Škotska je na kraju ipak rekla ne. Na pitanje od sedam reči – „Treba li Škotska da bude nezavisna država?“ – glasači su se pridružili veoma malom klubu naroda koji su, kada im je ponuđena sopstvena država, to odbili. Pa ipak, oni koji su verovali da će škotski referendum konačno rešiti pitanje koje je decenijama visilo u vazduhu – a prvobitna, samouverena nada konzervativnog premijera Dejvida Kamerona i drugih zastupnika unije bila je da će referendum odložiti nezavisnosti za čitavu generaciju – možda će se razočarati. Jer iako je referendumom 18. septembra rešeno jedno urgentno pitanje, postavljena su mnoga druga.
Objašnjenje se krije u nečemu što će možda ostati upamćeno kao najznačajnija anketa u britanskoj političkoj istoriji. Istraživanje organizacije YouGov, objavljeno dvanaest dana pred referendum, pokazalo je da „Da“ vodi za dva procenta, 51 prema 49. Činilo se da to potvrđuje ono što su posmatrači videli u Škotskoj, gde je sva vidljiva energija upućivala na nezavisnost. Na ulici i na prozorima mogli su se videti posteri „Da“, kao i bedževi „Da“ na reverima; „Da“ je pokrenulo mlade i dotad nezainteresovane. Zaprepašćujućih 97 posto škotskih birača registrovalo se za glasanje na referendumu, a neki su čak stajali u redovima do ponoći da ne propuste priliku da kažu šta misle. Mnogi od ovih ljudi nikad ranije nisu osetili potrebu da odu na biralište. Očekivalo se da ako izlaznost tog dana bude rekordna – a 85 procenata je bila najveća izlaznost u Škotskoj za preko 60 godina – to će sigurno pomeriti balans u korist nezavisnosti.
Ali anketa YouGov-a je izazvala i reakciju – možda i preteranu reakciju – britanskih političara i finansijskog establišmenta, koji su iznenada shvatili koliko je ozbiljna mogućnost da Škotska odabere nezavisnost. Prestrašeni idejom cepanja države – mogućnošću da „Da“ dovede do raspada Ujedinjenog Kraljevstva koje obuhvata Škotsku, Englesku, Vels i Severnu Irsku – odmah su krenuli u zastrašivanje.
Nekoliko edinburških banaka najavilo je da će pre preseliti svoja sedišta u London nego ostati u nezavisnoj Škotskoj, što nije mala stvar kad se ima u vidu oslanjanje škotske prestonice na finansijske usluge. Zatim su najveći britanski lanci supermarketa upozorili da će podići cene namirnica ako se između Škotske i Engleske pojavi državna granica. Britanska vlada je uporno ponavljala da, ako se Škotska otcepi, neće moći i dalje da koristi funtu. Ako Škotska bude insistirala na funti, upozorio je London, neće imati nikakav uticaj na to kako se ovom valutom upravlja: Škotska će se za funtu pitati isto koliko i Panama za američki dolar.
Ali sve je to bio samo deo strategije. Pored štapa tu je bila i šargarepa, u vidu obećanja u poslednjem minutu Kamerona i lidera druge dve najveće britanske stranke, uključujući i laburističku opoziciju. Obećali su da ako Škotska izabere „Ne“, to neće biti glas za status kvo – naprotiv, Škotska će biti nagrađena mnogo širom autonomijom. Poruka je glasila da Škotska može da dobije i jare i pare – najveće prednosti nezavisnosti, ali i pogodnosti unije. Samo treba da kaže Ne.
Tako se Kameron obavezao da će Škotskoj prepustiti brojna nova ovlašćenja – što je kretanje u pravcu „devo-maksa“, odnosno maksimalne devolucije za Škotsku – vratolomnom brzinom: u planu objavljenom uoči referenduma govori se o nedeljama i mesecima, a ne o godinama. Ako premijer održi reč, škotski parlament će kontrolisati ne samo zdravstvo, obrazovanje itd, kao što sada čini, već i poreze i socijalne izdatke. Iako će spoljni poslovi i odbrana i dalje biti pod kontrolom Vestminstera, praktično sve ostale odluke koje se tiču Škotske biće u škotskim rukama.
Laburisti i liberaldemokrati se ne slažu ni među sobom ni sa konzervativcima o razmerama i obimu ovih promena, ali za opšti princip širih ovlašćenja za Edinburg postoji konsenzus. Međutim, samo nekoliko sati po završetku prošlonedeljnog glasanja, postavljena su neka nova i neka stara pitanja. Zašto bi Škotska, jedina među četiri države u Ujedinjenom Kraljevstvu, imala autonomiju kakvu nemaju ostale tri? Zašto bi Škotlanđani imali samoupravu kakvu nemaju devolvirani parlamenti Velsa i Severne Irske, osnovani 1999. kao i škotski?
