Valjda i sami svesni slabosti međudržavnih odnosa koje svaki put u nebesa uzdižu, a koji sunovrat dožive svaki put kada se s jedne ili druge strane u etar pošalje neka neodmerena izjava namenjena unutrašnjem mnjenju, sagovornici su ovoga puta pored uobičajenih poruka dobre volje i konstatacija o važnosti odnosa između dve države, obećali da će “podstaći svoje vlade da ubrzano rešavaju sva otvorena pitanja – izbeglih, nestalih, granica, sukcesije i prava manjina”. Možda i sama formulacija “podstaći” slikovito govori o ograničenom dometu pozitivne atmosfere koja postoji na personalnom nivou između Josipovića i Tadića.
Uprkos nebrojenim izlivima nežnosti na uobičajenim sastancima upriličenim za slikanje i medijski marketing, saradnja između dve zemlje gotovo da i ne postoji, sporna pitanja se uporno guraju pod tepih, dok se njihovo rešavanje u nasleđe ostavlja nekim budućim generacijama. Da nije otvorenih zahteva iz Evropske unije u pogledu regionalne saradnje, pitanje je da li bi između Beograda i Zagreba uopšte i postojala bilo kakva komunikacija.
Čak i ako se po strani ostavi opravdana sumnja u iskrenost motiva Tadića i Josipovića, očigledno je da obojica kod kuće trpe oštra ograničenja u pogledu stvarnog unapređenja hrvatsko-srpskih odnosa. Josipović u Hrvatskoj nema u svojim rukama efektivnu egzekutivnu vlast, uključujući i vanjsku politiku koju kreira Vlada njemu rivalskog HDZ i premijerke Jadranke Kosor čiji se glasački stroj najefikasnije homogenizuje podsticanjem rivalstva sa Srbijom. Na drugoj strani, Tadić na domaćem terenu robuje jastrebovima i nacionalistima unutar političkih, bezbednosnih i parapolitičkih struktura kojima u velikoj meri duguje tok svoje političke karijere, a koji Hrvatsku i dalje posmatraju kao najvećeg rivala Srbije i zemlju čiji su interesi iskonski suprostavljeni interesima zvaničnog Beograda.
Poražavajuća činjenica, da većina građana s obe strane granice odnose između dve zemlje još uvek pretežno posmatra logikom sukoba, nacionalističkim krugovima daje dodatni impuls da jačanje svojih unutrašnjih pozicija temelje na stalnom podizanju tenzija i održavanju borbene gotovosti prostodušnih masa. Tadić i Josipović, čak i da iskreno to žele, imaju jako ograničene mogućnosti da odnose Hrvatske i Srbije postave na stabilan kolosek, zbog čega poslednjih godina prisustvujemo igri cikličnog smenjivanja toplo-hladnih impulsa, u kojoj plimi pozitivne atmosfere po pravilu sledi oseka u vidu bojkota od strane Srbije svih regionalnih skupova koje organizuje Hrvatska i na koje se poziva Kosovo koje Zagreb priznaje kao nezavisnu državu, redovnih čarki povodom obeležavanja godišnjice “Oluje” i oprečnih gledišta na brojna otvorena pitanja čije se rašavanje uporno izbegava.
Zbog svega toga nedavne zapaljive izjave ne bi trebalo posmatrati kao uzrok novog pogoršavanja odnosa, već pre kao posledicu njihove fundamentalne slabosti. Iako pitanje uzročno-posledičnih relacija između ta dva segmenta međudržavnih odnosa podseća na dilemu kokoške i jajeta, ne može se poreći očigledna krhkost odnosa koji se mogu urušiti izjavama zvaničnika namenjenim unutrašnjem mnjenju. Čak su i samoproklamovani “vesnici saradnje”, Josipović i Tadić, propustili priliku da u startu izbegnu svrstavanje povodom spornih izajava i time im daju onaj značaj koje one realno ne bi smele imati, čime su pokazali da i sami robuju potrebi dodvoravanja nacionalističkim krugovima u svojim zemljama. Dok se takav površan odnos prema regionalnoj politici dva lidera ne bude promenio, njihovi sastanci i poruke optimizma biće samo rani pupoljci koje će uvek iznova kositi iznenadni prolećni mraz sukobljenih nacionalizama.
E-novine, 02.09.2011.
Peščanik.net, 02.09.2011.