Radio emisija 24.05.2013, govore: Dimitrije Boarov, Végel László i Saša Gajin.
Svetlana Lukić: Opet smo obezglavljeni, jer je jači deo državnog vrha u Rusiji. Prvi predsednik i prvi potpredsednik su otputovali kod Putina u društvu nepostojećeg ministra inostranih poslova, izvesnog Mrkića, da u nekoj dači u Sočiju potpišu 101. strateški sporazum o strateškoj saradnji u strateškim pitanjima. Aleksandar Vučić, sada u ulozi ministra vojnog, otišao je da pazari i neke polovne migove, a usput će se pravdati Putinu zašto je kapitulirao pred zapadom. Verovatno će mu se pravdati katastrofalnom ekonomskom situacijom koja ga je nagnala na veleizdaju. Prepričavaće mu noćne more o kojima nas je podrobno obavestio pre puta u Soči.
Putina će videti i Pinki, Milan Baćević, ministar svega i svačega, rudarstva, prostornog planiranja, prirodnih resursa, veštačkih resursa. Jednom rečju, to je onaj što sanja o prekookeanskim brodovima koji plove Moravom. Ne zna se čemu Baćević u Dači. Kredit od 800 miliona nečega za železnicu smo dobili. Dačić je već izmolio izvoz 3 hiljade bescarinskih fiata. Možda je ministar Baćević tamo zbog Južnog toka, tek nije zbog jabuka, jer Medvedev je lično rekao da su naše jabuke otrovne i da neće da ih daje Rusima. A ako je Južni tok uopšte tema, onda su naprednjaci nadrljali. Rusima se nimalo ne sviđa ideja da im neko smeni Dušana Bajatovića, odnosno da zbog evropskih integracija i obaveza koje iz njih proističu menjamo aranžman koji im se baš dopada.
O tome će u današnjoj emisiji govoriti Dimitrije Boarov, ali pre toga jedna lepa vest i to iz Ustavnog suda Srbije. Naime, sud je juče doneo odluku da odredbe Zakona o parničnom postupku kojima se uslovljava da pravnu pomoć može pružiti samo profesionalni advokat nije u saglasnosti sa Ustavom i sa međunarodnim ugovorima. Inače, inicijativu za ocenu ustavnosti spornih odredaba početkom prošle godine podnela je Koalicija za pristup pravdi i mnoge druge organizacije civilnog društva. Ova odluka je važna, jer upravo ovih dana u ministarstvu pravde počinje rasprava o tome ko ima pravo da pruža besplatnu pravnu pomoć, da li samo advokati, kao što se to već duže vreme pokušavaju. U ovoj sve siromašnijoj zemlji ima mnogo ljudi, a biće ih sve više, koji nemaju novca da angažuju advokata kad im to zatreba, a često su i u poziciji da se spore sa svemoćnom državom. Od velikog je značaja da se na što bolji način uredi Zakon o pružanju besplatne pravne pomoći. S druge strane, loš zakon bi mogao da otvori još veći prostor za korupciju.
Koalicija za pristup pravdi i još više od sto organizacija civilnog društva, među kojima je i Peščanik, uputila je zahtev radnoj grupi ministarstva pravde, koja treba da predloži nacrt zakona, da ne predlaže nešto što bi bio još jedan korak unazad, odnosno nešto što bi pogoršalo položaj svih onih koji moraju da zatraže besplatnu pravnu pomoć.
O tome u današnjem Peščaniku govori pravnik Saša Gajin iz Koalicije za pristup pravdi.
Saša Gajin: Običan pojedinac ne može da ostvari svoje Ustavom zajamčeno pravo na pravnu pomoć ako zakonodavac nije ispunio svoju obavezu i usvojio Zakon o pravnoj pomoći ili besplatnoj pravnoj pomoći. Kod nas stvari stoje tako da, evo, šest i po godina nakon usvajanja Ustava, mi i dalje nemamo Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći pred poslanicima skupštine i pitanje je kada će se on i naći u proceduri usvajanja. To je nama u Koaliciji za pristup pravdi poslužilo kao osnova za izražavanje zabrinutosti u više navrata u vezi, ne samo sa time što Zakona nema, odnosno što on nije usvojen, nego i u vezi sa budućom sadržinom zakonskih odredbi.
Nije, naime, tajna da postoje predstavnici pravne profesije, mislim da su među njima najbrojniji advokati, koji razmišljaju o tome kako bi mogli da iskoriste buduću zakonsku regulativu u cilju afirmacije svojih ličnih, odnosno interesa profesije kojoj pripadaju. Posebno su se u tom smislu isticale advokatske komore Srbije i Beograda zahtevajući da se usvoji rešenje po kome bi pružanje usluga pravne pomoći bilo ograničeno na krug advokata. Dakle, ako pretpostavimo da država plaća pravnu pomoć, onda se postavlja pitanje ko je taj koji tu pomoć pruža. U tom smislu postojala je ideja, i mislim da i dalje postoji, koja afirmiše partikularne interese pre svega advokature, odnosno advokata koji su članovi advokatske komore.
Ono što nama kao nevladinim organizacijama u toj ideji smeta jesu dve stvari. Prva je to što advokati nisu jedini koji pružaju usluge pravne pomoći u našoj zemlji. Osim njih angažovane su i službe pravne pomoći koje su organizovane u opštinama, odnosno jedinicama lokalne samouprave, ali osim njih usluge pravne pomoći pružaju i drugi, a to su nevladine organizacije, posebno u vezi sa pravima koja spadaju u korpus osnovnih ljudskih prava i sloboda.
Sa druge strane, postoje pružaoci usluga koji takođe spadaju u red tradicionalnih pružaoca usluga, kao što su recimo sindikalne organizacije. Sindikalna organizacija je između ostalog nastala da bi zastupala interese zaposlenih, odnosno radnika, uključujući i zastupanje pred sudom. Zatim profesionalna udruženja, udruženja novinara, udruženja lekara, druga profesionalna udruženja, koja su takođe nastala sa ciljem da afirmišu interese ili da štite interese onih koji su njihovi članovi. Zatim su pravne klinike po pravnim fakultetima izgradile službe pravne pomoći koje se vezuju posebno za oblast radnog zakonodavstva ili za oblast porodičnih prava.
Ako za advokaturu obezbedimo neku vrstu monopolskog položaja u pružanju usluga pravne pomoći, onda se postavlja pitanje da li mi time sečemo granu na kojoj već sedimo. I recimo, sasvim je izvesno da u posebnim oblastima, recimo povrede ljudskih prava, posebno kada se radi o oblasti koja se odnosi na suočavanje sa prošlošću, pa onda recimo u oblasti zabrane diskriminacije, pa onda u oblasti nasilja u porodici itd, da advokati koji nisu specijalizovani ne bi mogli da pruže takvu pravnu pomoć kakvu danas pružaju nevladine organizacije.
Sa druge strane, čini se da postoji jedna ideja koja takođe izaziva rezerve, a to je ideja koja se vezuje za finansiranje pružanja usluga pravne pomoći. Po nekim stavovima potrebno je formirati jednu centralnu kasu i dobro je napuniti, a onda iz nje na centralnom nivou državne vlasti finansirati usluge pravne pomoći koju bi pružali samo advokati. Ne bi bilo, mislim, neumesno kada bi se o takvoj jednoj ideji govorilo kao o pokušaju preraspodele društvenog bogatstva jednom esnafu ili jednoj grupi ljudi.
Kada nevladine organizacije pružaju usluge pravne pomoći, najveći broj njih se ne finansira iz budžeta države. Dakle, najveći broj nevladinih organizacija koje pružaju usluge pravne pomoći finansira te usluge na osnovu projekata koje im odobravaju donatori koji dolaze iz inostranstva. Imamo recimo organizaciju koja zastupa preko 10 hiljada Roma, a da nikada u svojoj više od desetogodišnjoj istoriji nije uzela ni jedan jedini dinar iz budžeta.
