Kroz istoriju postoje tesne veze između arhitekure i politike. Podizanje javnih građevina i uređivanje javnih prostora uvek je bilo povezano sa postojećim društvenim uređenjem. Opštevažeći princip funkcioniše i povrđuje se danas u Srbiji, koju trenutno karakteriše autokratska vladavina njenog predsednika Aleksandra Vučića. Kako je već primećeno, predsednik Srbije odavno je napustio svoja zakonska ovlašćenja i postao ličnost koja ne samo da se javno izjašnjava već i aktivno deluje izvan sopstvene nadležnosti. Njegova realna moć ogleda se i u apsolutnoj kontroli podređenih pripadnika vlasti, čije greške ili zasluge uvek preuzima na sebe. Njegov uticaj nije nevidljiv, već on javno nastupa i demonstrira svoj primat u odlučivanju o najširem spektru pitanja. Poseta predsednika Srbije Trgu republike u Beogradu 3.8.2019, gde se odvijaju završni graditeljski radovi na njegovom preuređenju ostaće zabeležena po opravdavanju tih radova i po jasnim uputstvima da neka „ružna zgrada“ treba da se sruši i valjda neka nova i lepša tu podigne. Ovim činom predsednik je potvrdio da je on glavna ličnost u aktuelnom preuređivanju prestonice Srbije, iako je pažnja javnosti najčešće usmerena ka izvođačima radova, poput Gorana Vesića. Treba napomenuti da je preuređivanje Beograda i njegove savske obale bilo deo programa Aleksandra Vučića tokom njegove neuspešne kandidature za gradonačelnika Beograda 2012, pa tako ne može da se govori isključivo o stihijskim nego i o delimično planiranim graditeljskim radovima u srpskoj prestonici.
Kako Beograd trenutno trpi znatne promene u urbanom izgledu – izgradnju Beograda na vodi, fontanu na Slaviji, postavljanja brojnih spomenika, zatvaranja za saobraćaj centralnih gradskih ulica, preuređenja Trga republike… – sada već može da se govori o novom arhitektonsko-urbanističkom periodu u istoriji srpske prestonice. To je Beograd u vreme autokratske vladavine Aleksandra Vučića – Vučićev Beograd, čije će se posledice videti i vidati godinama. Opšte karakteristike autokratske vladavine predsednika Srbije jasno se manifestuju u uobličavanju Beograda: u ličnom ukusu kao vrhovnom sudu – kiču kao ličnoj i državnoj estetici, nezakonitosti i netransparentnosti, agresivnosti i rusofilsko-nacionalističkim ispadima, podređenosti kapitalu i opčinjavanju-zaluđivanju masa.
Jedna od važnih karakteristika izgradnje Beograda je potpuno odsustvo istaknutih arhitekata, autorskih planova i osmišljenih urbanističkih vizija. Prvobitno se kao savetnik u preuređivanju Beograda angažovao poznati bečki arhitekta Boris Podreka, ali njegovo ime se više ne pominje. Kao vrhovni autoritet javlja se predsednik Srbije, a svi drugi uključeni u graditeljske procese svedeni su na njegove pomoćnike ili izvođače građevinskih radova. Za razliku od brojnih prošlih i savremenih državnih sistema, gde su pojedine arhitektonske vizije delili arhitekti, političari i građani, ovde to nije slučaj. Mišljenje i želje predsednika Srbije očigledno dominiraju. Niko od arhitekata, osim gradskog arhitekte, javno ne podržava njegove planove i ne deli njegovo mišljenje. Sa jedne strane dolaze kritike od Akademije arhitekture, građana i građanskih udruženja kao što je Ne davimo Beograd, istaknutih pojedinaca poput Dragoljuba Bakića i Bojana Kovačevića, ali stručnog odgovora nema. Samo je prisutno ćutanje pojedinaca u arhitektonskoj struci, što je najverovatnije posledica straha i/ili interesa. Javne kritike usmerene na izgradnju Beograda na vodi, preuređivanje gradskih ulica, fontanu…, dobijaju politički odgovor od strane predsednika i njegovih poslušnika, sa potpunim odbacivanjem i omalovažavanjem. Iako su svi radovi na preuređivanju Beograda od opšteg značaja, izbegavaju se javne rasprave, već se nekakva „gotova“ rešenja objavljuju u pojedinim medijima.
Od posebne važnosti je kontinuirano narušavanje zakona. Od rušenja u Savamali, pa do pokušaja izgradnje žičare na Kalemegdanu, narušeni su brojni zakoni i preskočeni zakoniti postupci. Nikakvog sankcionisanja za prekršioce nema, a predsednik Srbije se pojavljuje kao njihov zaštitnik. Maskirana lica iz Savamale nisu prestupnici, već postaju „idioti“. Pokušaji izgradnje žičare, zaustavljeni angažovanjem građana i Evrope Nostre, nisu doveli do smene odgovornih u službama zaštite. Na nezakonitosti ukazuje i apsolutna netransparentnost svih radova. Nisu poznati planovi na osnovu kojih se radi, pa se recimo konačni izgled Beograda na vodi javlja u različitim vidovima tokom marketinške kampanje. Svi graditeljski radovi u Beogradu zahtevaju velika finansijska sredstva i sigurno onemogućavaju mnogo važnija ulaganja u društveno potrebna zdanja – škole, obdaništa, domove zdravlja, saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu. Javnost nema informacije o troškovima, ko zarađuje na ovim poslovima i odakle se sredstva uzimaju.