Iznad svega, tu je pitanje Engleske. Ako Škotlanđani sami odlučuju o škotskim poreskim stopama i budžetu, zašto bi o porezima i budžetu Engleske i dalje odlučivao britanski parlament, gde sedi i 59 poslanika Škotske? O tome ustavni eksperti već dugo govore kao o „zapadnolotijanskom pitanju“: zašto bi škotski poslanici odlučivali o, na primer, školama i bolnicama u Engleskoj, kada je njihovim engleskim kolegama zakonom zabranjeno da donose iste odluke o Škotskoj?
Nezadovoljstvo ovom činjenicom pokazalo se svega nekoliko sati od donošenja škotske odluke, budući da su torijevski poslanici oživeli slogan „engleski glasovi za engleske zakone“, podstaknuti obećanim novim ovlašćenjima za Edinburg. Ova akcija nije motivisana samo ustavnim čistunstvom. Konzervativci se trude da ne zaostanu za sve jačom silom koju predstavlja Stranka nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), u čijem se evroskepticizmu ogleda žilava crta engleskog nacionalizma. Torijevci traže „pravdu za Englesku“ da bi preduhitrili isti zahtev UKIP-a.
Međutim, devolucija Engleske je komplikovanija nego što se čini. Britanija nije pogodna za uredni federalizam SAD, gde centar ima neka ovlašćenja dok se druga prepuštaju državama. Glavni problem je u veličini. Osamdeset pet odsto ukupnog stanovništva Britanije živi u Engleskoj. U tom akvarijumu, Englezi bi bili kit ubica, a Škotlađani, Velšani i Severni Irci samo sitne ribe.
Oni koji traže jasniju geometriju kažu da pandan Škotskoj u Britaniji ne treba da bude jedinstvena Engleska, već njeni sastavni delovi. Po ovoj zamisli, Vestminster bi dao ovlašćenja Jorkširu ili Kornvolu, ili severoistoku, regionima čije se granice mogu iscrtati tako da budu uporedive sa Škotskom, barem po broju stanovnika. Nevolja je u tome što, iako neki delovi Engleske imaju jasan politički identitet, drugi ga nemaju.
Ni motivi laburista za protivljenje „engleskim glasovima za engleske zakone“ nisu potpuno čisti. Laburisti retko dobijaju većinu engleskih poslaničkih mesta i često su se oslanjali na škotske i velške poslanike da bi dostigli broj poslanika neophodan za vođenje države. Kad bi Engleskoj bila data autonomija po modelu Škotske, laburisti bi mogli da dobiju izbore u Britaniji, ali bi se našli u situaciji da ne mogu da formiraju vlast u samoj Engleskoj.
To je duh pušten iz boce nakon škotskog Ne. Optimisti smatraju da bi ovo moglo da dovede do već dugo neophodnog preoblikovanja hipercentralizovane britanske države, čiji model odgovara imperijalnom dobu. Pesimisti brinu da će to samo dovesti do još jednog kruga ustavnog natezanja kakvo već dugo sprečava promene.
Ali postoji još jedan problem. Među četrdeset pet odsto Škotlanđana koji su glasali za nezavisnost spadaju oni koji nemaju šta da izgube, ili imaju vrlo malo, uključujući i najsiromašnije stanovnike. Oni su ostavili po strani svoju tradicionalnu odanost laburistima i glasali Da. Ako ih pitate da to objasne, retko ko će govoriti o ustavnim aranžmanima. Umesto toga, govore o ozlojeđenosti ekonomskim modelom koji ih, od propasti teške industrije, nekadašnje kičme škotskog radništva, izneverava već trideset pet godina. Nezavisnosti je bila primamljiva jer makar predstavlja nešto novo, nešto što još nije propalo.
Tih 45 odsto glasova ne predstavlja samo odbacivanje britanske države. To je bolni jauk ekonomski propalih ljudi, koji izgleda niko nije čuo.
Jonathan Freedland, NYRBlog, 22.19.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 25.09.2014.
Srodni linkovi:
Milica Jovanović – Škockanje Balkana
Milica Jovanović – Srpstvo i škotstvo
Inside story – Stara i Nova Kaledonija
London Review of Books – Da li je Škotska moguća
Paul Krugman – Šta vam je, Škoti?
New Statesman – Šta znači biti Škot
The Guardian – Nezavisnost Škotske
Last Week Tonight with John Oliver – Scottish Independence