Druga situacija je ona koja se odnosi na sindikate i na profesionalna udruženja. Pružanje usluge pravne pomoći u okviru tih pružalaca usluga finansira se iz sredstava koje ubira samo članstvo. Slično je i sa fakultetima, fakulteti nikada ne traže sredstva iz budžeta da bi pružali usluge pravne pomoći, fakultet sam snosi te troškove, a to i nisu neka posebna sredstva s obzirom da se u tim pravnim klinikama angažuju i sami studenti i profesori koji su inače zaposleni na fakultetu i nisu plaćeni posebno da bi se bavili time.
Dakle, taj disperzivan ili decentralizovan sistem koji sada postoji po našem mišljenju ne bi trebalo kvariti na isti način na koji ne bi trebalo kvariti ovu faktičku situaciju u kojoj čitava lepeza pružalaca usluga pravne pomoći funkcioniše i to sa uspehom. Ono što predstavlja opasnost jeste da se sistem pravne pomoći shvati na banalan način i to na način koji bi bio iskorišćen u cilju afirmacije interesa jedne posebne grupe pružalaca usluga pravne pomoći, a na teret svih nas, dakle, svih onih koji iz svog poreskog dinara pune taj budžet iz koga se onda finansiraju usluge pravne pomoći. Već čitav niz decenija u razvijenim demokratijama afirmiše se stav da pružanje usluge pravne pomoći ne bi trebalo ograničavati na krug profesionalnih pravnika uopšte, a kamoli na krug advokata.
Svetlana Lukić: Koliko je meni poznato službe pravne pomoći koje pominješ u većini opština uopšte ne postoje.
Saša Gajin: Sam Ustav obavezuje službe pravne pomoći u opštinama da moraju da pružaju usluge pravne pomoći i od te obaveze, kako je rekao Ustavni sud Srbije u jednoj odluci, oni ne mogu da se oslobode čak ni na taj način što bi tu svoju obavezu preneli na druge, a to su advokati. I u tom smislu je postojala jedna interesantna ideja, a to je da su advokati pokušali da putem zaključenja ugovora o obezbeđivanju pravne pomoći za opštine zaobiđu tu odredbu Ustava koja neposredno nalaže opštinama da formiraju i osposobe službe pravne pomoći da vrše svoju ustavnu obavezu.
Ustavni sud je ustao protiv jednog takvog sporazuma koji je bio zaključen između advokatske komore i jedne beogradske opštine, ali i bez obzira na to, dakle, bez obzira na tu odluku Ustavnog suda, advokatske komore širom zemlje su zaključile čitav niz ugovora sa lokalnim samoupravama na osnovu kojih su preuzimali ili preuzimaju funkciju koja je opštinama već Ustavom zadata na sebe. Pretpostavlja se da je preko 40 opština u zemlji već zaključilo ugovore sa advokatskim komorama i na osnovu toga zaobišlo svoje ustavne obaveze. Potrebno je istovremeno istaći da su u nekom ranijem periodu te službe pravne pomoći u nekim opštinama, ne svim, ali u dobrom broju opština, postojale i funkcionisale na način koji je vrlo blizak ideji koja je kasnije afirmisana u Ustavu Srbije iz 2006.
U međuvremenu su opštinari, umesto da vide te službe pravne pomoći kao način da se približe ljudima koji žive na teritoriji opštine, umesto da se rukovode nekim svojim političkim interesom, dakle, umesto toga oni su urušavali opštinske službe pravne pomoći. Danas praktično one više ne žive na način na koji su nekada živele, a da je to nešto što nije samo zasluga opštinara, odnosno opštinskih vlasti govori nam i činjenica da su im u tom poslu pomagali oni koji su unutar advokatskih komora afirmisali ideju o nametanju neke vrste monopola na pružanje usluga.
Svetlana Lukić: Dakle, jedan broj, i to ne mali, pomenuo si četrdesetak službi za pravnu pomoć koje su sklopile ugovore sa advokatskim kancelarijama da zapravo rade njihov posao. To bi prevedeno značilo da su oni bili kao neka vrsta protočnog bojlera, imaju recimo nekakav budžet koji treba da finansira službu pravne pomoći koja treba ljudima da pomaže, a ona umesto to da radi, angažuje advokate kojima prebacuje taj novac da brane ljude, odnosno da ih zastupaju.
Saša Gajin: Baš tako, zato mi i govorimo o toj ideji, ideji prenošenja obaveze na advokate, odnosno zaključivanje ugovora sa advokatskom komorom, gledamo na to kao na stvarni pokušaj preraspodele društvenog bogatstva u zemlji. Dakle, pod uslovom da takva jedna ideja zaživi, da se obezbedi centralizovano finansiranje službi pravne pomoći i to one koju bi onda vršili advokati, mi bismo praktično dobili situaciju u kojoj jedna grupa ljudi samo zbog toga što ima mogućnost da svoj partikularni interes promoviše kao opšti interes i da ga ugradi u zakon, dakle, da bi ta grupa ljudi mogla da na sebe prebaci sva ta finansijska sredstva koja naravno ne mogu biti mala, jer se radi o ozbiljnim i opravdanim troškovima.
Svetlana Lukić: Koliko sam mogla da vidim, jedno od obrazloženja za takav pristup da samo advokati mogu da zastupaju ljude jeste da ne može da se poveri posao amaterima koji onda svojim klijentima mogu da nanesu štetu.
Saša Gajin: Možemo da budemo jednako nezadovoljni radom samih advokata, odnosno advokature. Po brojnim istraživanjima advokatura kao profesija je visoko kotirana na listi najkorumpiranijih profesija. Nevladine organizacije sa svoje strane su izgradile ekspertizu u toku ovih više od 20 godina koliko se bave oblašću ljudskih prava, izgradile su ekspertizu u vezi sa pojedinim, naročito osetljivim oblastima pravne regulative, ali isto tako i u vezi sa problemima sa kojima se suočavaju naročito osetljive i diskriminisane grupe lica.
Recimo, ko se od advokata posebno bavi ili koji je to deo advokature koji se bavi pravima Roma? Mi imamo u okviru nevladinog sektora advokate koji su se specijalizirali upravo za te oblasti, recimo nasilje u porodici, prava Roma, prava diskriminisanih lica itd. Advokatura u celini se takvim stvarima ne bavi mnogo. Sa druge strane, kada se radi recimo o pravnim klinikama na Pravnom fakultetu niko ne može sporiti stručnost profesora koji vode te pravne klinike i koji inače i predaju i advokatima i sudijama iste te predmete koje posle oni izvežbavaju u praksi. Isto je i sa sindikatima, sa profesionalnim udruženjima, to su organizacije koje su nastale da bi se bavile afirmacijom, odnosno zastupanjem interesa svojih članova. I niko ne može osim njih koji rade u tim organizacijama imati bolje iskustvo i bolja znanja u vezi sa konkretnim problemima sa kojima se oni suočavaju, bez obzira o kom profesionalnom udruženju ili sindikatu se radi.
Svetlana Lukić: Iz ove priče Saše Gajina videli ste kakve sve igre mogu da se pletu oko nečega što nas na prvi pogled ne asocira na monopole, na korupciju, na uskraćivanje nečijih prava. A tek da čujete šta sve može da se iščita iz te na prvi pogled politikanske igre između Vučićeve ministarke energetike i Dačićevog šefa Srbijagasa Bajatovića. O tome će govoriti Dimitrije Boarov. Naravno, sa njim smo razgovarali i o pokušaju naprednjaka i socijalista da izdejstvuju vanredne izbore u Vojvodini i osnivanju šesnaeste partije Mlađana Dinkića. Ali najpre o Srbijagasu i Južnom toku. Slušate Dimitrija Boarova.
