Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Javnost je donekle već upoznata sa osnovnim činjenicama o nevoljama nastalim u radu na usvajanju Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Na Peščaniku je već bilo reči o tome da se na ovaj zakon čeka punih deset godina, da je izuzetno važan zbog pristupa pravdi za najugroženije sugrađane, ali i da postoje ozbiljne razlike u shvatanju principa na kojima sistem besplatne pravne pomoći treba da počiva. Naime, advokatura (ovde se zapravo misli na stavove vrha Advokatske komore Srbije, o tome nešto kasnije) smatra da ona ima isključivo pravo na pružanje ovakve pomoći, dok su udruženja građana koja pružaju pravne usluge (ali i različite druge oblike podrške i pomoći) zauzela stav da im zakon mora ostaviti prostor da nastave sa dosadašnjim aktivnostima i da su zahtevi advokature neosnovani i u neskladu sa modernim osnovama besplatne pravne pomoći. Država se za sada svrstala znatno bliže stavovima advokature, a razloge za to svrstavanje predlagača dobro je opisao Goran Miletić, rekavši da je u interesu države i Ministarstva pravde da već dovoljno omraženim i prozivanim udruženjima iseče i poslednju granu na kojoj sede – a to je direktna pomoć građanima i kontakt sa njima. Predlagač ima šansu da ovu pretpostavku opovrgne – stvar još uvek nije konačno rešena, zakon je još uvek u fazi nacrta i tek ga čeka usvajanje od strane Vlade i Skupštine. Međutim, brinu najave da će sve preostale faze biti sprovedene do kraja godine, što sasvim sigurno znači i odsustvo dodatnog prostora za razgovor o ovoj važnoj temi, i u javnosti i u Skupštini Srbije.

U ovoj fazi rasprave čini se da je bez odgovora ostao argument predstavnika Advokatske komore da bi pružanje usluga od strane bilo kog drugog pružaoca usluga besplatne pravne pomoći, osim advokata, bilo kršenje Ustava Srbije. Taj argument je potrebno dodatno razjasniti upravo zbog opasnosti da ga građani uzmu zdravo za gotovo. Oni mogu da pomisle da ako neko poznaje pravo – to su advokati. Međutim pravo, a pogotovo Ustav su predmet tumačenja, jer je nemoguće detaljno regulisati sve životne situacije na koje će se ustavne norme primenjivati. U tom smislu, i odredba Ustava o pravnoj pomoći može i mora biti predmet tumačenja, ali je za različita tumačenja uz tvrdnje potrebno ponuditi i argumente. Argument neustavnosti predsednik Advokatske komore Srbije Dragoljub Đorđević u pismu predlagaču (a osvrćući se na stavove udruženja građana i posebno istupanja člana Radne grupe za izradu nacrta zakona prof. dr Saše Gajina) objašnjava ovako:

„Neobjašnjivo je da jedan profesor, doktor pravnih nauka, koristi zamenu teza u tumačenju ustavnih odredaba koje precizno navode ko su pružaoci pravne pomoći (advokatura i pravne službe u jedinicama lokalne samouprave). Ovo nije slučajno. Zakonodavac je, pre svega, imao u vidu neophodnost pružanja stručne pravne pomoći koja u svakom slučaju kada je u pitanju advokatura je kompetentna – stručna, uređena i kontrolisana, što se tiče advokature koja jedina ima stroga deontološka pravila. Naprotiv sem u ovome uvaženi profesor direktno poziva na kršenje odredaba Ustava.“

Svoj stav Đorđević potvrđuje i u Saopštenju upućenom javnosti gde kaže:

„U 154 godine od donošenja prvog Zakona o pravozastupnicima u Srbiji znala su se pravila o uređenju advokature i ista su se uvek poštovala i svaki pokušaj izjednačenja advokature sa organizacijama civilnog sektora, sindikatima ili pravnim klinikama na kojima bi korisnicima besplatne pravne pomoći tu pomoć pružali studenti je suprotno Ustavu Srbije i zakonima ove države, a za advokaturu svakako neprihvatljivo.“

Možemo zaključiti da je metod tumačenja koji je gospodin Đorđević ovde koristio zapravo metod banalnog tumačenja Ustava. Ono se zasniva na tezi da ukoliko neke reči nema u dokumentu – u ovom slučaju se radi o udruženjima građana u odredbi o pravnoj pomoći – pomenutom subjektu je zabranjeno da se bavi ovom delatnošću. Zabrinjavajuće je rašireno banalno tumačenje najvišeg pravnog akta. Primer za to je i nedavna izjava jednog vladinog funkcionera da se ne može doneti Zakon o rodnoj ravnopravnosti, jer se reč „rod“ ne pominje u Ustavu.

