I ПЕ-ТЕ-СЕ-ПЕ
Mnogi smatraju da je ovaj akronim stranog porekla pa ga najčešće tako i izgovaraju – pi-ti-es-pi. Međutim, nije, nije. Na engleskom bi on u stvari glasio pi-ti-es-di (PTSD – Posttraumatic Stress Dissorder) dok je pomenuti PTSP {dakle: pi-ti-es-pi, ili preciznije: pe-te-es-pe [po Vuku (Draškoviću, naravno): пе–те–се–пе]} skraćenica našeg naziva tog sindroma: posttraumatski stresni poremećaj.
Nije to bog zna kako novo i do skora nepoznato stanje, samo mu je ime – relativno nedavno – osavremenjeno. Još u antici Grci su ga smatrali vidom „božanskog ludila“ (u ista su doduše ubrajali i seksualnu uzbuđenost, na primer, kao i kreativnu inspiraciju), onog koje je opsedalo isključivo umove ratnika. Tokom građanskog rata u Sjedinjenim Američkim Državama ovaj sindrom bio je poznat kao Sindrom Da Kosta ili kardiofobija, kolokvijalno nazivan i „vojničkim srcem“ –soldier’s heart, dok je u prvom svetskom ratu za njega skovan nov, rečit termin – shell shock, za koji kod nas na žalost ne postoji adekvatan prevod. Tek od 1980. naovamo zovemo ga tako kako ga zovemo, ni bolje ni lošije nego ikad ranije, pretpostavljam, samo hladnije, stručnije, u skladu s osnovnim zahtevima ovog našeg doba bez poezije.
Posttraumatski stresni poremećaj, dakle.
PTSP.
IlI već: пе-те-се-пе.
Ovaj poremećaj se, interesantno, potpuno jednako zove i na hrvatskom i na srpskom, iako je poznato da ova dva jezika razdvajaju mnogobrojne nepremostive leksičke razlike. Međutim, ako problem pukim slučajem nazivamo istim imenom, to i dalje ne znači neophodno da se prema njemu istovetno odnosimo.
Kod nas se, u Srbiji, recimo, o пе-те-се-пе-u uglavnom najradije ćuti. Tako mi ćutimo i o mnogim drugim stvarima pa – ništa. Kakve veze ima. Ako se o njemu i progovori, to obično bude u intelektualnijim krugovima u kojima se dosledno naziva pi-ti-es-pi i nepogrešivo dovodi u vezu s herojima i besmrtnicima poput Olivera Stouna, Stivena Spilberga, Toma Kruza ili već Henksa, svejedno…Pi-ti-es-pi, čoveče!
Ostali ionako pričaju o nekim sasvim drugačijim stvarima. Evo, recimo, Ceca je pre neki dan raskinula s dečkom. I možda će na Kipar. Kaže, ne voli sneg u martu. Znači, ludnica, ono! Пе-те-се… šta?
Čak i srpska Wikipedia (tzv. Википедија) nema bog zna šta da kaže o ovom specifičnom poremećaju. Samo ovoliko:
Посттрауматски стресни поремећај је облик психолошких последица излагања стресним доживљајима, који укључују смртну опасност, озбиљне физичке повреде или претњу физичком интегритету особе, које та особа доживљава крајње трауматично.
Hrvatska Wikipedia (tzv. Wikipedija), s druge strane, PTSP-u posvećuje mnogo više prostora, ukupno oko 340 reči ili 2.500 slovnih znakova, što је čitav jedan mali esej, i to ako se ne računaju preporuke za dalje čitanje (knjiga Emocionalna inteligencija, Danijela Golemana) i tzv. vanjske poveznice (srp. линкови) na kojima se mogu naći, između ostalog, i „britanske stranice za PTSP potporu“, „informacije o vojnom tipu PTSP-a“, „iskustva o obolјelima od PTSP-a iz Afganistana i Iraka“ i mnogi drugi korisni sadržaji.
Zašto je to tako?
Dok se u Hrvatskoj ovaj sindrom itekako smatra akutnim društvenim problemom zbog „velikog broja oboljelih kao posljedica Domovinskog rata“, Srbija se – to nekako samo po sebi proističe – valjda njime nikad nije bavila, niti ga je ozbiljnije promišljala, nije ga čak ni smatrala svojim problemom, jednostavno zato što Srbija, za razliku od Hrvatske, čisto tehnički govoreći, nikada nije vodila – „Domovinski rat“.
Osim toga, dodali bi neki, takvo prenemaganje naprosto nije svojstveno srpskom narodu, otvrdlom i odvajkada naviknutom na sve teškoće, traume i stresove ratovanja i teškog života uopšte. Kakav bre PTSP, kakvi bakrači!
