Radio emisija 05.12.2008, govore: Milan Knežević iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, novinar Željko Bodrožić, pisac Bora Ćosić i istoričarka Dubravka Stojanović.
Svetlana Lukić: Još nekoliko dana i eto nas u 2009. godini. Kažu da ćemo te godine u punom sjaju ugledati ekonomsku krizu. Niko ne zna šta se sprema, ali je sigurno da će nam 2008. izgledati kao jedna od lepših godina naših života. Ovih nedelja nastala je panika u Vladi, među poslodavcima, malim i velikim, među sindikatima, radnicima, komorama i pretkomorama. Svi se ponašaju kao da nailazi neka strašna poplava za koju se treba pripremiti, ali ne tako što ćemo planski ređati džakove duž reka, nego tako što će svako napuniti dva-tri džaka i ređati ih ispred svoga kućnog praga. Kriza koja se iza brda valja za većinu aktera ove ekonomske igre znači samo šansu da nešto ućare: neko milione, neko topli obrok i regres, a sve u želji da preraspodele pare i moć. Neki se naravno spremaju za novu pljačku i kada se jednoga dana voda povuče, ugledaćemo novu mapu dodatno opustošene zemlje.
Najgore je to što takozvana politička elita ne odaje utisak da zna šta radi. Dinkić i Cvetković svima sve obećavaju, i Miškoviću, i Drakuliću, i privrednoj komori i svim sindikatima, koliko god ih ima, Đilas broji aufingere, držače za kišobrane u boji i čajne kuhinje po domovima zdravlja, koje su direktorke koje je njegova stranka postavila preplatile. Pojavila se odnekud i neka gospođa koja se predstavlja kao ministarka za Nacionalni investicioni plan, koja priča nešto o Koridoru 10. A pojavio se, bogami, danas u Beogradu i Vladimir Vladimirovič Gasprom, koji je došao da uzme ono što su mu Koštunica i Tadić obećali: NIS, Banatske dvore i sve ostale pripadajuće stvari. Politika, čiji je urednik ekonomske rubrike od ponedeljka naš stalni sagovornik Miša Brkić, piše da Rusi ne žele da daju ni onih 500 miliona evra za modernizaciju NIS-a, nego traže da se NIS zaduži za tih 500 miliona, a onda će Gaspromnjeft da vraća pozajmicu umesto nas. Navodno, ako Rusi odu iz Beograda nezadovoljni, Rusija neće dozvoliti uvoz Fijatovih automobila iz Kragujevca. Kako će se završiti ova epizoda sapunice o srpsko-ruskom prijateljstvu videćemo, a onda će, naravno, biti kasno.
U međuvremenu, arogantna neznalica u obličju ministra spoljnih poslova dodatno se izvikala na EU. U intervjuu nemačkom nedeljniku Der Spiegel on je govorio da je EU Srbiju stavila na led, da nam ništa ne pomaže i slične budalaštine. Budali niko ne može da pomogne, pa ni EU. Poslanik Evropskog paralamenta Kalcin je rekao da ga je stid kao izveštača evropskog parlamenta za Srbiju zbog ovog Jeremićevog intervjua. A koliko je tek nas sramota zbog takvog ministra! No, naravno, to ništa ne znači, jer njega njegov nastavnik Boris Tadić i dalje voli i podržava. I daje mu petice iz znanja i iz vladanja.
Nekako mi je glupo sve ovo što nabrajam, naročito ove nedelje, možda zbog činjenice da je ovih dana objavljen podatak MUP-a da je za poslednjih desetak meseci na drumovima Srbije poginulo 800 ljudi, a da je 20.000 povređeno. To nisu nesreće. To je krvoproliće. Ove nedelje je objavljena vest da više od 60 mrtvorođenih beba mesecima i godinama leži u kutijama u porodilištima u Beogradu i Nišu, jer nema ko da ih sahrani – neće ni roditelji ni država, čiji je građani trebalo da postanu. Ove nedelje je objavljena i vest da Srbija nije htela da potpiše Konvenciju o zabrani korišćenja kasetne municije, koju je potpisalo više od 100 zemalja u Oslu. Nismo hteli da potpišemo, iako je više od 100 naših civila izgubilo život od kasetnih bombi tokom NATO-bombardovanja. Sećate se onog masakra kod niške pijace…
Izgleda da više nisu u pitanju one izgrađene institucije demokratije, nego kako da izvučemo goli život u ovoj zemlji. A vi ćete na početku današnjeg Peščanika slušati jednog čoveka koga do sada niste čuli, Milana Kneževića, koji je od one vrste ljudi za koje smo mislili samo da pričaju da postoje, a da u stvari ne postoje. To su takozvani mali i srednji preduzetnici. On je član i jedan od prvih ljudi Asocijacije malih i srednjih preduzeća u Srbiji, a njih ima jako mnogo, nekoliko stotina hiljada. Evo šta on misli o načinu na koji se ministarstva, komore, pretkomore i ostala tela spremaju za veliku ekonomsku krizu koja nam, dakle, izgleda sledi tek 2009. godine.
Milan Knežević: Prošle godine smo razgovarali sa četvoricom ministara u Vladi. Rekao sam gospodinu Dinkiću, recimo, da 8.000 komisiona, koliko ih je zvanično registrovano u Srbiji prema nalazu ministra Dimitrijevića, godišnje proda 550 miliona evra robe, a da ne plati ni jedan jedini dinar poreza i doprinosa. On se okenuo i rekao gospodinu Iliću, tada direktoru Poreske uprave: dobro, Vlado, je li ovo moguće? Ilić je odgovorio da jeste, moguće je. Onda smo u jednom trenutku razgovarali s direktorima carina, tadašnjim gospodinom Jerinićem, ja sam ga pitao da li carina uopšte postoji, kako je moguće da u državu Srbiju uđe 8 milijardi evra robe na carinu i da ta roba ulazi po dva osnova – jedan je faktičkim fizičkim švercom, znači prebacivanjem preko granica. Ko puni te pijace, kako je moguće da se toliki obim tih roba nađe na 110.000 tezgi diljem naše domovine? Postoje ta dva osnova, jedan je fizički i faktički, a drugi je najveći izvor našeg zla, i ima ga mnogo, to su kineske robe. To se stalno predstavlja građanima lažnom slikom, kako mi poslodavci praktično ne možemo da podnesemo jeftine robe i zdravu konkurenciju. A o čemu se radi? Robe koje se uvoze iz Kine iznose negde oko 700 miliona evra, carine ih na deseti deo njihovih nominalnih vrednosti. Napravio sam katalog zaštitnih cena da ljudima kažem: kilogram pamuka, a pamuk je berzanski artikal, košta 2,5 evra, dok se preradi, oboji i uradi nigde na svetu ne može da košta manje od 6 evra. Od toga se prave 2,5 majice, znači, samo materijal za jednu majicu košta 3 evra, pa šivenje – hajde, neka je i najniže na svetu – 1 evro, znači, ne postoji proizvodna cena koja je manja od 4 evra. Kad smo napravili taj zaštitni katalog cena koje je carina počela delimično i da primenjuje, podigli smo u budžet preko 150 miliona evra prihoda od carine. Ali, šta se posle toga događa? Kao u naučnoj fantastici, znate, ovde morate čitati Klarka, Asimova, morate, jer inače ne možete to shvatiti. Posle carinjenja, 90% kineskih roba se proda na crno. Predlagao sam gospodinu Iliću, tada direktoru Poreske uprave, da u kontni plan unese konto „odnela maca“, jer drugačije ne možete nekoj inspekciji objasniti gde vam je roba, vi možete samo reći „odnela maca“. Zaista ne vidim drugi način.
Evo, već se najavljuje da će rebalans budžeta morati biti korigovan u maju i mi se ponovo ponašamo kao porodica koja zna gde stoji novac u kući, i svi ga kradu krišom jedni od drugih, a onda se začude kad ga nestane. Kao na vojnoj vežbi, ovde puca ko god kud stigne, mi uopšte ne znamo više o čemu se radi. Kao privrednik, ja ne znam šta ću sutra ili prekosutra, šta to uopšte znači, koje je to zakonsko rešenje? Šta znači taj besmisleni socijalni pakt? Ljudi koji su proizvođači bave se najsvetijim umećem i zanimanjem na svetu, oni stvaraju novu vrednost. U jednom mom artiklu utkano je 50 drugih artikala, i konac i igla i dugme i naramenica i rajsfešlus i pošta i struja i kanalizacija i voda, jedan privrednik ima preko 163 rashodovne stavke. Zato je proizvodnja onaj segment društva koji obezbeđuje njegovu ekonomsku stabilnost, koji dugoročno obezbeđuje mogućnost da se, zahvaljujući stvaranju i zahvatanju iz proizvodnje, servisiraju i sve ostale društvene delatnosti u zemlji. Koliko su samo apsurdne tvrdnje ovih dana u novinama kako ti osioni poslodavci pokušavaju da steknu veću dobit tako što otpuštaju radnike! A to je jednostavno logički zaskočiti – zašto bi neko zapošljavao samo zato da bi otpuštao? Ovde se zaista moram ograditi od velikog broja mojih kolega – nisu moje kolege, doduše, nego poslodavci, oni sa zlatnim lancima – ali ne smete sve gledati na osnovu te tajkunske priče koja je isto tako maskirna priča. Tajkuni su manje uzeli nego što je dnevni gubitak ove zemlje u sivoj ekonomiji. I ja ne želim ni u jednom trenutku da se s tim ljudima identifikujem, niti ću dozvoliti da se se s njima identifikuje 226.000 poslodavaca i preko 160.000 vlasnika malih i srednjih preduzeća. Mi u Asocijaciji malih i srednjih preduzeća zapošljavamo 800.000 ljudi.
Kolektivni sporazum ne postoji ni u jednoj zemlji na svetu, postoje granski ugovori koji se potpisuju, jer recimo, granski ugovor tekstilne industrije ne može da bude isto što i granski ugovor trgovine i gospodina Miškovića. I oni nemaju nikakve veze, ne možete na isti način primeniti odredbe tog ugovora na ove dve grane. Druga stvar, Vlada se drži na distanci i pokušava jednu jedinu stvar da postigne socijalnim paktom, ja sam to rekao gospodinu Iliću, državnom sekretaru: Vi sad hoćete praktično da dobijete kredit od poslodavaca i sindikata, da ćemo mi tolerisati vaše dosadašnje ponašanje, a i buduće, bez obzira kakvo bude. Umesto toga, evo vam četiri mere, provodive u roku od 60 dana: smanjite sivu ekonomiju, prijavite jedan broj zaposlenih radnika, smanjite za 20% poreze i doprinose, a obavežite nas zakonski i mi vam dajemo najsvetiju reč da ćemo sve dati u plate radnika. Praktično, biće samo nešto malo zakinut državni budžet, oko 7% nominalno, a to ćemo nadomestiti iz sive ekonomije i prijavljivanjem novog broja radnika.
