Babaroga je ipak došla. Deset godina naši ministri odbrane prete da će stići iz Avganistana. Neki nepismeni taliban koji ne zna ni gde je Evropa, pojaviće se jednog dana na železničkoj stanici Nørreport sa rancem punim eksploziva i, obuzet plamenom islama, sa sobom odvesti u smrt desetine nevinih ljudi. Ali on nikako da dođe, iako smo potrošli 20 milijardi kruna vodeći rat u njegovoj zemlji da bismo spečili njegov dolazak. Umesto njega, stigao je anonimni počinilac koji je izvršio napad na tribinu o slobodi mišljenja i sinagogu pre nego što je i sam ubijen. Njegova adresa – Kopenhagen, Nørrebro.
Sa kim sada da ratujemo? Sa islamom? Sa 250.000 muslimana koji žive u Danskoj? Sa decom imigranata za koju se kaže da su neprilagođena? Sa svima koji nisu spremni da stave ruku na Bibliju i zakunu se da vole dansku kulturu, smeđi sos i krompir? Danas se u Danskoj prebrojavamo. Četvrt miliona muslimana mora da istupi i distancira se od napada. U protivnom su svi osumnjičeni, dok se ne dokaže suprotno.
Tri sata posle napada ni traga ni glasa od naše premijerke. François Hollande je posle napada u Parizu odmah dao izjavu. Helle Thorning-Schmidt je ćutala. A onda je stiglo saopštenje za javnost, koje kao da je sastavio neki policijski inspektor. “Postoje indicije da je reč o političkom atentatu i terorizmu”. To je zvučalo kao eho spekulacija u medijima. Svanuo je i sledeći dan, a premijerka se nije pojavila na televiziji; samo je malodušno poručila građanima “da nastave sa svojim životima”.
Predsednik SAD George W. Bush je posle napada 11. septembra pozvao svoje sugrađane da nastave da kupuju. Hoće li nam premijerka dati isti savet? Ne sprečavajte ekonomski oporavak. Produžite kao da se ništa nije desilo. “Sačuvaću Dansku koju poznajete”, ispisano je na plakatima sa njenim portretom koji su poslednjih nedelja preplavili zemlju.
Šta god da je htela da nam kaže tom oskudnom porukom, jedno je jasno: u subotu uveče, dok se pucalo po Kopenhagenu, Danska je bila bez vođstva. Gde je premijerka trebalo da bude – to je već moralno pitanje. Važno je da saznamo sve o napadaču i njegovim motivima. Da li je on povratnik iz rata u Siriji? Da li je zaražen fundamentalizmom van zemlje? I još jedno pitanje je veoma važno: ko smo mi kao nacija?
Verovatno ćemo saznati da se napadač samoradikalizovao. Ali čovek nije ostrvo. Njegovi motivi i inspiracija mogli su da dođu sa raznih strana. Da li smo možda mi žarište infekcije? Da li je Danska samoradikalizovana nacija? Danska i Velika Britanija su jedine evropske zemlje koje su u poslednjih 12 godina učestvovale u četiri rata: u Iraku, Avganistanu, Libiji i protiv Islamske države. Danska je, pored Belgije i Velike Britanije, evropska zemlja iz koje je srazmerno najviše ljudi otišlo da se bori u Siriji.
To je zemlja u čijem parlamentu (Folketingu) sedi nesporno najksenofobičnija partija u Evropi – Danska narodna partija. Izgleda da će na sledećim parlamentarnim izborima ona postati najjača u parlamentu. Ali najveći problem je u tome što njene stavove o „stranicama“ dele sve partije u Folketingu, uključujući i socijaldemokrate. Da li je varnica terorizma posle Pariza zapalila Kopenhagen sasvim slučajno?
Problem sa slobodom mišljenja u Danskoj nije u njenoj zloupotrebi, nego naprotiv: ta sloboda se nedovoljno koristi i mnogi Danci ćute. To što političari danske desnice pripadaju najgorim demagozima u Evropi nije problem slobode mišljenja, već dostojanstva i osećaja odgovornosti, koji se još uvek zahtevaju od demokratski izabranih zvaničnika. Ali većina danskih političara je izgubila svaku vezu sa ovim pojmovima.
Još uvek postoji otvorena Danska, njeno civilno društvo koje pokušava da sruši zidove koje mediji i Folketing podižu. Ali ova tolerantna Danska ne zanima naše političare. Njoj se niko ne obraća, niko je ne ohrabruje, niti joj daje pravo govora. Tolerantnoj Danskoj bi bilo bolje da umukne.
Najjači utisak posle atentata je to što se niko nije iznenadio. Kao da su svi očekivali napad. Mi smo zemlja koja u poslednje dve decenije svesno ide iz sukoba u sukob. Naši političari su za ovaj napad pripremili nas, a mi smo onda na ovo samoispunjivo proročanstvo pripremili imigrante, izbeglice i njihovu decu. To su oni iza hidžaba, vehabitskih brada i zidova džamija. Objasnili smo im da su njihova vera, kultura, istorija i duh puni pritajenog nasilja.
U raspravama posle napada na Charlie Hebdo, u Danskoj se ni u jednom trenutku nije pravila razlika između satire i huškanja. Nisam čitalac Charlie Hebdoa, ali verujem na reč njihovom uredniku koji kaže da je njihova satira dobrodušna i šaljiva. Ali većina onoga što danas čujem o muslimanima i njihovoj veri nije ni dobrodušno ni šaljivo, već zlobna demagogija lišena svake ljudskosti.
Angela Merkel je nedavno rekla da su inspiratori desničarskog pokreta Pegida bezosećajni ljudi ispunjeni mržnjom. Za takvu izjavu u Danskoj bi morala da se izvini, ako želi bilo kakvu političku karijeru. U samoradikalizovanoj Danskoj, bezosećajnost je pobedila na obe strane.
Carsten Jensen, danski pisac i novinar
Frankfurter Allgemeine Zeitung, 17.02.2015.
Sa danskog na nemački preveo Ulrich Sonnenberg
Izbor i prevod sa nemačkog Miroslav Marković
Peščanik.net, 19.02.2015.
NAŠ TERORIZAM