Radio emisija 30.03.2012, govore: Nadežda Milenković, Ilir Deda i Luan Shllaku.
Svetlana Lukić: Svaka vest koju pročitaš, potvrđuje ti užasno saznanje da uvek može da bude gore, odnosno da put koji nigde ne vodi nema kraja. Međutim, tu postoji još jedan sablasni dodatak. Ono što čuješ i vidiš na televiziji ili pročitaš u novinama, ono što su namerno nametnute teme od takozvane političke elite i njihovih dobošara, sa stvarnim životom i problemima ljudi nema nikakve veze ili ima samo zaobilazne veze. U stvari, još je gore. Sve što se raspada, a raspada se po svim šavovima, posledica je tih tema koje su nametnute i plasirane preko njihovih ljudi na privremenom radu u medijima. Sve ostalo, sem Kosova i izborne matematike, smešteno je u crnu hroniku i u rubriku zabava. Juče je ne samo Stanija izbačena iz rijaliti programa Preživljavanje, nego je i ceo jedan grad, Bečej, u nekoj vrsti vanrednog stanja, jer je u centru grada iscureo gas. Škola je evakuisana, isključena je struja, ljudi spavaju po sportskim halama.
U protekle dve nedelje, u Srbiji je bilo 3.400 požara, šestoro ljudi je izgubilo život. Saznajemo da se očekuje nastavak suđenja ljudima koji su sprečili hapšenje Slobodana Miloševića, a to je bilo pre jedne decenije. Saznajemo da su svi profesori optuženi za aferu Indeks, odnosno primanje mita na kragujevačkom fakultetu, napredovali u karijeri i da posle pet godina, proces praktično nije ni započeo.
Ta Srbija nema nikakve veze sa onom koja se prikazuje u predizbornim spotovima. Tamo lideri sreću samo neke nasmejane paore, vunovlačare, inženjere i decu sa pogačom i solju. Socijalistička partija Srbije još nije izašla sa svojim spotom. Čekamo da vidimo da li će se Dačić prikazati kao veseli pojac, zabrinuti zaštitnik siromašnih i obespravljenih ili opasni momak koji hapsi ljude, ne zato što su nešto skrivili, nego u znak odmazde. I onda to i otvoreno priznaje. Uvodeći recipročne mere, Ivica Dačić je uhapsio dvojicu Albanaca, kao odmazdu za hapšenje četvorice kosovskih Srba od strane kosovske policije. Njegov predak, Slobodan Milošević je radio to isto. I dobili smo šta smo dobili. Između ostalog, posledica takvih političkih hapšenja je i Aljbin Kurti, lider Samoopredeljenja, koji je sada radikalniji deo kosovskog društva. On je godinama bio Miloševićev politički zatvorenik.
I dok zbog fusnota neki Srbin ili Albanac neprekidno napušta razne međunarodne skupove, odbijajući da diše isti vazduh sa arhetipskim neprijateljem, dok predstavnici međunarodne zajednice pozdravljaju postignute dogovore između Prištine i Beograda, dotle na Merdarima stoji kilometarska kolona kamiona koji ne mogu da uđu na Kosovo. Ljudi parkiraju automobile kraj puta i peške prelaze granicu, jer ako idu nekim četvorotočkašem, moraju da plate 70, 75, a neki, izgleda i 150 evra, da bi prešli na drugu teritoriju. Ne znam tačno koliko se plaća, jer sam i ja prošle nedelje posetila Prištinu tako što sam auto parkirala skoro na sred druma i peške prešla ničiju zemlju. A u zemlji kosovskih Albanaca, koju sam videla pre mnogo godina, prvo što sam ugledala je Auto Larje, odnosno autoperionica. I tako od Merdara do Prištine, na stotine perionica. Sede neki dečaci u gumenim čizmama, sa crevom u rukama i čekaju da neko dođe da opere kola.
Priština se guši. Od rata na ovamo, doselilo se na desetine hiljada ljudi. I neshvatljivo je kako svi stanu po tim uzanim ulicama, a još je veća nepoznanica od čega ti ljudi žive. Na prvi pogled, postoji samo auto larje, vlada, parlament i druge državne službe u kojima neki ljudi rade i zarađuju novac, a svi ostali žive od novca svojih rođaka koji žive u inostranstvu. Dok se voziš tim prašnjavim ulicama, kojima hoda hiljade mladih ljudi bez posla i bez škole, ili na povratku ulaziš u još prašnjavije Prokuplje, kojim se vuku stari ljudi u potrazi za jeftinijim uljem i šećerom, pomisliš kako milioni ljudi na tom delu Balkana žive od milosti svoje rodbine koja pere ulice i čuva starce po Nemačkoj i Austriji, od milosti države koja udeli nešto novca iz centralne kase i od milosti međunarodne zajednice.
Šta god da se desilo, ko god da nosi koju zastavu, na kraju ostane to, da milioni ljudi u ovom kraju sveta, koji nije veliki, žive od milostinje. Oni su iz različitih razloga stavljeni u ulogu prosjaka. Kada izađeš na auto put, stvari samo na prvi pogled izgledaju drugačije. Neki ljudi se voze tamo, ovamo, fingirajući preduzimljivost i žustrinu. Njihova nada i optimizam su manje posledica racionalnog rasuđivanja da će ipak biti bolje, a više da će se nekako provući kroz nevreme koje tek sledi. Njihov optimizam je isti kao i ona hrabrost o kojoj je govorio neki stari vojskovođa: hrabrost je u stvari nada da će metak pogoditi nekog drugog.
Prva sagovornica današnjeg Peščanika je stručnjakinja za marketing, Nadežda Milenković, koja je pažljivije i pametnije nego većina nas gledala prve predizborne spotove političkih stranaka.
Nadežda Milenković: Tri stranke imaju spotove. Ono što od prvog gledanja imaš kao neki utisak, ja sam ga imala, pretpostavljam i drugi, to je pitanje: šta nije u redu sa ovom slikom. Mi imamo raspisane parlamentarne, lokalne i pokrajinske izbore. Ali imamo predsedničke spotove. Znači, oni su jedan na jedan za predsedničku kampanju. Ako samo to gledaš, nemaš uopšte utisak da se iko još bira, da se išta bira. Kao okej, raspisani su predsednički, koji naravno nisu raspisani, a kad će ne znamo. I sad, to je prvi zbun za normalnog gledaoca. Drugi zbun, kad pogledaš te spotove i vidiš da se svi oni predstavljaju kao nešto drugo. Prvo, Tadić se predstavlja kao premijer. Znači to, ide obilazi mala, srednja preduzeća u spotu, poljoprivredna dobra i tako, što u stvari je jako dobar američki predsednički spot, mislim da i jeste prekopiran: zavrnuti rukavi na košulji, farmerke, otvaraju se vrata ambara, samo čekam nekog Amiša da se tamo pojavi.
Drugi spot koji imamo, imamo Čedu koji se predstavlja kao da je državotvoran. Znači, sad je Čeda neki državnik, što je moja baba govorila: deklamuje neki tekst sa rukama u stavu mirno, onako ruke dole, nema gestikulacije, nema energije, deklamuje bukvalno. Digne glas, spusti glas. Digne glas, spusti glas. Pritom tekst bih recimo mogla da dam Koštunici. Toliko je državotvoran. Čeda i LDP uvek su govorili o društvu. Nisu govorili – država. Sad odjednom, ti imaš reči kao što je zemlja, stena, zabodemo zastavu. Njihov sistem vrednosti se srozao na zemlju, stenu i zastavu i na jednu osobu. To je kao pokret Preokret, to je neka široka koalicija, a spot je krajnje predsednički i to za nekog predsednika koji je tako baš, državotvoran. Nemam drugu reč.
