Čujem pre neki dan na radiju BBC veoma zanimljivu priču o tome kuda vodi devolucija u Engleza. Kod njih je devolucija lokalni, britanski naziv za decentralizaciju vlasti i jačanje lokalne samouprave, kako bismo mi to rekli. E, sad: izgleda da su Englezi nezadovoljni svojom neravnopravnošću u zajedničkoj državi sa Velšanima i Škotima, s obzirom na to da su najbrojniji narod. Stešnjeni između Škota na severu, Velšana na jugu i Iraca na zapadu, Englezi se žale na “različite aršine”, kako se to kod nas kaže. Naime – i tu stvar postaje dramatična – proces te njihove devolucije doveo je do toga da čak i Vels dobije svoj parlament; Škotska ga ima oduvek. U vascelom Ujedinjenom kraljevstvu Velike Britanije (ajd’ – i Severne Irske, dobro…) svi imaju parlamente osim Engleza koji imaju samo zajednički svebritanski Donji dom (House of Commons). Tako Velšani i Škoti ne donose samo svoje zakone za sebe u svojim parlamentima, nego donose i zakone za Engleze u Donjem domu. Na svu sreću te u Britaniji nemaju ustav; možda Engleza ne bi u ustavu ni bilo, a drugi bi se ugurali.
Takvo stanje na Balkanu se smatra nepodnošljivim i vodi u ratove, kao što znamo. Da se podsetimo – Austrougarska je posle nagodbe iz 1867. bila u sličnom apsurdnom položaju: Ugarska je imala parlament, vladu, vojsku i spoljne poslove, a Austrija je postojala samo kao zajednička država. Kako je to lepo opisao Robert Muzil, to vam dođe kao odelo koje se sastoji od crno-žutog sakoa i crveno-belo-zelenih pantalona. Kad skinete sako, vi ste ipak obučeni; bez pantalona niste, jer sam sako ne pomaže. Znamo kako se to završilo.
Znamo i kako se kod nas u Srbiji završila ta ustavna zavrzlama iz 1974. Valjda zato Englezi i nemaju ustav: bili su pametni na vreme da ga ne donose. Sad su Englezi, reklo bi se, tamo gde su Srbi bili 1987. Na jugu Velšani, pijani aljkavi rudari sa božemesačuvaj svojim jezikom koji niko ne razume, sve sam sirovi Kelt; na severu škrti, svadljivi i nadmeni Škoti koji su se uobrazili otkad imaju nafte k’o šodera, a pre toga su imali samo viski i pravnike. I sve to da odlučuje o jadnim Englezima kojih je najviše!
Mi bismo to, naravno, rešili odmah; dok smo mi jeli zlatnim viljuškama, sva ta anglosaksonsko-keltska tevabija glodala je kosti rukama i trovala se uzajamno (ima sve kod Šekspira). Tim tunjavim Englezima treba vođa sa suncem u kosi koji će da podvikne i povrati im dostojanstvo. I po Škotskoj i po Velsu ima dovoljno Engleza kao konstitutivnog naroda, a ima i drveća mada u Škotskoj manje, ali i to je dovoljno. Povoljna je okolnost i to što je policija u Britaniji počela da se naoružava, pa se ima odakle opljačkati oružje. A dalje se zna: balvan na put, pušku na balvan, jedan čovek – jedan glas, Engleska do Orknija! Ko to kaže, ko to laže Engleska je mala? Stoput ratovala i opet će ako bude sreće! Malo li je trista godina Unije sa Škotima? Nek’ idu s milim Bogom, sretan im put, ali ni stopu engleske zemlje poneti neće, osim na opancima! Isto važi i za Velšane. Rešili bismo mi to očas posla, kao svaki konstitutivni narod. Problem je što su u Britaniji koja srećom nema ustav svi oni konstitutivni narod, pretežno lepo vaspitan i umeren.
U Britaniji, dakle, vlada “mundijalistički građanizam”. Čak jedna trećina Engleza, kaže BBC, nema ništa protiv otcepljenja Škotske: neka idu s milim bogom, kad smo do pre trista godina mogli bez njih, možemo i sad. Jedan škotski poslanik u Donjem domu kaže da se iz principa uzdržava od glasanja o engleskim poslovima, jer misli da to nije u redu (izdajnik!). Razmatra se ideja nekog Velikog saveta za Englesku, ali to nailazi na mlaku reakciju, jer Britanci nerado prihvataju novotarije. Ako je Parlament do sada radio, zašto komplikovati stvari? Njima čak ni monarhija ne smeta, a uspeli su i da odbiju metrički sistem. Jednom su se dali prevariti s novčanom reformom i pokajali su se: funta je lepo imala dvadeset šilinga, šiling dvanaest penija a gvineja dvdeset i jedan šiling; bio je novčić od pola krune, a nije bilo novčića od krune. Ništa jasnije. Još će nekome pasti na pamet da se auto vozi desnom stranom i da se uvedu lične karte – kakva su vremena nastala!
Dobro, rezonuje Englez, neka Velšanima tog njihovog parlamenta, kad su zapeli; razumni su ljudi, neće glasati u Donjem Domu na moju štetu. Čak se i u Škote može imati poverenja u tom smislu. Čak se i Ircima dosadilo ubijanje posle tek sto godina. Polako, smislićemo već nešto ako nam baš bude smetalo što i mi Englezi nemamo naš engleski parlament. Uostalom, to nervira ser Šona Konerija i njegove škotske separatiste, jer da se mi sada uskopistimo pa napravimo parlament njima u inat, oni bi se obradovali. Divlji brđani, ali odlični činovnici i pravnici. Pa i ti Velšani: svet na svoju ruku, ali vredan i pametan; a mi Englezi smo kao trezvenjaci?
Sve će to, konta Englez, na kraju završiti u kakvoj-takvoj Evropskoj uniji, ritali se mi ili ne. Ako već imamo funtu od sto penija, može i evro od sto centi. Svaki majstor već ima calštok sa inčima i santimetrima. Da vozimo desnom stranom puta neće nas naterati za života, ama nešto i ne pokušavaju. Sve ostalo može, monarhija im ne smeta, a Dom lordova ionako ničemu ne služi i komunisti su čak i tamo manjina. Sve to zajedno, zaključuje Englez, vodi mirnijem životu sa manje nerviranja, što nam je od početka i cilj.
To što je jasno prosečnom Englezu nikako da priznaju ovi naši politikanti na vlasti, mada im je jasno; upravo zato što im je jasno. Kad više ne bude vrućih tema i glumljenih osećanja, moraće nešto i da se radi, a i krađa će postati rizična. Dok traje igranka, nema operacija, da parafraziramo savremenog srpskog filozofa Jočića.
Za kraj: čuveni hrvatski narodni guslar iz Sinja, Mile Krajina, nedavno je uz gusle ispjevao i ove stihove:
“EUROPA SUDBINA JE NAŠA, Tamo mora četnik i ustaša”.
Danas, 05.11.2007.
Peščanik.net, 04.11.2007.