Čim su – i tek pošto su – pohapsili ekipu osumnjičenu za spektakularni atentat na izdavača i novinara Ivu Pukanića, zagrebački su policajci svečano objavili da se to od sada zove operativna akcija „Balkan Express“. Poznati film i istoimeni zaboravljeni skandalozni Udbin tabloid na stranu, izbor tog kobnog imena za operativnu akciju upućuje nas na metode izvesnog bečkog doktora s početka prošlog veka. Pojam „Balkan“ ovde u Agramu iritantan je kao takav zahteva ritualne ograde i definicije: Balkan, to su Drugi; Balkan, to nismo mi, mi smo mitteleuropska uljudba i taj Balkan, uostalom, počinje u Batrovcima, a ne – kako su pakosnici tvrdili – na bečkom Sudbahnhoffu, gde je „čuvar hrvatskog državnog pečata“ Ivan Milas prodavao svojevremeno „kilo mozga za dvije marke“, sve dok ga Tuđman nije doveo na svoj dvor („državni pečat“ je, inače himerični pojam bez korelata u stvarnosti, a i veseli birtaš Milas povukao se u ropotarnicu povijesti).
Događaji nakon mučkog umorstva Pukanića i kolege mu Franjića, koji je stradao kao šteta kolateralna, zadobili su neizbežnu tragikomičnu dimenziju veoma sličnu onoj našoj beogradskoj iz „junačkih“ Slobinih vremena: zločin i tragedija i kriminal estradizovani su po nužnoj crti čaršijskog sistema vrednosti u „jet set“ događaj. Ima tu ironije (rekao bih i pakosti) sudbine: siromah Puki pokušavao je celog života da postane deo zagrebačkog „jet seta“, koji je – da tu budemo načisto – još gori od beogradskog „jet seta“, ako je to ikako moguće. Zlatna mladežagramerska, ista kao i ona beogradska, napirlitane firmirane sojke i isti takvi ćelavci, sedela je na „špici“ u Bogovićevoj do tri popodne, a onda pogledala na skupe satove (to je ovde jako važno i Puki je na tome jako insistirao za života u svojim novinama), sela u debele džipove i otišla na Pukijev pogreb u Veliku Goricu da se ukaže. U tu istu Veliku Goricu koju su Pukiju vazda zamerali kao mesto rođenja; treba se, naime, roditi na Pantovčaku ili barem u Zmijavcima kod Imotskog da bi se neko kvalifikovao za pedigre.
Mainstream i trendy novine uredno su uslikale Koga Treba i precizno izvestile koja je sojka došla u cipelama i haljini koje marke, ko se s kim njuškao i ko nije došao. Falilo je još samo upozorenje, opomena tipa: većdrugi put je došla u istoj „Pradi“! Onda su se vratili pred „Čarli“ i „Buldog“ da i dalje ogovaraju Pukija i Ivanu Hodak, ubijenu desetak dana ranije.
Ista asocijacija na bečkog doktora javila se i kod čitanja prvog broja Nacionala nakon umorstva Pukanića i Franjića. Na način koji prevazilazi granice dobrog ukusa, kolegijalnosti i istinoljubivosti, Nacional se okomio na svakoga ko je ikad izrazio sumnju ili rezervu u razne Pukijeve poduhvate i tvrdnje, kojih je bilo raznih i mnogo, često sumnjivih i motivisanih kojekakvim interesima. Jedna je stvar žaljenje i pijetet za pokojnika; druga je stvar krivično delo teškog dvostrukog ubistva sa predumišljajem, gde je biografija žrtve važna. Da se razumemo: Pukija, kakav god bio za života, nije trebalo ubiti; to je grozan zločin. Ali je kriminalistička istina važnija od svega drugoga, jer bez nje nema pravde za žrtvu. Nacional se u tom komemorativnom broju bavio mnogo, čak previše, naknadnim pravdanjima Pukijevih raznih postupaka i manevara, nego pristojnim opraštanjem od osnivača i urednika. Odmah je ponuđena i lista sumnjivih: na čelu je udovica Pukanići „njeni dileri kokaina“; sledi Stanko Cane Subotić(očekivano: Puki je s njim imao niz sudskih parnica i sve ih je izgubio); i na kraju bivši general HV Vladimir Zagorec, koji čeka suđenje u Remetincu (ovdašnji CZ), za pljačku državnih para. Argumentacija je, međutim, tanka za sve tri tvrdnje; ništa čudno za Nacional. Sa najvećim zadovoljstvom su, međutim, napadnute kolege koje su „okrvavile ruke“ zamerajući za života Pukiju njegove metode, odnos prema istini (donekle kreativan) i loše društvo. Posle atentata opisivali su ga, doduše, kao „kontroverznog novinara“, pa je jedan kolega iznervirano izjavio da je „Puki naišao na kontroverznijeg od sebe“.
Ni drugi mediji nisu izbegli frojdovske i slične omaške, niti su odoleli podsvesnom balkanskom svrabu. Jutarnji list je iz pera „novinara koji ima višak informacija i manjak pameti“ (jedan kolega) odvalio sumanutu priču o tome kako su srbijanska policija i tajne službe zatajile informacije o predstojećem atentatu od hrvatskih kolega i kako nikakve saradnje praktično nema, priču pisanu u trenutku kad direktor Veljovići ravnatelj Faber, direktori tajnih službi, načelnici krimpolicija obe zemlje i drugi policajci većnedeljama sarađuju blisko i svakodnevno. Kako bi inače koordinirali uspešno hapšenje atentatora i njihovih ortaka iz Srbije u Spačvi? Glavna zvezda im je Joca Amsterdam i pre nego što se bilo kakva njegova čvrsta veza sa ovime dokazala – a kamo li motiv. Valjda zato što Joca ima skup sat – ako ga ima, to jest; ne pratimo modu. Pre toga su insistirali na Sretku Kaliniću, jer su u bratskim beogradskim tabloidima pročitali da Sretko stoji iza svakog značajnog ubistva na planeti.
Ali – i eto nas natrag na balkanskom sindromu – onaj pravi, prljavi i kriminalni Balkan počinje tek osam kilometara istočno od Spačve, u Batrovcima, a mi Hrvati smo, pak, uljuđeni i fini, za razliku od Srbeka. Poređenje zagrebačkog i beogradskog „jet set“ polusveta poražavajuće je većna prvi pogled: sojke-pinkuše su im identične, firmirane i silikonizirane; frajeri su neo-dizelaši sa kajlama i čukama, debelim džipovima i rečnikom od 200 reči kao komandant Arkan; i jedni i drugi pale se na Cecu, Jecu, Seku, Gogu; turbo-folk na oba pisma, ćirilici i latinici, a na istu moronsku muziku. Poreklo novaca im je podjednako tajanstveno i podjednako zaudara: „Imal’ mene tute?“ ili „A gde se ja tu ugrađujem?“. Na čast svima nama, taj isti sistem vrednosti i ista estetika (oprosti, bože!) vladaju dominantnim medijima i većim delom javnog mnjenja u obe države, a o Bosni i – naročito – Hercegovini i da ne govorimo.
Mi živimo u doba polusveta koji nas saleće i dočekuje u zasedi i sačekuši svuda i uvek. Izgleda da taj Balkan ipak počinje u kafani „Balkan Grill“ Ivana Milasa na Sudbahnhoffu u Beču.
Danas, 03.11.2008.
Peščanik.net, 03.11.2008.