Krajem prošle godine u SAD se odigrao politički teatar bez presedana i to u izuzetno dramatičnim okolnostima. Jedinoj preostaloj svetskoj super sili i još uvek najvećoj svetskoj ekonomiji pretio je pad sa fiskalne litice. Čitav svet, tržišta, vlade i mediji uprli su pogled ka Vašingtonu. Mogao se čuti samo šapat o predstojećoj mega katastrofi. Ali oko 5 minuta posle ponoći 1. januara ove godine, postalo je jasno da je smak sveta izbegnut, barem za sada.
Dva dana po isteku roka, zaraćene američke partije u duboko podeljenom kongresu došle su do kompromisa u formi American Tax Relief Act 2012, ne bi li se još bolje naoružale za sledeću bitku. Čak su i visoko rangirani republikanci poput guvernera Nju Džersija, Krisa Kristija, optužili svoju partiju zbog ravnodušnosti prema interesima običnih građana.
I zaista, prema poslednjim anketama samo 11% Amerikanaca veruje da kongres radi u najboljem interesu države i njenih građana. Politička šteta je ogromna. Ali o čemu se zapravo radi u ovom izuzetno zapaljivom teatru?
Ono što se opisuje kao finansijska litica jeste posledica komplikovanih aranžmana iz leta 2011. uključenih u čitav niz zakona, koji su opet rezultat ranijih finansijskih kompromisa. Fiskalna litica je sredstvo kojim kongres vrši pritisak na vladu da smanji zaduženost države: bez dogovora o novom drastičnom paketu štednje na snagu bi stupio niz paušalnih budžetskih rezova i povećanja poreza. Reč je o budžetskim rezovima u visini od 110 milijardi dolara godišnje koji bi važili sve do 2022, kada bi navodno zaduženost trebalo da se svede na zadovoljavajući nivo. Amerikance očekuje šok terapija po grčkom modelu koja bi njihovu nedovoljno oporavljenu ekonomiju ponovo gurnula u recesiju, a sa njom i svetsku ekonomiju.
Nešto slično se već dogodilo ranije. Krajem 1934, usred Velike depresije, predsednik Ruzvelt je prerano zavrnuo kreditnu slavinu. Time je nakratko ponovo produbio krizu, a od 1937. nezaposlenost je počela ponovo da raste. Danas, Obamini protivnici instrumentalizuju ovaj zastrašujući primer. Ako predsednik ne pristane na program smanjivanja dugova koji njima odgovara, američka ekonomija će biti kažnjena padom sa fiskalne litice. Ova inscenacija bi trebalo da zaplaši građane navodnom dužničkom krizom.
Svi učesnici znaju da se postignutim kompromisom samo dobilo na vremenu. Odlučujuća bitka o štednji odložena je za najviše dva meseca. Najkasnije u martu SAD će se ponovo naći na „fiskalnoj litici“, ovoga puta još bliže ambisu. „Kartu povećanja poreza“ Obama je već odigrao, a početkom ove godine Amerika je ponovo dosegla zvaničnu „granicu zaduživanja“. Još nekoliko nedelja ministar finansija računovodstvenim trikovima može da odlaže neizbežno, pre nego što za 40% tekućih troškova, koji nisu pokriveni poreskim prihodima, SAD proglase bankrot. (U ove trikove se ubraja i zahvatanje u penzioni fond državnih službenika. Ovo nije neuobičajeno za SAD. Gotovo 40% javnog duga je u stvari „unutrašnji dug“, što znači da se nalazi u posedu drugih državnih institucija).
U natezanju oko povećanja poreza i budžetskih rezova, predsednik je izvukao deblji kraj, jer je dogovoreni budžetski kompromis, koji je i sam branio, šarena laža. Umesto krajnje umerenog povećanja poreza za dobrostojeće (na prihode od 200.000 dolara godišnje za pojedince i 250.000 za domaćinstva), vlada se morala zadovoljiti povećanjem poreza samo za one koji zarađuju 400.000 dolara kao pojedinci, odnosno 450.000 dolara kao domaćinstva. Reč je o povećanju najvećeg poreza na dohodak na 39,5%, što je čak manje od najvećeg poreza na dohodak u najneoliberalnijoj Velikoj Britaniji. Obama bi rado povećao i porez na kapitalnu dobit sa 15 na 39,6 procenata, ali je od toga na kraju ispalo samo povećanje na 20% i to tek na dobit preko praga od 400.000 dolara godišnje. Sve to pogađa mali broj ljudi i donosi male prihode. Veliki deo Bušovih poreskih olakšica ostao je netaknut.
Činjenica da će se uprkos tome godišnje 620 milijardi dolara dodatnih prihoda slivati u državnu kasu rezultat je još jednog trulog kompromisa. Umanjenja poreza na dohodak za većinu poreskih obveznika ostaju na snazi, jedino se ukida 2010. uvedeno smanjenje poreza na zarade (pay roll tax) za prihode do 113.000 dolara godišnje, što će pogoditi 80% zaposlenih Amerikanaca. Porez na zarade od 1. januara raste sa 4,2 na 6,2 procenta. To predstavlja mesečno poresko opterećenje po osobi od oko 180, a godišnje od oko 1.600 dolara. Obamina tvrdnja da je zahvaljujući kompromisu 98% Amerikanaca pošteđeno povećanja poreza je dakle potpuno netačna.