Treći spot koji imamo je Dinkićev. On se opet predstavlja kao da je opozicija. Znači on ima spot, onako sve je crno, pusto, neki vetar duva, previše ljudi u ovoj zemlji nema posla. Znači, gde si ti bio, i odjednom naravno ide šareno. Dinkić, sam Dinkić koji je doveo jednu, drugu, treću firmu, kako sada? Ako si bio u opoziciji, kao što se predstavljaš, kako si doveo firme. I usput, ono što G17 radi kad ih pitaju, kad ih prozovu, kao kako sad ste se setili departizacije, najbolji su mi bili bilbordi „stop stranačkom zapošljavanju“. Pa beži, stvarno. Te reči, stop teroru, stop stranačkom zapošljavanju. Dakle, kad ih to pitaš što sad ili zašto nešto niste uradili, pa znate mi smo mali partneri, nismo mogli da utičemo. Pa čekaj, kako se preporučuješ za izbore, ti ćeš opet da budeš mali partner, ne možeš da budeš veliki. Znači treba da glasam za tebe, da opet ne možeš da uradiš sve sad što pričaš da hoćeš da uradiš.
Dakle, to je odogovor na tvoje pitanje da li ima nešto novo: svi su novi. Imamo predsednika koji je premijer, imamo Čedu Jovanovića koji je državotvoran, imamo Dinkića koji je u stvari opozicija, lažno se predstavlja 12 godina i mi smo zavedeni i sad, kao srećom imamo nekog novog na sceni da glasamo. Ko se još pojavio, pojavila se jedina lokalna kampanja: različak. Veselo, mladalački, kao što i dolikuje DSS-u. Prvo što mi je palo na pamet bilo je, čekaj, zašto nije cvetak zanovetak? To više liči na DSS, drugo, imaju gotovu pesmu, estradnu umetnicu koja može da im je peva, ali različak. Opušteno, onako razbarušeno. Znači, niko se ne predstavlja kako smo ga mi gledali i doživeli svih ovih godina, sad su svi nešto potpuno drugo. Ne znam, SPS se još nije pojavio, videćemo kako će on da bude neka potpuno nova ponuda.
Svetlana Lukić: Mi smo znali da su te stranke autoritarne, da tu imamo jednog čoveka koji vlada. I oni su tim spotovima zapravo to potvrdili.
Nadežda Milenković: Zakucali su svi to. Stranka, to sam ja, država, to sam ja. Gde ti treba da delegiraš neke ljude koji će, u ovom jadnom i teškom patrijarhatu, biti u parlamentu. I šta je najslađe, kad je bilo ovo da se zakucaju liste, svi su rekli – ali ljudi neće biti motivisani da budu u kampanji kada znaju da će sigurno da uđu, to je prvi argument. Znači, ti ne možeš svoje ljude da motivišeš, znači nemaš nikakav uticaj na njih, i ako su oni 5. na listi i znaju da će ući sigurno 5, ovih prvih 5 neće da se trude u kampanji. Pa kako ti tu nešto nije čudno. Mislim, govoriš nam da ti vladaš njima i da će oni da se ponašaju onako kako ti odrediš, a onda u stvari nemaš moć da ih nateraš da mrdnu guzicom u kampanji i da doprinesu. Nego kao ideja je da ko se najbolje pokaže u kampanji, on će ući u parlament. Znači, to su rekli i LDP i DS i tako dalje.
Drugi argument protiv zakucane liste, kao nemaš nikakav mehanizam moći kao što imaju radikali. Založim 100 hiljada evra da bih ušao u parlament. Znači ti opet priznaješ da nemaš zapravo nikakvu moć nad tim ljudima za koje tvrdiš da će da rade ono što ti kažeš, ali sam, bez da te iko išta pitao, priznaješ – ako ne mogu da odlučim koga da stavim na listu posle izbora i ako ne mogu da im zakucam mandate tako da potpišu blanko ostavke, ja u stvari nemam moć. I treću stvar koju nam kažeš je kakvim si ljudima ti okružen. Ko ti je taj prvi krug oko tebe, kad moraš da tražiš da ti založe stan da bi bio siguran da neće da ti okrenu leđa kad ih staviš u parlament. Mislim, to je jedna strašna nemoć. A istovremeno, ne, ne, samo vi glasajte za mene i sve će biti kako ja kažem. Znaš oni kao da imaju onu bolest kad moraš da govoriš istinu, ne smeš da lažeš. Oni sve sami kažu i nemaju zabunu u glavi da li je to možda trebalo da kažu i kakav to učinak ima i šta su oni nama tom prilikom poručili.
Znaš, imam pravo da idealizujem. Imam prava da hoću neku nadu, da hoću da verujem, većina ljudi ne može da funkcioniše drugačije. Nešto kao da detetu nekom kažeš znaš, ti ćeš jednog dana da porasteš i naći ćeš nekog. On neće biti mnogo lep, neće baš ni da bude mnogo pametan, nećete imati para. Odmah da ti kažem. I onda, izrodićete neku decu, to će da bude muka živa, pa niko ne bi hteo da odraste. Bajke, bilo holivudske, bilo Andersenove, imaju tu funkciju. Znači, ti težiš i cela civilizacija postoji i sve dobro što imaš u civilizaciji, što se desilo, otkrilo, sve su to pomaci zato što je neko hteo idealno. Pa je dobacio malo manje od toga, ali znaš, nečemu težiš. Tako i mi imamo prava da hoćemo da zamišljamo da idealizujemo stvari. Sad znaš, ostvariće se neki deo. Ali oni nama sebe preporučuju. Dobićete nas, koji eto nećemo biti ni dobri, ni pametni, nećemo ni da vam govorimo istinu, nećemo baš ni da se trudimo oko vas. Samo mi da se tu uvalimo, ti mandati i to.
Mislim, da se razumemo, nije idealno negde drugde, a ovde ne valja. Znači, pogledaš Berluskonija, da ti se kosa digne na glavi. On je Karić, Palma i Velja Ilić zajedno, pa na kub. Pa sad tako zaređaš po svetu. Ali hajde da ne mislimo da samo šljam možemo da dobijemo, jer izbori i jesu to da ti neko prodaje nadu. Ovi su sad već u fazonu – to vam je što vam je. I šta su samo uradili, promenili su uloge. Sad se niko ne predstavlja kakav je bio, eto to ti je novo i dosta ti je. Šta sad još hoćeš, i nešto stvarno novo i drugačije, i da ti bude bolje. I svi su nam objasnili – kriza je i sad kakvi ste ni za di ste niste. Mislim stvarno.
