Rusko-italijanski megaprojekat Južni tok ulazi u fazu izrade studije izvodljivosti
Za 17. i 18. januar najavljuje se poseta ruskog predsednika Putina Bugarskoj. Javnost u Srbiji ova poseta interesuje zbog najava da će tokom posete biti potpisan sporazum sa bugarskim partnerima o bugarskom učešću u izgradnji gasovoda Južni tok. Rusko-italijanski megaprojekat koji ulazi u fazu izrade studije izvodljivosti, čiji rezultat će se znati krajem ove godine, izazvao je do sada neviđenu pažnju, ali i varničenja u Srbiji. Pogotovo nakon što je Rusija ponudila Srbiji potpisivanje celovitog sporazuma o saradnji u oblasti energetike. Da li će srpska energetika, pre svega nafta i gas, završiti “u jednoj korpi”? Još javno nije poznato da li ruski predlog uključuje prolazak trase gasovoda preko teritorije Srbije ili je reč o kraku koji bi došao geografski sa istoka, a politički zapravo sa zapada. U svakom slučaju, gasovod će i doći i proći prema Uniji. Uloga drugog učesnika, italijanskog ENI, makar javno, manje je uočljiva, ali je očigledno da se radi o razvoju strateškog energetskog partnerstva s Gaspromom. Stoga je korisno pogledati kako se Rusija angažovala na lobiranju za projekat, njegovu potencijalnu trasu i partnere.
Većina javnih informacija govori o tome da bi se gasovod, pošto što izroni na bugarskoj obali Crnog mora, račvao u dva kraka – južni i severni. Južni preko Grčke do Jonskog mora pa opet po morskom dnu do Italije, s mogućim krakom do Albanije. Trasa bi delom mogla da prati projektovani naftovod od Burgasa do Aleksandropulija u grčkom delu Egejskog mora, što pojednostavljuje gradnju i smanjuje troškove. O gasovodu su krajem 2007. u Moskvi razgovarali i saglasili se o njegovom značaju predsednik Putin i premijer Karamanlis. Nije poznato kako se ovaj krak uklapa sa rivalskim projektom Tursko-grčke konekcije, koji bi takođe trebalo da završi u Italiji i za koji se napominje da je namenjen za tranzit kaspijskog, a ne ruskog gasa.
Naša pažnja je okrenuta potencijalnoj trasi severnog kraka. Najveći broj medija, uključujući ruske, spominje trasu preko Bugarske, Rumunije, Mađarske do Austrije sa produžetkom do Italije. Pođimo unazad, od Austrije. Uloga Beča za plasman ruskog gasa u Evropu je izuzetno važna. Preko 30 posto gasa (od oko 150 milijardi kubnih metara) u Uniju se plasira preko neutralne Austrije, države u kojoj je, tada još sovjetski gas, prvi put “istopio” gvozdenu zavesu. Ruski predsednik Putin je u maju prošle godine posetio Beč. Tada je potpisan Sporazum o distributivnom gasnom centru u bečkom predgrađu Baumgartner, s planom da se vremenom pretvori u prvu evropsku berzu za gas. Gasprom je time dobio čvrsto uporište u OMV – pragmatičnom i regionalno ambicioznom austrijskom partneru. Vrata za ulazak Južnog toka do najbogatijih kupaca u srcu Evrope bila su otvorena. Istovremeno, Rusija je tim potezom uspešno parirala rivalskom gasovodu Nabuko, mezimcu EU i SAD. Ako ga nije otklonila kao konkurenta, postigla je stratešku prednost, pa se od tada sve više govori o tome da Nabuko može da se iskoristi i za transport ruskog, a ne samo kaspijskog, iranskog ili bliskoistočnog gasa. OMV kao partner Gasproma diplomatski tumači da su Nabuko i Južni tok “komplementarni”. Skoro odmah nakon posete Beču, predsednik Putin je zajedno sa italijanskim premijerom Prodijem inaugurisao Južni tok, obezbeđujući time podršku jedne od najuticajnijih članica Unije. Projekat je predstavio na energetskom samitu regiona u Zagrebu, juna 2007, a potom i na Crnomorskom samitu u Istanbulu.