Najgore je to, kratkoročno posmatrano, što su republikanci već prilikom prve razmene udaraca postigli znatno više nego što su se nadali. „To starve the beast“ – izgladneti zver, odnosi se na navodno monstruoznog parazita „državu“, čije je uništenje večni cilj novih-starih protivnika države u kojima gori nepokolebljivi neoliberalni plamen. U stvari, reč je uvek o istom – slabljenju države koja se mora smanjiti na minimum. Otuda i fanatična borba za smanjenje poreza i budžetske rezove, za koje zahvaljujući političkom odgovoru na krizu, porast zaduženosti predstavlja idealni argument.
Bušova umanjenja poreza zbog tadašnjih odnosa snaga u kongresu i senatu bila su samo privremene mere. Međutim, sada se one od privremenih pretvaraju u stalne. Niže poreske stope produžuju se neograničeno, što vodi daljem padu državnih prihoda. Obamina povećanja poreza, sa druge strane, pokriće samo 20% gubitaka državnih prihoda, tako da je novo zaduživanje države neizbežno. Pri tome je važno reći da su upravo republikanske orgije smanjivanja poreza primorale saveznu i pojedinačne države da se sve više zadužuju, baš kao i u Evropi, gde su šampioni u kobnom takmičenju u smanjivanju poreza poput Grčke,Španije i Portugalije u najdubljem padu.
Berze su već blagoslovile truli kompromis. Američke državne obveznice se prodaju po vrlo niskim kamatama. Uprkos tome, dve najveće svetske rejting agencije Moody’s i Standard & Poor’s su se ničim izazvane javile za reč. Još tokom prve bitke za podizanje granica zaduživanja, SAD su po prvi put izgubile top kreditni rejting, a sada kreditne agencije ponovo zahtevaju donošenje programa štednje, što predstavlja dobrodošao vetar u leđa republikancima, koji su se već naoštrili za sledeću rundu. Obama je kao meru predostrožnosti postavio novog sekretara za finansije, Džejkoba Leva, tvrdokornog profesionalca vašingtonskog političkog biznisa.
Šta će se dešavati u narednih nekoliko nedelja? Prvo, demokrati i republikanci moraju brzo da se dogovore, jer je granica zaduženosti od 16,39 biliona dolara već dostignuta. Republikanci neće propustiti ovu iznuđivačku priliku za razgradnju socijalne države. Pristanak na neophodno podizanje granice zaduživanja trampiće za sveobuhvatne budžetske rezove. Na samom vrhu republikanske liste rezova nalaze se ionako ispošćeni savezni socijalni programi poput Medikera (državno zdravstveno osiguranje za starije i osobe sa invaliditetom), Medikejda (državno zdravstveno osiguranje za siromašne), bonova za hranu i socijalnog osiguranja (državno penzijsko i osiguranje za slučaj smanjenja radne sposobnosti).
Demokrati nemaju veliki izbor kontra predloga, jer su zbog kompromisa Obamine ruke vezane. Veći prihodi su malo verovatni. Raspravlja se samo o obimu, a ne o principu štednje i rezova. Dakle, ni u drugom mandatu Obama nema realnu alternativu fatalnoj politici štednje, izuzev politike jeftinog novca u velikim količinama, koju Federalne rezerve vode već godinama. Obama je preuzeo taktiku Angele Merkel. On okleva, odlaže, popušta, ponekad pomalo, a nekad i previše.
Možemo bez muke povući paralele sa neuspelom politkom u vezi sa Grčkom i evrom. Navodno se Grčka stalno iznova spasava, a onda će se jednog dana, kada poverioci budu podmireni i umireni, naći u još dubljoj krizi. Danas SAD nisu ništa siromašnije nego juče, a lista država koje su bankrotirale, predvođenih Kalifornijom, se povećava.
Obama zna de se iz krize ne može izaći štednjom. Za razliku od Merkel & Co, njega ne brine granica zaduživanja, koja u SAD, domovini neoliberalnog „novog konstitucionalizma“, postoji već nekoliko decenija. Od njenog uvođenja 1960, granica je podizana 78 puta, a od dolaska Obame na vlast već 6 puta.
Stvarni problem američke ekonomije jeste nešto drugo. Naime, reč je o džinovskom privatnom dugu, koji daleko premašuje javni dug. Na radikalni slom ukupne potražnje najviše je uticalo bankarskom i hipotekarnom krizom iznuđeno privatno razduživanje, kroz na primer prodaju kuća stečenih kreditima. Samo državna intervencija uz prateće zaduživanje može da zaustavi ovaj proces. Ukoliko ignorišemo povezanost privatnih i javnih dugova, kao što to čine gotovo svi iz političke klase, onda uopšte ne možemo da razumeno globalnu krizu. Jer i u SAD i u Evropi važi jedna stvar: nisu državni dugovi problem, već je problem celokupna dužnička ekonomija savremenog finansijskog kapitalizma.
Michael R. Krätke, Blätter, februar 2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 06.02.2013.