Umesto toga, donosi se prošireni kolektivni ugovor sa šest stavki koje su potpuno mimo Zakona o radu, a ono što je njegova suština je sledeće – sindikati i Unija poslodavaca su uneli u taj prošireni akt da država sad treba da ih servisira i uzme 0,5% od svih zaposlenih u Srbiji, što iznosi na mesečnom nivou 60 miliona evra. Ko bi to delio? Pa, kaže, potpisnici sporazuma, odnosno poslodavci, Unija poslodavaca, sindikati, valjda i Vlada, ne znam da li će i Vlada u tome učestvovati. Pa, oni bi malo trošili… Mislim da je ovo potureno ministru Ljajiću, ja ne mogu verovati, on je umeren političar… Recimo, jedna od odrednica glasi „za rad sindikata poslodavac je dužan da obezbedi sledeće uslove: poslovni prostor, potreban broj kancelarija sa kancelarijskim nameštajem, pravo na korišćenje i drugih prostorija poslodavaca za ostvarivanje uloge sindikata, tehničke uslove, upotrebu službenog automobila, vođenje finansijskog poslovanja sindikalnih organizacija“. Znači, da bilansiramo ukratko da ne zamaram vaše slušaoce, vi poslodavci ćete izaći iz firmi, a mi ćemo ući da njima upravljamo. Šta ćete vi tu, tu smo mi da time upravljamo, a ne vi! Ali, čini mi se da je tu sledeći obrazac – kad izaberete nekog ko malo zna ili ko vam se pred institucijama deklariše ličnim interesom, kao Unija poslodavaca i sindikati, onda Vlada kaže „ne može“. I s pravom to kaže, jer je nezakonito, ali ono što bi moglo da bude i predstavlja pametno i zbirno rešenje za veliki broj poslodavaca, radnika i Vlade, to niko ne iznese. E, mi smo juče u Politici, da se takve stvari ne bi događale, izneli svoje predloge i rekli da je 11 predloga sa kojim je Unija poslodavaca izašla potpuno neutemeljeno na Ustavu, nezakonito i besmisleno. Recimo, oni predlažu da se odloži na šest meseci plaćanje PDV-a. PDV, ekonomska kategorija i svetinja u sve jednoj zemlji na svetu i tačka. Zamislite kada biste vi tražili od države da se odrekne onog od čega živi, koliko ste vi uopšte onda valjan partner?
Svetlana Lukić: Vidim da su neki predsednici sindikata dramatično najavili protest i pominje se da su nezadovoljni što je premijer Cvetković rekao da se odlaže primena ovog kolektivnog ugovora. Kažu sindikati da neće odustati od tog svog stečenog prava, to su regresi i topli obroci.
Milan Knežević: Pa, već postoji regres i topli obrok, već su ugrađeni u platama, to nije istina. Ovo je samo želja da se sad ugradi dodatno regres i topli obrok. To bi značilo na najnižu cenu rada novih 15.000 dinara; sad imate najnižu cenu rada 13.500, a ovo bi bilo 15.000. To niko više ne može da izdvaja, a na drugoj strani, neki direktor javnog preduzeća koji ima platu 3.000 evra imao bi za regres 70%, znači, on bi dobio još 2.100 evra. Na ime toplog obroka on bi dnevno imao 20 evra, znači, onima koji imaju najviše dajte još više i onima koji taj dohodak ne stvaraju, budžetskim potrošačima, a ovim mojim jadnicima dole, koji 23 dana šiju za mašinom, njima ne. Mi smo limitirani na jednoj strani sivom ekonomijom, na drugoj neuređenim tržištem, na trećoj svetskom krizom, na četvrtoj najskupljom javnom državom i javnom potrošnjom u Evropi. I najlakše je sindikatima da traže nešto čega nema.
Najopasnija stvar u svemu je da će sindikati odlučivati o tome ko može to da plati a ko ne. Možete zamisliti, to je najotvoreniji prostor za reket. Otkud nekome pravo da arbitrira u mom upravljanju mojim kapitalom? Jer, to je osnovni princip državne privrede, tu ne postoji nikakav kolektivni sporazum, to smo mi izmislili. I on je u ovom trenutku samo oblanda u koju se pakuju interesi poslodavaca, sindikata i države. I mene naročito to iritira što znam da upravo oni koji nemaju neće ništa ni dobiti. Evo, na mom primeru – moji radnici imaju 22.000 dinara platu, za mene bi sad izdvajanje toplog obroka i regresa otprilike značilo 20.000 novih, to je 45.000, pa na 45.000 ide na troškove poslodavca prevoz radnika, pa morate zaraditi mesec dana godišnjeg odmora, pa idu troškovi bolovanja, pa idu troškovi otpremnina, pa ide trošak noćne smene. Mislim da imaju 26 stavki. Na zagarantovani lični dohodak od 13.500, kada biste ga uvećali za topli obrok i regres, poslodavac bi izdvojio 56.000 dinara. Tako da je to samo laž, „dajemo 13.500“, pa nije istina. I stalno se pravi jedan brojčani galimatijas u kojem se više ni Pitagora ne bi snašao, a namerno se tako radi. Evo, ja vama tri puta pokušavam to da objasnim i teško vam je objasniti, teško je namerno, jer oni samo govore socijalne parole kao pred buržoasku revoluciju.
Otmite od šverca u komisionima 200 miliona evra koje vam ne plaćaju, otmite od Kineza 300 miliona evra koje vam ne plaćaju, otmite jedan deo od milijarde koju ima 400.000 neprijavljenih radnika. E, onda dođite da tražite, i mi ćemo tad imati ekonomsku pretpostavku priliva značajnijeg dela kapitala i odmah potpisujem da ćemo povećati plate za 30%. Imate na jednoj strani osiromašenje, ne možete podići cene. Ja sam pravio pokuse, podignete cene za 10%, i vi prepolovite promet. To je neverovatno, recimo, razlika između pantalona 1.200 i 1.500 dinara prepolovi vam promet! Moj potencijalni kupac ima 300 evra platu, neprimljenu dva meseca, na koju se opteretilo i okitilo sveg mogućeg zla i jada koliko ga ima. Moja radnica šije, ona je odradila sve što je njena društvena obaveza, svi mi drugi nažalost nismo odradili ono što je naša društvena obaveza. I zato su poslodavci ti koji čuvaju stabilnost, ne mogu sindikati čuvati stabilnost tako što će tražiti više. I to se namerno stavilo u ravan osionih poslodavaca koji mnogo zarađuju i sve od njih treba kao Robin Hud oteti, jer znate, oni se bogate na ime toga što neće da isplate topli obrok i regres. To je jako opasno. Podignite za 15.000 dinara naše obaveze prema državi, mi ih isplatiti ne možemo i vi ćete uvesti moju firmu u stečaj i, umesto da ja zbrinjavam 200 ljudi sa platom od 22.000, njih će 200 ići na biro. To je toliko jednostavno da ne može biti jednostavnije. Novaca je malo, a razulareni sinovi i drugi traže mnogo. Jednostavno nam sad treba mnogo više nego što imamo, a godinama smo trošili više nego što zarađujemo. Sad moramo platiti cenu, ali ne ovim populističkim formama socijalnog pakta, nego moramo napraviti zbir ekonomskih poteza i pokrenuti Vladu ili njena tela koja će konstantno zasedati i krenuti da ovo realizuju u narednih 60 dana.
Javno ćemo obznaniti da ćemo, ukoliko Vlada u narednih 60 dana ne počne da ispunjava svoje obaveze, na političkom tržištu sklopiti dogovor sa jednom od političkih grupacija, uzećemo ljude izuzetne stručnosti koji će nas zastupati i u pravnom i ekonomskom smislu i počećemo od tog trenutka predizbornu kampanju. Sve jedan izlog će biti bilbord, uz sve i jednu kesu ili uslugu ići će flajer i mi ćemo raskrinkati tu situaciju u kojoj su hranioci države praktično najokuženiji u ovoj državi. Mi to više nećemo dozvoliti. Ljudi iz krupnog kapitala ne odražavaju interes ove zemlje. Nećemo se politički angažovati, nećemo postati članovi nijedne stranke, ali ćemo podržati jednu od stranaka koja će dozvoliti da samo predložimo zakone koji će značiti boljitak ovoj zemlji – da u stvaranju privrednih saveta, kako je sad predviđeno i u Evropi i kod nas, budu ljudi koji se bave biznisom, a ne ponovo ti restlovi društvenih organizacija, tih kvazikomunističkih organizacija, kakva je Privredna komora, koja je komunistički recidiv i u nekom vremenu je bila veza između Centralnog komiteta i privrede. Danas ona mora kao u Sloveniji da se okrene tržišnim uslovima, a član Privredne komore da bude onaj čiji ona interes zastupa i odražava, a ovaj to potvrdi članarinom.
Privredne komore su poseban fenomen, one imaju 700 zaposlenih, koriste 28.000 kvadrata najelitnijeg prostora u Beogradu, imaju plate, uzgred, veće nego Vlada, predsednik Privredne komore ima veću platu od predsednika Vlade, i one predstavljaju praktično depoe potrošenih kadrova, kadrova koji čekaju buduće naimenovanje. I zaista smo ušli u zonu besmisla kada onaj koga Vlada plaća iz budžeta treba da zastupa interese privrede. To je jedna zona sumraka, oni implementiraju te svoje kadrove koji nemaju nikakve veze sa privredom, a privreda ostaje po strani sa svojim mukama. I predsednik Unije poslodavaca je čovek koji nikakve veze s biznisom nema, evo, ja vam tvrdim, ima jednog zaposlenog. Zato on i tvrdi da ne plaća PDV, jer njemu je obaveza prema državi strana, i umesto da kaže „PDV je svetinja, ja hoću da omogućim ekonomske pretpostavke, da moja država opstane, pa kad opstaje da je menjam“ – ne, nego dajte vi nama, oslobodite nas poreza, strašno, odložite plaćanje poreza, strašno…
Ova Vlada sve probleme kovertira za budućnost, sve odlaže i sve će to već neko uraditi, i dugove vraćati, i rešavati platni deficit, i restruktuirati javna preduzeća, nećemo mi, sve će to neko drugi. Po principu – od moje bolesti umiru samo drugi i baš me briga što umiru. Mi nemamo plana. Apsurdno je, naravno, da trojica najbogatijih ljudi u Americi imaju zaradu veću od bruto društvenih proizvoda 60 zemalja. Apsurdno je i kod nas da je jedan čovek jednako pola države, pa makar ko da je on, ne zato što je to veličina kapitala, nego zato što on zakida šansu mnogima drugima da samo ofarbaju kosu, da obuku cipele koje ne propuštaju vodu i da detetu pribave nešto što mu vredi. Ne pripadam ljudima koji svoj status projektuju kroz materijalno, ja sam se bavio nekim lepim stvarima u životu, družim se s nekim pametnim ljudima u životu, ali od Boga mi je da utičem na 5.000 ljudskih života i samo me to sprečava da zatvorim firmu. Ja sam se počeo baviti biznisom da ne bih bio podstanar, i supruga i ja, iako smo se obrazovali da to ne budemo, da ne bih bio potisnut na marginu. Tako da ću pozvati sve svoje prijatelje i sve radnike i mi ćemo izići na ulicu, nas 300 poslodavaca, civilizovano, i predati Vladi svoje zahteve. Ukoliko u 60 dana ne počne da radi na tim zahtevima i rešava ih, mi ćemo objaviti konkurs za saradnju sa nekom od političkih grupacija javno, reći javno da smo prišli toj grupaciji i od tog trenutka početi javno agitovati da promenimo političku zbilju i raspored na političkoj sceni i uvažiti one koji uvaže privredu i život.
Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Milan Knežević, a u nastavku Peščanika slušate našeg kolegu novinara Željka Bodrožića iz Kikinde. On je urednik Kikindskih. Željko i njegove kolege su rešili da od 1. januara počnu potpuno samostalno da izdaju svoje novine. Sada ćete čuti razlog.
Željko Bodrožić: Ono što nije uspeo Milošević da napravi od slobodnih novinara uspeo je ovaj divlji kapitalizam, danas su oni dospeli u dužničko ropstvo i zbog toga su prinuđeni da ćute o mnogim stvarima, da trpe vlasnike i da jednostavno ne rade ono što im profesija nalaže. Odjedanput se pojavilo mnogo ljudi koji ne žele da pričaju o mnogim stvarima, ne žele da da pišu, dopisnička mreža svih beogradskih listova, znači centralnih, svodi se na to ko je koga ubio, na te velike, a tragične događaje. Neka otvaranja tema, naročito istraživanja po provinciji, to danas ne možeš očekivati ni od jednog novinara, jer svi su zavisni od vlasnika, a preko njih i od političkih partija. Mi, nažalost, osim što više nismo slobodni, ne želimo ni da osvajamo slobodu, mi ne funkcionišemo u tržišnim uslovima. Mada znam da navodno živim u kapitalizmu, u kojem postoje neka tržišna pravila po kojima neko opstaje, a neko propada, ispada da pravila ovde ne važe. Ovo je političko društvo gde važe sasvim druga pravila, ne pravila tržišta nego pravila koja nameće politička elita.
Bez obzira što ih ti pišljivi tabloidi s vremena na vreme onako žestoko opljunu, oni se ipak utrkuju da se oglase tamo. I ne samo da se oglase, nego i da nabace neku reklamu nekog javnog preduzeća. I, jednostavno, ti kao medij moraš da se prilagođavaš takvom načinu mišljenja i gledaš kako sâm da zaradiš tu reklamu, kako da zaradiš oglas, a to možeš tako što ćeš nešto prećutkvati. Znači, ako nećeš da se ponašaš baš tako bezobzirno i da budeš pišljivi tabloid, ti ćeš se zvati, kao, nezavisni medij, nećeš lagati, ali ćeš u suštini prećutkivati mnogo toga. Stvarno ne znam medij koji nije legao na tu rudu, ali opet je problem do nas, zato što smo pristali na tu igru. Naravno, shvatam da nema mnogo prostora i shvatam položaj mnogih ljudi koji su i umorni i zasićeni svime, ali jednostavno su se mnogi predali i prepustili se stihiji i nisu nikakav korektiv vlasti. Vlast nameće neke teme, čak neke i prepumpava i izmišlja samo da bi skrenula pažnju javnosti, i to je ono čime se ti baviš, navodno istražuješ nešto, samo da ne bi čačkao dublje.
Daj bože da se iz ovoga izrodi neka jača javnost koja će u budućnosti služiti građanima Srbije da saznaju neke stvari o političkim strankama, o beneficijama koje donose upravni odbori ili javna preduzeća. Očigledno, ovde će se, kao i u prethodnim slučajevima, sve završiti na Krištu i još par ljudi, problem će i posle toga biti zataškan i pojaviće se nešto novo. Jer, ovo je očigledno naručena afera, taj isti Krišto je pre mesec dana u tom istom Pressu imao dve strane da se predstavi kao dobar direktor koji se obukao u odeću običnog radnika, on ih je vodao kroz ceo aerodrom, slikao se u sto poza. I odjedanput je posle mesec dana došao na tapet. I onda vidimo da su Press i aerodrom potpisali ugovor od 4,8 miliona dinara za reklamiranje aerodroma. Mislim, ja ne znam nijedan drugi aerodrom u Srbiji na koji mogu da idem, ne vidim zašto ovaj mora da mi se dokazuje kao jedini pravi aerodrom i da baš njegove usluge treba da koristim. Očigledno da je to neka vrsta usluge za neku treću uslugu koja treba da usledi. Ali, očigledno je i da su ovi iz Pressa našli sada boljeg mecenu koji je dao više para, pri čemu je uslov bio da se Krišto pusti niz vodu. Cilj je verovatno negde zaklonjen – sad možemo ovde da pretpostavljamo da je trebalo da se Dinkić sreže na neku meru, da mu neki njegov jači i veći partner pokaže gde mu je mesto. Mislim, meni je stvarno grozno kad čitam sve te naslove i tekstove o Mlađanu Dinkiću, ali Mlađanu Dinkiću dugo nije bilo grozno, i nije smatrao za shodno da se oglašava i da ističe svo zlo koje curi iz tih novina. Ali sada, kad su došli na došli na tapet on i Krišto, on to radi.
Treba znati da se to dešava permanentno od dve hiljade i neke godine, otkad je osnovan onaj prvi pištolj-tabloid, Nacional. Iz tog Nacionala su se izrodili svi ostali Kuriri, Pressovi i tako dalje. I sve te novine bile su u suštini na usluzi Mlađanu Dinkiću, i on je sve vreme koristio njihovu spremnost da urade prljav posao. Nije ni u jednom trenutku, iako je non-stop u vlasti, na sednici Vlade pitao „šta rade ovi javni tužioci, zašto oni ne reaguju, zašto ne zaštite moju partijsku koleginicu Ivanu Dulić-Marković?“, koja je sto puta prozivana ustašom, što je po meni sto puta veća i opasnija stvar nego kad ti neko kaže „lopove“. I neki drugi ljudi, koji nemaju veze sa finansijskim tokovima u zemlji, kao oni iz nevladinog sektora, nezavisni novinari, dolazili su na te naslovne strane, i niko ih nije zaštitio. Nikada nije Vlada rekla: e, ovo nam je zadatak ove nedelje, ako sad to rešimo imaćemo od toga neku korist u budućnosti, scena će se malo raščistiti, biće u javnom govoru mnogo više pristojnosti. Međutim, oni ne obraćaju pažnju, na primer, na svog direktora javnog servisa koji je bezobziran čovek, koji se danas slika sa macolom za novine. Ako direktor javnog servisa na taj način šalje poruku, šta da se čudiš tamo nekim tipovima koji uređuju tabloide? Ako je to dozvoljeno direktoru javnog servisa – samo ta fotografija, da ne ulazim u sve ono dalje što je radio i čime se sve služio – kada je sve dozvoljeno njemu koji treba da bude primer medija po ozbiljnosti, po pristojnosti, po objektivnosti, bilo čemu? A Mlađan Dinkić ili bilo koji ministar se ne seti da opomene tog direktora, prelazi preko toga, ali kad budu nedelju dana žrtve nekih tekstova po tabloidima onda kukaju na sav glas, iako je sve to na neki način i njihov produkt. To je proizvod naše političke elite posle 5. oktobra, koja ni dan-danas nije uspostavila norme ponašanja. Znači, plate i apanaže u upravnim odborima i javnim preduzećima su takve kakve su od 2000. godine, a onda se 2008. svi čude, kao – pa, mi smo im rekli da ne uzimaju toliko, znate, otrgli se… Ma, haj’te, molim vas! Sve to ima svoje, kad god dođe predizborna kampanja onda se sve vidi i onda svaki od tužilaca, ako hoće, može lako da poveže sva javna preduzeća sa štamparijama, raznoraznim agencijama, da vidi kuda ide novac, da ga lako isprati, da napravi sliku kako se finansiraju predizborne kampanje političkih stranaka. To svaki iole sposoban tužilac može da uradi ako hoće. Ali neće.
Kikindske su nedavno proslavile 10 godina od drugog broja. Mi smo u ovih 10 godina menjali izdavače, i sada od 1. januara isto menjamo izdavača, postajemo sami vlasnici svojih novina. Zbog svetske ekonomske krize, koja, kažu, još nije došla do nas, novosadski Dnevnik, koji je bio naš izdavač, odlučio je da skreše broj zaposlenih i da se liši lokalnih izdanja. Tako je svetska ekonomska kriza prvo zakucala u moje selo na severu Banata, s tim što je bilo naznaka, i Dnevnik je to želeo, da nas proda firmi Vojvodina info, koja postoji nekoliko godina unazad i koja je sada vlasnik većine lokalnih štampanih medija u Vojvodini. Glavni u tom konzorcijumu je famozni Dušan Stupar, čovek koji je bio šef beogradskog DB-a krajem osamdesetih…
Svetlana Lukić: Izvini, to je onaj Stupar koji je nedavno bio jedan od junaka Insajdera?
Željko Bodrožić: Da, to je taj što je objasnio da nisu ubijali nego su eliminisali protivnike tokom sedamdesetih i osamdesetih. Uglavnom, on je bio visoko rangiran policajac, pao je u tim previranjima kao pripadnik Stambolićeve strane, mada oni bolje upućeni kažu da nije bilo tako. Uglavnom, on je sklonjen u jednu firmu, Udba je naravno imala sve te izvozno-uvozne firme, pa i tako i taj Univerzal. I radio je u Rusiji jedno vreme, a tamo od polovine devedesetih postao je i vlasnik i direktor tog Univerzal holdinga, koji je danas moćna firma. Svako koga interesuje šta Univerzal poseduje od fabrika, nekretnina, može to lako da vidi na internetu. Stupar se, dakle, bacio u biznis, a jedan od njegovih biznisa je medijski biznis. Znači, firma u kojoj je on suvlasnik počela je na aukcijama da kupuje lokalne štampane medije. Novine koje su bile opštinske prodavane su u prethodne dve godine na aukcijama i kupac je uglavnom bio Stupar sa ekipom. A s njim u ekipi su i novosadski DSS-ovci, izvesni Nenad Rončević i Srđan Vučurević, koji su u drugim firmama povezani sa bivšim ministrom Lončarom. To je neka od poslednjih afera – kako su Lončar i taj Rončević zaradili za godinu dana nekih 5-6 miliona evra.
