U ovoj zemlji su retki pravi politički analitičari, oni koji ne prezaju da se udube u konkretne brojke, odnosno rezultate izbora.
U Engleskoj je, na primer, to malčice drugačije. Tamo praktično postoje četiri političke opcije: Liberalne demokrate, Laburisti, Konzervativci, i Apstinenti. Kada dođe do izbora, zna se kako se objašnjavaju rezultati. Tu su jedino bitni ”swing” birači, dakle oni koji su na ivicima političkih opcija. Konkretno, retko se ko dvoumi između konzervativaca i liberala, kao što je i u Srbiji slučaj sa glasačima LDP-a i SRS-a. Većina glasača se dvoumi između liberala i laburista, ili između laburista i konzervativaca. A svi će da se dvoume između izlaska i neizlaska na izbore.
Kako bi jedna takva analiza izgledala u Srbiji? Kako objasniti šta se desilo između januara 2007. i maja 2008? Ovde je situacija komplikovanija, što zbog broja partija, što zbog koalicija koje se od izbora do izbora znatno razlikuju. Ali ništa nije nerazmrsivo.
Prvo, koalicije: pretpostavimo da večiti koalicioni partneri imaju relativno stabilno biračko telo i da su na ivici cenzusa (pa su stoga i poželjni u koalicijama). U Srbiji to verovatno, manje-više, izgleda ovako:
– LSV 75,000 glasača
– Rasim Ljajić 50,000
– Nova Srbija 200,000
– Jedinstvena Srbija 50,000
– G17 275,000
– SPO 125,000
– PUPS 100,000
Kada njih ”izbacimo” iz analize, ispada da su se ostale partije ovako provele u poslednjih godinu i po dana:
Dobitnici su LDP (plus 78,000 glasača), DS (193,000), SRS (41,000). Gubitnici su DSS (minus 188,000), SPS (62,000), PSS (50,000). Nekim čudom plusevi su skoro jednaki minusima, ukupno. Došlo je najverovatnije do pregrupisanja snaga po sledećem šablonu:
LDP je oduzeo glasače DS-u. DS je to nadoknadio iz DSS-a, dela SPS-a i dela PSS-a (!). SRS je takođe pokupio neke bivše glasače SPS-a i PSS-a (koji je očigledno u potpunom rasulu).
Kako to objasniti? Očigledno je došlo do naglog zaokreta udesno (ekonomski) i ka liberalnijoj opciji (politički). Ovo prvo se može objasniti verom da približavanje EU zaista može ekonomski da oporavi zemlju. A ono drugo time da je priča sa Kosovom skoro sigurno gotova, i da to i glasači počinju da prihvataju.
U svakom slučaju liberalne snage su u usponu, ali i dalje daleko od kritične mase koja bi bila potrebna da može da se kaže da je Srbija nedvosmisleno glasala za Evropu. To jednostavno nije tako, a dobra vest je da je Srbija zaista došla na podelu 50:50, posle dvadeset godina izrazitog evroskepticizma.
I u tome je značaj odluke SPS-a kome će prići. Konkretno, ukoliko se odluče za SRS-DSS opciju, to će značiti da ćemo se zlopatiti starim borbama protiv vetrenjača nekoliko godina duže nego što bi to bilo pametno. Ukoliko se dogovore sa DS-om onda će ovi izbori zaista biti istorijski u smislu da označavaju veliki korak unapred, i za Srbiju ali i za političku scenu u Srbiji.
Koalicija DS-SPS-manjine (uz prećutnu podršku LDP-a, kada je to u skupštini potrebno) znači napredak u svakom smislu i najverovatniji je scenario. To znači da će i stranke morati da se prilagode i reformišu. U čemu se to ogleda?
SPS: ovo je istorijska šansa da se u koaliciji sa DS distanciraju od Miloševića i zauvek zakucaju granice Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica u dvorište SRS. Za nekoliko godina možda postanu i ono što im ime govori. Dakle, da se preporode u stranku koja brine o socijalno ugroženima, uz levičarski ekonomski program. Mnogima će naravno biti teško (muka) da ih prihvate kao značajne političke činioce, ali alternativa (nereformisan SPS uz saradnju sa DSS i SRS) je mnogo gora.
SRS: ova stranka je u žestokom problemu. To je naročito tako ako se SPS reformiše, pokaže da zna da bude konstruktivan partner u vladi, i time im oduzme dobar deo birača koji pripadaju socijalno ugroženoj kategoriji. Ako se Šešelj vrati iz Haga, SRS će definitivno sama da se bakće devedesetim godinama. Ali neka, ne mogu ostati isti ljudi i isti program 20 godina, a da to ne košta.
DSS: ne verujem da iko zna kuda oni idu i šta uopšte imaju da ponude, osim ”harizme” jednog Vojislava Koštunice. Rešenje je možda da se ujedine sa reformisanom SRS (!), pa da se brendiraju kao blago nacionalistička i konzervativna stranka. Mnogo “ako”, ali malo “kako”.
NS: ovo je stranka regiona bez jasne političke ideologije. Kao takva ona ima dve opcije. Prva je da bude večiti koalicioni partner, sa onim koji ponudi više. Druga je da bude u koaliciji sa drugim strankama regiona i da se bori za decentralizaciju Srbije. Takva koalicija bi mogla da objedini i JS, LSV, i SDP.
LDP: njihov program ima ograničeni rok trajanja, naročito ukoliko Srbija zaista krene putem evropskih integracija. Njihov ekstremno liberalan ekonomski program nikada neće privući dovoljan broj glasača, pa im je prirodno mesto u DS. Oni sada imaju jako važnu ulogu, koja se ogleda u tome da učine sve da koalicija DS-SPS-manjine bude stabilna. Nije idealan scenario, ali ovo je ipak Srbija.
U svakom slučaju, Srbija je poslednjim izborima potencijalno napravila veliki korak unapred. Sada je red da mnogi progutaju gorke pilule rada sa SPS-om. A to je cena konačnog izbacivanja iz sistema virusa dva Vojislava i jednog Slobodana.
Peščanik.net, 14.05.2008.