionu, Izrael, rekorder je u ignorisanju rezolucija UN-a, a Amerika ne učestvuje u međunarodnom krivičnom sudu – zaduženom za privođenje pravdi počinilaca ratnih zločina – zato što ne dozvoljava da njeni građani budu optuženi. Istog dana kada je Obama svetu držao predavanje o međunarodnim normama naredio je bespilotni napad u Jemenu, u kojem je stradalo šestoro ljudi.
Kada Obama apeluje da se sirijski režim obuzda u skladu sa međunarodnim pravom, to je kao kada bi Toni Soprano tražio od suda da naredi zabranu prilaženja nekom od njegovih mafijaških suparnika – ne može se shvatiti ozbiljno, jer su zakoni na koje se poziva isti oni zakoni koje otvoreno krši.
Njegova zabrinutost da SAD gubi kredibilitet zbog Sirije nema osnova, jer SAD više i nema neki kredibilitet. Pozivanje da se bombarduje jedna arapska zemlja bez ovlašćenja UN-a i bez široke međunarodne podrške, na osnovu parcijalnih dokaza, pre nego što je istražiteljima UN-a omogućeno da napišu izveštaj, zvuči isuviše dobro poznato i u zemlji i u inostranstvu. Tvrdnja da bi trebalo da vodi ovaj rat, a ne prethodni, spotiče se na činjenici da SAD još uvek vodi jedan od svojih najnovijih ratova. A kako se pokazuje da vojno rešenje nije dostižno u Avganistanu, SAD pokušava da postigne politički sporazum sa talibanima pre nego što se povuče.
Obama bi povećao kredibilitet SAD ne povlačenjem linija kojih drugi treba da se drže, nego povlačenjem linije ispod prošlosti i promovisanjem spoljne politike koja podupire međunarodno pravo i deluje u skladu sa ostatkom sveta, umesto da ga ignoriše. „Plemenita veština gubljenja obraza“, rekao mi je Hans Bliks nedugo nakon što je počeo rat u Iraku, „jednog dana će spasiti ljudski rod.“
The Guardian, 08.09.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 10.09.2013.