Agresivnost je jedna od osnovnih karakteristika retorike predsednika Srbije i ona se upravo ogleda u preuređivanju Beograda. Razarajući vekovima organizovanu urbanističku strukturu srpske prestonice, urbani centar premešta se u Beograd na vodi. Ne vodeći računa o potrebama stanovništva i logici saobraćaja izmeštaju se autobuska i železnička stanica i preuređuju centralne gradske ulice. Vrhunac agresije na grad predstavlja postavljanje javnih spomenika, poput spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Najavljeno je da će spomenik biti visok 23,5 metara. Ikonografsko čudo od spomenika, miks rusofilske ideologije i SNS-ovskog nacionalizma ne samo što svojim dimenzijama ne odgovara prostoru, već će svojom estetikom kiča potpuno naružiti grad. Treba napomenuti da vlast nekritički prihvata spomenike – poklone od različitih država. Spomenik Janku Hunjadiju, koji su svečano otkrili predsednici Srbije i Mađarske 22.7.2019, karikaturalan je i narušava ambijent Zemunskog keja. U istorijskom savezu srpskih šajkaša i Janka Hunjadija očigledno se pronalazi mitsko ishodište političkog saveza Vučića i Orbana i njihovih bliskih desničarskih uverenja.
Politička propaganda predsednika Srbije predstavlja u dvostrukim i naizgled protivrečnim funkcijama kao vrhovnog menadžera, promotera krupnog kapitala, uz to zaštitnika i predstavnika siromašnog sloja društva. Menadžerski aspekt i interesi kapitala nepoznatih vlasnika jasno se ogledaju u nameni objekata koji se izgrađuju u Beogradu. Potrebe gradskog stanovništva potpuno su zanemarene. Izostaju komunalni radovi, pa dok se građani guše u saobraćaju, zapušenim kanalizacijama i zagađenim rekama, intenzivno se gradi Beograd na vodi namenjen novom bogataškom sloju. Centralni gradski prostor i istorijska kalemegdanska tvrđava namenjeni su turističkoj zabavi i pretvaraju se u zabavni park. Svi graditeljski radovi trebalo bi da zasene masu, siromašno stanovništvo. Oni se svakodnevno promovišu kao veliki uspeh predsednika i njegovih podređenih. Kako je već pokazala kampanja Budućnost Srbije, predsednik insistira na okupljanju pred velikom publikom. Za njegovu „jedinstvenu pojavu“ i „istorijske govore“ pronađen je i odgovarajući prostor – na Trgu republike. Najnovija adaptacije Trga republike, širokih površina, ne odgovara gradovima demokratskih država. Trg postaje mesto pogodno za masovno okupljanje, a predsednik je već najavio da će tu iduće godine održati miting povodom godišnjice Oluje. Na taj način osmišljen je i prostor koji će u centru grada moći da posećuju i siromašni.
Primer autokratske destrukcije Beograda od strane predsednika Srbije i njegovih poslušnika pokazuje potpunu povezanost političkog sistema i arhitektonsko-urbanističkih rešenja. Ova veza se ne ogleda u jasnom idejnom i ideološkom programu, već u nizu postupaka – netransparentnih, nezakonitih i haotičnih. Suština demonstrirane autokratije nije u autokratskom stilu arhitektonskog dela, već u autokratskom maniru odlučivanja i sprovođenju vizije predsednika Srbije. To je upravo u krajnjoj suprotnosti sa demokratskom kulturom, gde se o svim izmenama u gradskom prostoru pitaju građani i stručnjaci i poštuju zakonom propisane procedure. Grad je izuzetno osetljiv organizam i niko nigde brzopleto ne pristupa urbanističkim izmenama kakve se vide u Beogradu. Predsednikova politička agresija obesmislila je rad svih stručnih gradskih službi, pa su nestručnost, nepromišljenost i kršenje zakonskih procedura doveli do potpunog haosa. Buduća istraživanja sigurno će otkriti koliko je koštalo uništavanje i prodaja Beograda, kao i cenu saglasnosti i ćutanja pojedinaca. Glas nezadovoljnih građana koji se guše u saobraćaju i komunalnom haosu, autokrata i njegovi poslušnici ne čuju. Katastrofalan izgled raskopanog grada koji se postepeno transformiše u potpuno nefunkcionalni urbani prostor, predstavlja rezultat autokratske vladavine Aleksandra Vučića. Vučićev Beograd ostaće upamćen kao najveća mirnodopska destrukcija u istoriji srpske prestonice.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 20.08.2019.