Uglavnom, to je jedna uvezana ekipa i oni su između ostalog kupili naše konkurentske novine, Kikindske novine. Radikali su, kada su došli na vlast 2004. godine, osnovali te novine i dali im isto ime kao naše. Mi smo Kikindske, i štampamo se na srpskom i mađarskom jeziku latiničnim pismom, oni su Kikindske novine, i štampaju se na ćirilici, pa na ljudi tako zovu kod nas – ovo su latinične, a ono ćirilične. Nas nazivaju i ustaškim, izdajničkim. Raja Popović, naš čuveni tužilac iz devedesetih, ima najbolji naziv, on kaže da smo ustaško-soroševske novine. Uglavnom, mi smo imali konkurenciju koja se zove isto kao mi, i pre godinu i po dana je ta Vojvodina info kupila i te novine. Ista firma je danas većinski vlasnik Somborskih novina, Subotičkih novina, Nedeljnih novina iz Bačke Palanke, Sremskih novina iz Sremske Mitrovice, novina iz Vršca, Kule i Zrenjanina. Znači, u ovom trenutku osim nas oni nemaju konkurenciju ni u jednom većem gradu u Vojvodini. Uvezali su sve te lokalne novine, a glavni list je Građanski list iz Novog Sada. Tako može da se dogodi da u svim tim lokalnim medijima u istoj nedelji tokom predizborne kampanje bude neko od ovih lidera DSS-a; intervju, izveštaji o aktivnostima Vojislava Koštunice i tako dalje. Oni su, znači, računali na tu opciju, na DSS. Međutim, DSS je pukao u Vojvodini skoro kao LDP, ne baš toliko, i odjedanput je ta politička podrška nestala, barem smo mi mislili da jeste. Međutim, ispostavilo se da para vrti gde burgija neće i da su se oni lako prekomponovali i sada očigledno rade sa drugim vodećim strankama, kako u pokrajini, tako i ovde u Beogradu.
Uglavnom, oni su sada napravili jedno dobro uvezano medijsko carstvo u Vojvodini, što naravno nije krivično delo, ali je problem u tome što su sve one novine koje su egzistirale u Vojvodini, koje su bile pokretane tokom devedesetih ili posle toga, koje su ličile na slobodne novine, sada jednostavno ugašene. Ostali su, znači, oni koji su 2000. godine mislili da je gotovo sa njihovim novinarskim i propagandnim radom u svim tim opštinskim lokalnim listovima, oni su sad odjedanput dobili priliku da nakon osam godina postanu monopolisti u svim tim gradovima. I dalje rade komotno, po narudžbini i sve su im novine iste. Vlasnik je sa opštinskim novinama dobio i monopol da objavljuje opštinske oglase i, ono što je nažalost jako bitno – čitulje. Jer, što kaže Laki, sve može da propadne samo je smrt siguran posao. To je doslovce tako.
Oni sada imaju dobar prihod od tih medija, a istovremeno su spremni da ih sve upregnu u službu neke političke elite. Ona koja je trenutno najjača, ta će biti njihov partner, i to je ono što čini da se novinarstvo urušava više nego za vreme Miloševića. Jer, i tad je postojao i pritisak na novinare, postojala je autocenzura, ali je bilo mnogo ljudi koji nisu pristajali na to, koji su, eto, radili barem iz nekog ideala, uverenja da mogu da promene ovo društvo. Kada su videli danas da ne mogu, pristali su na ovakve uslove. Mislim da u komunizmu nije bilo toliko propagandista koliko ih danas ima i koliko će ih biti u budućnosti ako se ovako nastavi. Proevropska Vlada – samo na rečima, a na delu je ta Vlada i dalje samo srbijanska. Ista politika kao i pre, manifestuje se samo u predizbornim kampanjama tim žutim zvezdicama i plavim zastavama, kao, mi smo za Evropu, a u suštini – ko šta radi da se mi približimo toj Evropi? Štaviše, rade sve da huškaju ovaj narod da se ponovo vrati u one ludačke nacionalističke priče.
Sad će oni sami sebi uskočiti u stomak, jer imaju rastuće socijalno nezadovoljstvo. Taman su se radikali nekako raspali, a ti sada opet celu klimu nameštaš tako da praviš tu nacionalističku histeriju. I sad, osim što ljudi lude zbog besparice, oni ponovo lude zbog nekih navodnih nepravdi – te Hrvatska nas tužila, te Crna Gora priznala Kosovo… Imaš ministra inostranih poslova koji je u stvari ministar unutrašnjih poslova, koji očigledno radi za unutrašnje rejtinge svoje stranke i to na najgori mogući način. Ministar inostranih poslova ima isti rečnik kao Vladislav Jovanović, i ono što mene zabrinjava je to, da budem banalan, kurčenje, koje može mnogo da nas košta. Ne razumem kako to da onaj koji je tu šef, a to je Boris Tadić, ne vidi da to ne može da ima dobre rezultate na duži rok. Na kratki rok – da on sad pribavi simpatije, da čitaš po tim tabloidima da mu se divi Brana Crnčević ili Antonić ili ne znam ko – pa, to je okay ako im se to sviđa, ako je to cilj njihove politike. Ali mi je ipak potpuno nejasno da se takva politika vodi i da se ne otvaraju te važne teme, ali tu se opet vraćamo na početak: nema slobode u medijima, nema ko da piše, da kaže, barem u ovim većim medijima. Što bi rekla baka mog druga, „ala nam je dobro, tako nam i treba“.
Kod mene u Kikindi Demokratska stranka je preuzela vlast od radikala, samo ti među demokratama imaš danas sijaset ljudi koji su i 1990. godine bili punoletni, ali nije im padalo na pamet da budu deo Demokratske stranke. Kad vidiš taj sastav danas, prvo se obeshrabriš, pomisliš – pa, taj nije bio u Demokratskoj stranci, a onaj je bio kod Karića… Pre nekoliko godina su neki ljudi kod nas u Kikindi jeli paprike sa Karićem na bini, a sad su u Demokratskoj stranci. Sveže paprike! On je jeo zelenu salatu ne znam gde, a kod nas je, kad je imao predizborni miting, jeo svežu crvenu papriku, počeo da žvaće na bini, svi radosni, veseli, zapevali svi tadašnji kandidati za odbornike! I, nekoliko godina kasnije, eto ih kao sasvim legitimnih predstavnika Demokratske stranke. Bizarno. Ta uljuljkanost Demokratske stranke me stvarno zabrinjava. Sve se nadam da će neki razumni ljudi, koji imaju ime, dignitet, da nešto preduzmu, jer ovako, ako se ja budem bavio Drugim svetskim ratom i slušao te tirade Vuka Jeremića… Ko te, čoveče, pita?! Jednostavno hoću da konačno uradimo ono za šta si i dobio mandat, a to je da se pridružiš toj Evropskoj uniji i da činiš sve da unormališ ovu zemlju. Ja neke nedeljnike ne mogu da prepoznam, kako se ophode sa ovakvom histerijom ministra inostranih poslova – jer, to je za mene histerija. Voleo bih da je to njegova samostalna politika, jer ako je to naum vrha Demokratske stranke, onda je to jako loše. Sve se nadam da je to njegov hir, da se on previše zaleteo i da će mu vremenom neko reći: stani, zakoči.
Znači, postoji jedan centar i u tom centru je skoncentrisana sva lova, svi moćni ljudi. Svi ovi iz provincije koji hoće nešto da budu brže-bolje idu u Beograd da tu ostanu, da se tu uvale u vrh stranke, da postanu neki faktori. A ko će ostati da živi u Kikindi, Somboru, u Beloj Crkvi, Vranju, koga je to briga? Gledam po svom gradu, koji se nalazi na najvećim, skoro jedinim izvorima gasa i nafte u ovoj maloj zemlji – poslednjh dvadeset godina Kikinda od toga nije imala nikakvu korist. Sada govore o toj rudnoj renti, pošto Rusi treba da uzmu Naftagas, pa se upoređuje sa nekim normalnim zemljama gde je rudna renta visoka. Kod nas se tamo gde se nalaze bušotine lokalnoj samoupravi daje oko 3% od eksploatacije tog prirodnog blaga, a negde taj procenat ide do 50-60%, ne znam tačno i neću da lupam, ali je procenat mnogo, mnogo viši nego kod nas, čak i u toj Rusiji. To je, eto, nepravda koja se nanosi mom gradu, a svaki grad ima svoju priču. Politička elita misli o provinciji samo kad je predizborna kampanja. Nešto se više asfaltiraju putevi, ali to je i dalje malo u odnosu na ono što treba uraditi, jer stvarno treba vratiti život u ta mesta. Danas i oni koji završe i koji ne završe fakultet ostaju u Beogradu. Dođeš jednom u mesec dana da napuniš torbu mesom i krompirom i vraćaš se u velegrad, jer tamo je novac, tamo je šansa. Kad ideš kroz Banat, kroz ta sela, to je da plačeš, svaka druga kuća je prazna. Domaćinstva su jednostavno nestala, ostale kuće koje su zabravljene, a oni koji mogu nešto da promene u tom sistemu ne čine da se to desi. Da kažu barem – zvuči smešno, komunistički, petoljetka – ali, bar da se zna šta ćemo u ovih pet narednih ljeta raditi, da bismo ono peto ljeto nešto ubrali.
Svetlana Lukić: U prošloj emisiji Bora Ćosić nam je pročitao nekoliko pasusa iz svoje najnovije knjige Konzul u Beogradu. Juče smo pred njegov povratak kući u Berlin napravili ovaj razgovor, o čemu drugom nego o emigraciji. Uzgred, nedostaju mi ovih dana svi oni ljudi koje smo precrtali u telefonskim imenicima, jer su sada već 15-20 godina u emigraciji. Mislim na njih ovih dana, jer mi se čini da su strašno zatečeni ovom svetskom krizom ekonomskom, pobegli su od jednog haosa na bezbednu teritoriju, a sada ih je i tamo dočekao drugi haos. Da se vratimo Bori Ćosiću.
Bora Ćosić: Juče mi se čak učinilo da je to jedan pokojni grad, čini mi se zaista da onaj grad koji je doskora tu bio, čak i tamo negde do osamdesetih godina, više ne postoji. Postoje ulice, postoje kuće koje sad čak mogu malo i da budu obnavljane, ali to mi se sve čini kao pozorišni dekor. Ti glumci su se promenili, dakle, ljudi su neki sasvim drugi, čak i oni koje prepoznajem kao svoje savremenike nekadašnje i poznanike, jer oni su svi, naravno, odeveni kao da su pošli u neku akciju po drva, nažalost. Ono građanstva što je još živo, a uglavnom su pomrli, oni svi imaju neku skramu na sebi, međutim, ovde živi čitava populacija potpuno novih i meni nepoznatih ljudi. Čuje se i neki melanž od jezika koji jeste, recimo, neki srpski, ili ne znam kakav, ali nije beogradski. Ja se posle svojih 55 godina ovog svog konzulstva u Beogradu zaista naprežem da razumem ono u prolazu, pogotovo sa prodavačima i sa drugima. Sveukupno uzev, ne mogu da ne budem zadovoljan što me ovde nema, a isto tako sam sasvim uveren da odavde nisam nestao, to baš i ovih pooslednjih nekoliko dana dokazuje, da ima prilične srdačnosti prema meni, otvorenosti. Naravno, u jednom krugu, ali ja nikad nisam imao neki veliki krug, svi mi živimo u tim malim krugovima pozitivnog pakla.
