- Peščanik - https://pescanik.net -

Bahanalije ravnodušnosti

Za Rodinu, detalj sa spomenika u Pjatigorsku, Rusija, foto: Konstantin Novaković

Međunarodni konzorcijum novinara je prvih dana aprila obnarodovao dokumente o tome da su Putinovi drugari i njegovi bliski saradnici preko samo jedne ofšor firme otkrivene objavljivanjem „panamskih papira“, iz Rusije izneli ni manje ni više nego 2 milijarde američkih dolara. Sve ukazuje na to da je krajnji korisnik ovih operacija bio lično Vladimir Vladimirovič.

Ruski političari nisu jedine žrtve ovog skandala. Među objavljenim papirima se nalaze i dokazi o otvorenim računima vezanim za veliki broj važnih političara iz južnoameričkih, arapskih, azijskih i mnogih zapadnoevropskih zemalja. Za sada je objavljen samo mali deo podataka iz dokumenata koje su novinari već otkrili i mada izgleda kao da nas glavna otkrića tek čekaju, „panamski papiri“ su u čitavom svetu već izazvali ogromne skandale – svuda osim u Rusiji. Podaci o korupciji u samom vrhu njene vlasti – s konkretnim imenima i prezimenima ljudi, korupcionim šemama, nazivima banaka i posredničkih firmi – u Rusiji nisu izazvali ni trunku revolta ili barem nekakve ozlojeđenosti, već samo niz izjava koje svedoče o tome da njenim građanima ova tema nije nimalo zanimljiva.

Stotine ljudi na društvenim mrežama je bez dvoumljenja reagovalo otprilike ovako: Pa šta s tim? Mi to već odavno znamo. Gle čuda – Putin krade! Možeš misliti, pa mi to i bez vas znamo. I o čemu pričamo, o tričave dve milijarde? Već i vrapci znaju da on tih milijardi nema dve, nego najmanje 60, 150, ako ne i 300. E da ste otkrili celih 300… Ili da ste na primer otkrili da je Putin u stvari Jevrejin… Ili da je odnekud isplivao onaj pedofilski video snimak o kome je govorio pokojni Litvinjenko…

Taj tajanstveni snimak se često pominje. Čini se da našim ljudima korupcija ama baš ništa ne smeta, ali taj snimak… Ako bi odnekud isplivao, zatresli bi se temelji kremaljskog dvorca, narod bi izašao na ulice, digla bi se kuka i motika i Putin bi, krijući se pod kakuljicom ili čečenskim kečetom, u bekstvu potražio spas.

Ali ne dajte se zavarati. Čak i kada bi se taj legendarni snimak nekim čudom negde pojavio, to apsolutno ništa ne bi promenilo. Američki ekonomista i politikolog Entoni Dauns je 1957. objavio tekst pod naslovom „Ekonomska teorija političkog delovanja u demokratiji“ (An Economic Theory of Political Action in a Democracy), koji je postao jedan od najviše diskutovanih i najčešće citiranih tekstova savremene političke ekonomije. Iste godine, Dauns je teze iz ovog članka proširio u knjigu koju je nazvao „Ekonomska teorija demokratije“ (An Economic Theory of Democracy). On je u svom članku, a potom i u knjizi, pokušao da objasni zašto demokratija ne funkcioniše, zašto nikada neće funkcionisati, kao i to zašto na vlast redovno dolaze loši ljudi.

Argumenti Daunsa nemaju nikakve veze sa danas modernom tezom da se politikom bave samo lupeži, a da do samog vrha vlasti, gazeći preko leševa svojih suparnika, uvek stižu oni najpodliji. Uz malo logike i nešto činjenica, ova se teza lako može dovesti u pitanje. Po Daunsu, glavni problem demokratije nije u političarima, već u glasačima. I to ne zato što su glasači idioti, već zato što razumeti se u politiku i shvatiti sve zamke koje njena primena donosi – u najširem smislu te reči – prosto nije unosno. Dauns je ovom fenomenu dao naziv „racionalna neprosvećenost“. Njegova teorija se ukratko može izložiti na sledeći način:

Da bi se koliko-toliko detaljno izučili predizborni programi mnogobrojnih partija i kandidata, neophodno je potrošiti ogromnu količinu vremena. Osim toga, da bi makar donekle razumeo kako će se na njega lično odraziti predizborna obećanja koja su u tim programima napisana, glasač bi morao biti stručnjak za ekonomiju, pravo, obrazovanje, ekologiju, međunarodne odnose itd. Čak ne samo stručnjak – već pravi pravcati ekspert, doktor nauka, i to u nekoliko različitih naučnih disciplina odjednom. Jer, budući da se programi pojedinih partija i kandidata među sobom malo razlikuju, birač bi u tim malim razlikama morao da ume da prepozna posledice sa kojima će nakon izbora biti suočen.