Prvo ti objašnjavaju godinama: samo izaberi njega, on će da se brine za tebe, on će sve da ti sredi, ti ga izabereš, dođu sledeći izbori, on kaže, pa ne mogu ja sve da ti sredim. I onda smo mi budale. A stvarno, čovek je zbunjen. Oni tu vraćaju u državno vlasništvo, uzimaju US Stil koji je sada ponovo državni, Telekom je državni, sve oni to otkupljuju, država će da te zbrine, ništa nemoj da brineš. Ja ne znam kako se ljudi snalaze koji su bez posla. Sumnjam da znaju oni, a tek predsednik ne zna. A sad odjednom, kad je bio šaljive prirode, čuo je ne znam, u frizerskom salonu, kakva je ovo država, ne mogu ni dečka da nađem. I sad, to je simpatično, šaljivo, ali je to ta poruka, znači ne, ne, uzmite stvar u svoje ruke, nećete valjda ja sve da vam radim. Ja se sve vreme predstavljam da sve držim, da od mene zavisi vlada, da ja koga postavim, on će to da radi. Sad odjednom ne može sve to da uradi sam za nas, nego moramo mi sami. Pri tom naravno, usudi se da otvoriš malo ili srednje preduzeće. Ne smeš vrata da otvoriš da ti ne bane neko sa nekim računima i sa nečim što nisi platio i što moraš da platiš. Sad je to zgodno za kampanju, a mislim i ne samo za kampanju, nego pošto realno ne može ništa da nam pomogne, očito onda kao, pa što ste budale očekivali od mene. Eto.
Svetlana Lukić: Znači, imamo kampanju, to je ta žurka koja se pravi, koja će biti 6. maja. I paralelno je ono što možeš da pratiš po medijima, to što je društvo, što je stvarni život, sve je stavljeno u Crnu hroniku. Tu je nastalo neko urušavanje, nastao je veliki drop odjednom, gde sada brojimo desetinama ljude koji poginu za jednu nedelju u saobraćajnim nesrećama ili požarima, ali to nije predmet nikakve rasprave.
Nadežda Milenković: Ti postaviš nešto kao društvene vrednosti. Neki sistem u kojem sad imaš ekscese, imaš u tom sistemu pogrešne stvari, ali sistem ne dovodiš u pitanje. I obrnuto, ako nemaš sistem ili ceo sistem dovedeš u pitanje, onda imaš ove pojave o kojima ti govoriš. Znači, šta je mene izbezumilo, sad skoro sam pročitala: čuveni, po grafitima, Uroš, njemu je preinačena optužba. Znači, nije optužba za pokušaj ubistva, nego ometanje službenog lica u vršenju dužnosti. Pa čekaj, koga zajebavaš mislim, ali koga ti zajebavaš. Pa nije ga sapleo. Nije sapleo ovoga čoveka pa ga ometa u vršenju službene dužnosti, gurao mu je upaljenu baklju u usta. I kad to može da se desi, to je skaredno, ne ovo što za bele listiće kažu da je skaredno i bizarno, ne, ovo je skaredno. I da ne pominjemo sad ove kazne koje su isto delo, iste okolnosti, ništa se nije promenilo, ode na viši sud, on prepolovi kaznu. Od ubistva Brisa Tatona, pa nadalje.
Svetlana Lukić: Kao kod ovoga Obradovića za ometanje gej parade.
Nadežda Milenković: Obradović. Pritom, kad govorimo o medijima, znači B92, sad je to gore od Presa. Znači ja čitam: Odložena presuda Milanu. Znači ne ime i prezime, nego kao to je neka poznata ličnost sa estrade, pa je dovoljno da kažeš Ceca, ne treba ti ime i prezime. Ali oni su na nivou Presa. I kada pogledaš tu tabloidizaciju, taj odnos sudstva, kada kroz to gledamo, mi se vraćamo u stvari unatrag i onda sve možeš da objasniš. Znači, sve je onda jasno: priča o rehabilitaciji Draže, istoričar koji je u državnoj komisiji izgovori, ne, ne, četnici nisu vršili zločine. Onda voditeljka kaže, čekajte 1943. i govori neke toponime, neka imena mesta. Ovaj kaže, da, ali tu su prvo ustaše vršile zločine. Pa stani. Pa čekaj. Molim te, da li se nešto vodi kao zločin ako je urađeno, pošto su već ustaše prve počele. Mi imamo postavku – ko je prvi počeo. I sad, ako je taj počeo, bilo rečju da te nervira, bilo nekim konkretnim stavom, bilo nekim ponašanjem, ti imaš pravo da ga biješ. Znači odmah možeš i zločin da napraviš. I možeš i masovni zločin, možeš i genocid.
Bratunac, znači tamo su neki Srbe maltretirali i ubijali i ubijali i ubijali i onda je ovo logičan odgovor. Nama je to logičan odgovor. Gej parada je logičan odgovor jer te nervira što hoće neko da se prošeta. Logičan odgovor je da polomiš grad i da polupaš glave. Izvini, mene užasno nerviraju muškarci koji leti zadignu majicu pa pokažu pupak i tako šetaju Knez Mihajlovom. Pa da li ja smem da ih bijem. I zato imamo prebijene žene, jer je u tom našem patrijarhatu koji mi negujemo i niko neće da mu se suprotstavi, osim jadnih nekih žena na javnoj sceni, koje se pojave pa budu ismejane, pre svega od Tijanića i od drugih; ako je normalno da ženi, kad te iznervira, zavališ šamar, a onda te malo ponese reč, pa mislim biješ na odmaranje. Malo biješ, malo odmaraš, onda je dalje sve logično. Ako se mi ne suprotstavimo tome – eto, to su porodične vrednosti. Znači tu, na bazičnom nivou, nije normalno da ako ti se nešto ne dopada ili ako si protiv nečega, da izvršiš zločin. Bilo nad ženom, bilo nad narodom.
Pazi, istoričar. Kada nama istoričari u državnoj komisiji tako zavlače i zaluđuju mozak, da ne kažem političari. Znači koji su svi u tom istom fazonu. Bahato se ponašaju i govore. I to ej, bre, Dačić koji govori, kao kad smo bili deca pa ne smeš da psuješ, e tako on kad se opusti u medijima ili na Kalemegdanu on kaže, ovo ti je jeb bila jeb tvrđava. Pa mislim, malo se saberite ljudi. Mislim, ne možemo vam ništa, ali onako zbog vas kao, kao bio sam pristojan, danas nisam mnogo bahatio.
Država, njeni predstavnici, ovaj istoričar, onaj Homen, oni koji predstavljaju državu, neke stvari koje se nama dešavaju, to su njihovi stvarni stavovi. Šta radi Đilas kad kaže, revizor je našao neke greške, ali ja neću da ga poslušam, ja neću da smanjim platu vaspitačici. Ti urušavaš sistem. Znači, ne radi se tako, da kažeš revizor nema pojma ili ako ima pojma, ja neću da ga poštujem jer ja mislim da vaspitačica ima malu platu. Naravno da misliš i naravno da ima malu i naravno treba da ima veću. Ali sistemski reši. Znači promeni nešto, negde gde treba u nekim papirima, zakonima, promeni to i učini da vaspitačica ima veću platu, a ne tako da urušiš neke javne institucije, koje u stvari ni ne postoje, nego postoje neki ljudi dok ne umru, kao Verica Barać, koji glume instituciju svojim integritetom i svojom hrabrošću i stalnim zalaganjem i pristajanjem da budu ismevani i da im se i mnogo ružnije stvari dese.