Kao prognanici u Sibir. Zapravo je bilo vrlo mnogo tih, kako su ih Rusi zvali, siljka. To je, dakle, progonstvo gde su ljudi zapravo slobodni, oni samo moraju biti na kolimi, a ne mogu biti u Lenjingradu ili u Moskvi. Na minus 60 stepeni ti možeš izaći iz kuće gde hoćeš, ali gde god da ideš, otpašće ti nos. Dakle, to je jedno nečuvano logorsko okruženje, nečuvani zatvor iz koga čovek nema kuda, a ono što je za mene najturobnija oznaka ovde u gradu, to je nekakva pomirenost. Evo jedne scene – pre neki dan ulazimo u trolejbus na Slaviji i do Terazija taj trolejbus ide 20 minuta. Naravno, da smo to znali išli bismo pet puta peške, ali ko to zna, to je tako, zagušeno je, to sam video još samo u Bukureštu, takav jedan totalni kolaps svega. Ali, šta je tu najtragičnije? Lica tih ljudi koji pored nas stoje ili sede su potpuno ravnodušna, oni bi mogli tu stajati još tri sata i nijedan ni da opsuje nešto, a kamoli da se nešto pobuni ili da razbije vrata, stakla, prozore. Ne, gospođe nekog građanskog izgleda, pa sve do nekih nesrećnika klomfera, i ko zna sve čega tu sve nema, sede, stoje, oni su kao u nekom panoptiku, u muzeju voštanih figura, drže se za ručke i sve stoji, stoji, stoji… Taj trolejbus koji za 20 minuta prelazi 400 metara, ili koliko, za mene je jedan model u kome se prikazuje život ove naše beogradske nesrećne savremene arijevske klase.
Ja pamtim vreme od pre 50 i više godina, odmah posle rata, Drugog svetskog, posle oslobođenja, tada je počela književna i ne znam kakva sve avantura moje generacije, tih nekoliko ljudi koji su nekako na sreću ušli u taj jedan nimbus uz veliku potporu starih pisaca, posebno onih iz nadrealizma, znači, Marko Ristić, Duško Matić, Oskar Davičo i tako dalje. Postoji tu još uvek neka stega, prvih godina je vrlo važna osoba taj nesrećni Radovan Zogović, međutim, i mimo svega toga neko, moram reći, prilično mudrom politikom, u to vreme Josipa Broza, šalje Marka Ristića u Pariz za ambasadora. Pa, to je ipak bilo nešto epohalno za sve nas. Pa onda Duško Matić postaje rektor Akademije pozorišne, Mima Dedinac upravnik Jugoslovenskog dramskog… Tri-četiri glavna punkta kulture, civilizacije i svega drugog u mutnim i takozvanim surovim vremenima dolaze u ruke najznačajnijih pesnika ove zemlje. I samim tim stvoreni su kriteriji. U to vreme je bilo velikih sporova između takozvanih realista i nadrealista, modernista i nemodernista. Bilo je i značajnih pisaca i na onoj drugoj strani, Mihailo Lalić je ipak jedan respektabilan pisac, bez obzira što neguje neku realističnu frazu, ali Mihailo Lalić je istovremeno napisao prvi roman u kome jedan partizan susreće đavola. Mislim, ne može se ništa izbaciti iz tog konteksta ni sa jedne ni sa druge strane, ali znalo se da je jedan pesnik kao što je Miodrag Pavlović, ili kao što je Vasko Popa, velika inovacija. Oni su mogli Vaska da gnjave ne znam koliko dugo zato što je napisao „konj sa osam nogu“, ali je to prošlo i ipak se videlo da konj koji trči ima i više nego osam nogu, kao što se vidi na starim Majnbridžovim fotografijama. A ovi koji su došli, naravno, iz sela, iz štala, oni su uvek gledali samo četiri konjske noge. Dakle, stvari su od prve imale jedno okolje, u tom okolju se znalo da je jedan osrednji pesnik osrednji pesnik, makar on bio član pokrajinskog Komiteta ili ne znam čega, a ovi drugi, makar bili i malo dekadentni i šta ja znam, ostajali su i išli napred i napred, i to je trajalo, pa, sve do osamdesetih godina kad je počelo sve da se ruši. Gledam sada ovu mapu o padu Jugoslavije na ovom zidu – s tim padom Jugoslavije padao je opšti kriterij, jedan generalni okvir života, civilizacije, kulture, literature, privrede, svega.
To je ona avlija kako ju je označio Rade Konstantinović u svojoj epohalnoj analizi koja je prikazala autizam seljačke sredine koja se još poseljačila, pa je to došlo na neki n-ti stepen. Ali i u okviru same avlije počeli su da se dele, a to je taj sumanuti tekst Dragoslava Mihailovića u kome on ne samo da je protiv Hrvata ili, ne znam, protiv Šiptara, kako oni kažu, nego je protiv Srba koji nisu super Srbi. Od Bore Stankovića i Laze Lazarevića do Crnjanskog, do Kiša i ne znam do koga sve, to je jedna linija koja je bila potpuno čvrsta i stabilna i u jeziku i u svemu drugom, naravno i u moralu, a ovo je sada cepkanje, sad kao da on iz te avlije hoće da izdvoji ovaj vajat, a štala je od onih drugih. Dakle, to je ono što Čolović izvanredno analizira, tu sumanutu podelu čak među Srbima. Oni ne mogu dovoljno da se nadele, oni samo cepkaju, cepkaju, što se sve svodi na Dobričaninovu komediju o zajedničkom stanu. Od cele civilizacijsko-kulturne, kulturološke i ne znam kakve društvene okoline Srbije i Beograda on je stvorio jedan zajenički stan u kome se oni guraju i svako ima samo komadić jedne sobe u jednom trosobnom stanu, ali to im je dosta i ne vole ni da izađu ni na hodnik, a kamoli na ulicu, kamoli da sednu u kola da pređu granicu, kamoli da uđu u Evropu, kamoli da uđu u svet.
Hrvatska je isto jedna jako autistična zemlja, samo taj autizam ima vrlo mnogo pukotina, mnogo više nego Beograd i Srbija. Ovo je još uvek jedna Nebojšina kula, jedna Ćele Kula čije zidove čovek teško može da razbije. Tamo puca na mnogo strana, pre svega puca na mestu predsednika. Da je Srbija imala nekog Mesića, to je već jedan punkt, Hrvatska je imala taj Feral Tribune koji je nažalost sad mrtav, ali koji je 10 godina nešto značio. Ovde toga nema, ovo je sve delimično feralski. Građanstvo i onaj srednji sloj koji je uvek najmizerniji, moram reći, oni nisu mnogo Evropejci, oni isto tako vole zagorsko, ona tri jela koja se vrte, isto kao Šumadinci, kao ne znam koji… Hrvati imaju prednost što su geografski malo bliže nekim zemljama, jer tu je Austrija, Italija i sve drugo, a mi imamo ovde Rumuniju i Bugarsku, koje, istina, jesu u Evropi, ali to je potpuna komedija. Ja sam u toj evropskoj zemlji Rumuniji proveo više dana prošle godine, pa to je ipak za nijansu depresivnije nego ovo što doživljavam ovih dana u Beogradu. I Bukurešt i svaka stopa između Bukurešta i, na primer, grada Sibiju, gde je rođen Sioran, to je jedno blatište. I ovde je blato, ali ovo je blato više metaforično, a ono je pravo blato. Prema tome, ima još i gorih stvari i paradoksalnijih, jer oni jesu u Evropi, a mi ovde nismo.
Kao da smo u nekom azilu, ne za ludake nego za glupake. Juče pročitam kako Toma Nikolić kaže: ma, ko šljivi ovu Hilari Klinton, da je bila čestita zadržala bi muža. Jedan čovek koji je u vrhu politike, koji je doskora bio šef jedne velike stranke, bilo kakve, bulazni tako neke stvari koje nemaju nikakvog osnova, i to se štampa, to ide… Da ne govorim, jedan Velja Ilić tamo šamara taksiste, uopšte, jedna totalna razularenost, to je stvarno znak strašnog beznađa običnih ljudi koji uz takve političare, uz takvo okolje, uz takav dekor – jer novine su ipak dekor nekog duha i nekog civilizacijskog nivoa – ne znaju šta će. Ne govorim to sa nekom strogom odlučnošću ili gorčinom, meni je to sasvim dovoljno, ja volim da dolazim ovamo. Pre svega, imam još uvek dosta živih ljudi koje obožavam da vidim. Ja tamo živim toliko ležerno u tom smislu, ne u nekakvoj raskošnoj situaciji, nego pre svega u mentalnoj slobodi i moram reći da odande mnogo bolje vidim, a mislim, čak, i ako to smem da kažem, mogu više i da pomognem. Tamo se stvarno neprekidno bočim oko toga da prikažem toj još dosta zatvorenoj sredini ko je taj Marko Ristić, šta je taj nadrealizam, šta je taj zenitizam, ko je taj Crnjanski, gde je taj Makavejev koga sad više niko ne zarezuje, nego je sad važan samo Kusturica koji pravi to svoje etno-selo i hoće zaista da na svom primeru poseljači do kraja ovu zemlju. To je razlog što nemam nikakvu ideju da ovo svoje konzulstvo u Beogradu, koje je bilo dugo, i bilo je i zanimljivo i dramatično, da to sad nastavljam, to ne. Posle ove knjige sam već napisao jedan dodatak, to je zapravo bilo prošle godine kad sam bio u Mažestiku, kad sam prvi put bio u tom hotelu kao gost, a gde sam bio proveo pola veka dole u kafani. Sad sam odjedanput imao drugu vizuru, jer taj hotel je otvoren godinu dana pre nego što sam ja došao, 1937, to je bilo 1936. To je za mene bilo ne samo taj art déco, nego to je bio jedan simbol mnogo čega, i sad sam odjedanput iznutra gledao Obilićev venac i sve te stvari. Taj dodatak što sam napisao zove se Doručak kod Mažestika, u Mažestiku kao Tifani. Ono što je meni najvažnije to je da nekakav duh, beogradski, koji nažalost potpuno iščezava obeležim i scenografski i dekorom i, naravno, duhom samim. Ja sam, zapravo, više ovde zbog te knjige nego zbog sebe, a to što smo tu, to je samo usputno zadovoljstvo da vidimo sve vas.
