Izbora neće biti u 2026. Ova pretpostavka mogla bi imati utemeljenje u nekoliko činjenica u vezi sa trenutnom pozicijom Aleksandra Vučića i njegove stranke (jer SNS zapravo jeste njegova organizacija i osnovno sredstvo za protivustavno koncentrisanje vlasti u njegovim rukama). Izbora neće biti u 2026. zbog toga što Aleksandar Vučić nije prinuđen da ih raspiše. Naravno, u pravu je svako ko kaže da njegova vlast nije legitimna niti je legalna zbog načina na koji ju je osvojio, kao i zbog načina na koji je vrši. Međutim, kako Srbija nije država u kojoj bi ovakav zaključak mogle da donesu njene institucije, a još je manje država u kojoj bi te institucije mogle da, sa tim zaključkom u vezi, nešto i preduzmu (o razlozima za to je izlišno ovde pričati) – ova poruka bi morala da dođe sa ulice, kao poruka pobunjenih, na način koji bi bio dovoljno ubedljiv za Vučića da ga primora da dela kako bi zaštitio ono što je stekao tokom svoje vladavine.
U takvom transakcionom kontekstu bitno je utvrditi šta je on zapravo stekao tokom svoje vladavine? Da li su to materijalna dobra? Da li je to politički kapital koji bi mu omogućio da „ostane u igri“ i nakon sprovedenih izbora bez obzira na njihov ishod? Da li je to lični osećaj istorijske uloge ispisane tokom njegove vladavine? Da li su to neprijatne veze sa organizovanim kriminalom ili očekivanja probrane „poslovne elite“, u koju spadaju i delovi državnog aparata i bezbednosnih struktura, koja, očekivanja, imaju karakter potraživanja prema njemu a koja on gubitkom vlasti ne bi mogao da ispuni? Kakav god da je odgovor na ova pitanja, očigledno je da pritisak pobunjenih studenata, opozicije i građana nije bio takve prirode da ga natera na kompromis u vidu raspisivanja prevremenih izbora.
Mantra o kritičnoj masi na ulicama je 15. marta otišla u istoriju, bar kada je vlast Aleksandra Vučića u pitanju. Najnovije „sistemske promene“ u pravosuđu i kadriranja u policiji ukazuju na to da je ono što je stekao, a što nije bilo moguće utvrditi u ovom tekstu, takve prirode da je on spreman da zaigra na sve ili ništa. Dakle, trenutna poruka je da kompromisa ne može biti. S druge strane, njemu se i iz čisto praktičnih razloga ne isplati da izbore raspiše pre roka. Naime, u periodu do redovnih izbora radiće se na projektu EXPO koji je bitan za pomenutu probranu „poslovnu elitu“, a koji će takođe biti maksimalno rabljen u svrhe predizborne kampanje, pokušaće se sa još jačom kontrolom medija, uključujući svakako i kontrolu komunikacije na društvenim mrežama putem delanja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, i čekaće se da vreme i sve veća blizina izbora odradi svoje u odnosima između studentskog pokreta i opozicije.
Izbora, dakle, nema ni na vidiku, a rovovi između političkih aktera koji su životno zainteresovani za političke promene, rovovi između studentskog pokreta i opozicije su već iskopani i, rekao bih, svakim danom su sve dublji. Na ovom mestu moram da se jasno deklarišem – spadam u one koji veruju da samo zajednički front ta dva politička aktera, kao i drugih pokreta i organizacija (na sindikate ne bih trošio reči), može stvoriti značajnu, ali i dalje neizvesnu, šansu za promenu za koju se uslov stiče pobedom na izborima, odnosno takvim njihovim ishodom koji bi osvestio misao da se promena zapravo desila tog dana.
Nije mi jasna ideja da se politika vodi na temelju ekskluzivnosti a ne inkluzivnosti, a pogotovu kada se ta ekskluzivnost zasniva na istoriji nebavljenja politikom. Teško mi pada atmosfera u kojoj životno iskusna publika očekuje od životno neiskusnih aktera da odigraju ulogu koja daleko prevazilazi njihove kapacitete. Plaši me mogućnost da neiskusni akteri jednog dana ostanu sami na toj sceni, koja to više neće ni biti, razočarani u ishod svoje najbolje namere. Jer ti akteri, bez ikakvog patosa, već samom biološkom činjenicom, trebalo bi da predstavljaju budućnost ove zemlje.
Na kraju, argument da je studentski pokret heterogen, da obuhvata i objedinjuje različite političke aspekte, te da bi povezivanje sa bilo kojom političkom opcijom dovelo do njegovog cepanja, predstavlja upravo argument u prilog tome da će do tog cepanja svakako doći čim se studentska lista suoči sa konkretnim političkim pitanjima, a njih, svakako, neće moći da izbegne. U tom smislu, studentska lista, pod uslovom da isključimo bilo kakav značajniji uspeh postojeće opozicije na izborima, zapravo bi bila embrion neke buduće opozicije koja će nastati njenim cepanjem, što je politički ishod par excellence.
Da li će ovakav scenario dovesti do promene vlasti? Što dublji bude rov između studentskog pokreta i opozicije, pozitivan ishod će biti teži. Studentski pokret jeste pokrenuo mnoge iz letargije i pasivnosti ali, čini mi se, nije postigao onaj obim promene koji bi otklonio svaku neizvesnost. Naprotiv, izborni dan biće prepun ozbiljnih izazova. Kako će na takve izazove odgovoriti učesnici u izbornom procesu, birači, studenti i opozicija? Koji stepen žrtve smo spremni da podnesemo? Treba se potruditi pre nego što bude odveć kasno za sve.
Autor je advokat iz Beograda.
Peščanik.net, 31.01.2026.