Dimitrije Boarov: Srbijagas je tačka gde se seku inercija proruske politike Srbije i ta konstituišuća proevropska politika u efektivnom smislu, a ne samo na nivou parole. Sticajem okolnosti tu se može reći da se seku interesi, realpolitički interesi obe tendencije u srpskoj politici. Problem Srbijagasa ima međunarodno političku, da ne kažem general-stratešku dimenziju. On naravno ima i jednu unutrašnju političku dimenziju. Naime, meni se čini da nijedna politička stranka u Srbiji koja hoće da dominira političkom scenom neće da ispusti mogućnost da se nametne kao ključni pregovarač sa Rusijom.
Očigledna je tendencija naprednjaka da oni osvoje i gasnu liniju, pošto je naftna već bukvalno u rukama Rusa, i da na taj način postanu glavni politički partner Rusije u Srbiji. Jer do sada, bez obzira što je Socijalistička partija u drugom redu te koalicije, ona je zahvaljujući pre svega Srbijagasu glavni sagovornik Rusije. Tako da je očigledna težnja naprednjaka da osvoje i Srbijagas i da na taj način postanu nezaobilazni pregovori i u ekonomskim odnosima sa Ruskom Federacijom. Ta bitka je zapravo jedan kontinuirani pritisak na premijera Dačića i u nekom obračunu te dve stranke, koji ja ne isključujem, ne mogu da procenim da li će to biti kroz godinu dana ili kroz četiri godine, ali na pitanju energetike će se očigledno i taj obračun obaviti: obračun za preuzimanje kompletne vlasti u ruke naprednjaka, bar oni tako planiraju.
I treća od mnogih dimenzija problema koji se otvaraju kao koncentrični krugovi oko Srbijagasa su ekonomski problemi koji su veoma ozbiljni. Upadljivo je da ministarstvo energetike stalno insistira na toj ekonomskoj dimenziji, a zapravo ima u vidu i političke interese i u međunarodnim političkim relacijama i u domaćim. Ekonomska dimenzija je naravno posledica dve stvari. Prva stvar je ekonomski kolaps Srbijagasa koji je posledica jedne pogrešne politike smirivanja socijalnih tenzija i pogrešne politike dotiranja stanovništva, ali najviše privrede i sakrivanje budžetskog deficita ili sakrivanje realne veličine javnog duga, jer se jedan deo tog budžetskog deficita zapravo krije u tome što državne institucije ili paradržavne institucije, kakve su na primer toplane, ne plaćaju račune za gas pošto njima građanstvo ne plaća račune za grejanje.
I na taj način se relaksira socijalna situacija, ljudi se greju, a ne plaćaju. To se ne prikazuje u budžetu kao deficit već kao nenaplaćena potraživanja Srbijagasa. Evo, ja imam taj papir koji se vrteo na vladi Srbije i nenaplaćena potraživanja početkom ove godine Srbijagasa su čitavih 67 milijardi dinara. To je ogroman iznos. Ceo budžetski deficit za ovu godinu je planiran na 120 milijardi, znači 67 milijardi bi teoretski trebalo dodati na taj budžetski deficit. Ali šta je tu? Kad pogledate strukturu tih nenaplaćenih potraživanja tu su 25 odsto toplane, tj. opštine. Tako da negde oko 16-17 milijardi zapravo jedna dotacija opštinama, tj. njihovim toplanama, tj. njihovim građanima koji se kod njih greju. Od tih 67 milijardi, manje od 2 odsto su nenaplaćena dugovanja kod ovih ljudi koji imaju sopstveno grejanje i kupuju gas od Srbijagasa.
Čitavih 57 odsto nenaplaćenih potraživanja, znači negde 40 milijardi, duguje privreda. Kad bi se to sada dalje gledalo, verovatno u tih 40 milijardi nenaplaćenih od privrede Srbijagas potražuje od onih preduzeća koja su ili u restrukturiranju ili su u javnom vlasništvu. Znači, i to je neka vrsta tekuće dotacije privredi, a sve se knjiži kao nenaplaćeno potraživanje Srbijagasa. Kad bi Srbijagas teoretski naplatio ta potraživanja morao bi delimično skočiti deficit državnog budžeta, a jedan deo bi se morao knjižiti kao javni dug. Slika ekonomskog stanja u Srbijagasu bi bila relativno bolja, jer oni sada imaju oko 11 milijardi gubitaka iz poslovanja u bilansu uspeha za 2012. godinu.
Jedan deo tih gubitaka i tog lošeg stanja Srbijagas duguje tome što se krilo, bukvalno se krilo od naše javnosti protekle četiri godine da smo imali nepovoljnu cenu ruskog gasa. To se iz nekog razloga krilo, ne mogu reći Dušan Bajatović, on je to načelno govorio, da kupuje za 100 a prodaje za 90. Čak je izračunato da je samo po tom osnovu, kupujući skuplje a prodajući jeftinije, Srbijagas izgubila tačno 292 miliona dolara, a i to je posledica političke podređenosti Srbije Rusiji.
S druge strane, to ide na dušu pre svega vladi koju su predvodile demokrate. Tih 292 miliona dolara bi trebalo, da kažem u karikaturi, naplatiti od Škundrića koji je bio ministar energetike i koji je Bajatovićev stranački prijatelj. Znači, to je sve unutar familije dogovarano, pregovarano i dozvoljavano, da Srbijagas srlja u lošu ekonomsku situaciju. I sad, knjigovodstveno zbog tih gubitaka, nenaplaćenih potraživanja itd, oni moraju da skidaju svoj kapital i praktički u tom materijalu koji sam našao o Srbijagasu na vladi ispada da su oni praktički ostali bez sopstvenog kapitala. Znači, i ekonomski čitava ta politička zavrzlama oko Srbijagasa se završila kao jedan ekonomski ćorsokak u kome se našlo to veliko preduzeće. U tom smislu nešto se mora uraditi. Ministarstvo energetike koje predvodi ministarka Mihajlović, koja je naravno značajna figura u naprednjačkoj stranci, ima sve razloge da krene u akciju.
Nisam spomenuo još taj najznačajniji razlog za koji su se oni uhvatili. Postoji problem jer Gasprom, kao glavno preduzeće iz Rusije koje snabdeva Evropu prirodnim gasom, a i EU ima svoje pakete energetskih preporuka. Stigli su do treće energetske korpe, a pošto je Srbija u vreme kad je još bio ministar energetike Naumov ušla u Energetsku zajednicu i potpisala Ugovor o asocijaciji i pridruživanju, Srbija je obavezna da poštuje te preporuke. One insistiraju na tome da se transportni sistemi i osnovni infrastrukturni sistemi za dotur gasa odvoje od proizvodnje i svih drugih delatnosti da bi imale karakter doista javnog servisa, što u našem slučaju kad je reč o gasu nije izvedeno. Kod nas je sve nekako pomešano, naročito u Srbijagasu, jer Srbijagas je jedna hajdučki organizovana kompanija. A s druge strane njena organizacija i njen način poslovanja pokazuje našu političku podređenost prema Ruskoj Federaciji.
Vi imate ovako, Srbijagas je kompanija koja se bavi i proizvodnjom gasa i magistralnim transportom gasa i snabdevanjem krajnjih potrošača gasom i investicijama u nove gasovodne pravce. I ona je kompanija koja je osnivač novog preduzeća za Južni tok. Istina, to preduzeće je smešteno u Švajcarskoj. Ona se bavi proizvodnjom gasa, ali zapravo nema proizvodnju gasa, jer su čuvenin sporazumom Tadić-Putin zajedno sa naftnom linijom NIS-a prodata i gasna nalazišta. U vreme izmene Zakona o NIS-u, koja je bila pretpostavka njegove prodaje Rusima, nije napravljen deobni bilans između NIS-a, Srbijagasa i Transnafte na pravi način. Pa onda odjedanput Srbijagas nije prodat Rusima, a ostala je bez gasnih domaćih nalazišta. Ali NIS sad uporno traži da se njemu plati, i Srbijagas mu je navodno dužna oko 200 miliona dolara tog duga i to Rusi stalno traže da se plati, s razlogom u krajnjoj liniji, pošto su pravno stekli zajedno sa celim NIS-om i proizvodnju gasa koja bi po logici stvari trebalo da pripadne Srbijagasu.