1998, znači, tačno pre deset godina, kad su izašle ove knjige kod B92 – sad ovih dana veliku srdačnost osećam, to moram reći – bilo je, po meni, na jedan drugi način bolje, borbenije, svi su ljudi bili vrlo napregnuti da sve promene kako znaju i umeju, iako su autobusi bili s provaljenim krovom, to pamtim. Ali sad je splaslo. To je ono Branka Miljkovića, da li će sloboda umeti da peva k’o što su sužnji pevali o njoj. Užas jedan od takvog jednog paradoksa.
Svetlana Lukić: Čuli ste pesmu Tamna je noć ruskog šansonjera Marka Bensa. Kad se Bora Ćosić u svojoj knjizi Konzul u Beogradu seća svog detinjstva, malo-malo pa pominje neke Ruse, ili neke ruske pevačice po otmenim beogradskim kafanama, ili neke zanatlije. Zanimljivo je koliko se ljudi koji se sećaju svog detinjstva u Beogradu sećaju i nekih Rusa. Nekome su ruski oficiri, Kozaci, zauzimali kuhinje i spavaće sobe, a neko je, kao Bora Ćosić, imao sreću da mu od Rusa kao gost zapadne upravo šansonjer Mark Bens. Za kraj Peščanika slušate istoričarku Dubravku Stojanović.
Dubravka Stojanović: Ove nedelje je bio 1. decembar, tog dana je bilo 90 godina od stvaranja Jugoslavije. Napeto sam čekala da vidim ko će na koji način to da obeleži. Dok je to bila državna ideologija, svi su se otimali o tu ideju i svi su izvlačili kontinuitete, tako da su oni malo skeptičniji nalazili jasne korene, recimo, u Prvom srpskom ustanku, a oni koji su bez ikakve skepse u to pitanje ulazili nalazili su korene još u srednjem veku, dok je ono što smo mi učili u školi – meni je bar ostala takva slika, ne tvrdim da je to baš pisalo, ali sam bila potpuno uverena u to – bilo otprilike da su stari Sloveni, Srbi i Hrvati, sedeli na Dnjepru i na Dnjestru i da je njima tamo bilo hladno, i pošto nisu imali baš neke najbolje uslove za život odlučili su da odatle krenu da bi stvorili Jugoslaviju. Mislim, ja sam imala utisak da su onda oni tako šetali prostranstvima Evrope i gledali gde bi bili ti idealni klimatski uslovi, gde je najlepše more, gde su najlepše planine, najdublja jezera, gde ima malo ravnica, malo šuma, dakle, da ta naša zemlja bude najlepša. I da su onda naciljali taj prostor i rekli „ovde ćemo da se spustimo i tu ćemo da napravimo Jugoslaviju“, i onda je za mene kao đaka cela istorija tekla dalje. Pojavili su se tu razni neprijatelji koji su nam zabijali klipove pod točkove, ometali tu Jugoslaviju, ali su stari Sloveni radili na tome da se tog 1. decembra 1918. ona konačno osnuje. Dakle, to je otprilike neka scena koju sam ja pokupila iz škole i bila uverena da je ta pravedna borba za Jugoslaviju tekla još od najranijih vremena srednjeg veka. Ali ono što jeste bitno i što jeste ušlo u nauku i u udžbenike je činjenica da su se za autorska prava na osnivanje Jugoslavije, dok je ona bila državna ideologija, otimali svi, tako da su Srbi nedvosmisleno tvrdili da je to njihova ideja i njihova tvorevina, dok su Hrvati sa svoje strane, pak, tvrdili da cela stvar počinje od ilirskog pokreta i da je to njihova ideja.
Kada se država raspala svi su se toga odrekli, i nekada ozbiljni istoričari tvrdili su, recimo, da u Srbiji te ideje nikada nije bilo i da je Jugoslavija, kao što znamo, jedna nasilna, veštačka tvorevina velikih sila, da je to nama nametnuto. I onda je ta ideja počela da se prebacuje onom drugom, tako da je od naše ideje postala tuđa ideja, pa je ovde od srpske ideje to postala nasilnička hrvatska ideja. U hrvatskom obrazloženju to je postala srpska hegemonistička ideja, tako da je zanimljivo šta se s tom idejom dešavalo u samoj nauci. Ono što je potpuno istorijski tačno, to je da su sve srpske stranke, dakle, od levih do desnih, od takozvanih progresivnih do konzervativnih, usvojile jugoslovensku ideju kao svoju i to već od 1903. godine. Tu nema nikakve dileme, ma šta danas o tome govorili istoričari i uprkos tome što i u samim udžbenicima još od 1993. godine piše da jugoslovenske ideje u Srbiji nikada nije bilo. Već u Miloševićev udžbenik 1993, udžbenik istorije za VIII razred, ušla je bukvalno takva rečenica, da ideje jugoslovenstva u Srbiji pre Prvog svetskog rata nije bilo, tačka. Dakle, prosto piše ta rečenica.
Sticajem okolnosti, ja sam istovremeno sa tim prvim poricanjima svakog jugoslovenstva u Srbiji radila ta istraživanja i prosto utvrdila da su sve stranke, dakle, ne Nikola Pašić, kojeg, nedavno čujem, Dobrica Ćosić optužuje za golgotu, ne samo Nikola Pašić, nego i levo i desno od Nikole Pašića, pa čak i naprednjaci bili za Jugoslaviju. Oni su u svim svojim novinama nepekidno pisali o Jugoslaviji, ali ne kao nekoj fantazmi, ne kao o opsesiji ili nekoj misiji, nego o nečem što je najracionalnije. To je ono što me je fasciniralo kada sam čitala te novine iz, dakle, 1900, 1903, 1904. godine, gde oni o tome govore sasvim racionalno i gde je Jugoslavija za njih jedno logično rešenje problema, kako oni to kažu, jer prosto ne vide način da se prostor koji je u to vreme austrougarski srećno podeli između ma koga. On je do te mere etnički izmešan, do te mere komplikovan da bi postavljanje granica, kažu, značilo beskonačan niz ratova među narodima koji tu žive. To je potpuno jasno, taj prostor ne može da se razgraniči, eto, o tome se radi i oni zbog toga prave jedan racionalan izbor, naravno potpuno svesni da to znači stvaranje jedne važne i najveće balkanske države koja samim tim postaje bitna i za celu Evropu. Prema tome, njihovi motivi su potpuno racionalni i tu nema nikakvih mistifikacija na koje smo mi kasnije navikli, pa mislimo da su uvek svi o toj Jugoslaviji fantazirali na jedan ideološki način, pa nije ni čudo što se toliko puta raspala. Ne, ne, ona je napravljena u tom trenutku na sasvim racionalnim temeljima razmišljanja o tome šta će se desiti kad jedno hiljadugodišnje carstvo kao što je Austrougarska odatle nestane. Pa, mislim, pokušajte da zamislite taj neki ogroman prostor gde sad treba da nastupi vakuum i, kao, šta sad bi? To pišu, dakle, bez razlike svi, od socijaldemokrata, koji su za balkansku federaciju, njima je Jugoslavija malo, do konzervativaca kakvi su bili naprednjaci Stojana Novakovića. Pri tom je vrlo važno imati u vidu da većina intelektualaca i veliki broj političara govori uvek isključivo o federaciji, i to je ta šansa koja je zapravo potpuno propuštena prvom Jugoslavijom, a ni druga Jugoslavija, s obzirom da je bila jednostranačka, nije mogla biti federacija u pravom smislu, jer je imala samo jednu partiju, čime se zapravo i narušava suština federalizma. Tako da Jugoslavija nikad nije imala šansu da stvarno iskusi federalizam i da stvarno iskusi demokratiju.
S druge strane, ja sam radeći za knjigu Kaldrma i asfalt, čitajući, da tako kažem, žutu štampu tog vremena, našla neke podatke koji su i mene samu iznenadili zato što su to podaci koji su potpuno s onu stranu bilo kakve ideologije. Jer, kada se i u najpozitivnijem smislu govorilo o Jugoslaviji, uvek se govorilo o tim deklaracijama – pa, ne znam, Niška, pa Krfska, pa Ženevska, pa sastanci, pa Jugoslovenski odbor. Dakle, uvek se govorilo na nekom državnom nivou, uvek se govorilo o nekom najužem vrhu elite koja donosi te volšebne odluke i pravi državu. Ali ja sam u žutoj štampi otkrila čitav niz veza između malih ljudi naroda koji će kasnije ući u Jugoslaviju, još od devedesetih godina 19. veka, koje istorijska nauka nije htela ili nije uspela da vidi i koji su za mene postali mnogo važniji od tih deklaracija, jer su mi oni govorili pre svega o potrebi tih ljudi da izađu iz svojih začaurenih malih sredina, i to je za mene bio znak. Nešto što bi moglo da se nazove svakodnevno jugoslovenstvo pre nastanka Jugoslavije, svakodnevno iskustvo dvadeset godina pre nastanka Jugoslavije, iskustvo tih malih i neformalnih veza koje su ljudi međusobno uspostavljali, a koje je, kažem, naša nauka uspela da uopšte ne vidi. Samim tim ona dobija lakoću kojom sebi dopušta da kaže da jugoslavenstva ili ideje o Jugoslaviji u Srbiji nikada nije bilo.
Te veze su bile i institucionalne, tako da je, recimo, prve glumce iz Zagreba pozvao još knez Mihailo 1841. godine, da pomognu u stvaranju prvog beogradskog pozorišta, Teatra na Đumruku. Pa su se izvodili hrvatski pisci u Beogradu, pa su se srpski pisci izvodili u Zagrebu, i to već od polovine 19. veka. Međutim, meni je bilo važno da vidim kako ova žuta štampa piše o dočekivanju tih glumaca. Dakle, nije me zanimala samo činjenica da su tu postojali neki ugovori između pozorišta, već i ti tekstovi koji prenose atmosferu u gradu. Najveći broj tih događaja počeo je, što je važno za celu priču, krunisanjem kralja Petra, koje je bilo 1904. godine, tada je organizovan čitav niz događaja koji su svi u svom nazivu imali reč „jugoslovensko“. Ono što se obično pominje su jugoslovenske izložbe, organizovane su četiri takve izložbe pre stvaranja Jugoslavije, prva je bila 1904. godine. Međutim, to nije bio jedini događaj. Evo, ja ću samo da pobrojim, da se prosto vidi koliko je još deset godina pre početka Prvog svetskog rata bilo jasno opredeljenje ove sredine. Recimo, tada je osnovano Jugoslovensko društvo Lada, zatim je osnovana Jugoslovenska umetnička galerija u kojoj su prvi put skupljene slike umetnika iz cele kasnije Jugoslavije i date kao prva zbirka Narodnom muzeju. Onda je stvoren i održan prvi Kongres jugoslovenskih književnika, pa prvi kongres jugoslovenskih učitelja, pa nekoliko kongresa jugoslovenskih novinara, pa posebno izložba na kojoj je učestvovalo sto umetnika iz svih jugoslovenskih zemalja. I na kraju, kongres jugoslovenske omladine. Dakle, to je bio čitav niz događaja koji su pratili krunisanje kralja Petra 1904. godine. U okviru toga održana je centralna svečanost, zvala se Jugoslovensko umetničko veče. Održano je u Narodnom pozorištu, sa učešćem i Hrvata i Slovenaca i Bosanaca.