Znači ti imaš to da ljudi stvarno misle da ti ne treba institucija, da nije zločin ako tučeš ženu. Kada rade ankete sa srednjoškolcima to dobiješ, a kamoli ovi odrasli koji imaju žene pa mogu da ih biju. Ovi klinci maštaju kako će jednom da nalupaju neku nesrećnicu koja se pređe da bude sa njima. E pa kad tako misliš, onda tako i krojiš državu i takvu tužbu podnosiš i takvu presudu podnosiš i plus, naravno što te neke snage, ne smem da kažem huligani, što ih ti čuvaš za sebe i misliš da rade za tebe. I pričaš, jadni dečaci. Moja drugarica, koja inače živi u Sloveniji, pa povremeno dođe ovde da se čudi i sad ona je jadna izdržala u tramvaju tri stanice, dok su ljudi pričali, jadna deca, očajni su, nemaju perspektivu, zato su takvi, zato su polupali Beograd, zato idu da biju i njoj na 4. stanici prekipi i okrene se i počne da viče: pa neka padne u depresiju kao normalan svet. Neka legne u krevet pa ćemo da ga lečimo. Kad si očajan i nemaš perspektivu, to uradiš, a ne odeš da razbiješ i grad i glave i kola i sve, ali ovi ljudi prepričavaju ono što su čuli na televiziji: to su jadna deca, nemaju perspektivu, zato su tukli. Pa ne stvarno, padni u krevet, država će da te leči o svom trošku i svima dobro.
I onda dođeš do obrazovanja, do školskih udžbenika, do nastavnika koji sad pričaju protiv gej parade deci u osnovnoj školi. Znači nemamo kapacitete, kako vole da kažu, nemamo ljude i nemamo kapacitete i nemamo takođe ono što vole da zovu politička volja da se neke stvari u društvu postave, pa sad hajde da vidimo koliko možemo da na tome istrajemo, a ne kad ti ovi predstavljaju i državu i vlast i to je, evo Tadić, ne mogu ja da vas zapošljavam. Tako oni kažu, u redu je da nekog malo biješ, mislim znaš, moja sloboda kao u ovim Simpsonovima, ja ću da idem ovako i da radim rukama i nogama, pa koga šutnem, šutnuo sam ga. Moja sloboda da mlatim rukama, a to što volim da radim je ograničeno tvojim nosem. To nije moja sloboda, nego sam ti zavalila šamarčinu. Kada mi se nismo dogovorili oko deset stvari makar, deset stvari koje moraju da se rade i deset koje ne smeju ni u kom slučaju da se rade.
Svetlana Lukić: Ono što je novina u odnosu na prethodne izbore gde imamo određene političke stranke hoćeš, nećeš, izađeš, ne izađeš i tako dalje, uvedena je u igru dosta sporadično ideja o belom glasu i precrtanom listiću i bilo je iznenađujuće i meni, sećaš se, prvi put da je predsednik države praktično odmah reagovao i onda su se naređali razni političari koji su upotrebljavali dosta teške reči.
Nadežda Milenković: Reakcije su bile prejake, prebrze za neku stvar koja je u stvari jedna mala ideja, na jednom mediju kao što je Peščanik, koju su iznele dve, tri osobe i pretpostavka njihova bi trebalo da bude da je to nešto što neće imati veliki značaj. Znači normalno, neki intelektualci, kao što pričaju o drugim temama, pričaju i o toj, nešto zagovaraju, to nema neki učinak, s obzirom da nije u strejt medijima. Međutim, nekako se desilo da su oni bili valjda pitani ili su sami imali potrebu da kažu šta misle o tome da građani ponište listić, što je i neki legitimni izraz muke. Znači, ako bi ti hteo da glasaš, ti brineš da kako god da glasaš oni će da naprave koaliciju koja neće imati nikakve veze sa tim šta si ti hteo, mislio, čemu si se nadao ili hoćeš da izraziš svoje nezadovoljstvo, ponudom si nezadovoljan, što je sve legitimno. Znači, nikakav razlog da toliki odijum se napravi, da takve strašne i teške reči, da je to morbidno, da je to protiv države, da to bi samo budala uradila. Mislim, to su neke baš onako teške reči, što je bilo indikativno i opet su pokazali svoju nemoć. Znači, ti se bojiš nekog medija i neke male grupe ljudi, jedne idejice koja verovatno ne bi imala nikakav značajan procenat, eto ljudi seli, nešto zagovaraju da bi to mogli da naprave, da ima značaja, ali da bi morala mnogo velika kampanja da se radi.
Međutim, taj neki, rekla bih strah koji su oni iskazali… Nema razloga da reaguješ toliko burno. Prvo, nema razloga, drugo pogrešno je jer oni su direktno svoje glasače napali. Pretpostavka je znači, ti možeš logično da zaključiš da naprednjaci, radikali, sigurno nisu priča beli glas. Oni su neka druga priča. Znači pretpostavljaš čiji su glasači ti koji o ovome razgovaraju i koji bi možda tu ideju sproveli i ti njima kažeš, ti si idiot, sram te bilo, na šta to liči, udarac na državu. To, kao znaš atentat, to teroristi. Znači, već se boriš za svaki glas, da li stvarno misliš da kad tako popljuješ svoje rođene glasače, da će oni da kažu jao stvarno, vidi u pravu je, e sada ću da glasam za njega. Mislim, neće. Ne samo što nije pristojno i što je onako preterana reakcija, nego znači radiš u korist svoje štete, umesto da si tim ljudima rekao znate, razumem da ste očajni. Jeste, stvarno je situacija i ovo su bile teške godine i desila nam se i ekonomska kriza i mi zbog ovih i onih okolnosti nismo sproveli sve što smo hteli, ne samo što smo vam obećali, nego što smo hteli, molim te razumi sad ti mene, uradićemo sve sada da to popravimo što je u našoj moći. Ne. Oni seli i udri po svojim glasačima. I mislim, šta da misliš. Sigurno da ne pomisliš jao stvarno, tata je u pravu, oteraće me u ćošak, bolje da izađem i da glasam. Ljudi su u nekom trenutku osetili potrebu da to tako urade, a ti to nisi prepoznao i nisi probao da im izađeš u susret i da ih pridobiješ za sebe, nego si tako bahato im rekao, sram vas bilo, da vas nisam čuo više, ko mi zucne o toj ideji…
Nije se još samo princ Karađorđević oglasio da kaže šta misli o tome. Pa šta je bilo ono na Ravnoj gori. Sad brkam Mokru i Ravnu goru, kad su oni zviždali i vikali, jao pa to je bilo strašno. Mislim, on se izbezumio, znači pred kamerama viče, poštovanje, poštovanje, ljut. Šta ti ima da zviždiš to poštovanje, koje je on zahtevao tako tim polusrpskim, polunekim već bantu jezikom, u stvari je bilo onako, aha, ovo biste vi da nam bude kralj, taj monarh koji treba da bude pomiritelj i da sve stranke ujedini. Super, samo ga pustite samog, ne treba nikakva kampanja protiv monarhije. E, tako i ovi naši.
Svetlana Lukić: Legendarne fusnote su u Srbiji uglavnom služile za sprdnju. Na Kosovu su, međutim, one izazvale velike potrese na političkoj javnoj sceni. O njima, ali i o ostalim problemima u srpsko-albanskim odnosima govore Ilir Deda, bivši savetnik predsednice Kosova, a sada direktor instituta KIPRED, i Luan Shllaku, izvršni direktor Kosovske Fondacije za otvoreno društvo. Najpre govori Luan Shllaku.