Zatim, Srbijagas iako je glavni snabdevač u Srbiji zapravo nije uvoznik gasa, jer između Gasproma i Srbijagasa se umestio onaj famozni Jugorosgas, gde Rusi imaju trenutno dve trećine vlasništva. S druge strane, pošto Srbijagas nema obrtnih sredstava, a kooptirao je, da tako kažem, po osnovu svojih potraživanja i Azotaru u Pančevu i Petrohemiju u Pančevu i MSK u Kikindi i Staklaru koju su već prodali. Pošto oni nemaju obrtnih sredstava da pokrenu proizvodnju u tim kompanijama oni su sada opet jednu rusku firmu koja je izmeštena u Švajcarskoj, mislim da se zove RST ili tako nešto, uzeli pa su s tom ruskom firmom iz Švajcarske napravili neke toling poslove. Znači, firma nabavi gas za Azotaru, Petrohemiju i MSK, a pošto Srbijagas nema novaca da plati onda se to plaća robom. A gde god imate trampu tu ima svega, ne postoje transparentne cene i onda tu nikad ne znaš koliko je ko ćapio. Srbijagas ima posrednike i kad nabavlja sirovinu, ima posrednike i kad prodaje svoju robu, jer uvek je neko umešten između.
To je zapravo jedan sistem komandno-hajdučke ekonomije i naravno, takav sistem obično nađe adekvatnog menadžera koji zadovoljava sve te kriterijume, koji mora imati dovoljno neodgovornosti da može da spava iako mu je firma dužna milijardu i 60 miliona evra, da može mirno da spava, da ko god dođe kod njega može da isposluje veresiju, da kad mu se telefonski naredi da ovima da, a ovima ne da, da on to sprovodi. I uza sve to on ima vremena i da se bavi mitinzima i politikom. Bajatović je visoki funkcioner SPS-a, kao nemaju drugog za Vojvodinu, mora da istrčava tu s vremena na vreme na neke mitinge, da zastupa politiku svoje stranke i kaže ‘mi smo doktorirali na mitinzima’. S druge strane, ta akcija ministarstva energetike da se restrukturira, da se uvede neki red, da se odvoji operater sistema, što traži treća energetska korpa EU, da se operater izvuče, odvoji od svih drugih delatnosti da bi teoretski imali pristup osnovnoj magistralnoj mreži. Taj argument ministarstva energetike i Zorane Mihajlović je sasvim na svom mestu i to je naša međunarodna obaveza.
To se naravno Rusima to ne sviđa, Putin se u Briselu svađao na konferenciji za štampu i nije krio svoj bes što EU traži pristup i trećih lica svakom njihovom cevovodu koji se nađe na teritoriji EU, i to je jedan dodatan problem koji se po mom mišljenju ne može političkim deklaracijama o strateškoj saradnji premostiti u korist Rusije. Jer, ako mislimo ozbiljno u EU, i čini mi se da srpska strana to Rusima i kaže, a ministarstvo energetike sada već ima evropske argumente. Kad ima ekonomske argumente, jer stanje u Srbijagasu nije dobro, ono sada izvadi jedan viraž, zapravo želi da centralizuje sve energetske infrastrukturne sisteme na jednom mestu, što teoretski ne mora biti ni loše u krajnjoj liniji. Međutim, time se zadire u interese mnogih drugih faktora u Srbiji, jer svaka recentralizacija se sudara sa različitim interesima i lokalnih samouprava i Vojvodine i svih drugih faktora koji ne sede u centrali vlasti.
Da je ideja centralizacije prisutna vidi se po tome što Ministarstvo energetike odmah predlaže da se operater magistralnog transporta gasa i skladišta gasa izdvoje iz Srbijagasa u Transgas, pa da se onda Transgas i Transnafta koja gazduje našim delom bivšeg jugoslovenskog naftovoda i elektro mreža, da se tu napravi jedan holding koji bi naravno SNS verovatno rado preuzeo. Međutim, sada dolazimo do jedne posebne bizarnosti. Pošto je Bajatović prilično kompromitovan sa tim paketom raznih gubitaka i drugih priča on teško može pružiti otpor tom planu. Međutim, sad se javljaju Elektrodistribucije iz Kraljeva, Niša, Novog Sada itd, koji kažu čekaj, jer lokalne političke strukture tu imaju najviše koristi, jer to su zapravo profitabilna preduzeća. Eto, to je ta priča o Srbijagasu. Nju treba pratiti, jer videćemo na tom primeru da li je Srbija doista spremna da implementira one instrumente evropske politike koji su već ugovoreni.
Druga stvar je sukob između Vučića i Dačića koji je, po mom mišljenju, samo odložen. Oni su sada u istom čamcu, imaju niz zajedničkih interesa i kao ličnosti i kao političari i zbog toga ni ne verujem ni da će brzo biti nekih izbora, jer njih dvojica ipak u znatnoj meri zavise jedan od drugog. Međutim, ja ne verujem da će Vučić odustati od kampanje da postane i premijer i predsednik, osim što je već koordinator policije. To je ja mislim pravac na kome će nužno biti sukoba, a Srbijagas je idealan da se taj sukob potpuno instrumentalizuje. Međutim, koliko ja mogu da procenim Dačićevu veštinu i pragmatizam on će verovatno morati da digne ruke i od Srbijagasa. Uostalom, glavne afere i glavni lopovluci, bez obzira, neću ja da amnestiram Demokratsku stranku apsolutno, ali kad pogledate, najkrupnije, najglomaznije pljačke, nezakonitosti, sve je to od starog, dobrog Miloševićevog nasleđa, to je tamo zasađeno. SPS očigledno nije uspela da se otrese važnih centara moći još iz onog vremena. I zanimljivo je da oni gde god su negde šefovali sad dobijamo razne informacije o njihovim pljačkama. Naravno, jedan deo tog utiska da su oni zapravo stranka glavnih lopova ide od toga što Vučić očigledno koristi ormane tih obaveštajnih službi više protiv SPS-a čini mi se nego protiv demokrata.
Svetlana Lukić: Kad ste pominjali da je još Škundrić ugovorio cenu gasa koja je bila previsoka, kada je Miler dolazio u Srbiju i obećao smanjenje za 13 odsto, uvek se to predstavljao kao evo, izdejstvovali smo od Rusa. Međutim, to smanjenje koje su obećali za 13 odsto je zapravo šarena laža.
Dimitrije Boarov: Srbija je država golja, da se razumemo, i sad, pre deset godina nešto niste platili, onda se zapravo pojavljuju dve mogućnosti, ili da se taj dug obelodani, da se okamati, da se reprogramira, da se uredi, ili da se on šlepa tako na ličnim vezama, pa ugrađuje u tekuću cenu. Srbija je inače, da napravim digresiju, sitan potrošač prirodnog gasa i ne mislim da su Rusi rešili tu da nešto specijalno zarade u Srbiji. Na dve milijarde kubika, pazite, oni izvoze 150 milijardi, njima blizu su Norvežani sa oko 110 milijardi, što se malo zna, da postoji još jedna velesila u snabdevanju Evrope gasom.