Novine prenose ushićenje u pozorištu koje je bilo prepuno, kako kažu, uglavnom mladih ljudi, nekog neverovatnog entuzijazma koji je obuzeo sve te ljude. A meni su najzanimljiviji bili opisi onoga što se dešavalo posle te predstave. Kažu, bio je potpuno pun Pozorišni trg, danas Trg Republike, prepun mladih koji su klicali kada su izašli umetnici iz pozorišta, i sve se pretvorilo u jedno ogromno slavlje sa plakanjem i pevanjem. To je jako potreslo tadašnji Beograd i danima se o tome pisalo u štampi, na šta, kažem opet, niko od istoričara nije obratio pažnju. Ja sam skupljala te podatke koje smatram krajnje dirljivim, jer u njima vidim potrebu malih ljudi da mrdnu iz tih svojih malih sredina. 1910. godine bila je neka poplava u resavskom kraju i po Srbiji se skupljao novac da se pomogne poplavljenima, ali je, recimo, došao ljubljanski hor koji se zvao Ljubljanski zvon i održao u Beogradu čitav niz koncerata za poplavljene u resavskom kraju. Šta 1910. godine Slovenci vide u poplavi u resavskom kraju, koja je to vrsta potrebe da oni u tome učestvuju? Dakle, treba da imamo u vidu, oni su tada u Austrougarskoj, Austrougarska je u sukobu sa Srbijom, tek se završila aneksiona kriza, to možda može čak da bude opasno za njih kad se vrate i tako dalje. Ali oni ipak učestvuju u pomaganju poplavljenima. Jednom je, recimo, došla neka hrvatska glumica, a novine kažu „milina je bila slušati taj njihov južnjački dijalekt“ – verovatno se tu misli na dalmatinski, ali svi pišu o tome kako je to divan jezik, kako je mnogo lepši i mekši od srpskog, pišu čitave hvalospeve tom „južnjačkom“ dijalektu. Bilo je tada i neverovatnih takmičenja pevačkih društava, što takođe počinje od početka 20. veka, koja su izvodila, kako kažu novine, i hrvatske i slovenačke i bugarske pesme. Pa gostuju tamburaši iz Osijeka, pa naši pevači idu u Split, a naše novine izveštavaju o velelepnom dočeku srpskih pevača u Splitu. Onda oni svi zajedno na rivi pevaju, o čemu piše hrvatska štampa i prenosi srpska štampa. Onda su u jednom trenutku došle Sarajlije u posetu Narodnom pozorištu, pa su se tu odigrale neke igre, Srpkinje i Sarajka, pa je bio neki poseban program, a iz imena učesnika se vidi da su bili uglavnom muslimani. Novine detaljno opisuju kako su Beograđani pratili Sarajlije na voz, pola Beograda otišlo na železničku stanicu. Novine sve opisuju u najsitnije detalje, kako su Beograđani Sarajlijama doneli poklone, neko ispekao pitu, neko im doneo kajmak, neko prase – to baš nije bilo naročito zgodno, pretpostavljam, onda su oni njima davali te poklone, pa su žene nešto izvezle, pa su onda svi plakali na toj stanici.
Hoću da kažem, to je 1910. godina, dakle, nema nikakvih deklaracija, nema niko u vidu mogućnost da Jugoslavija može da se napravi, u tom trenutku su ogromne te granice između Austrougarske i Srbije. Tek se bila aneksiona kriza, tek je Bosna postala deo Austrougarske, dakle, nikom ne pada na pamet da će ta Jugoslavija uopšte biti moguća, ali ljudi i dalje imaju tu potrebu. Dok sam analizirala sport, ista ta stvar se pojavljuje što u okviru sokolskih društava, što u okviru raznih drugih pojedinačnih društava. Divan podatak da 1899. godine prvi srpski biciklisti odlaze u Zagreb, pa preko Velebita odlaze u Dalmaciju da, kako piše, upoznaju te naše druge krajeve, pri čemu kada to govore treba imati u vidu da su biciklisti tada najveća društvena elita, bicikl je tad bio užasno skup. Na spisku tih prvih biciklista vidimo da je tamo otišao Čolak Antić, da je tamo otišao Deroko, da je tamo otišao Ribnikar, to je društvena elita koja kreira i učestvuje, dakle, nekom sportskom aktivnošću u tom približavanju. Onda, recimo, tada se pojavljuju prve turističke reklame, poziva se da se napravi prvi izlet u Sloveniju, a vozom preko Zagreba, pa će voz da stane u Zagrebu i svi da izađu da se tamo upoznaju, pa će biti doček i tako dalje. To se dešava 1905. godine. Kakva je klima možemo da vidimo iz stvari koje se obično ne proučavaju, kao što su maturantske ekskurzije. Prethodno se uglavnom putovalo najdalje do Soluna, a to je bio i najčešći cilj, da se ode do Soluna ili do Svete Gore, pošto su to uglavnom bile muške gimnazije. Ali tih godina, 1907-08, kreću prve maturantske ekskurzije u Hrvatsku, Bosnu, Dalmaciju, i to postepeno potiskuje Grčku i Bugarsku. Mi tačno vidimo kako se interesovanje pomera s juga i istoka prema zapadu, kako se tu prirodno nalaze neke vrste veza. Bilo mi je strašno zanimljivo kada sam videla tri slovenačka studenta koji na biciklima dolaze u Beograd, pa sad tu opet ide veliki doček na stanici, pa novine prenose ceo program, šta je za njih priređeno, gde ručaju, gde večeraju, gde je umetničko veče, sve. A oni su se, u stvari, uputili u Kragujevac, gde se Lepenica, kragujevačka reka, izlila i oni idu da pomognu Kragujevčanima. Novine sve to prate, oni ostaju mesec dana u Kragujevcu i pomažu tamo, hej, 1905. godine!
Ili, recimo, ekipa najviđenijih Beograđana sa gospođama odlazi u Zagreb, i mi opet čitamo o svim detaljima tog putovanja i prijema. Pokušavala da skupim što veći broj tih podataka koji zaista dolaze iz svih oblasti života, dakle, od neke umetničke saradnje, do tih biciklista ili maturanata koji kreću na ekskurziju, detalja koji jasno pokazuju ono što sam na drugom mestu nazvala podzemnim jugoslovenstvom. Dakle, nešto što je bilo mimo svake ideologije, mimo države, bez ikakve nade da će se uskoro napraviti država, ali to sve je govorilo o potrebi ljudi da izađu, kako je to jedan od srpskih intelektualaca iz tog vremena formulisao, iz te ’apsane zvane Srbija ili Hrvatska ili Bosna, da prosto pređu granice koje u nekom trenutku postaju nepodnošljive. I posle je stvorena ta država – mislim da je to najbolje formulisala Latinka Perović, u intervjuu za knjigu koju je u njenu čast objavio Helsinški odbor, nazvavši Jugoslaviju našom prvom Evropom. Jer, to jeste bila ta prva mogućnost integracije, prva mogućnost zajedništva koja je pokazala da mi to nismo uspeli da iskoristimo i da razumemo. Pokazuje se da je ta država na neki način prevazišla narode koji su je napravili, da je ona za njih bila suviše naporna, da je tražila suviše naprezanja, suviše kompetitivnosti, da su svi morali stalno da se mere s nekim, da su morali stalno da daju najbolje od sebe da bi se Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Beograd, Skoplje merili jedni s drugima. Očigledno je iz dva krvava raspada te zemlje da je ona bila suviše naporna za te narode koji, što bi rekli klinci, nisu mogli da se opuste u toj zemlji nego su morali mnogo da se trude. Ovako je naravno svima lakše, kada su sami sa sobom.
Ta dva krvava raspada te zemlje oni koji je nisu voleli ili koji je sada ne vole često koriste kao glavni argument kad kažu da ona nije bila moguća, po njima ti raspadi svedoče o tome. Meni se, nekako, uvek činilo suprotno, za mene je činjenica da se ona tako teško i sa toliko krvi raspada dva puta upravo dokaz njene prirodnosti koju možete razbiti samo nasilno, uz toliko zločina. Treba da se zapitamo koliki zločini su bili potrebni da bi se napravile te histerične nacionalne državice na njenom tlu. Sada, 90 godina posle stvaranja Jugoslavije, imamo traumatično iskustvo da na tom ispitu nismo uspeli, bez obzira šta mi o tom ispitu mislili i kako ga danas vrednovali, ali mi smo tu prosto podbacili svi zajedno, mada pre svega govorim o našoj sredini. Sada je pitanje: šta je od svega toga ostalo? Ono što je sigurno najveće zajedništvo tih država danas jeste grad Hag i njegova dva suda. Tu se govori o zločinima koji su posledica, po mom mišljenju, nasilnog raspada te zemlje, ali tu je i ovaj drugi sud na koji su sada sve te državice pohrlile da tuže jedna drugu. Dakle, Hrvatska je tužila Srbiju, Srbija je očigledno jedva dočekala da uputi kontratužbu, koja će se najverovatnije loše završiti, Bosna obećava da će se i ona ponovo u to kolo vratiti, Makedonija je tužila Grčku. Sada se postavlja pitanje o čemu se tu radi. Naravno da mi možemo da kažemo da ti narodi, ili njihove elite i njihova društva i njihovi predstavnici, ne umeju to sami da reše i da im je potreban tata, i da im je potrebna mama i da im je neprestano potrebna nečija arbitraža za ono što bi trebalo da reše svojom pameću. I u tome svakako ima nečeg.