Luan Shllaku: Šta god se pregovaralo do sad, radilo se o tome da će Beograd osloboditi vazdušni prostor, da će dati avio kompanijama da lete preko Srbije, da se dođe ovde. Da će Beograd pristati da vrati civilna dokumenta koja su u Kruševcu, Nišu ili ne znam gde. Da će Beograd prestati da pravi probleme u celom sistemu distributivnom i tako dalje. Znači, Beograd je taj koji u celom ovom vremenu dozira po malo ono, nećemo više praviti probleme, odnosno slažemo se da više ne opstruišemo ovu situaciju, ali ne vidim da je bilo neke suprotne situacije. I tu su se rodili prvi problemi kad je po prvi put Priština, nakon opstrukcije koju Beograd radi sa robom koja ide sa Kosova u Srbiju, kao eksport, što nikad nikako nije prihvaćeno od strane Srbije, a obratno je išlo, boga mi išlo je do 400 miliona godišnje, i kad je kosovska vlada odlučila da napravi mere reciprociteta, onda je tu nastao prvi problem veliki.
Onda je tu Priština pokazala po prvi put da i ona može da opstruiše i ta opstrukcija na neki način već dovodi do problema određenih, sa kojima Beograd nije navikao da se do sada uopšte bavi, jer je on bio isključivo taj koji je opstruisao apsolutno sve. I pregovori su u stvari u tome da se Srbiji kaže: od svih opstrukcija koje pravite, molimo vas dignite ruke. Šta je do sada urađeno, sve što je urađeno ostalo je unutar kancelarije posrednika EU u dijalogu Beograda i Prištine Roberta Kupera u Briselu. Uopšte ne vidim neki boljitak na terenu. Ne vidim, ljudi mi svaki dan kažu da se isto veoma teško putuje, da se isto ne može ići u bilo koji eksport. Taj eksport je minoran, 2, 3 posto u odnosu na import koji dolazi iz Srbije. Tako da ja ne znam, verovatno je i ovo dodatna opstrukcija Beograda, da on sada opstruiše realizaciju onoga oko čega se već složio ranije. Mislim da je beogradska politika veoma često bila u toj situaciji da ona napravi veoma tešku situaciju i na kraju, kada pristane, ona kaže, dobro evo uradićemo to za vas. To kaže Evropi ili nekom delu međunarodne zajednice, a onda traži velike usluge, ono što kažu kendi bombonu.
I imamo situaciju sada sa kandidaturom. Kada je ona izvukla kandidaturu nakon svega onoga što je napravila na severu Kosova – nažalost Srbija stalno ima taktiku da napravi situaciju veoma lošu, pa da na kraju popusti. Nije to prvi put. Dijalog je jedva malo krenuo između Prištine i Beograda i Kuper i Evropska zajednica skoro na silu odrade neki dogovor i onda pokušaju da stvarno navedu obe strane da se na neki način drže tog dogovora. Ja apsolutno razumem tu poziciju treće strane, jer njih mi koštamo mnogo. Mi bukvalno koštamo novaca.
Prva stvar, jako bitna, i Albanci i Srbi su na Balkanu. Drugo jeste da smo istorijski, pogotovu zadnjih 100 godina, živeli u istoj državi. Pogledajte u istoriji, apsolutno nikada nije bilo nekih velikih problema. Problemi su nastali kada smo počeli da stvaramo naše nacionalne države, tada je odjednom došao prvi period kada su Albanci videli da su potlačeni i to je vreme kraljevine Jugoslavije. Pre toga nije bilo nekih perioda, mada verovatno nismo bili veliki saveznici u istoriji nikada, ali ja ne vidim da je tu bilo ogromnih problema između Albanaca i Srba, čak ima izvrsnih perioda dobre saradnje. Kasnije, kada su Albanci bili u situaciji istorijskoj da oni budu ti koji imaju mišiće, a ostali nemaju, onda smo mi vežbali te naše mišiće na Srbima, dve, tri godine u Drugom svetskom ratu, od 1942. kad su italijanski fašisti napravili ujedinjenje Kosova i Albanije, ali to je u sred rata.
I nakon toga nije bio neki period kad su Albanci imali dovoljno mišića, ja ne kažem da ih ne bi koristili, ali nekako ih nikada nisu imali, sve do nakon ovog zadnjeg rata 1999, kada jesu. Svi su videli da imamo mišiće i svi su se setili da je neko stradao u tom ratu ili možda nekoliko godina prije toga rata, gde je bilo raznih perioda, raznih pogroma od vremena Rankovića i tako dalje. Drugim rečima, nije da smo se igrali baš ping-ponga u istoriji, nije bilo ping-ponga, bilo je dosta jednostrano, i to u nekoj novijoj istoriji još i više. Drugim rečima, ja ne vidim zašto bi mi sa ovom istorijom, koja je daleko bolja od istorije koju Nemci i Francuzi imaju, zašto bi morali jedni druge da vidimo samo kao istorijske neprijatelje, jer istorija ne kazuje puno takvih stvari, osim sasvim nove istorije.
E sada, nedelju dana sam bio u Istanbulu i u jednom trenutku neko se priseti, kaže, za ovim stolom smo svi Slaveni, samo Luan nije. Pa možda je na neki način to bilo izražavanje nekog prikrivenog osećaja da su Hrvati i Bošnjaci sa jedne strane, a da su ipak Albanci nešto drugo. Ne zbog istorije, jer u istoriji nismo imali problema, ali možda smo otišli toliko u toj nekoj zaslepljenosti Balkanom da nam je sada bitno i koji gen ko nosi, i da li je slavenski. Jer imamo svi tu veliku slavensku dušu, ali imamo i one druge koji nemaju možda i uopšte dušu, ili sasvim malo neke duše. Ja ne znam kako da to objasnim, ali znam da je to istina jer ipak, gledano na Balkanu, Albanci su jedini narod koji, da kažem, nema slavensku krv. Ono što Sloveni znaju puno da ističu. I možda je to upravo taj izvor, taj neki rasistički odnos od početka.
Drugo je da su Albanci, pogotovu na Kosovu, bili uvek potplaćeni i uvek su viđeni kao ona druga tamo neka klasa naroda, koji treba uvek i stalno nas da servisira. Da služi. I boga mi, u novoj istoriji bilo je vremena, pogotovu pod kraljevinom, kada se uvidelo da se može veoma brzo desiti da bude previše Albanaca, više nego što Srbi i ostali mogu da svare, i tako je bilo velikih pogroma, to su bili oni razni planovi istorijski, Čubrilovića, a kasnije je nastavljeno sa Aleksandrom Rankovićem i tako dalje. I sada, u tom kontekstu odjednom imate neku noviju malo istoriju od vremena sedamdesetih, od Ustava 1974, kada su Albanci odjednom počeli da budu nešto drugo, ne više one sluge. Koji su počeli da vide situaciju sasvim drugačije i u ovom kontekstu, tu je bio taj prvi bitan momenat koji nikako nije mogao da se napravi da se na najbolji način prihvati u Beogradu, nego je to viđeno kao bunt. Evo, dolaze oni da traže nešto. Ja mislim da ispred nas imamo rešenje, a to je otprilike neka Evropa, koja ne kažem da je ova sada, toliko jaka i spremna da popravi puno stvari koje mi nikako ne uspevamo međusobno, ali ja mislim da je ona jedina šansa.