Znači, ja ne verujem da je s ruske strane ideja da se opljačka Srbija, ali oni imaju svoje šeme i kad si mali, kad si daleko tu se knjiži neka cena i njih baš briga što su oni prijatelji sa Srbijom, oni imaju svoje cenovnike. Više je tu kriva naša strana koja to sad vidi da je skupo, vidi da tržište gasa u Srbiji ne može da izdrži tu cenu od preko 500 dolara za hiljadu kubika. Onda se to na jedan onako provincijalan način, da bi se sačuvala aura majke Rusije, koja je, eto, zaboravila da nama da neke popuste, pokušava prikriti, objasniti na ovaj ili onaj način umesto da se kaže šta je tu cena, šta je tu transport, šta je tu ova provizija, ona provizija. Ne bih se iznenadio da je Srbija pogodno mesto da se tu namire i neki privatni interesi nekih uticajnih ljudi i u najvećim kompanijama svetskim, pa i u ruskim.
Svetlana Lukić: Da nam kažete ukratko na kraju ove priče samo još o Južnom toku, pošto je Putin to svečano otvarao, pa da li se kasni sa tim?
Dimitrije Boarov: Južni tok je kao ideja lansiran da parira američkom projektu Nabuko, da se iz Teareje prema Iranu i iz Irana, ako se nekad promene prilike u Iranu, dovuče gas u Evropu. Tako da nije tu bilo glavno da se zaobiđe Ukrajina, ali je bilo i toga. S druge strane, evropsko tržište prirodnog gasa je podložno raznim tendencijama. I sada su se na svetskom tržištu gasa pojavili ozbiljni poremećaji i ozbiljne promene. S obzirom na tu tehnologiju koju su Amerikanci razvili vađenja gasa iz škriljaca, to sve jedno drugo potiskuje. Ako vi u Americi odjedanput grunete sa većom ponudom gasa, plus toga taj gas može da se utečni, pa da se transportuje tankerima, ali kad vi imate veliku ponudu jeftinog gasa u Americi onda ovi proizvođači uglja snižavaju cene i pokušavaju da to izvezu u Evropu, pa zasipaju Evropu jeftinim ugljem.
Onda recimo veliki potrošači, kakva je Nemačka, kaže ‘nećemo više da ložimo ugalj’ odjedanput imaju vremena da sprovode to, pa će, hajde, dok je jeftino da lože ugalj. Tako da, američki gas je već počeo, što direktno preko tankera, a što indirektno gurajući jeftin ugalj prema zapadnoj Evropi, da smanjuje tražnju za gasom. Gasprom to priznaje, postoji kontinuirani pad od 7-8 tražnje za ruskim gasom. S druge strane, to opet ima indirektnu posledicu, Amerikanci su jako brzi, oni odmah investiraju u petrohemiju, snižavaju cene, ugrožavaju petrohemijske komplekse na Bliskom istoku. Onda i Bliski istok kreće da utečnjava gas i da bombarduje Evropu sa tankerima sa tečnim gasom. To isto Rusima ne odgovara, sa gledišta snabdevanja Evrope ruskim gasom. Tako da je ta priča o tome da Evropa zavisi od ruskog gasa prilično relativna.
Da se vratimo na Južni tok. To ugrožava sve kalkulacije, sve studije i s druge strane, uzdržava glavne potrošače u Mediteranu, znači Italija, Španija i južni deo Francuske, oni se uzdržavaju da uđu u aranžman i potpišu dugoročne ugovore o preuzimanju gasa koji bi eventualno išao s tim Južnim tokom. I ja mislim da su Rusi uz velike muke uspeli da obezbede trasu Južnog toka do severne Italije i Austrije. Oni su imali velikih problema i s Bugarskom, delimično i sa Mađarskom i muke sa Slovenijom, Italijom i sa svim redom.
To još nije potpuno razrešeno s Turskom, problem ekonomske zone u Crnom moru, da li ta trasa ide kroz turski deo ili ne ide, da li je potrebna turska saglasnost. A Turci su vrlo težak partner Rusima, jer oni traže deo tog gasa da oni trguju. Tako da je to jedna posebna komplikacija, rusko-turski odnosi u vezi sa gasom. Elem, vi sad treba da uđete u jedan projekat koji košta 26 milijardi, a nemate cevi, nemate sigurne kupce. I šta će vam cev za 60 milijardi kubika godišnje, vi je izgradite a onaj kaže ‘ja neću da kupim’. I ja tako tumačim ovo naprasno odgađanje. Putin je zimus otvorio radove na nekoj kompresorskoj stanici, ali na toj trasi, naročito na Crnom moru još nije počelo ništa da se radi koliko ja znam. I zbog toga taj početak radova čak i u Srbiji je odložen za jesen, a pitanje je, možda će biti odložen još dalje. Naravno, Srbija ima interesa za taj veliki gasovod, svakoj državi odgovara da nešto tako krupno prođe kroz nju. S obzirom na te razne dugove, aranžmane, kredite itd, Srbija tu deset godina neće žute banke zaraditi ako se to završi, ali bez obzira na to svaki infrastrukturni objekat povećava ekonomske performanse svake države, pa i Srbije.
Svetlana Lukić: Po tome što kažete, to je na dugom štapu i samo se vraćam na taj detalj, smanjenjem cene Srbiji od 13 odsto u tom paketu, tako da kažem, smanjena je cena za mnogo više, duplo Nemcima, pa Poljacima itd.
Dimitrije Boarov: Jeste, ali to je stvarno po mom mišljenju nepotrebno. Kod nas postoje te rusofilske snage koje od svake sitnice pokušavaju da zadrže neki svoj uticaj na srpsku javnost i onda se od toga pravi neka politika. Još je Velja Ilić išao pre tri godine i rekao ‘dobili smo strašne beneficije’, a dobili smo skuplji gas nego što plaćaju Britanci, Francuzi, Nemci, Česi i svi redom. Prema tome, to je jedna prosto smešna stvar. Kad bih ja bio u koži te vladajuće koalicije, ja ne bih hvatao poene na takvim glupostima koje su neodržive, zapravo ne možeš dokazati to što govoriš. I s druge strane, uopšte ne mislim da Ruskoj Federaciji i njihovim kompanijama treba zamerati što su sebični.
Bajatović je sam rekao, nijedna toplana nije ništa dužna NIS-u, a 50 odsto ili 40 odsto srpskih toplana se greje na mazut koji kupuje od NIS-a. Ali NIS traži bankarsku garanciju ili tu famoznu solo menicu i nema uopšte nenaplaćenih potraživanja. Pa, ako ste mogli platiti NIS-u gde je većinski kapital ruski, zašto niste platili Srbijagasu? E, ali Srbijagas nije ni insistirala, tako se kupuje politička popularnost kod određenih gradova. Tako se opstaje na srpskoj političkoj sceni o zajedničkom trošku.
Mislim da je to jedna konstanta, da su se oni opredelili da pritiskaju Vojvodinu. To je jedna veoma teška situacija i za Vojvodinu i za vojvođansku vlast. Srbija je tako organizovana, za badava vam taj većinski paket poslaničkih mandata u pokrajinskoj skupštini ako ste u nekom ratu, ako vas centrala ne podnosi, ako vrši stalno pritisak, ako sabotira, ako vam preti Ustavnim sudom. Vi ste u velikom problemu da ostvarite i te male nadležnosti koje imate. A s druge strane, oni vam i ono gde ste grešili, gde ste promašivali, gde ste upropastili nešto, to se naravno politički valja svaki dan po vojvođanskoj javnosti, Razvojna banka itd. Tako da je vojvođanska vlast tu u velikom problemu.
