Valjda najstrašnija specifičnost nedavnog masakra u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i sličnog zločina koji je usledio manje od 24 časa kasnije u selima u okolini Mladenovca, koji su šokirali celu zemlju, jeste da su ih počinili veoma mladi ljudi.
To što je prvi ubica trinaestogodišnji dečak, a drugi takođe vrlo mlad, adolescent, momak sa nepunom 21 godinom, podsetilo me je na jedan detalj iz razgovora koji sam nekoliko meseci pre tih tragičnih događaja vodio sa predstavnicima štrajkača zaposlenih u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“.
Obratili su mi se, tražeći advokatske savete i pomoć Civilnog odbora koji se bavi zaštitom ljudskih prava, kome sticajem okolnosti ja predsedavam, u cilju skretanja pažnje nadležnih i javnosti na izuzetno lošu atmosferu na klinici. Govorili su mi o propustima i nezakonitostima u radu, urušavanju kvaliteta zdravstvene zaštite i usluga i ugrožavanju bezbednosti pacijenata, neosnovanom naplaćivanju usluga, zamenjivanju iskusnih lekara specijalista na rukovodećim mestima ljudima problematičnih kvalifikacija, vređanju, pretnjama i nezakonitom kažnjavanju, a kao posebno zabrinjavajuće naveli su to da je kliniku napustilo više desetina lekara specijalista i drugih zaposlenih.
Detalj koji sam na početku pomenuo odnosio se posebno na mlade. Bila je to informacija da, po odluci v.d. direktorke klinike, odeljenje za adolescente ne radi. Zapravo da radi ali virtuelno, to jest da postoji samo na veb sajtu klinike, ali ne i u stvarnosti. Suvišno je naglašavati u koliko je to drastičnoj suprotnosti sa objektivnim potrebama mladih. Ilustracije radi, rezultati istraživanja „Zdravlje mladih“ koje je krajem 2021. sprovela Krovna organizacija mladih Srbije, govore da je više od dve trećine ispitanih (68,5%) anksiozno, da više od pola (51,9%) pokazuje simptome umerene ili teške depresije, a da je više od trećine mladih (34,2%) navelo da im je bila potrebna psihološka odnosno psihoterapeutska pomoć, ali da je nisu dobili.
To što zabrinjavajuće mnogo mladih ima problem da se izbori sa kontinuiranim stresom, teskobom, strahom pa i panikom bi sve, naročito nadležne i odgovorne, moralo neprekidno podsećati na značaj postojanja i delovanja organizovanog i efikasnog društvenog mehanizma koji treba i može da pomogne. Pogotovo zato što nisu u pitanju samo mladi. Rezultati istraživanja „Mentalno zdravlje u Srbiji“ koje je nedavno sproveo GIZ (nemačko Udruženje za međunarodnu saradnju), a koje je obuhvatilo procenu mentalnog zdravlja, odnosno simptomatologije 9 glavnih mentalnih poremećaja, govore da 35,4% građana Srbije ima klinički značajne tegobe, odnosno simptome jednog ili više mentalnih poremećaja.
Vrlo važan deo tog mehanizma koji treba i može da pomogne bi, razume se, morala biti i naša najstarija psihijatrijska klinika – „Dr Laza Lazarević“. A u stanju u koje je dovedena to više nego očigledno nije.
Trebalo je mnogo vremena da bi napori štrajkača da na to ukažu i probiju informativnu blokadu dali neki rezultat. Prija mi da mislim da su tome doprinela i saopštenja Civilnog odbora i nekoliko mojih izjava i tekstova (i ovde na Peščaniku), a uveren sam da je u svakom slučaju važno to što se o borbi zaposlenih na ovoj klinici sada, posredstvom medija, u javnosti zna mnogo više.
Zna se i da je Ministarstvo zdravlja nakon što je sagledalo stanje u klinici predložilo Vladi Srbije smenu v.d. direktorke. A zna se i da ni punih pola godine nije bilo dovoljno da Vlada predlog svog nadležnog ministarstva stavi na dnevni red.
To što Vlada nečinjenjem podržava konfliktnu atmosferu u kojoj se neizbežno urušava nivo zdravstvene zaštite na klinici i direktno ugrožavaju prava onih zbog kojih i Vlada i klinika i zaposleni i direktor postoje – prava građana, pacijenata, može se i mora oceniti kao potpuno neodgovorno.
Ali objašnjenje za nečinjenje – da partneri u vladajućoj koaliciji ne mogu da se dogovore, da nema saglasnosti stranke kojoj mesto direktora pripada, govori da vlast sasvim svesno, namerno podređuje vitalne interese građana svojim politikantskim kalkulacijama i može se i mora oceniti samo još gore.
Već sama pomisao da se takvo bezočno objašnjenje kao iole prihvatljivo može nuditi javnosti je neprihvatljiva. A još garnirano postupkom predsednice Vlade koja je nakon više meseci trajanja štrajka i više sati čekanja pred njenim vratima konačno primila predstavnike štrajkača, pa izjavila da sa problemom „nije upoznata“ je i bukvalno – atak na zdrav razum.
Peščanik.net, 20.05.2023.