Tako je barem bilo do skora. A onda se u Beogradu dogodio slučaj s takozvanim „Duškom B. (50)“, i posttraumatski stresni poremećaj kao da je konačno postao i naša realnost.
II Sudbina i komentari
Penzionisani pukovnik Vojske Srbije poznat nam kao Duško B. (50) dvadeset pet sati je, naoružan do zuba, u životnom strahu držao sve stanare zgrade u Sandžačkoj ulici br. 30b na Ceraku, a od toga punih šesnaest proveo zabarikadiran u stanu komšinice na visokom prizemlju odakle je, izlažući riziku dvoje taoca, pucao, što nasumice, što na policajce koji su, bez obzira na to, vrlo strpljivo, satima pregovarali s njim da se preda.
I kad je taj nesrećnik, taj specifični junak naših dana, čije je zabrinjavajuće psihičko stanje umalo koštalo života krajnje nedužne ljude, napokon napustio opsednuti stan, koji je u međuvremenu demolirao, i predao se pripadnicima PTJ (protivterorističke jedinice) i pregovaračkog tima MUP-a ispred zgrade iz koje su prethodno evakuisani svi stanari, na njegovom licu bio je ispisan – mir. Činio se poput čoveka koji je upravo/konačno postigao nešto naročito važno u životu. Blago se smešio okružen svim tim naoružanim licima kao kakav superstar koga specijalna pratnja sprovodi, recimo, od limuzine do privatnog aviona. Interesantno da su mu nakon svega i sami policajci ukazali određeno poštovanje tako što su ga uredno, mirno i po svim propisima, bez trunke nasilja, sproveli u maricu koja ga je odatle odvezla pravo u VMA, na analize i dalje lečenje.
A šta se zapravo dogodilo?
Poznato je da je kod osoba s PTSP-om prisutna pojačana aktivacija autonomnog nervnog sistema, što vremenom dovodi do potencijalno krajnje eksplozivne reakcije na određene stimuluse. Njihova pucanja, ukratko, epohalnih su razmera, a istorije njihovih stanja, kao i tragedija koju su iskusili, bolne su, tragične i duge. Tako je i u slučaju Duška B. (50). Ovaj penzionisani oficir Vojske Srbije svoju vojnu karijeru otpočeo je još u vreme dok VS nije ni postojala, kao oficir nekadašnje JNA. Početkom devedesetih službovao je u Gospiću u kom je 18. septembra 1991. godine dočekao pad tamošnje kasarne i rat, i to na mestu komandira odeljenja. Zajedno s grupom uhapšenih oficira sproveden je promptno u gospićki zatvor. Pored raznih drugih oblika mučenja, navodi se i da mu je tamo, kao dugogišnjem dijabetičaru, uskraćivan insulin. Tek nakon četiri meseca sistematskog maltretiranja, Duško B. je, zahvaljujući misiji Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, razmenjen i prebačen u Srbiju, gde se konačno susreo sa svojom porodicom. Ne znam baš ništa o karakteru Duška B. (50) pa ne mogu da procenim koliki je stepen njegove lične odgovornosti za dalje nedaće koje nisu prestale da ga pogađaju, ali evidentno je da je i po dolasku u Srbiju ovaj nesrećnik bio uhvaćen u spiralu propadanja, demoralisan i decentriran, nesposoban da stvari održi na okupu pa su se one osipale oko njega jedna po jedna: posao, žena, porodica, stan. Preselio se konačno, u poslednjoj fazi tog svog dugog puta nadole, u zgradu u Sandžačkoj ulici na Ceraku i tu dugo živeo u usamljeništvu i povremenim otvorenim svađama s komšijama. Sve do desetog i jedanaestog marta tekuće 2010. godine kada je konačno zaigrao svoj ludi ples i na sreću se nekako ispumpao čitavih dvadesetak sati kasnije, ali i dalje pre nego što je bilo kakva ozbiljnija tragedija bila počinjena.
Da sve bude samo još bizarnije, a i tužnije, ovo epohalno pucanje Duška B. (50) koincidiralo s jednim drugim događajem s kojim se inače nalazi u nerazmrsivoj, mnogostrukoj vezi. Istog tog 11. marta, naime, dok je trajalo dramatično finale drame u beogradskom naselju Cerak, vrhovni sud u Zagrebu potvrdio je već izrečenu kaznu Mirku Norcu za ratne zločine nad civilima srpske nacionalnosti 1991. godine na gospićkom području kao i za zločine počinjene tokom zloglasne operacije Medački džep iz 1993, ali ju je, onako usput i krajnje cinično, smanjio za godinu dana, na šest umesto prethodnih sedam godina zatvora. Ujedno je i potvrdio oslobađajuću presudu Rahimu Ademiju, takođe optuženom za zločin nad civilima počinjen 1993. godine u krajinskim selima Divoselo, Čitluk i Počitelj.
