Andrej Dmitrijevič Navaljni

Već sledećeg jutra posle protestne akcije¹  na Manježnom trgu, od Moskve pa sve do Vašingtona, svetom je počela da kruži delikatna konspirativna teorija sledeće sadržine: želeći da on svakako bude jedan od učesnika na izborima za gradonačelnika Moskve, lično Putin je oslobodio Navaljnog² i omogućio mu da žalbeni postupak po izrečenoj presudi vodi ne iz zatvora, već sa slobode.³ I naravno, Putin to ne čini iz altruizma. Njegova je namera da uz pomoć poštenih izbora celom svetu pokaže trijumfalnu pobedu Sobjanina i katastrofalan poraz Navaljnog, i da tako još jednom svima dokaže da opozicija u Rusiji zapravo ne postoji.

Sve konspirativne teorije pa tako i ova, imaju jedan suštinski nedostatak: potpuno su lišene dokaza. Sećate li se TV serije Zvezdane staze? E pa jedini koji bi možda mogao da bilo šta od navedenog dokaže je Leonard Mekoj, brodski doktor sa svemirske letilice Enterprajz. On bi V.V. Putina spakovao u svoj naučno-fantastični skener i nakon deset sekundi bi se obratio doktoru Spoku sledećim rečima: „Mozak V.V. Putina skeniran. Pronađene su sledeće misli: misao #1… misao #2… misao #3… Više misli nije pronađeno. Dijagnoza – vanzemaljac.“

A ja bih konspirolozima postavio samo jedno pitanje: od kada se to Kremlj zalaže za poštene izbore? Gde se i kada, na teritoriji koja zahvata 1/8 svezemaljskog kopna, u poslednjih 13 godina to čudo dogodilo? Čak ni u gradiću N – zadnja pošta Prdina bara, gde će se kao protivnici kandidatu odobrenom odozgo na izborima za sreskog načelnika pojaviti stara poluluda komunistkinja i vlasnik lokalne ćevabdžinice, čak ni ti izbori neće biti pošteni. Staru komunistkinju će za svaki slučaj poslati u ludnicu, a ćevabdžinicu spaliti. Čak ni daleke 2003, kada su bili čuveni izbori za moskovskog gradonačelnika i kada je rejting Lužkova mesecima s nebeskih visina suvereno vladao Moskvom, čak ni ti izbori nisu bili pošteni. Sama pomisao na to da negde u podrumima Kremlja deluje ilegalni pokret „Za poštene izbore“, meni, kako neki govore, pomera mozak.

Ali hajde da na minut pretpostavimo da je Kremlj istovremeno doneo dve protivurečne, uzajamno isključive odluke: osuditi Navaljnog na pet godina i odmah, pravo iz sudnice, poslati u zatvor i druga, dozvoliti Navaljnom da učestvuje u predizbornoj kampanji za izbore gradonačelnika Moskve. Da, njega su stvarno pravo iz sudnice odvezli u zatvor, a potom, sledećeg dana oslobodili. Zašto? Da bi mu podigli rejting štedro začinjen međunarodnim skandalom, buntom na Manježnom trgu i opravdanim nezadovoljstvom građana kojima se ovakve igre nimalo ne sviđaju? Pri tome treba imati u vidu da postoji i jedna sasvim razumna šema, odavno poznata i ne jednom proverena od strane FSB-a, šema koja čak pomalo miriše na zakonitu: dati Navaljnom uslovnu kaznu i već sledećeg dana po obaljenim izborima, uhapsiti ga i strpati u zatvor. Ako je sve to tako, onda je razmatrana odluka apsolutno šizofrena, a u takvim slučajevima je jedina preporuka – izvolte se javiti profesoru Stravinskom.⁴

Konspirolozi se pozivaju na to da „bedemi Kremlja imaju mnogo kula“, što je zaista tačno. I između tih kula se zaista vodi žestoki rat. Te kule jedna drugu neprestano zasipaju baražnom vatrom iz sveg raspoloživog oruđa. Dejstvuje i teška artiljerija, a rakete zemlja-zemlja stoje spremne na svojim uzletnim rampama. No sve to može da traje samo do trenutka donošenja definitivne odluke. Čim se donese odluka i padne naređenje, svi staju u stav mirno, a bilo čiji korak levo ili desno, smatra se izdajom državnih interesa. Krivac se istog trenutka kažnjava otkidanjem ruku, zatim nogu i nabijanjem na kolac.