Međutim, to retko ko od naprednjaka i socijalista razume, da je kontraproduktivno rušiti vojvođansku vlast na temi autonomija Vojvodine. Kontraproduktivno sa gledišta njihovog cilja. Ako njihov cilj nije da ugase autonomiju Vojvodine već da smene aktuelnu koaliciju na čelu sa DS-om u Vojvodini, onda bi oni to morali reći. Međutim, oni imaju aktiviste u Vojvodini koji su zapeli da dokažu da nešto što se dogodilo u istoriji se nije dogodilo. I sad tu imate potpuno blesave izjave, zašto, kaže, DS insistira da je Vojvodina osnovana ’45. godine na Skupštini izaslanika naroda Vojvodine. To se dogodilo, sviđalo se to nekom ili ne sviđalo. Vojvodina je stvorena i pravno govoreći ’45. godine, nije stvorena 1918. Možda bi se srpskom nacionalizmu više sviđalo da je 1918, Vojvođanima bi se možda više sviđalo da je stvorena 1918, ali nije. Stvorena je ’45. i stvorena je kao jedan antifašistički projekat, pa onda nije ni čudno da se fašistima ne sviđa, jer glavni su protivnici autonomije Vojvodine fašizoidne snage. Sad, zato što su fašizoidne snage protiv autonomije Vojvodine, mi treba da odustanemo od antifašističkog karaktera autonomije. Je li to sad neka logika?
Mislim da će vojvođanska javnost braneći autonomiju Vojvodine odbraniti ovu koaliciju, s kojom niko baš nije suviše zadovoljan. Po mom mišljenju i Dinkić i ovi koji sada traže hitno izbore, oni se oslanjaju na neke tekuće verovatno sopstvene, ankete. Gledajući stranački, čisto stranački, oni se varaju, bez obzira što imaju šanse da mnogo bolje prođu, neko hitno raspisivanje izbora u Vojvodini donelo bi verovatno mnogo manje nego što oni očekuju. Tako da, mislim da je Dinkić više mislio na Beograd nego na Vojvodinu, a naprednjaci možda više misle na Vojvodinu nego na Beograd, s tim što u celoj toj stvari je najopasnija ta tendencija, naročito kod SNS-a. Tako da ta galama oko izbora nije slučajna.
Meni se čini da je to stranka koja vlast razume samo kao totalnu vlast. To je kod njih ugrađeno mentalno, i kod Vučića i kod Nikolića i kod svih ostalih, a moderan svet je takav, demokratije su takve da niko nema potpunu vlast. Bez obzira na nerazvijenost svih mogućih institucija u Srbiji, to je poguban put. Moramo se navići da niko u ovoj državi ne može imati svu vlast i da to nije dobro za državu, imati apsolutnu vlast i koncentrisanu na jednom mestu. To je ludo, to je Azija. Meni se ne dopadaju njihovi napori da svuda preuzmu sve, a smešno je i da kažem da to nije dobro ni za njih, jer kad se totalna vlast skrnđa, onda naravno sva odgovornost pada tamo gde je sve bilo u rukama jednog čoveka ili grupe ljudi.
Svetlana Lukić: To smo uostalom mogli da vidimo na padu Demokratske stranke, kada je ona pala onda se, po dubini, do svakog sela raspao sistem.
Dimitrije Boarov: Jeste, zato ta stranka ima problem da se konsoliduje, jer odjedanput se sve apsolutno promenilo i to u kratkom vremenu, to je zanimljivo. To je slično kao onaj čuveni slučaj u Poljskoj kad je proglašena obnova članstva, da sad se neće morati prigodno biti član njihove Partije rada, ustvari komunističke partije, pa je u pet dana partija splasnula sa 15 miliona na 5 hiljada članova. Znači, i najveće stranke mogu da propadnu za nedelju dana ako su pale na istorijskom ispitu.
- Bryan Ferry – As Times Goes By
Svetlana Lukić: Na kraju današnje emisije govori pisac László Végel.
Végel László: Ovi koji kažu da je kraj sa nacionalizmom oni misle na briselski sporazum, da ako se to potpisalo onda nema više nacionalizma. To je dosta površno gledanje na pojavu nacionalizma. Njegovi koreni su dublji nego Kosovo u Srbiji, ali i u celoj Istočnoj Evropi. Štaviše, može se reći da je u zemljama koje nemaju sindrom Kosovo, u tim postkomunističkim zemljama posle tranzicije već posle 2000. nacionalizam ojačao, i to važi skoro za sve zemlje, možda je izuzetak Češka. Sad je osnovni problem zašto je to tako, zašto se pojačava nacionalizam u demokratskim okvirima. To znači da se samo društvo urušilo, izgubilo neke iluzije, uz tradiciju između dva rata, a to je pitanje društvene strukture, ideje kao što su liberalne ideje, kosmopolitizam itd, nemaju nikakvu tradiciju. I to važi i za Srbiju.
Ja mislim da ćemo tek posle potpisivanja briselskog dogovora videti pravo lice nacionalizma. To neće biti ona vrsta brutalnog nacionalizma, ali će se vratiti svojim međuratnim korenima, ja mislim onima između dva svetska rata. Ta tradicija će se buditi kao u svim zemljama, u Slovačkoj, u Mađarskoj, u Rumuniji. Zato mislim da briselski sporazum ne rešava problem, ali da uzmem jedan drugi primer. Trijanon, Mađarska posle Prvog svetskog rata kao gubitnik, zemlja koja je izgubila rat, bila je kažnjena. Po mnogima je suviše oštro kažnjena. Ali šta se događalo upravo za vreme versajskog trijanonskog primirja? U Mađarskoj je došla na vlast komunistička garnitura koja je imala isto tako svoje gadne greške i teror je uvela, a i ta leva vlast se borila za veliku Mađarsku. Ona se borila protiv Rumunije, nije htela da potpiše trijanonski sporazum. Onda su zapadne sile instalirale Mikloša Hortija. To su zapadne sile, Englezi i Francuzi instalirali u Mađarsku. Francuska vojska aktivno je učestvovala da Horti dođe na vlast.
I ko je potpisao trijanonski sporazum? Jedan desničar i nacionalista, Mikloš Horti. Po nekim površnim gledanjima to bi značilo ako analogno razmišljamo da je Mađarska prekinula sa nacionalizmom. Ne, Horti Mikloš je posle tog sporazuma sve više naginjao prema nacionalistima i na kraju završio sa iredentima. To nije pitanje njegovog ličnog opredeljenja, on je ostao onako u iluzijama anglofil celo vreme, i kad je bio na strani Hitlera, ali nacionalizam je dublja stvar koja se ne rešava potpisivanjem nekog sporazuma nego temeljnom promenom društvene strukture i društvene svesti i senzibiliteta jedne zajednice. Tu počinje borba protiv nacionalizma. To znači pre svega ojačati nezavisne institucije, nezavisni sloj društva, smanjiti partokratiju i partijski upliv u sve pore života, pojačati raznovrsne autonomije. Prema tome, to su te stvari koje pomeraju situaciju i uz njih, naravno, jedna uspešna ekonomska politika.
Kada je tako veliki broj nezaposlenih, što je kod nas slučaj, to je leglo populizma. A populizam, ne samo u Srbiji nego u celom regionu, vodi ka nacionalizmu. Nema nekog apstraktnog populizma. Znate, sada mi u stvari živimo u grotesknim vremenima, ono što kažu sada najkompetentniji, ono što kaže državni vrh, ako bih ja to rekao pre pet-šest godina ne znam kako bih se izvukao. I sad je to odjednom postao zvanični stav i sada, kako vidim, kako čitam, kako slušam te mitinge, izdajnici su sad neki drugi, a ne oni koji su bili do juče. Ali u toj groteski naravno nema jasnih stavova, jasno je jedino da briselski sporazum treba da potpišemo. I sam Vučić je izjavio da ako mi to ne uradimo onda država dolazi do bankrota, ako sam dobro shvatio, to znači da nas je ekonomska nužnost naterala da potpišemo briselski sporazum.