Međutim, opet se vraćamo na ona pitanja koja često pokrećemo u Peščaniku, odnosno, da li je to racionalno ili iracionalno. Svako bi mogao da kaže da je ovo ponašanje potpuno iracionalno, da te države na taj način za najmanje dve do tri godine odlažu svoje sazrevanje i svoj konačni ulazak u svet normalnih zemalja, zato što ćemo sad svi čekati rezultate tih suđenja. Ali, ponoviću ono što često govorim u Peščaniku, to je racionalno za te rukovodioce, oni samo tako umeju da vladaju, oni umeju da vladaju ako neprestano raspiruju mržnju. To je ono što je za njih neophodan preduslov da bi sakrili svoju korupciju, da bi prikrili činjenice o autoputu koji se nikada neće napraviti, ili taj nesrećni beogradski most i tako dalje. Prema tome, to je potpuno racionalna potreba elita i prosto se uvek trudim da na to ukažem – lakše vladati s mržnjom nego bez nje. Kako drukčije objasniti tu potpuno histeričnu spoljnu politiku Srbije u ovom trenutku. U trenutku kada se govorilo o pojačavanju diplomatske aktivnosti mi smo gledali kako se proletos povlače svi naši ambasadori zbog priznavanja Kosova. Dakle, to je bila prva situacija; u drugoj situaciji nije bilo dovoljno povlačenje nego su za 48 sati dramatčno izbačeni ambasadori dve susedne zemlje iz Srbije. Onda imamo to neprestano delkanje šamara ministra spoljnih poslova, Vuka Jeremića, koji se neprestano ponaša kao da je Srbija u poziciji da na taj način deli svima okolo savete. Njegov odnos prema Hrvatskoj je zaista vrlo teško rezumeti. Prošle nedelje je potegnut Kumanovski sporazum, dakle, otvoreno je pitanje pokretanja razgovora, valjda sa idejom da srpska vojska i policija uđu na Kosovo, mislim, ne razumem šta bi mogao da bude drugi cilj, mada čujem sada da je bio sastanak NATO, ali da niko, naravno, nije ni pomenuo Kumanovski sporazum. Hoću da kažem, između takvog ponašanja, delkanja šamara celom svetu i filozofije Branka Kostića da ćemo jesti korijenje, ja zaista ne vidim razliku.
Prema tome, problem je u tom kontinuitetu potpunog nesporazuma, nesporazuma sa ostatkom sveta i nesporazuma o tome ko smo mi, gde smo i šta mi u tome uopšte možemo. Ostaje pitanje šta sad imamo od te pameti koja je u nekom trenutku dovela do te prve integracije ili „prve Evrope“ i gde smo mi sada ako izuzmemo to histerično ponašanje spoljnih i unutrašnjih politika tih državica. Ono što sada mogu da vidim kao sličnost sa onim podzemnim jugoslovenstvom, ili svakodnevnim jugoslovenstvom, ma kako danas to nazvali, svakako nije više jugoslovenstvo, ali postoje vrlo jasni dokazi da to zajedništvo i dalje nekom treba. I mislim da su sada ti dokazi na mnogo zdravijim nogama nego što su možda ikada ranije bili, osim ako ne uzmemo u obzir ove slovenačke studente koji pomažu Kragujevčanima ili ove koji voze bicikle preko Velebita. Odnosno, to zajedništvo se sada pokazuje recimo preko reality showa gde učestvuju svi, ljudi očigledno imaju potrebu da gledaju te sapunice koje ja zaista vidim kao apsolutno najznačajniji kulturni fenomen u poslednje vreme, jer njih je sve više. One se snimaju i u Ljubljani, i u Zagrebu, i u Beogradu, i posebno je zanimljivo što su glumci iz svih tih sredina i što imamo jedan potpuno novi fenomen kojeg nije bilo nikada u Jugoslaviji. Naime, u Jugoslaviji, ako bi se nešto snimalo u Zagrebu, to bi bilo na zagrebačkom dijalektu ili hrvatskom jeziku, ili obrnuto. Ovi glumci sada svi govore svojim dijalektom i tu sada prvi put nastaje neki jezik koji nikada nije postojao dok je postojala država Jugoslavija, jer se valjda na taj način namiguje tim sredinama da sve gledaju neku od tih sapunica, da kupe taj proizvod. Ali, bez obzira, to je važan kulturni fenomen, da ti jezici, koje nacionalne akademije i univerziteti toliko pokušavaju da odvoje i da dokažu kako nemaju ničeg zajedničkog, da oni funkcionišu u jednoj takvoj komičnoj seriji. Ono što je zajedničko jesu i tajkuni i njihovi interesi; ja vrlo volim časopis Glorija, gde pratim ko je kod koga došao na svadbu i ko je kome krstio dete i tako dalje, to je strašno zanimljivo zato što vidimo da na svaku važniju žurku koju priređuje Mišković ili koju priređuje Todorić u Zagrebu dolazi cela ekipa tajkuna iz Zagreba i iz Beograda, i da oni, ljudi, formiraju taj, nazovimo ga, društveni život o kome možemo čitati u časopisima kao što su Glorija i Story. Naravno da oni dele tržište za svoje samoposluge, ali to je za mene još uvek mnogo bolja i ozbiljnija osnova i interes nego što su bile neke prethodne ideološke priče. Tako da, eto, prosto smo danas hteli da govorimo o tom svakodnevnom jugoslovenstvu ne više kao o ideologiji, ne kao o nekim smernicama koje treba da propiše neka komisija i neka deklaracija, već ponovo kao o potrebi normalnih ljudi da izađu iz tih ’apsana, jer su one prosto male, histerične i očigledno ne umeju da razgovaraju ni same sa sobom ni sa okolinom. Ne mogu sad tačno da se setim kako se zove onaj fenomen kad vam odseku prste ili ruke, a ti i dalje imaš osećaj da to postoji; to je to.
Većina predstavnika današnje vladajuće elite prihvatila je nešto što su predložili predstavnici naše vladajuće istoričarske struke – da je 20. vek promašaj za srpski narod. Oni su to lepo tako proglasili, što drugim rečima znači da je Jugoslavija promašaj, a naročito komunizam, to se podrazumeva, ali oni ni ne misle da komunizam s nama ima bilo kakve veze, oni misle da je on došao na ruskom tenku i da je to isto bila jedna vrsta okupacije. Na taj način u stvari stalno odlažeš mogućnost da ikada odrasteš, zato što nećeš da se suočiš sa svojim ključnim problemima koji su upravo u centru tih pitanja. Dakle, u centru jugoslovenskog pitanja je naše razumevanje nacije, sebe, drugoga, malog, velikog, većine, manjine, suština raspada Jugoslavije leži u tome što mi te ključne stvari nismo razumeli, a suština razmišljanja o komunizmu seže još mnogo dublje u osnovne temelje egalitarnog razumevanja društva koje ovde vlada od sredine 19. veka. Dakle, po mom dubokom uverenju, komunizam je odlično legao na tu ideološku osnovu koja je ovde autentično napravljena, od vremena Svetozara Markovića pa nadalje. Prema tome, proglašavajući sve to greškom, proglašavajući sve to promašajem, ti si lepo sprečio da se suočiš sa ključnim pitanjima kao što su nacionalno i društveno pitanje i onda si rešio sve probleme i nema nikakve frke. Onda proglasiš da si u ono zlatno doba o kojem smo često ovde pričali, vreme od 1903-1914, ti bio Francuska i kažeš: nema veze, mi ćemo ovo sve da zaboravimo, neko je tu pogrešio, je l’, to nije trebalo da se desi, greška u sistemu. Dajte da mi nekako sklonimo ceo taj vek, da se vratimo na 1903. i onda ćemo da budemo Francuska. E, pa tako stvarno ne možeš nikad da razumeš ni šta ti se dešava, ni šta ti se dešavalo, ni šta će da ti se desi.
Naravno, moj problem nije toliko šta se nama dešavalo, moj problem je uopšte šta će nama da se desi, ali iz toga šta nam se dešavalo, iz toga koliko ozbiljno hoćete to da razumete, jasno je u šta srljate. Ako 20. vek proglasite greškom onda je jasno da ni za 21. nema mnogo nade. Šta sad? Onda imaš 29. novembar koji se slavi kao neka ekstravagancija. Koliko sam čula, mnogo je bilo fensi da tog dana budu žurke, čula sam da se jela ruska salata kao nekad, da se puštala ta muzika koje ima sve više na CD-ima, te bilećanke, revolucionarne pesme. To sad, zapravo, spada u neki novi žanr i neku novu modu, koja naravno nije podstakla nikoga da razmisli o stvaranju Jugoslavije tog 29. novembra. Niko se nije ni na koji način zapitao da li je ta država imala sa nama neke veze i šta mi možemo iz toga da naučimo. Ali pošto mi nećemo ni da razmislimo, ni da naučimo, onda je sve u redu i svaka prilika se propusti.
Moj je glavni osećaj prilikom rasturanja Jugoslavije 1991. godine bio da mi nismo tome bili dorasli, da je ta ideja nadrasla narode koji su je napravili, imala sam snažan utisak da je njima laknulo kad se Jugoslavija raspala, što mogu da skinu cipele, dignu noge i kažu „hvala bogu, sad smo svoj na svome“, kao što se i govorilo. I u tome vidim taj kompleks i prema Evropi. Uvek najviše zanimala činjenica, o čemu takođe često pričamo u Peščaniku, da su tvorci tog antievropskog raspoloženja, kad govorimo o 19. veku ili početku 20-tog, upravo studenti koji su se odande vratili sa školovanja. Dakle, oni su otišli tamo, dobro, i preneli su nam, naravno, institucije, ideje, sve su oni to doneli, ali oni su u stvari najviše mrzeli taj Zapad, oni su kreatori tog antizapadnog stava. Ovaj seljak što ima dva hektara i ne zna kako da se prehrani posle februara, on i nema neku ideju ni šta mu je taj Zapad ni što bi bio protiv Zapada, to mu je doneo ovaj koji se sa Zapada vratio. On mu je doneo tu ideju. Uvek sam imala taj utisak čitajući njihove memoare, njihova pisma, ono što su izgovarali u Skupštini, utisak da su se oni tamo loše osećali, da su oni, zapravo, svoj kompleks niže vrednosti, koji uvek ide zajedno sa kompleksom više vrednosti, tamo iskusili i da su tamo videli koliki je to napor, koliko bi morali da se trude, koliko bi morali da uče, da se promene, da bi tom svetu pripadali. Čini mi se da taj antievropski sentiment i diskurs dolazi upravo iz tog kompleksa niže vrednosti, koji se onda u ponašanju pretvara u kompleks više vrednosti, pa stalno slušamo kako mi ni nećemo, nećemo nikog da molimo, videće oni šta će da bude ako Srbija to ne bude htela i tako dalje. To je, u stvari, samo druga strana tog nemoćnog i tužnog kompleksa niže vrednosti za koji mislim da je uvek bio jedna od verovatno ključnih tačaka tog otpora Evropi, otpora promenama, jer onda kažeš: bože, je l’ moguće da sad moram toliko da učim, toliko zakona da promenim, da sve to moram da uredim, i to moje društvo… Pa, to je preveliki napor. Imam utisak da su raspadi Jugoslavije bili odustajanje od tog projekta kao napornog.
Svetlana Lukić: Slušali ste Slađanu Milošević i pesmu Bez nade sa njenog albuma iz 1989. godine na kojem je pevala pesme Darka Kraljića. Doviđenja svima, naročito Jugoslovenima.
- Slađana Milošević – Bez nade
Emisija Peščanik, 05.12.2008.
Peščanik.net, 05.12.2008.