Verovatno je i laiku jasno da je ovakvo viđenje prava ne samo pogrešno, već i da predstavlja zloupotrebu. Zato ćemo ovde ponuditi neke od oprobanih i priznatih metoda tumačenja prava – kao što su jezičko, logičko, istorijsko, ciljno i tumačenje koje proizlazi iz svrhe ustavnih jemstava. Pokušaćemo da objasnimo i to kako koncept pružanja pravne pomoći vide drugi važeći zakoni.

Ono od čega moramo krenuti je odredba člana 67. Ustava Srbije koji kaže:

Pravo na pravnu pomoć

Član 67.

Svakome se, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć.

Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.

Zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna.

Kako bismo ciljno tumačili ovu odredbu, dovoljno je da odgovorimo na pitanje: čemu ona zapravo teži, šta bi njome trebalo postići? Trebalo bi postići to da svako ima pravo na pravnu pomoć i to da ona pod određenim uslovima bude besplatna. Dakle, cilj odredbe je pravna zaštita građana („svakome“ označava svakog građanina), a posebno onih građana koji ne mogu materijalno da priušte pravnu pomoć. Kada to znamo, onda znamo i da cilj ove odredbe nije zaštita bilo kog esnafa ili zanimanja, pa ni advokature. Samim tim to ne može biti ni cilj donošenja Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći.

Takođe, ova odredba se nalazi u odeljku Ustava o ljudskim i manjinskim pravima, koji garantuje prava građana i uspostavlja obaveze nosilaca javnih vlasti. Predstavnici javnih vlasti su dužni da ta prava štite i unapređuju. U tom smislu, građani imaju pravo na pravnu pomoć, dok advokatura i službe pravne pomoći imaju obavezu pružanja pravne pomoći. Argumentacija koja je ponuđena od strane Advokatske komore upućuje na to da advokatura ima pravo na pružanje besplatne pravne pomoći, i to isključivo pravo. Odnosno, da se kod prava na pravnu pomoć radi o pravu na pružanje ovih usluga, a ne o pravu da one građanima budu pružene. Stvar je upravo obrnuta, jer su nosioci prava isključivo građani.

Iz prethodnog sledi i to da je Ustav naveo listu onih pružalaca pravne pomoći koji je moraju pružiti, dok se lista onih koji je mogu pružiti ne navodi. Zbog navedenog, neki od mogućih pružalaca usluga pravne pomoći mogu biti udruženja građana i drugi subjekti čiji predstavnici pružaju stručnu pravnu pomoć, ukoliko kao takvi budu predviđeni zakonom. Predsednik Advokatske komore je u članu 67 Ustava izgleda pretpostavio zabranu – a znamo da se u pravu one ne mogu pretpostavljati, već moraju biti izričite.

Kako bismo bolje razumeli šta je stručna, a šta nestručna pravna pomoć možemo konsultovati i član 342 Krivičnog zakonika (krivično delo nadripisarstvo) koji zabranjuje licu da neovlašćeno i uz naknadu pruža pravnu pomoć. Šta se smatra neovlašćenim pružanjem pravne pomoći dodatno razjašnjava upravo Advokatska komora na svojoj internet prezentaciji – delo čini svako ko daje pravne savete ili pruža druge pravne usluge uz naknadu, a nema odgovarajuću stručnu spremu. Ovde vidimo da se stručnost vezuje za postojanje stručne spreme (završenog pravnog fakulteta), a ne advokatskog statusa. Ovde, dakle, govorimo upravo o tumačenju Advokatske komore. Treba pomenuti i druga važeća zakonska rešenja koja se kose sa tvrdnjama da pravnu pomoć mogu pružati isključivo advokati. Naime, da pravnu pomoć mogu da pružaju samo advokati, pravnu pomoć ne bi mogli da pružaju ni, recimo, javni beležnici. U upravnom postupku, punomoćnik stranke u postupku ne bi moglo biti bilo koje poslovno sposobno lice (koje ne mora biti čak ni diplomirani pravnik); dok u prekršajnom to ne bi mogao biti advokatski pripravnik (koji još uvek nije postao advokat). Takođe, u parničnom postupku punomoćnik fizičkog lica ne bi mogao biti srodnik stranke u postupku. Dakle, sva ova pravila godinama opstaju i nisu proglašena neustavnim. Ukoliko se držimo stava da je zastupanje u postupku deo pravne pomoći, što se – pretpostavljam – ne može osporiti.