Naravno, ekonomija je jako važna, ali na evropskom putu nije jedina. Računam da će brzo doći do razočarenja u evropski put i kroz nekoliko godina će se povećati broj ljudi koji su protiv evropskih integracija. Zašto? Jer to ide dosta teško, to nije lako, to ide i preko ekonomskih potresa, naročito u vreme ekonomske krize. A sama ekonomska kriza takođe produkuje nacionalizam. Kada se u Evropi najviše pojavljivao nacionalizam? Ne pre Prvog svetskog rata nego posle Prvog svetskog rata kada je bila velika ekonomska kriza, onda je apologija nacionalne države i nacionalizma povećana. Prema tome, ekonomska kriza, to je jedan jako važan faktor i u mozaiku Kosovo i briselski sporazum je samo jedna kockica. Ja se slažem s tim da dok on nije bio potpisan to je bila prepreka u demokratizaciji društva, ali ne znači da smo sa potpisivanjem mi automatski prešli na evropski put društva kao celine. Učinili smo, hajde da kažem, jedan polukorak u tom pravcu, ali ozbiljni koraci tek dolaze, ozbiljne kontraverze, ozbiljni zadaci.
Kosovo je bilo samo jedno istorijsko nasleđe Miloševićevog vremena, prema tome, onaj ko misli u kategorijama budućnosti mora da misli na ove stvari, inače, i sa briselskim sporazumom mi možemo ostati stagnirajuće društvo. Neki ljudi iz državnog vrha su i govorili o tome, nešto su i naslućivali kad su govorili da je potrebna modernizacija Srbije. Ako je to važna tačka, a ja verujem da je to, u tom smislu Kosovo nije jedina, a najmanje jedina važna stvar.
Tu ima mnogo paradoksa i protivrečnosti. Uzmimo samo Novi Sad, taj čuveni novosadski miting protiv pokrajinske vlade. Jedan veliki paradoks je da se partije koje se sada deklarišu kao evropske, sklapaju savez sa antievropskim organizacijama i partijama da bi rušili jednu partiju na vlasti koja je isto za evropski put. I to permanentno i ne od juče, nego od početka. Kako je to moguće? S tim pre što odgovorni funkcioneri i SNS-a i SPS-a govore o tome da treba i na lokalnom i na pokrajinskom nivou uvažiti republički sliku. To u principu ne stoji, toga u svetu nema. U Nemačkoj u jednoj pokrajini vladaju ovi, a u ovoj drugoj pokrajini neko drugi, a savezna vlast je potpuno neka treća. Isto tako je i u Švajcarskoj.
Ali ako već imaju tu doktrinu onda kako je to moguće da u Novom Sadu vladaju zajedno sa DSS? Prema tome, o preslikavanju nema ni reči, pa ta teorija pada u vodu. Ja mislim, ako je evropski put najvažniji onda opozicija i pozicija mogu da se dogovore upravo oko toga. To je najvažnije, ko je na evropskom putu, pa i pozicija na lokalnom nivou može da vlada zajedno sa opozicijom ako se slažu oko evropskog puta. A ovde kod nas to nije tako, prema tome, to znači da još postoji jedan unutrašnji haos. Taj unutrašnji haos nije čudo, jer kod nas, i to važi i za DS i za druge, ja nisam ni za jednu stranku, celo društvo, a i sve partije su išle u poslednjih deset godina ka desnici. SPS se deklariše kao levica, ali u tim koalicionim sporazumima ona vodi neoliberalnu politiku.
Pa pogledajte samo 1. maj naš, pa to je najveća groteska, to je ogledalo naše političke situacije. Izlazi da demonstrira 150 ljudi ili 200 ljudi kada u celoj Evropi u velikim gradovima ta eksploatisana klasa masovno ide, demonstrira, bori se za radnička prava. A kod nas gde nezaposlenih imate koliko želite nema nikakvih demonstracija, nikakav organizovani socijalni bunt. Na čelu tih demonstracija bi trebalo da stoje socijalisti. A gde su socijalisti? Socijalisti za to ni reč nemaju. Tamo gde ima leve partije tamo radnici izlaze, tamo gde nema leve partije normalno je da radnici ne izlaze, jer su uplašeni i znaju da ih niko neće braniti u parlamentu. Vi možete potpisati briselski sporazum, ali takva struktura će ostati.
Štaviše, ja mislim da ako dugoročno razmišljamo u stvari ta neoliberalna politika koju vlada sada vodi lako može da dovede do jednog autoritativnog sistema, nezavisno kako razmišlja jedan ili drugi političar unutar te strukture. Oni mogu biti jako dobronamerni, ali sama struktura, sam proces je jači od njih i oni su u službi te strukture. I sad, ako parlament funkcioniše, pa donese zakone koji nemaju jaku socijalnu notu, što je Srbiji preko potrebno, jer nema jedne kontinuirane leve politike, nema jedne konzervativne politike. Ni desni ekstremisti nemaju svoj kontinuitet. Vidite, za vreme vladavine DS-a oni su bili glasniji ako se govori o Kosovu, a ako se nešto desilo na Kosovu onda su razbijali Beograd itd. A gledajte sada, naši esktremisti kao zečevi, napravili su nekoliko demonstracija pro forme, verovatno će napisati nekoliko doktorskih disertacija da je to pogrešno. Prema tome, ni oni ne igraju više važnu ulogu, nemaju taj svoj kontinuitet. Ako mogu, onda uđu u vlast i vladaju zajedno na lokalnom nivou upravo sa onima koje nazivaju nacionalnim veleizdajnicima.
Svetlana Lukić: Ne vidim šta sprečava Vučića da kaže ‘šta će meni ovi svi ovde, pa ja ću sam da vladam’.
Végel László: U današnjim uslovima i konstelacijama to je moguće, ali to nije problem Vučića, nego je to problem ovog društva. To bih ja nazvao Putinov sindrom. Sad se tek vidi da se komunizam nije slučajno ukorenio. Taj autoritarni socijalizam imao je svoju tradiciju u društvima između dva svetska rata, kada bez autonomne građanske klase, bez ozbiljne industrije, srednji sloj su činili oficiri i državni službenici. To je jedan etatistički srednji sloj, i na to je dolazio taj jugoslovenski socijalizam. Posle tranzicije, imamo višepartijski sistem, ali ta vrsta političke filozofije još vlada nad ljudima. Lako je doneti zakon pa promeniti vojsku, ali društvo, svest društva teško. I sada, šta se događa u tim postkomunističkim zemljama? Svugde traže novog vođu i tako je i u Srbiji. Možda je došlo vreme da mi razmišljamo da li je Milošević stvorio ovo društvo ili je ovo društvo stvorilo Miloševića. Ovo društvo je stvorilo Miloševića i ovo društvo je uvek voljno da stvori novog Miloševića sa ljudskim licem. I ja mislim da ta opasnost i u Srbiji postoji.
Moram da se vratim Kantu koji je govorio da nam trebaju institucije koje od najgoreg čoveka naprave dobrog. E, to ide najteže, da se stvaraju demokratske autonomne institucije. To se vidi i kod ove borbe protiv korupcije. Vidim da ljudi to pozdravljaju, kažu da je to zasluga Vučića. Dobro je da se jedan proces odvija, ali nije dobro, jer znate ko to pravi, svi službenici u celom svetu, porezni službenici, to rade institucije. Državu čuvaju službenici koji su stalni, koji su solidno plaćeni, koji vrše svoj zadatak i tamo ne treba jedan političar mesija koji će se sada boriti protiv korupcije. Naravno, bolje je i to nego da se niko ne bori, ali to pokazuje jednu slabost, da mi kao društvo potcenjujemo institucije i ne gradimo institucije. Niti možemo da gradimo sve dok vlada partokratija.
Jeste, za vreme demokrata oni su razvili tu partokratsku strukturu i mislio sam da će ovi novi to da zaobiđu. I video sam u Novom Sadu posle izbora vladaju pre svega naprednjaci i socijalisti, oni su isto tako svojim ljudima delili najvažnije funkcije. I sad vidim da u gradu postoje dve klase, jedna je partokratska klasa, a jedna je nezavisna klasa. Znate, onaj ko je nezavisan čovek on nema šanse nigde da se afirmiše. Ja ne osuđujem te spremačice koje menjaju partije, kako vidim i visoki funkcioneri čas su u ovoj partiji, čas u onoj partiji.