Iako ova dva događaja ne stoje u izravnoj vezi – pucanje Duška B. odvilo se ipak nešto ranije od objave te sramotne presude Vrhovnog suda Hrvatske – ali sama činjenica da se njihova obrnuto proporcionalna razrešenja tako blisko podudaraju govori u prilog tome koliko je ova, sada već srazmerno daleka, mračna prošlost od pre dvadesetak godina i dalje izuzetno živa, koliko se nacionalistička akciona drama mržnje, krvi i tla i dalje odvija… Mnogi njeni principijelni akteri, naime, i dalje su među nama, žive tu, praktično jedni do drugih, počinioci, žrtve, sav njihov dualizam i sva njihova ambivalentnost.
I svi mi ostali, tu negde između.
Pravo je čudo, zaista, da svi nemamo PTSP, a ne samo Duško B. (50) i još nekoliko desetina hiljada njemu sličnih osoba, kad se uzme u obzir šta smo sve preživeli, čemu smo sve svedočili i prisustvovali tokom protekle dve do dve i po decenije.
Utoliko je ujedno upravo fantastična okolnost to što se čitava ova zlosrećna, tužna epizoda s Duškom B. (50) završila bez tragičnijih posledica. Ona je, ispostavilo se, predstavljala krajnju konvulziju jednog života punog nesreće (u rangu od najstrašnije zamislive tragedije do kojekakvih svakodnevnih tegoba, od onih kakve iz dana u dan melju i sve nas ostale), samo jednog od mnogih nepravedno otežanih života vođenih u krajnje nezgodno vreme i na krajnje nezgodnom mestu, života kakvi nikada i nigde ne bi trebalo da postoje. Taj neuspeo čin agresije koji nije rezultirao ničim, ispostavilo se, raštimovani je krešendo jednog čoveka koji nije sposoban čak ni za tu konačnu apokalipsu, besmislen, jalov urlik na koncu besmislenog, jalovog postojanja, koje nije neophodno moralo da bude takvo.
I dok su gospićki zlikovci, tako, tog tmurnog jedanaestog marta slavili i veselili se po njih pozitivnoj odluci suda, gospićka žrtva Duško B. (50) čija se gospićka tragedija efektivno protegla sve do današnjih dana, doživljavala je krajnji vrhunac i najdublji pad sopstvenog ispuštenog života ujedno.
Sve što Dušku B. (50), naime, sada još predstoji samo su peripetije.
I to u oba depresivna smisla te reči.
III Živela Srbija!
Nakon što se, posle mnogo sati razmene vatre i prijateljskog ubeđivanja, Duško B. (50) tog 11. marta u 14.45 h konačno predao crno maskiranim pripadnicima PTJ, izašavši dobrovoljno iz stana na visokom prizemlju zgrade u Sandžačkoj ulici br. 30b u beogradskom naselju Cerak u kom se prethodno zabarikadirao, on je pred okupljenim građanima i predstavnicima medija dva puta uzviknuo: „Živela Srbija!“
Nije, istina, ni imao vremena za mnogo više, jer je već u sledećem trenutku uveden u maricu i odveden daleko od daljih pogleda javnosti. Ali, indikativno je da je taj kratak trenutak iskoristio da uzvikne, pa i ponovi, upravo tu kratku rečenicu.
Šta je time hteo da nam poruči, zaista?
Naravno, krajnje je nemoguće znati o čemu i na koji način razmišlja Duško B, ne poznajem čoveka, premda smatram da to i nije toliko bitno – svako od nas ima puno pravo na sopstvene pretpostavke. A ja bih, eto, voleo da verujem da je on taj svoj konačni poklič, svoj testament praktično, izrekao cinično i ogorčeno, budući da je ista ta Srbija tako oduševljeno učestvovala u njegovoj sveukupnoj propasti. Ona je, naime, da budemo precizni, njegovu propast priželjkivala, nadala joj se, režirala je. Tragedija Duška B. naprosto je morala da se dogodi jer je predstavljala krunski dokaz teze s kojom je ta ista Srbija i krenula u svoje agresivne pohode koji su nas doveli ovde gde se danas nalazimo, teze da su Srbi u Jugoslaviji beskrajno ugroženi i da ne postoji ni jedan drugi način osim agresivnog ratovanja koji bi mogao da to njihovo stanje popravi.
Voleo bih, kažem, da je klicanje Srbiji – toj zemlji PTSP-a – iskaz krajnje ironije i prezira Duška B. (50) prema državi u kojoj živi, kojoj pripada, za koju je gotovo dao svoj život, a koja je tako efikasno doprinela njegovom padu i mizeriji, jednako koliko i padu i mizeriji tolikih drugih oko nas.
Voleo bih, a opet: sasvim je, zastrašujuće je moguće da – nije.
Peščanik.net, 15.03.2010.