Od konspirativnih varijacija koje se u različitim tonalitetima serviraju javnosti, najzanimljivija je ona u kojoj se gradonačelnik Sobjanin pojavljuje kao oslobodilac Navaljnog. Što će reći, bio jednom jedan tihi nečujni činovnik, lojalni izvršilac, čovek koji nikada nije spadao u red bilo kakvih značajnih političkih figura i koga se niko ne seća da je bio učesnik makar jedne političke intrige na ovom podneblju. I odjednom se taj naš bogatir, taj naš Ilja Muromec budi iz dubokog sna, pomera svoju moćnu ruku ka telefonu, okreće broj glavnog tužioca i oštrim glasom mu govori u slušalicu: „Odmah da si vratio Navaljnog… Da, to je taj galamdžija koji otkriva i oglašava sve moje šeme za potkradanje budžeta… I još nešto. Ako ti se slučajno javi Putin, pošalji ga znaš već gde…“

U osnovi ove teorije leži opštepoznata činjenica da su radi punopravne registracije njegove izborne kandidature, Navaljnom bili poklonjeni glasovi municipalnih deputata. No dovoljno je malo pažljivije pročitati blog Navaljnog i da razlozi za ovaj čin milosrđa postanu mnogo jasniji. Tek kada je iz izveštaja o sudskom procesu bilo nedvosmisleno jasno kuda će ga ovaj trnovit put odvesti, Navaljnom je bio uručen ovaj velikodušni poklon. A do tog trenutka, na deputate su bili upereni mitraljezi utamanjivačkog bataljona pod komandom Sobjanina. „Ne odstupaj ni za pedalj! Neprijatelj u Moskvu ne sme ući…“ resko je u ušima ovih novih heroja-pamfilovaca zvučala njegova naredba.

Uostalom, ni „dekabristička“ verzija samog Navaljnog, ne uliva neku preteranu veru u svoju istinitost. Njegova verzija glasi otprilike ovako. Čim su ljudi izašli na Manježni trg, zidovi tamnice su se srušili, a u Moskvi su ga na Jaroslavskoj železničkoj stanici dočekali istomišljenici i u ruke mu predali oštri mač opozicije – to jest iPhone. No jednu stvar treba imati uvek na umu: Kremlj se nipošto ne sme nipodaštavati. Po svemu sudeći, oni su svojim političkim tehnolozima izdali nalog da do krajnjih granica napregnu svoje skromne mozgove, a onda su ovi nešto izbrojali,  izračunali i na kraju razradili dva plana.

I sad je došlo vreme da isključimo maštu i da na osnovu ono malo činjenica koje nam stoje na raspolaganju, nešto i zaključimo. Strogi plan A je predviđao da se Navaljnom dopusti registracija svoje kandidature na moskovskim izborima, a da se nakon pravosnažne presude „nezavisnog suda“, elegantno otkači.⁵ Rezervni plan B je predviđao da u slučaju nekakvih ozbiljnijih neprijatnosti, Navaljni bude pušten na slobodu, a da se dalji problemi rešavaju u periodu žalbenog postupka. Plan A je pretpostavljao da neće biti burne reakcije javnosti i on je bio na snazi nepun dan, to jest tačno do 19 časova i 15 minuta tod istog 18. jula. No kada su se slabe policijske snage našle licem u lice s više hiljada demonstranata, zazvonilo je zvono za uzbunu i nakon 45 minuta su na Manježni trg izašli specijalci. Kremlj se histerično bacio na realizaciju plana B.

