U subotu 15. juna ispred hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici održan je veliki „crkveno-narodni sabor za odbranu svetinja“ sveštenstva SPC iz eparhija sa prostora Crne Gore i vernika, povodom vladinog usvajanja Predloga zakona o slobodi veroispovesti pre mesec dana. Na saboru je rečeno kako predstavnici vlasti i ne kriju da je predlog zakona akt uperen protiv mitropolije crnogorsko-primorske i eparhija budimljansko-nikšićke, zahumsko-hercegovačke i mileševske „koje imаju svoju osmovekovnu kаnonsku jurisdikciju nа prostoru nа kome se dаnаs nаlаzi Crnа Gorа“. Predstavnici SPC smatraju da su u postupku pripreme bili diskriminisani, jer im nadležni organi nisu omogućili učešće u izradi predloga zakona: „I to sve dа bi se, sа pozicijа jаvne vlаsti, kršio Ustаv Crne Gore i nа brutаlаn i nаsilаn nаčin, kаko je nаjаvljeno… stvаrаlа lаžnа crkvenа orgаnizаcijа kаo ’držаvnа verskа zаjednicа’ u sekulаrnoj držаvi u kojoj su crkve i verske zаjednice odvojene od držаve“.
Crkva je posebno uznemirena stavovima iz člana 62. koji glase: 1) Verski objekti i zemljište koje koriste verske zajednice na teritoriji Crne Gore koji su izgrađeni, odnosno pribavljeni iz javnih prihoda države ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. godine, i za koje ne postoje dokazi o pravu svojine verskih zajednica, kao kulturna baština Crne Gore, državna su svojina. 2) Verski objekti koji su izgrađeni na teritoriji Crne Gore zajedničkim ulaganjima građana do 1. decembra 1918. godine, a za koje ne postoje dokazi o pravu svojine, kao kulturna baština Crne Gore, državna su svojina. Iz SPC kažu da zakon pruža osnov za otimanje hramova i crkvene imovine, ali da je on istovremeno i duboko uvredljiv jer navodi na zaključak da je srpska crkva „nezаkonito steklа prаvo svojine nаd prаvoslаvnim hrаmovimа i crkvenim zemljištem iz vremenа Krаljevine Crne Gore“. Ukoliko vlast ne povuče predlog zakona iz dalje procedure i ne omogući izradu novog „mi ćemo još odlučnije sаborno istupiti u odbrаni svojih Svetinjа i zаkonskih prаvа“, rečeno je na saboru u Podgorici.
U vezi sa imovinom verskih zajednica u saopštenju crnogorske vlade je ranije istaknuto da će svi verski objekti koji su bili imovina države Crne Gore pre gubitka njene nezavisnosti 1918, a koji kasnije nisu na odgovarajući pravni način prešli u svojinu neke verske zajednice, biti prepoznati kao državna imovina. Vlada ipak ostavlja prostor da do toga ne dođe „ako neka verska zajednica raspolaže dokazima da je na osnovu nekad ili danas važećih propisa postala vlasnik neke imovine“, dodajući da će država „to priznati i poštovati“. Crnogorski predsednik Milo Đukanović nagovestio je nedavno da će se ispravljanje navodnih istorijskih nepravdi nanetih Crnoj Gori 1918. završiti obnovom „Crnogorske autokefalne crkve“, optužujući SPC da trenutno „koristi ono što joj, saglasno pravnom sistemu Crne Gore, ne pripada“. Obnova autokefalnosti je „u potpunom dosluhu sa osnovnim principima na kojima počiva demokratska Crna Gora i sa osnovnim programskim načelima Demokratske partije socijalista, kao temeljnog oslonca savremene Crne Gore“, rekao je crnogorski predsednik.
Čini se da je namera crnogorskih vlasti da predlog zakona o slobodi veroispovesti bude prva faza u osnivanju „Crnogorske autokefalne crkve“. Međutim, usvajanjem i sprovođenjem novog zakona se tako nešto neće nužno i desiti. Prelazak imovine SPC u vlasništvo države neće automatski značiti i upisivanje te imovine u vlasništvo CPC, jer ono što zakonski važi za SPC – dokazivanje vlasništva nad verskim objektima – mora važiti i za CPC. Ukoliko skupština usvoji predloženi zakon, a SPC ostane pri sadašnjem stavu, moguće je predvideti nekoliko varijanti daljeg razvoja situacije: 1) država će pojedine verske objekte upisati na svoje ime, ali će oni i dalje ostati na korišćenje SPC; 2) država će pojedine verske objekte upisati na svoje ime i sveštenstvu SPC uskratiti pravo korišćenja; 3) u slučaju da se iz pojedinih verskih objekata izbaci sveštenstvo SPC, država ih može predati na korišćenje CPC. U prvom slučaju ostaje prostor da država istera svoje, ali da ni SPC ne doživi potpuni poraz. Tako bi se mogli izbeći i eventualni sukobi oko verskih objekata, jer scene nasilja ne mogu biti od koristi nijednoj strani.
Politika crnogorskih vlasti istovetna je politici u Ukrajini i Makedoniji, gde država takođe nastoji da osnuje novu ili pomogne postojeću pravoslavnu crkvu u zadobijanju autokefalnog, odnosno nezavisnog statusa. Zajednička odlika ovih državnih projekata je težnja ka postizanju modela jedna nacija – jedna crkva, koji je istorijski nastao na Balkanu u procesu formiranja nacija u 19. veku. Pomenuti model predstavlja i u današnje vreme suštinu društveno-političke stvarnosti pravoslavnih crkava u tradicionalno pravoslavnim zemljama na istoku Evrope, u okviru kojih je svaka pomesna crkva prepoznata – ali se i sama nameće – kao bitan konstitutivni faktor „pravoslavne nacije“. U središtu svake od nacija nalazi se specifična etničko-pravoslavna većina. Shodno tome, izjava Đukanovića da je obnova autokefalnosti u skladu sa principima demokratske Crne Gore i vladajućeg DPS-a kao „temeljnog oslonca“ države, može se protumačiti ovako: vladajuća politička većina u okviru pravoslavne nacije zahteva potporu u isključivo crnogorsko-pravoslavnoj većini.
Pravoslavnu crkvu, kаo garanta, čuvara i promotera nacionalnog identiteta, već imaju Srbi, Bugari, Grci, Rumuni i donekle Rusi. Primer javnog delovanja takve crkve dao je i patrijarh Irinej: „A šta su Crnogorci nego Srbi iz Crne Gore?! Kao što postoje Šumadinci, Vojvođani, Ličani, Bosanci, Hercegovci, tako postoje i Srbi i Crnogorci“. Umesto da kao jedan od episkopa pravilno i javno upravlja istinama hrišćanskog učenja, kako stoji u liturgijskoj molitvi koja se čita svake nedelje u Crkvi, patrijarh na sebe preuzima ekspertizu da razluči ko jeste a ko nije Srbin.
Model jedna nacija – jedna crkva od početka je narušavao jedinstvo pravoslavne crkve, izazivajući raskole i u naše vreme. Ali pravoslavne crkve i dalje učestvuju u političkom modelu koji razara i njih i pravoslavlje.
Peščanik.net, 18.06.2019.
ČIJA JE CRNA GORA