Mogu samo da zamislim na kakvoj se muci našao naš ministar energetike Petar Škundrić kada je u protekli ponedeljak oko podne bio obavešten da je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, nakon predavanja na Univerzitetu u Novom Sadu, Radio-televiziji Vojvodine izjavio da je Srbija zainteresovana za atomsku energetiku i da su o tome već vođeni razgovori na veoma visokom nivou, a da je odluka o tome na Srbiji.
Muka je verovatno bila veoma velika čim je istog dana, po podne, Ministarstvo energetike Vlade Srbije, preko svog portparola, bilo prinuđeno da promptno demantuje tako uglednog i moćnog ambasadora kakav je Konuzin i da saopšti da u Srbiji i dalje važi embargo na izgradnju nuklearnih elektrana, te da Srbija nije planirala i ne planira da ih gradi. Kasnije će Konuzin dodati da Srbija treba da razmisli ima li potrebe da se zakon o embargu na nuklearke promeni, a ministar Škundrić će u Skupštini ponoviti da embargo važi do 2015. godine i da našom Strategijom razvoja do te godine nije predviđena izgradnja nuklearnih centrala.
Oni koji bolje poznaju kontekst Konuzinove izjave, ovim saopštenjem verovatno neće biti razuvereni u utisku da je ambasador Rusije ipak rekao nešto od dalekosežnog značaja – da li spontano „preuranjeno“ (što u njegovom slučaju ne bi bilo neobično) ili namerno „preuranjeno“, kao početak nekakvog javnog pritiska na Beograd – to je sada zapravo pravo pitanje? Naravno, ključno bi bilo znati na kom „visokom nivou“ je data ruska ponuda za nuklearku u Srbiji. Da li u razgovorima Tadić-Medvedev u Beogradu, ili su tu ponudu dobili Koštunica i Nikolić od Putina prilikom nedavnog kongresa Jedinstvene Rusije u Moskvi, ili je, što je ipak nedovoljno „visoko“, atomsku energetiku Ivici Dačiću nabacio njegov kopredsednik u međudržavnom komitetu sa ruske strane Sergej Šojgu?
Zašto je Konuzin uopšte potegao priču o „atomskoj energetici“ baš u Novom Sadu, baš na dan ukidanja viza za EU i zašto se ona nekako čini logičnom kao ponuda koja je (zasad) navrat-nanos morala biti odbačena? Zato što Rusi imaju problem sa plasmanom svojih nuklearki u Evropi. Evo, nedavno je, inače bučno najavljena i „potpisana“, izgradnja nove atomske elektrane u Bugarskoj (navodno vredne oko pet milijardi dolara) zapravo propala, jer se iz posla povukla čuvena nemačka kompanija RWE, koja je celom projektu davala finansijski kredibilitet (a zauzvrat joj je obećano pola proizvodnje struje iz te elektrane, koja samoj Bugarskoj, zapravo, i ne treba). Prema poslednjim vestima projekat bi mogla da spase stara američka megakompanija Vestinghaus, ali to je malo verovatno. Rusi su, inače, već izgubili i trku sa Kanađanima i Amerikancima za rekonstrukcije atomskih elektrana u Slovačkoj i Mađarskoj.
U stvari, ruska nuklerana energetska tehnologija u Evropi ne može da se oslobodi katastrofalnog černobiljskog nasleđa, pa su njeni politički menadžeri možda namislili da će takvo nasleđe najlakše progutati Rusiji prijateljski naklonjena Srbija, sa ovim ili (možda još bolje) nekim drugim, budućim rukovodstvom.
Pored ministra Škundrića, moram priznati, i ja sam se trgao kada sam čuo prve vesti o ruskoj atomskoj ponudi. U prvi mah sam pomislio da se u Novom Sadu upravo stvara nekakva nova „neprincipijelna koalicija“ između Rusije i vojvođanskih separatista ili da to tako može biti shvaćeno. Naime, eto, u danu kada su tek usvajani Statut i Zakon o nadležnostima Vojvodine i kada je predsednik Tadić bio u Briselu, da prvi uzme vest o ukidanju viza građanima Srbije za putovanja po Evropskoj uniji – možda je nekakav tajni vojvođanski secesionistički štab požurio da sa Konuzinom dogovori izgradnju nukelarke kod Karađorđeva (tačnije kod Plavne, kako je to pre pola veka planirano), da bi Vojvodina postala „energetski samodovoljna“, to jest kako ne bi zavisila od struje iz Srbije!?
Pomislio sam čak – a šta ako sada to pitanje zgrabi čuvena analitička dvojka Vukadinović-Antonić, pa uputi pismo dvojcu Putin-Medvedev, kao simetrični „moralni čin“, sa upozorenjem i objašnjenjem da ne znaju da jednom „černobiljkom“ idu naruku vojvođanskim independistima, kojima je krajnji cilj da odseku vojvođansku energetiku od srpske, zagade Dunav i unište narod u Beogradu i niže. Zbog toga sam žurno pogledao u Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, 19. poglavlje, koje je patetično naslovljeno kao „ Rudarstvo i energetika“ (članovi 67, 68. i 69), da vidim šta u toj stvari, autonomno, sutra može preduzeti Vlada Vojvodine.
Odmah mi je laknulo, jer Vojvodina u energetskoj oblasti praktično nema nikakve druge nadležnosti – do da „predlaže program razvoja energetike na svojoj teritoriji, koji će činiti sastavni deo programa ostvarivanja Strategije razvoja energetike Republike Srbije“ (a koju usvaja republički parlament). I drugi „energetski članovi“ Zakona govore o „predlaganju“ određenih rešenja ili „praćenju realizacije“.
Jedina realna i autonomna nadležnost u rudarstvu i energetici koju je sada Vojvodina povratila je da „organizuje polaganje stručnog ispita za proveru stručne osposobljenosti radi obavljanja poslova na održavanju objekata za transport i distribuciju gasa, kao i poslova rukovalaca u tim objektima“. Možda je ova, doista autonomna, nadležnost naterala čuvene beogradske analitičare da se u vojvođanskom slučaju ogorčeno obrate predsedniku Tadiću otvorenim pismom, krajem prošle sedmice, a možda je i cela halabuka oko Vojvodine u nekoj vezi sa ruskom ponudom za gradnju atomske elektrane na Dunavu. Radikalni teoretičari zavere tek tu mogu da se razmahnu.
Danas, 02.12.2009.
Peščanik.net, 03.12.2009.