Tačan datum i vreme unosa žalbe i nakon toga munjevite reakcije tužilaštva glasi: 18. juli  19:54:40 (agencija Interfaks). Znači ne odmah nakon izrečene presude kako je saopštio standardno lažljivi TV kanal Russia Today, i ne sredinom dana kako to iz nekog razloga veruje narod, već te iste večeri tačno u pet do osam. To znači da je neko, držeći pred sobom već potpisane papire, posle radnog vremena sedeo i čekao telefonski poziv. Telefon je zazvonio i procedura oslobađanja Navaljnog je krenula svojim tokom. Da telefon nije zazvonio, ti bi papiri završili u korpi za otpatke.

Ne treba zaboraviti ni to da su osim Moskovljana koji su izašli na Manježni trg, svoj „protest“ demonstrirali i brokeri na moskovskoj berzi. Dnevni list Komersant je objavio da je tokom prvog sata od vremena objavljivanja presude, indeks RTS pao za 1,6%, a indeks MMVB za 1,8%. U novčanom ekvivalentu to iznosi 8,6 milijardi dolara. Koliko je izgubio sam Putin, to samo Ti Gospode naš svevišnji i on znate, verovatno sasvim dovoljno za još jedan velelepni dvorac. Takve stvari čak i pukovnika KGB-a mogu poprilično da iznerviraju.

Meni je potpuno razumljivo da su kremaljskim ideolozima ove konspirativne bajke itekako potrebne. Oni svojim pretpostavljenima moraju da opravdaju svoje prognoze, da im objasne da Navaljni među Moskovljanima nema nikakvu podršku i da istovremeno nekako umanje sam značaj protesta. A to zašto i neki sasvim razumni ljudi to isto za njima ponavljaju, e to mi zaista nije jasno. Oni kao da su zaboravili SSSR. Oni kao da su zaboravili to da je vlast u Rusiji uvek bila tupa kao brijač zatvorskog berberina. Sa zadatkom koji se može rešiti u dva poteza, ona će još nekako i izaći na kraj. A za nekakav komplikovaniji gambit, ona nikada nije bila sposobna.

Pavel Marčenko, sin sovjetskog disidenta Anatolija Marčenka, na svom Fejsbuku je napisao: „Ne sviđa mi se ova euforija…“ Morao sam da mu odgovorim: „Meni se svojevremeno takođe nije sviđala euforija povodom povratka Saharova. Tada sam kao emigrant boravio u SAD. Kada sam se nakon samo pet godina od povratka Saharova ponovo našao u Rusiji, ulicama Moskve je već tekla reka slobode“. Vizuelna paralela između dočeka Saharova na Jaroslavskoj železničkoj stanici 1986. i Navaljnog na toj istoj stanici 2013, je stvarno više nego očigledna. Znači treba nam još samo pet godina da se strpimo. Možda i manje.

Viktor Davidov, Ежедневный журнал, 25.07.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 30.07.2013.

ALEKSEJ NAVALJNI

1. 18.07.2013, na dan izricanja presude Navaljnom, u znak protesta je na Manježni trg ispred Dume izašlo oko 10 hiljada pretežno mladih ljudi.
2. Igra reči s imenima Andrej Dmitrijevič (Saharov i Aleksej Anatoljevič) Navaljni
3. Činjenicu da za prekršaje za koje se tereti Navaljni u postojećim zakonima nigde nije predviđeno hapšenje optuženog odmah nakon izricanja presude, bilo bi uputnije u datom kontekstu zanemariti.
4. Direktor psihijatrijske klinike – ličnost iz romana Mihaila Bulgakova, Maestro i Margarita.
5. Vlast se na vreme postarala da izglasa zakon po kome osuđivana lica nemaju pravo da budu birana, a samim tim i da se bave poslovima do kojih se stiže putem izbora.