I kada bi takav uporan i tvrdogalav glasač stvarno postojao, dakle glasač koji je spreman da radi izbora objektivno najbolje partije ili kandidata – sve svoje slobodno vreme potroši na samoobrazovanje, čak mu ni to ne bi mnogo pomoglo. Jer jedan glas ništa ne rešava. Verovatnoća da će njegov glas biti odlučujući je veoma bliska nuli. Mogu se potrošiti godine na izučavanje politike, teorije sistema i ekonomije; nakon toga se iz ukupne izborne ponude može izabrati zaista najbolji kandidat, potom glasati za njega i na kraju saznati da je sav ovaj napor bio uzaludan – jer je na izborima pobedio neko drugi.

Ni to nije sve. Čak i ako bi se ispostavilo da je njegov glas bio zaista odlučujući i da je baš njegov kandidat postao predsednik ili premijer, on lično od toga neće dobiti gotovo ništa. Situacija u zemlji i svetu se neprestano menja, što dovodi do neprestanih korekcija programa vlade, a to opet dovodi do iznenadnih pojava rupa u budžetu koje takođe neprestano treba krpiti. Osim toga, koalicioni partneri stalno traže nekakve ustupke, a opozicija istovremeno koristi svaku priliku da podmetne nogu vlasti. Tako se događa da izabranim političarima uspeva da na jedvite jade ispune jedva deseti deo svojih predizbornih obećanja, što u životima većine građana malo šta može da promeni. Dakle, našem imaginarnom glasaču bi (u nekakovom zaista idealnom slučaju) recimo porezi mogli biti smanjeni za par procenata, ili bi se nekakve subvencije države možda uvećale za desetak dolara.

Ispada da ulaganje mase vremena i napora za ispravan politički izbor građaninu mogu doneti praktično nikakvu, ili u najboljem slučaju sasvim mizernu dobit. I zato ljudi radije troše svoje vreme i ulažu svoje napore na izbor opcija koje realno mogu promeniti njihov život, a ne na izbor političara. I to je postupak kojem se nema šta zameriti. Svakom građaninu je daleko važnije to gde i kako će školovati svoju decu, gde će raditi i zarađivati za život, kupiti kuću i kola, nego to ko će mu biti sledeći predsednik ili premijer. Naravno, to važi za demokratske zemlje. Racionalan čovek se tamo neće baviti predizbornim programima, već će svoje vreme trošiti za rešavanje njemu bližih i važnijih problema, a glasaće po intuiciji, ili kako to u predizbornim sloganima vole da kažu – „srcem“. I zato se na vlasti neprestano smenjuju (blago rečeno) ne uvek najbolji kandidati.

Prošlo je blizu 60 godina od kako je Daunsov članak ugledao svetlo dana i od tada još niko nije uspeo da na ubedljiv način ospori njegove argumente. Isključujući, naravno, neke naučne radove kao što su „Mit o racionalnom biraču“ Brajana Kaplana i „Demokratija i donošenje odluka“ Džefrija Brenana i Lorena Lamaskog, radove koji dokazuju da stvari stoje još gore od toga kako ih je Dauns opisao. Zaključak je da je potencijalnim biračima mnogo lakše i „korisnije“ da se pridržavaju takozvanih kolektivnih predrasuda, nego da se potrude da saznaju objektivne informacije.

Sve u svemu – baš kao što nas danonoćno uči ruska državna televizija – na zapadu je tako loše da gore biti ne može. Ali u zemljama u kojima vladaju autoritarni režimi, kao i u onima koje imitiraju demokratiju u koje spada i Rusija – stvari stoje još gore. Dok za stanovnike zapadnih zemalja objektivna informacija ima nekakvu mizernu vrednost blisku nuli, dotle u Rusiji ovakva vrsta informacije ima vrednost s negativnim predznakom. Ili tačnije rečeno – bolje da je nema. Kako reče car Solomon: „Onaj ko proširuje svoja znanja – uvećava i svoju tugu“.