Ne vidim drugu šansu i drugo, vidim mlađu generaciju. Ja mislim da su to ljudi koji neće imati, da kažem pamćenje istorijsko, jer svaki na svoj način veoma negativno pakujemo ta naša sećanja istorijska, uvek nam ona na neki način kazuju da nam je onaj preko puta neprijatelj. I tako će ostati doveka. Ipak, ja vidim dosta dobrih kretanja. Pogledajte situaciju. Ipak, za 10 do 12 godina nije situacija kao što je bila odmah nakon rata, pogotovu pogledajte Gračanicu koja više i više postaje deo ovog društva ovde i ja mislim da su ljudi više i više okrenuti prema nekoj situaciji gde oni vide da je dobar život, ne samo onaj koji će meni dati neku nezavisnost od svačega. To je još uvek dosta nedovoljno, jer na kraju krajeva, svi mi moramo živeti kao naše komšije, ali mi ne živimo tako. 45% ne radi na Kosovu u ovom trenutku i meni nije ni većini ljudi nije najbitnije sada da mi rešimo ne znam šta, neki tamo problem određeni sa Srbima, pitanje mi je da ja počnem da radim. Problemi će se rešiti polako, ja sam jako ubeđen, u nekom kontekstu širem i daljem, a ne samo srpsko-albanskom.
Potencijala za nasilje u ovom trenutku može da ima samo unutar tih radikalnih grupa srpskih na severu. Ja ipak mislim da su to samo grupice, ali dobro vođene, koje bi možda već mogle da potpale tu vatru. Sukobi koji su se do sada desili, srećom su se desili između međunarodne zajednice, KFOR trupa i EULEX-a i tih radikalnih grupa sa severa. Ja mislim da ti sukobi mogu ponovo da izbiju u tom nekom kontekstu između tih istih strana, s tim što mislim da KFOR ne može više da gubi kredibilitet sa tako malim grupicama. Ja mislim da ipak da su te grupe dosta pametne i da neće više biti u situaciji da izazivaju još uvek značajne trupe ovde na Kosovu, koje mislim da treba da ostanu još neko vreme dok se sve ne reši, pogotovu u severnom delu zemlje.
E sada, na Kosovu imamo PDK, partiju gospodina Tačija, za koju nije sigurno uopšte da će dobiti sledeće izbore, jer nije mogla dobiti ni prošle izbore čak, kada je bilo nažalost puno tih manipulacija sa glasačima, pogotovu glasačima na toj njihovoj nekoj teritoriji, Drenici. E sad, meni je drago da imamo taj neki pejzaž, neki politički, gde nemamo jednu veoma jaku partiju, koja je proizišla kao pobednik iz rata, jer ona bi nekom inercijom mogla dugo da traje. Mi to nemamo trenutno na Kosovu. Ova partija gospodina Tačija jedva stiže do 30% sa milion manipulacija. Tako da ja mislim da ćemo već na sledećim izborima imati veoma drugačiju situaciju. Ja mislim u prvom redu na Vetevendosje, koja već postaje bitan faktor, ali ne mogu dobiti izbore sami nikako i vidimo tog velikog mamuta, partiju Ibrahima Rugove, za koju već svi očekuju da će se reformisati. Znači, ja ne vidim tu neku veliku opasnost, a sledeća partija, partija gospodina Haradinaja, ona je već otprilike na desetak posto, i ono najbolje što će se desiti u sledećim izborima, jeste matematika. Uvodimo matematiku u igru i znate koja je druga najveća politička partija već u dva izbora, to su manje partije. Gospodin Tači sa manjinskim partijama je napravio ovu vladu, trebalo mu je još malo, tri, četiri mesta koje je dobio od gospodina Pacolija, ali svi misle da je gospodin Pacoli taj jezičak, međutim, šta ako bi manjinske političke partije rekle ne, onda gospodin Pacoli ne bi ni približno bio dovoljan da se napravi vlada.
E sada, unutar manjinskih političkih partija koje imaju još uvek taj luksuz da imaju zagarantovanih 20 mesta i ono što plus dobijaju, znači to je ipak 23, 24. Unutar njih je daleko najveći korpus ipak srpski. Drugim rečima, već imamo situaciju kada srpske političke partije mogu da odrede ko će voditi ovu zemlju. I tako će sigurno biti u sledećim izborima i u onim tamo. Oni su mogli šta god žele da naprave sa pređašnjom vladom. Oni su mogli da odrede da li će to biti Tači. Ako ne bi bio Tači, onda LDK, da ona pokuša da oformi vladu i jednostavno bilo bi drugačije na neki način, ali hoću da kažem da su Srbi bili sa ostalim manjinama, čak i bez njih, rezultat bi bio drugačiji. Oni imaju zagarantovana mesta, a sada su već dovoljno njihove političke partije jake i mogu bez ikakvog problema da dobiju više mesta. Kada bi recimo Sever hteo da se ujedini sa centralnim delom Kosova, ne moraju sa Albancima. Srbi sa Srbima. Ja mislim da bi oni mogli da dobiju iznad 20 zagarantovanih mesta sa ostalim manjinama, da mogu da dobiju bez problema 7, 8 mesta i da ne kažem da idu do 10 sa ostalima. I to ih u jednom trenutku može načiniti, pošto je sve podeljeno kod ostalih, dugom prartijom po važnosti ili zašto ne i prvom.
Ilir Deda: Fusnota je u stvari izazvala veliki gnev ljudi zbog dva razloga. Prvi razlog je taj što su se premijer, predsednik skupštine, a i predsednica, utrkivali ko će da daje žešće izjave pre fusnote, kako neće to da bude prihvaćeno. Kosovo će biti predstavljano samo kao Republika Kosovo i u roku od dva dana se odjednom sve promenilo. Odjednom je počela kampanja vlastodržaca, da su oni u stvari u pravu i da svi ostali, koji su protiv toga, antievropejci i antiamerikanci, pa smo čak imali i neke strane ambasadore koji su išli tom linijom. Drugi razlog tog gneva među ljudima je i to što oni ne shvaćaju ili shvaćaju da to u jednom periodu narednom otežava puni međunarodni subjektivitet Kosova. Fusnota je isto podelila i društvo i političke stranke i dovela je do jednog otrežnjenja među velikim segmentom naše populacije. Ljudi sada vide da u stvari ne mora da znači da je međunarodno prisustvo i sugestije, da su uvek najbolje, što je veoma dobro, jer smo se i nekako bezrezervno oslanjali na predstavnike međunarodne zajednice. I to je dobro, dugoročno, za naše društvo, jer sada moramo da se naučimo da preduzimamo sami svoje odluke, bez obzira da li su one dobre ili ne, one su ipak naše. I da živimo sa konsekvencama tih odluka.
Pa ljudi se pitaju već četiri godine, šta to bi sa nezavisnošću. Šta to znači. Nama više ne može neko drugi odraditi posao, trebamo naš život promeniti sami i našu političku elitu menjati. Mi u stvari ne znamo još uvek tačno koja je nezaposlenost, jer smo sada imali popis, gde je izašlo da nas je 1,7 miliona stanovnika, 1,8, a uvek su podaci bili 2,2 miliona, tako da negde u septembru ove godine ćemo saznati tačno koliko je zaposlenih, koliko je nezaposleno, koliko živi van, koliko živi ovde, od čega se živi, što je dobro, jer smo mi već 13 godina funkcionisali bez prave statistike, nego sa nagađanjem. A da se vratim na slobodu kretanja, koja je trebala da olakša život ljudima i slobodnom protoku ljudi, ona je sada skuplja, izuzetno skupa, 150 evra da se uđe za Srbiju i za Kosovo, što je ja mislim skandalozno, jer za 150 evra ti možeš kupiti avionsku kartu i otići negde drugde i uopšte ne moraš da voziš do susedne zemlje. A to se dešava zbog velike korupcije koja postoji u našim društvima, osiguravajuća društva i u Srbiji i u Kosovu su tako povezana sa političkim centrima i zarađuju od ove slobode kretanja ljudi i kao olakšavaju im život. Naravno, ovo kažem ironično. I imamo Brisel, kojima nije važno u stvari, da li se ovde ljudima stvarno olakšava život ili ne. Znate kako, ako je cilj nekakvog dijaloga normalizacija odnosa, to ne može biti samo politička normalizacija, to mora biti i postepena normalizacija dva društva. A ovaj proces koji je dizajniran u Briselu i koji nije dizajniran radi Srbije i Kosova, nego radi njih samih, je naopak. Naopak jer prvo nije transparentan. Pod dva, to je jedan politički proces koji se ne razvija, i pod tri, da se dođe do okvira normalizacije. Prvo se postepeno ide takvim nekim malim rešenjem, koje deli dva društva još više.