Gasna priča Rusije i Mađarske je unazad nekoliko godina zabeležila niz veoma zanimljivih inicijativa i obrta. Praktično, priča oko Južnog toka je pokrenuta kada je mađarska vlada pre dve godine inicirala produženje do Mađarske postojećeg, nedovoljno iskorišćenog gasovoda Plavi tok istom trasom kao i Nabuko, odnosno skoro istom kao i Južni tok. Plavi tok je gasovod koji je Gazprom, takođe sa ENI, pružio po dnu Crnog mora od Rusije do Turske. Tada je ocenjeno da zapravo Rusija time otklanja opasnost od izgradnje gasovoda ispod Kaspijskog mora i zaobilaženja ruske teritorije, praktično na isti način kako se sada odvija nadmetanje Južnog toka i Nabuka. Ubrzo je usledila rekreacija Brisela, ali i Vašingtona, koji su vratili Budimpeštu na Nabuko kolosek. Pesimizam oko Nabuka i preferiranje saradnje sa Moskvom jedno vreme bio je predmet oštrih kritika opozicionog Fidesa, pogotovo kada je posle poraza na parlamentarnim izborima ova stranka, u pokušajima da se vaninstitucionalno dokopa vlasti, otvoreno prebacivala vladi socijalista i liberala preveliko oslanjanje na Moskvu. U svakom slučaju, kada je pred kraj prošle godine ruski premijer Fradkov posetio Budimpeštu, domaćin predsednik vlade Đurčanj izjavio je da u potpunosti podržavaju Nabuko, a ne protive se Južnom toku.
Najmanje informacija dolazi iz Bukurešta. Nema naznaka o visokim kontaktima o Južnom toku. Međutim, poznato je da Bukurešt preferira Nabuko, što je potvrdio i sam predsednik Basesku na Zagrebačkom samitu. Bukurešt ruski gas dobija preko Ukrajine, pa uostalom kao i Kijev, ali i Moldavija, upitno gleda na smanjenje značaja ovog pravca i preusmeravanje ruske pažnje na Južni tok. Ne treba isključiti da će, kada je reč o Rumuniji, na scenu stupiti ENI, odnosno Italija koja razvija sadržajne, pogotovo ekonomske odnose sa Bukureštom.
Bugarska pozicija je, energetski gledajući, sasvim komforna. Očigledno da raste njen značaj u ruskim strateškim energetskim planovima u regionu Balkana i Crnog mora. Predsednik Prvanov se još u Zagrebu prilikom susreta s Putinom opredelio za podršku Južnom toku. U Sofiji se čuju ocene da je Sofija postala ruska energetska “odskočna daska” za region i šire. Pored realizacije naftovoda do Grčke, prvog na teritoriji Unije u ruskom većinskom vlasništvu, tu je Južni tok, ali i najveća rafinerija u regionu u Burgasu, čiji vlasnik je ruski Lukoil. Nedavno je potpisan i ugovor o nuklearnoj elektrani Belene na Dunavu. Biće to prva nova, verovatno ne i poslednja, ruska nuklearka u EU koju će graditi Atomstrojeksport, firma u vlasništvu Gazproma. Kada je u pitanju Južni tok, u Sofiji je izračunato da bi im gasovod donosio godišnje od 250 do 400 miliona dolara zarade od tranzitnih taksi. Paralelno Sofija, kao članica EU, podržava i gasovod Nabuko. Bugarskoj oba gasovoda obezbeđuju stabilno snabdevanje, ali i jačaju regionalnu poziciju. Sofija smatra da njen položaj kao članice Unije i NATO-a nije u suprotnosti sa snažnim ruskim energetskim prisustvom. Praktično realizuju poziciju – politika EU, bezbednost SAD, energetika Rusija. U Sofiji se čuju i kritike ovako snažnog ruskog energetskog prisustva, koje ukazuju da je u energetici kao najvažnijem ekonomskom sektoru XXI veka Bugarska još u ruskoj sferi, iako je članica EU i NATO-a.
Vredi zabeležiti da će Putin u Sofiju doputovati u pratnji ruske energetske elite. Biće tu prvi ljudi Gazproma, Trasnjefta, RAO UES i Atomstrojeksporta. Poseta će imati i dodatnu dimenziju. Ove godine u Bugarskoj se održava” Ruska godina”, u okviru koje će se posebno obeležiti 130 godina od potpisivanja rusko-otomanskog Sanstefanskog mira 4. marta 1878. Taj dan je, podsetimo, bugarski nacionalni praznik.
Kada se sve zbroji, Južni tok i Nabuko i postojeći Transbalkanski gasovod preko Ukrajine uz Crno more do Turske, pa se doda i Tursko-grčka konekcija, u širem smislu i Plavi tok, Balkan postaje ključno tranzitno područje za ruski, kaspijski, centralnoazijski, ali i bliskoistočni i severnoafrički gas na pravcu prema potrošačima u EU. Projektovane količine su ogromne: samo Južni tok i Nabuko trebalo bi da imaju kapacitet od po 30 milijardi kubnih metara godišnje. Investicije u ta dva gasovoda mogu da dosegnu i 20 milijardi dolara. Naravno, što veća ponuda to bolje za potrošače, ali vreme jeftinog gasa je za nama. Drugo pitanje je da li ima dovoljno gasa na raspolaganju za ove projekte. U svakom slučaju, Balkan bi stvarno mogao postati bure gasa.
Danas, 10.01.2008.
Peščanik.net, 09.01.2008.