Verovatno već svi znaju šta je to „naučena bespomoćnost“. Za svaki slučaj, evo i definicije: to je „poremećaj odsustva motivacije, izazvan potpunom blokadom kontrole nad situacijom“. To jest, koliko god se trudio – rezultat je nula. U poslednje vreme se ovaj izraz, i to s pravom, često koristi za opis današnje političke situacije u Rusiji. Ni izborima, ni protestima se apsolutno ništa ne može promeniti. Sve odluke o daljoj sudbini zemlje donose neki drugi ljudi, van domašaja javnosti i bez njenog učešća, tako da je građanima Rusije bolje da se ne mešaju u političke procese i da svoje živote nastave bez pokušaja da bilo šta promene.

Kada tvoj glas nema apsolutno nikakvu težinu, i kada je nekakavom Čurovu dato pravo da nacrta bilo koju cifru i da je proglasi za izborni rezultat, svaka informacija o tome da u državi nešto nije u redu postaje ne samo besmislena, već i štetna. Jedino na šta jedna takva informacija može da utiče je tvoje raspoloženje. Recimo, saznao si da je tvoja država tvoj penzijski fond dala na raspolaganje Igoru Sečinu (predsednik državnog naftnog giganta Rosnejft). I šta s tim? Šta ti tu možeš da učiniš? Jedino što ti ostaje je da padneš u duboku depresiju. Bolje da ništa nisi ni saznao. A kad već jesi, bolje je da se praviš da je sve u redu i da su tvoje pare Sečinu za nešto zaista potrebne.

I zato je velikoj većini potpuno svejedno šta to Navaljni, jedini ozbiljni ruski borac protiv korupcije, istražuje. I zato tako veliki broj ljudi veruje da su zabranu uvoza robe široke potrošnje u Rusiju uveli Amerikanci. I zato naši iskanderi i slika Amerike pod nuklearnim pepelom izazivaju histeričan smeh kod naše publike.

Objektivna informacija je opasna. Objektivnu informaciju treba izbegavati, ograditi se od nje s nekoliliko slojeva zaštite. Prvi odbrambeni bedem je kiseljovska televizija koja nam danonoćno trubi o tome da je kod nas raj na zemlji, dok svuda oko nas vlada pakleni mrak. I nisu naši građani takvi zato što su ih naš NTV i Prvi kanal tako zaglupeli. Naša je televizija takva jer ona odgovara na zahteve naših građana. „Kada smo već toliko bespomoćni i kada nismo u stanju da bilo šta promenimo, dajte da barem slušamo kako je kod nas sve odlično, a tamo kod njih loše, da gore biti ne može“.

Ako je pak nekakvo neprijatno saopštenje ipak pronašlo put do naše publike, preprečiće mu se sledeći bedem zaštite – nepoverenje. „Ma vi sve lažete!“, „To je fotošopovano“, „Gde su dokazi?“, „Sve to je snimljeno na nekoj tajnoj lokaciji Stejt dipartmenta“.

Sledeći odbrambeni zid je pretvarati se da u neprijatnim podacima nema ničeg posebnog. „Svi to rade“, „A vi mislite da je u Americi drugačije?“, „A u Evropi je sve još mnogo gore“ i tome slično.

I na kraju, ako je i ovaj bedem savladan, ostaje poslednji – ismevanje i cinizam. Ostaje ono „Šta, zar samo dve milijarde?“ koje je dočekalo vest o nedavnom kolosalnom korupcionom skandalu. I što je skandal veći, to su ismevanja brojnija i maštovitija. Lošu informaciju treba odmah ugušiti. Treba je obesmisliti, sprečiti je da stigne do svesti i izazvove osećanje bespomoćnosti i samoprezira.

I zato, ne dajte se prevariti. Bilo koji kompromitujući materijal u vezi onoga koji vlada Rusijom naši ljudi će lako progutati i svariti. Nikakva senzacionalna otkrića neće nikada izazvati ni bunt ni revoluciju. Bilo koji skandal, bio on finansijski ili seksualni, oni će ismejati. Ako ga uopšte i primete. Jedino što ruski narod može naterati na pobunu je očigledna slabost vladara izazvana nekim spoljnim faktorom, na primer izgubljenim ili skoro izgubljenim ratom, baš kao što su bili oni 1905. i 1917. godine. Ruski autoritarni režim može pasti samo udarom spolja, a narodu se potom ostavlja sramno pravo da dokrajči umirućeg. I tek tada elita počinje da se priseća svega što je bilo – i realne korupcije i fiktivne pedofilije. A dok se to ne desi, kao eho na sve skandale, iz Rusije će se čuti samo masovni, glasni i pomalo histerični smeh.

Ostap Karmodi, InLiberty.ru, 05.04.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 18.04.2016.