Sada će na red doći sever Kosova. To je čisto političko rešenje. Mene baš interesuje da vidim kako će kosovska vlada to da objasni javnosti, jer ako to bude, a oni će početi o tome da razgovaraju, onda će oni da pogaze rezoluciju skupštine koja im je dala okvir, mandat za ove razgovore. A imamo još uvek tu međunarodnu zajednicu, da što pre ode odavde sa naših prostora i da ostave takav nekakv okvir koji će izgledati normalan. Međunarodna zajednica će bliže ići tom linijom predloga predsednika Tadića o jednom regionu, koji se zove Region severnog Kosova. Gde će se limitirati uticaj Prištine na Srbiju. To će oni probati da odrade. To je užasno rešenje, loše rešenje, to neće dovesti do stabilizacije, to će destabilizovati duboko Kosovo, naravno uvek sa potencijalom destabilizacije regiona. To su neprihvatljiva rešenja, nefunkcionalna rešenja, nestabilizirajuća rešenja. Gledamo Bosnu već 17 godina, nikako da se pokrene ta država. Ovde će se produbiti jaz prvo među samim kosovskim Srbima, većina njih živi južno od Ibra, pa kako tim ljudima reći, vi zaslužujete manja prava od onih koji žive na severu. I ne vidim da ima i bilo kog političkog činioca ovde koji će moći da pogura tu opciju. A Srbija će ako to bude bilo rešenje, ostvariti svoj dvovekovni san, a to je zaokružiti šta je srpski nacionalni prostor na Zapadnom Balkanu.
Ne može se objasniti našem društvu ovde, zašto jedno parče zemlje sa 45 hiljada stanovnika, mora imati nekakav vid autonomije, regionalna autonomija, zašto? Zbog čega? To će od Kosova napraviti jednu nefunkcionalnu institucionalnu celinu i produbiće i taj međuetnički jaz. Sad ne samo same Srbe kosovske podeliti, nego će produbiti i podele još više među Albancima i Srbima, a to je isto i signal Srbima koji su ostali da žive već 13 godina južno od Ibra, da njihovi napori da normalizuju svoj život ovde su beznačajni i da mogu da idu za sever, ako žele ili bilo gde. A šta treba da se gore desi? Srbijanske snage bezbednosti, MUP i BIA, moraju biti van severa. Tu neće stvoriti vakuum, jer imamo srpske policajce, kosovske policajce, Srbe koji su na severu i moramo postepeno početi jednu izgradnju poverenja, a to nije jednodimenzionalan proces nego multidimenzionalan proces. Znači, dijalog među samim Srbima na Kosovu. Da uključimo Srpsku pravoslavnu crkvu, da uključimo nevladin sektor, da uključimo političke činioce, da uključimo međunarodnu zajednicu koja je ovde i da polako pokažemo tim ljudima na severu, da njihov život, da se neće promeniti, da niko neće želeti da ih otera, da neće biti manje Srbi i da im se da ne samo vizija, nego konkretan program za razoj, koji mi možemo stvoriti. I da se posle toga okrenemo sebi i da počnemo razvijati ovu zemlju. To može da se desi, jer su ljudi na severu uplašeni, oni se osećaju izdanima od Beograda, koji ih je gurnuo na barikade i na referendum i na ovaj paralelizam i koji je prihvaćanjem Sporazuma o integrisanom upravljanju granicama pokazao i njima gde je granica, oni su sada uplašeni, ali zato ima toliko puno aktera koji bi mogli pomoći. A znate kako, međunarodna zajednica ne zna kako da radi sa puno aktera. To je njihov postkolonijalistički pristup, kao da rade sa nekim poglavicama koje će da se skupe i tako u krugu od 4, 5, 6 ljudi da reše teške probleme.
Svetlana Lukić: Predstavnici Srba sa severa Kosova i većina srpskih političara bi na to što ti kažeš rekli, pa da, ako ode međunarodna zajednica, pa još se srpska BIA ili srpska policija, mislim beogradska, povuče sa severa Kosova, onda će se desiti sa Srbima na severu Kosova ono što se dešavalo 2008. Biće im ugrožena bezbednost.
Ilir Deda: Ništa se neće desiti na severu. Ništa. Tada će tu KFOR i EULEX da odrade svoje i postoje srpski policajci i kosovski, koji su u kosovskoj policiji gore na severu, koji su nemoćni zbog prisustva BIA i MUP-a. Taj MUP i BIA ne dozvoljavaju na tom prostoru normalniju komunikaciju, normalizaciju, nego oni to seku. A seku zato što je to u interesu stvaranja tog Regiona severnog Kosova. To je veliki sudar koncepcija i u tom sudaru međunarodna zajednica je pragmatična i oni će brzo hteti da nam daju jedno pragmatično rešenje. Ali koje će stvarno ozbiljno voditi u destabilizaciju. Na primer, i taj najliberalniji deo našeg društva je protiv toga. Onda će to stvoriti takav jak pritisak na opozicione političke stranke da daju zavet da će poništiti taj dogovor o autonomiji na severu. Jer to društvo naše neće moći da izdrži, jer je to neobjašnjivo.
Što se vode i struje tiče, mislim da ćemo najzad početi sa tom gradnjom nove termoelektrane, pa za nekoliko godina da bude 24 sata struje na celom Kosovu, hvala bogu. A voda će biti problem, naročito ovde oko Prištine, jer je došlo do jednog velikog priliva ljudi u Prištinu, a nikada nije bilo planirano da bude toliko puno ljudi, izgleda da infrastruktura to ne može da izdrži. Tako da još uvek ima restrikcija vode, smešno. Smešno reći nekome kome je 13, 14 ili 18 godina, da pre 20 godina mi smo imali vode i struje celo vreme, a sada ne. Veliki napredak. Svi smo mi žrtve jedne duge, duge tranzicije koja dovodi na vlast ljude i snage koje su ogrezle u korupciji. U jednoj opštini od 12 hiljada stanovnika se gradi sportska hala od 3.000 mesta. Glupost. Taj sportski centar trebalo bi da košta oko 800 hiljada evra, a košta budžet Kosova 2,1 miliona evra. Eto. E sada, ovde javno obrazovanje je veoma loše i mi u stvari, ako baš hoćemo biti iskreni, nas je uništio period Miloševićeve vladavine. To nas je saseklo i plaćamo sada cenu za ono što smo preživeli tokom devedesetih.