Još jedan prilog tezi da Ustav udruženjima građana nije zabranio pružanje pravne pomoći je i odredba člana 55 Ustava (sloboda udruživanja), gde se navodi da „Ustavni sud može zabraniti samo ono udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje“. Dakle, pružanje pravne pomoći od strane udruženja ni ovde nije predviđeno kao nedozvoljeno ili osnov za zabranu udruženja.

Odredbu Ustava o kojoj govorimo možemo tumačiti i sa stanovišta istorijskog konteksta. Naime, ustavopisci su 2006. godine sasvim sigurno znali da najmanje petnaest godina unazad udruženja građana pružaju pravnu pomoć građanima koji im se obrate. Da je bilo ikakve namere da se ovoj „pojavi“ stane na put, ta zabrana bi našla svoje mesto u tekstu Ustava. Njegovi donosioci se u sprovođenju svoje namere sigurno ne bi oslonili na pretpostavljenu zabranu (koja je, kao što smo već rekli, potpuno pogrešna).

Na kraju, svrha ustavnih jemstava je jasno navedena i teško se može mnogo raspravljati o njoj – jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca. Još jednom vidimo da su sva jemstva, pa i ono na pravnu pomoć, u svoje središte stavile pojedinca i njegovo dostojanstvo i slobodu, a ne bilo kakve druge interese. Vredi pomenuti i odredbu koja nalaže da se pravila o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Gde se ovde ne uklapa pluralno pružanje pravne pomoći (nasuprot isključivom od strane advokature) – nikako nije jasno.

U donošenju bilo kakvih zaključaka je važno reći i da više hiljada advokata ne mogu predstavljati homogenu strukturu, pa tako ne mogu imati ni jedinstven stav o usvajanju Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Takva tvrdnja bi bila ne samo besmislena, već bi i potcenila ovu ozbiljnu profesiju i njene pripadnike. Među advokatima ima onih koji, sasvim sigurno, podržavaju stavove predsednika Advokatske komore, ali ima i onih koji to ne čine. Među advokatima ima ljudi koji su se tokom čitave svoje karijere bavili pravima ugroženih, diskriminisanih i siromašnih. Ima onih koji pružanje pravne pomoći vide kao svoj poziv, koji je iznad proste naplate usluga. Ima onih koji zajedno sa udruženjima građana pružaju pravnu pomoć građanima koji im se obrate (a kojima predsednik Komore u saopštenju koje smo pominjali indirektno preti disciplinskom odgovornošću za ovakav rad).

U Đorđevićevoj izjavi sa početka nije jasno ni šta znači da je advokatura „stručna, uređena i kontrolisana“. Stručna i uređena se može razumeti, ali nije jasno kakva je to kontrolisana pravna pomoć. Može biti da se gospodin Đorđević samo pogrešno izrazio jer ako nije – ovakva izjava potvrđuje potrebu za alternativnim mogućnostima pružanja pravne pomoći.

Zbog svega ovoga, priču o „advokatima protiv udruženja“ treba vratiti tamo gde joj je i mesto – među argumente i potrebu da hiljade naših sugrađana koji su u teškom položaju dobiju pravni savet i podršku. Oni moraju biti u središtu razgovora o sistemu besplatne pravne pomoći koji želimo. Što više načina za njeno pružanje bude dostupno, to će biti bolje. Znamo da živimo u zemlji u kojoj je sve više kršenja prava i u kojoj je sve više onih koji se bez pravne pomoći nalaze u bezizlaznoj situaciji. Nosioci javnih ovlašćenja, Advokatska komora i Ministarstvo pravde, treba ozbiljno da shvate zadatke koji su im dati. Oni mogu biti sažeti i ovako – učinite sve da opšti, a ne partikularni interesi pretegnu u usvajanju Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Još nije kasno.

Peščanik.net, 28.11.2016.

Srodni linkovi:

Goran Miletić – Nastavak kampanje kroz usvajanje zakona

Aleksandar Roknić – Kome još treba sirotinja

Goran Miletić – Još jedna godina

Saša Gajin – Besplatni advokati