Čitao sam da 62 odsto ljudi u Srbiji ne veruje političarima, to je ozbiljna kriza poverenja. Svejedno da li je neko u opoziciji ili u poziciji mora duboko da razmišlja i da otvori taj problem. Poverenje se ne može samo dobiti otvaranjem radnih mesta, mada je i to preko potrebno, ali poverenje je nešto više nego radno mesto. Poverenje znači stav rukovodeće elite koji je konsekventan, spreman da uvažava i mišljenje protivnika i da ima empatiju. To je kad pozicija ima neku vrstu empatije za opoziciju, kod nas je uvek opozicija ponižena, svejedno sad koja opozicija. Uvek je ponižavana, i juče su bili ovi ponižavani, danas su oni poniženi, ali najviše su poniženi ljudi koji nisu u partijama. Mislim da je to veće poniženje nego što je bilo u jednopartijskom sistemu.
Može vlada da uradi i čudo, hajde da kažemo da napravi čudo, hajde da kažemo da će u parlamentu izglasati sjajne zakone, ali to neće funkcionisati ako vlada i partije nisu pridobili ovo društvo. I od toga zavisi da li ćemo ući u EU kroz deset ili dvadeset godina ili nikad. Onda ćemo i dalje živeti u balkanskom šlamperaju, to znači da društvo ne menja samo predsednik vlade i predsednik republike, to je najmanje, važno je šta se događa na najnižim, na srednjim nivoima društva, unutar društvene strukture. Kakve su sudije, kakve su vlasti, kakvi su službenici, kakvi su policajci. Ništa ne može da ostane po starom.
Svetlana Lukić: Vi ste nedavno govorili o Danilu Kišu. I sad, odjednom, malo-malo pa se spominje Danilo Kiš. Što sad odjednom Danilo Kiš, šta hoće sa njim.
Végel László: Jeste, Danilo Kiš je čovek koji može da igra kao jedan simbol ili metafora ili neki znak na tom evropskom putu. Naravno, ako Srbija hoće u Evropu onda političari moraju malo da stave bedž Danila Kiša. Kad u intelektualnoj eliti Evrope kažete Danilo Kiš to je jedan prepoznatljiv znak. To je prepoznatljiv znak evropske Srbije. Treba se setiti šta je sve pisao, i Danilo Kiš je bio nacionalni izdajnik kao što sad je Vučić. E sad, ja sam iz nove perspektive pisao o reinterpretaciji Danila Kiša, koja još uvek nije stvarna i nije duboka. Naš put ka EU je haotičan i sad odjednom kao sete se ovi sveznajući pametnjakovići da treba ponovo staviti Danila Kiša kao bedž.
To nije gest promene kulture, mi još nismo ušli u tu fazu da evropska kultura bude naš voditelj. Kao što smo ušli u višepartijski sistem, ali bez kulture višepartijskog sistema. Ta politička elita sada bi trebalo da se suoči sa tom evropskom kulturom, ne samo sa evropskom politikom, jer politika ne ide bez kulture. Politika bez kulture je uvek slepa i improvizatorska, ali kad imate jednu kulturnu utemeljenost onda politika ima i smisao i autentičnost. Ako slušam nekog čoveka i vidim kulturnu baziranost njegove reči onda mogu da mu verujem da on to nije taktički proevropski, jer to je sad, znate, užasno, verodostojnost se gubi, da i oni koji do juče su bili najžešći antievropejci, oni su sad evropejci. Jeste, u redu je, ali nije dovoljno. Mnogi kažu dobro, u redu, cilj opravdava sva sredstva. To je jedna od najopasnijih rečenica u današnjem svetu.
Što se tiče autonomije ja mislim da je ona jedna vrednost, jedna liberalna vrednost u našem društvu, ali ja sam uvek bio kritičan i prema toj autonomiji. Zašto? Jer ja mislim da autonomija znači da bude demokratičnija. Autonomija za vreme jednopartijskog sistema nije pokazala primer demokratičnosti i ta senka pada na ideju autonomije. Nažalost, i u periodu tih osam godina isto je vladala partokratija. Prema tome, autonomija nije pokazala taj višak demokratije. Ja mislim da mi u Vojvodini ako smo za autonomiju, ako je neko za autonomiju on treba da bude demokrata par ekselanse. U tom smislu treba da se razvija autonomija Vojvodine, da bude privlačna za celu Srbiju.
To je prvo, drugo, ja ne verujem da je autonomija Vojvodine samo interes Vojvođana. To je interes cele države. Ja sam jednom u Beogradu govorio ‘znate šta, ako Lale ne bi bile za autonomiju vi bi trebalo da ih nagovorite, jer ako ih nećete nagovoriti, Beograd će ostati usamljen grad’. Usamljen glavni grad sa mnogo trauma, nažalost, on već ima mnogo trauma jer je bio glavni grad 24 miliona ljudi i njegova je snaga bila da je uvek bio u konkurenciji sa Ljubljanom i Zagrebom i to je davalo snagu. I Beograd je jedno vreme bio najvažniji grad u srednjoistočnoj Evropi upravo zbog toga. A sada nema ni Ljubljane, ni Zagreba, ostao je taj nesretni Novi Sad i Beogradu je interes da ima neku konkurenciju, a to je Novi Sad i autonomija Vojvodine. Ja tako zamišljam autonomiju, a ne kao političku čarku jedne ili druge partije, za to nemam ni snagu, ni volju, a mislim da to nije ni produktivno.
Ali o tom mitingu, to je bilo haotično onda, kako vidim oni su skupljali potpise i to je u redu. I naravno, mi ne znamo kako razmišljaju još oni drugi glasači kojih ima preko milion. Radi se samo o preraspodeli vlasti, a onaj ko je učestvovao u korupciji, njega treba da ispitaju poreznici, policija itd. i on ne treba da bude na funkciji. Ali, znate, korupciju ne treba koristiti za partijske svrhe. U novom Sadu za vreme radikala je bilo veliih problema oko te nove autobuske stanice. To niko ne ispituje, a to košta mnogo, i to sad deluje kao jedna metafora prošlosti, ali vlasnik sad zahteva da mu se sve to plati. Za to niko ne odgovara, mada je to jasno, tamo je zgrada, tu nema šta i ja se čudim da Vučić još nije video, ali se nadam da će videti.
Svetlana Lukić: A to je bilo za vreme Maje Gojković?
Végel László: Jeste, ali pošto je ona sada u rukovodstvu naprednjaka onda mi možemo kao da gledamo kroz prste. To ne treba da rade ni autonomaši ni antiautonomaši, onaj ko krade treba da ima posledice. Zaista su nam potrebni jednaki kriteriji, jer ako se neće praviti jednaki kriteriji, ako će samo jedna strana biti imenovana kao korupcionaš, onda može da dođe do toga da ljudi ponovo gube poverenje. A što se tiče ove deklaracije, ja mislim da ona je veoma blaga, veoma pitoma. Inače, Pajtić je jedan tako, kako da kažem, blag čovek. Radi se o tome da republika treba da izvrši svoje zakonske obaveze, a to nije secesija. To je prosto neverovatno da se u Novom Sadu organizuje miting protiv secesije, a što se tiče briselskog sporazuma to na neki način de fakto priznaje jednu vrstu secesije. A naši novosadski funkcioneri protestuju.
Da li je to tajna poruka Beogradu, beogradskoj eliti i Vučiću i Dačiću, jer je taj miting održan, to ne smemo zaboraviti, pre briselskog sporazuma. Da li je to bila jedna opomena novosadskih naprednjaka i socijalista svojim šefovima u Beogradu da ne potpisuju, to ja ne znam, ali jeste objektivno ličilo na to.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, govorili su Saša Gajin, Dimitrije Boarov i László Végel. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Radio emisija, 24.05.2013.
Peščanik.net, 27.05.2013.