Svetlana Lukić: Misliš na one godine kada su albanski dečaci i devojčice išli u takozvane paralelne škole po onim kućama, gde se improvizovano držala nastava.
Ilir Deda: Da, da, to je nas uništilo. A u isto vreme, imamo jednu veliku želju mladih ljudi za normalnim obrazovanjem, koji traže to obrazovanje na Zapadu. I oni koji su uporni, dobijaju to obrazovanje. Ja mislim, to je veliki plus za nas. U roku od 10 godina, mi ćemo imati dosta kvalitetno obrazovanih ljudi, da ćemo izgledati drugačije. Oni to rade i imaju jednu veliku želju da se vrate i da pomognu Kosovu. Ja mislim da je to veoma lepa društvena osobina kod nas. Trećina naših ljudi živi na Zapadu i izdržava svoje porodice. Ali to više nije dovoljno, jer nove generacije traže normalan život. Ovde je nadu držao san o nezavisnosti. I ta nezavisnost je dobijena i sada 4 godine se traži taj model izgradnje države i bez međunarodnog prisustva. Jer međunarodno prisustvo koliko nam je pomoglo, isto nam je i odmoglo u razvitku. Pa odmoglo je u tome što je stvorilo privid da će međunarodno prisustvo odraditi naš posao na Kosovu i stvorilo je jednu veliku dozu zavisnosti političke elite, a onda i društva, od međunarodnih faktora na Kosovu i smanjilo je svest šta to znači biti država, kako se ponaša jedna država. Uspavalo se naše društvo jer znate, mi imamo tako veliki broj dinamičnih mladih ljudi, 60, 70 posto je ispod 30 godina. Pa to je jedna fantastična struktura za promenu. A oni misle još uvek, pa dobro, ako nam naši prijatelji iz Evrope i Sjedinjenih Država kažu da je nešto dobro za nas, onda to mora da bude dobro. To je u stvari bit nezrelosti.
Imamo sada, na primer, konkretno završetak ili najavu završetka nadgledane nezavisnosti Kosova. To je odjednom postao veoma brz proces. Međunarodna civilna kancelarija će da se zatvori, i imaćemo jednu promenu Ustava tokom ovog leta, da bi se nadgradio Ahtisarijevim planom, a ostaćemo sa misijom UNMIK-a koja je u stvari simbolična, imaćemo EULEX koji se menja i koji neće biti tako velika misija kao što je sada, ući ćemo u postepeno smanjenje pripadnika KFOR-a. Ali gde je Kosovo unutra, jer Ahtisarijev plan nije samo nezavisnost i prava Srbima, nego je to jedan nivo demokratskog razvitka unutrašnjeg i vladavine prava i funkcionisanja institucija koje mi nismo dostigli.
Svetlana Lukić: Da li bi mogao da nam daš primer kojim bi najočiglednije pokazao nedostatke odsustva međunarodne civilne misije.
Ilir Deda: To je jedina misija ovde koja podržava kosovsku nezavisnost. Oni bi trebalo onda ovde da podržavaju nezavisnost i da nadgledaju tu nezavisnost, dok mi ne stignemo do tog nekog nivoa o kome sam razgovarao. Oni će da odu, onda imamo UNMIK koji neće raditi ništa, nego će slati izveštaje Savetu bezbednosti, imamo EULEX koji neće raditi ništa jer je to jedna potpuno poražena misija, koja košta veoma mnogo Evropsku uniju. Bolje bi bilo da taj novac ulažemo u ekonomiju nego u jednu poraženu misiju. Trebalo bi biti, ako već ide međunarodna zajednica, da oni svi odu. I da puste onda nas da mi sami gradimo ovo mesto i da se učimo kako se to radi, naravno sa tim uslovima u kojima smo svi u regionu i da se naučimo i mentalno osamostalimo. Znači, svake godine mi imamo izveštaj o napretku Evropske komisije koja kaže, Skupština Kosova ne nadgleda rad Vlade. Skupština zove pregovarača Kosova, gospođu Editu Tahiri, da izvesti šta se dogovara u Briselu, ona ignoriše Skupštinu, neki krugovi evropski je podržavaju u tome, zato što oni ne žele, ne mogu u jednoj demokratskoj raspravi da čuju mišljenja koja njima ne odgovaraju i da se onda bave sa toliko puno domaćih faktora ili aktera, nego njima se žuri i nemaju strpljenja za to i onda kažu nama da se mi nismo dovoljno demokratski razvili, ali to zbog njih takođe. Tako rade već dugo i u Bosni i u Srbiji i u Crnoj Gori i u Makedoniji, Albaniji i ovde, tako oni to rade, i javnost nema veze, to je evropski standard. Pa trebalo bi valjda sve biti po evropskim standardima.
Znači Makedonija je nestabilna. Ako Makedonija pukne, puknućemo svi, zajedno sa njom. Sadašnji premijer Makedonije je stvorio tu klimu. Oni idu, žalosno je, ali idu jednoj društvenoj rekonstrukciji, tako velikoj, koja je u biti izrazito nacionalistička i odbacuje druge. I ako imamo sada tamo omladinu koja se tuče među sobom, on i država ne rade ništa da to spreče, to znači da je taj jedan latentan sukob tu i to vodi jednoj veoma velikoj homogenizaciji. A naravno, ako gledamo da Makedonija nije bila u stanju 10 godina da u biti primeni Ohridski sporazum, ja ne kažem da će biti sukoba, ali potencijal je još uvek tu.
Svetlana Lukić: Kada si rekao, ako pukne Makedonija, nevolje se onda šire. Kako? Šta si pod tim podrazumevao?
Ilir Deda: Pa svi mi živimo u traumama od tog rata kroz koji smo prošli. Besperspektivnost je u svakoj od država. Zajedničko jedno društveno i jako duboko razočarenje sa političkim elitama, osećaj besperspektivnosti kod svih nas, vodi i tome da je lakše da se pada pod te strasti koje će voditi konfliktu jer uvek se neko drugi krivi za postojeće stanje. To je naš lajtmotiv na Balkanu. Krivi drugoga za tvoju nesreću. Ako Makedonija, ako oni puknu, onda će i Kosovo odmah biti destabilizovano, a ne kažem ja zbog naših političara, nego zbog ljudi koji su povezani, imaju dosta rodbine tamo i tog jednog gneva koji postoji. Ako sada bude došlo do rata u Makedoniji, to će voditi podeli Makedonije i onda će voditi nekim novim konceptima za neke nove države na Balkanu ili širenju nekih postojećih država na Balkanu. Znači mi se onda vraćamo u devedesete i te koncepte velikih država, gde će svi govoriti jednim jezikom i pripadati istoj naciji.
Svetlana Lukić: Toliko je ozbiljno u Makedoniji?
Ilir Deda: Pa može biti, jer tamo već tri nedelje svakodnevno ima tih incidenata koji su veoma teški jer se radi o deci. To vi znate da nijedna porodica ne može to dobro primiti, da ne može poslati dete u školu jer će neko da ga istuče zato što govori albanski, na primer. Njihova vlada tamo i njihovi organi bezbednosti ne daju rezultate. Na žalost, to je tako žalosno. Ko je od nas mislio pre 10 godina da ćemo mi biti u ovim pričama. Ali mi se vrtimo u krug.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su Nadežda Milenković, Luan Shllaku i Ilir Deda. Hvala vam što ste slušali još jedan Peščanik, pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Emisija Peščanik, 30.03.2012.
Peščanik.net, 03.04.2012.