Radio emisija 12.09.2008, govore: profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić, profesor psihologije Žarko Korać, pisac Vojislav Pejović i novinar Teofil Pančić.
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Jutros sam videla pismo koje je onaj krvavi klovn iz Sheveningena poslao svojoj braći i sestrama, srpskim radikalima. Obraća se, kako kaže, srpskim nacionalistima, antiglobalistima i rusofilima. O rezoluciji VB-a sada će se širom srpskih zemalja izjašnjavati članovi te maroderske stranke. Tuče su već počele, ali nedovoljno ih je, a nedostaje i oružje, makar zarđale kašike.
General Delić je cmizdrio pre neki dan u Skupštini, ako ste možda videli, i tada je rekao da se opredeljuje za Nikolića. Voli Šešelja, kaže, život bi mu dao, krv bi mu dao, ali prevagnula je ljubav prema Srbiji. Mlađani Vučić se, koliko znam, još nije izjasnio o rezoluciji. Taj mali radikalski kukavički gmaz imao je 1991. dvadeset jednu godinu. Znači, bio je punoletan, bio je pravi delija, ali je huškao polusvet da se prijavljuje u dobrovoljce i kolje po Slavoniji i istočnoj Bosni, a on je sedeo na Terazijama i pio kapućino. Sada ćuti i plaši se svoje senke, jer on je hrabar jedino kada treba da balavi po raznim televizijama, da vređa i preti novinarima i aktivistima nevladinih organizacija. Hrabar je i kada treba da organizuje bande koje ruše Beograd.
Ne znam šta će biti sa Srpskom radikalnom strankom – što se mene tiče, neka crknu, svi, politički naravno. Završiće kao njihov brat vojvoda Le Pen, koji je pre neki dan najavio da se povlači iz politike. Svoju političku karijeru francuski vojvoda je počeo rečima „Ako idem napred – sledite me, ako budem ubijen – osvetite me, ako zastanem – ubijte me“. Godinama je dobijao glasove parolom „Sačuvajmo Francusku Francuzima!“, a pre nekoliko meseci prodao je sedište stranke Kinezima za 20 miliona evra. Jedino što mu je posle toga preostalo jeste da najavi da se 2012. povlači iz politike. To je otprilike godina kada će nam se Šešelj vratiti, ali tada valjda ne kao radikalska batina, nego će više ličiti na nakaznog klovna i u najboljem slučaju na šarenu perjanicu na glavi urođeničkog poglavice.
Dosta o toj maroderskoj bandi, da vidimo šta nam rade Evropejci. Usvojili su Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali i gasno-naftni sporazum sa Rusima. Igra se nastavlja; i Guča i Exit, i Istok i Zapad, i Jeremićeva Arapska liga od koje je pre neki dao išao da traži pomoć za očuvanje Kosova. Taj nesrećni ministar spoljnih poslova uskoro će, kad obiđe sve nesvrstane, početi po svetu da juri uragane i da od njih traži podršku za Kosovo. Bilo bi lepo kad bi neko tog čoveka doneo u Beograd da se skrasi s milim bogom.
A njegov šef Boris Tadić je početkom leta igrao ulogu nacionalnog pomiritelja, glumio je Huana Karlosa, a sada se uživeo u ulogu Eliota Nesa, obračunao se sa kriminalcima, sa korupcijom, i to u svojim redovima, u Demokratskoj stranci. Obznanio je Eliot Nes da neće štititi članove svoje stranke za koje se dokaže da su se bavili prljavim rabotama. To može da znači da ih je do sada štitio, ili da je prosto priglup, pa priča stvari koje se podrazumevaju – ja sam predsednik i poštovaću Ustav, ja sam predsednik i putovaću predsedničkim avionom. Mnoge rečenice koje je predsednik izgovarao i izgovara ispražnjene su od svakog značenja, mnoge su kontradiktorne i stalno se pitaš šta taj čovek u stvari misli. Odgovor nam može dati princip Okamovog brijača, koji kaže da najjednostavnije rešenje teži tome da bude ono pravo. U tom smislu je trenutno neprikosnoveni gospodar Srbije samo jadna politička figura. Ali, sada ide moj omiljeni dodatak: Boris Tadić i Demokratska stranka su najbolje što smo mogli da dobijemo posle poslednjih izbora.
Jeste, najbolje je, ali zašto ta vlada i taj predsednik i njegovi saradnici rekoše toliko glupih stvari glavnom tužiocu Haškog tribunala? Čak je i najpristojniji čovek među njima, tužilac za ratne zločine Vukčević, zaražen bezobrazlukom Tadića, Ljajića i ostalih, glavnom tužiocu Haškog tribunala rekao kako je naporno radio i sa svojim timom zaključio, kao prvo, da se Mladić neće ubiti, jer je vojnik, i drugo, da ga je teško uhapsiti, jer ga čuvaju naoružani ljudi. Uz to smo još saznali da su iz policije nestali Mladićevi otisci. Mislim da bi i međunarodna zajednica trebalo da promeni taktiku prema Srbiji i srpskim političarima i primeni ono što su u Bosni radili ovi iz NATO-pakta. Bacali su iznad Brčkog letke sa apelom da građani prijave Karadžića i Mladića, a na poleđini letka je bila slika novčanice od 50 maraka. To im tada, doduše, nije pomoglo, jer su bacali sliku novčanice; da su bacali pravih 50 maraka naša saradnja sa Hagom bila bi završena, a mi bismo bili daleko bliži Evropskoj uniji. Ovako, ostaje da čekamo Evropsku uniju onako kako seljaci čekaju letnju kišu.
Ovo je prva emisija posle letnje pauze, bilo je mnogo uzbuđenja, ali uvek hladne glave je Vesna Rakić-Vodinelić.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ovaj najnoviji spor koji je izbio u Srpskoj radikalnoj stranci meni ne izgleda kao ideološki spor. Ne samo zato što je i sam Nikolić tvrdio da je on tvorac radikalske ideologije i da ideološki nije u sukobu sa Srpskom radikalnom strankom, nego i zbog brojnih drugih okolnosti koje su taj sukob pratile. Meni to liči na uobičajenu borbu za što bolju poziciju u stranci dok se čeka da Vojislav Šešelj dobije kaznu, koju je u pritvoru već gotovo ili potpuno odslužio, i da se pojavi u Srbiji i pokuša da ponovo operativno rukovodi strankom. Dakle, po meni je to borba za što bolju poziciju u stranci pred očekivani manje-više bliski dolazak Šešelja. Čini mi se da je to bio povod, a da je sve ostalo što se navodi kao povod fingirano, u ideološkom smislu reči, i ja odista ne mislim da je Toma Nikolić mekši političar od, recimo, Todorovića ili nekog drugog ko je ostao na drugoj strani. Moguće je da postoji razlika u stilu, ali u istinskom političkom ubeđenju i u političkim ciljevima koje bi i jedan i drugi pokušali da ostvare ne vidim nikakvu razliku.
Evo, na primer, svi slušamo izjave, dakle, tonske zapise izjava Tomislava Nikolića da on neće da ostaje u stranci kojom treba da rukovodi, kako on posprdno kaže, neka Vjerica Radeta koja izgovara kletve u Skupštini. A treba se setiti da je koliko prošle nedelje i on govorio o tim kletvama – on je dao teorijski uvod u kletve i zakletve, a ona je odmah posle njega prešla na praksu. Tako da čak ni u tim njegovim rečima od pre nedelju dana ja odista ne vidim nikakvu razliku između Vjerice Radete i Tomislava Nikolića kao političkih subjekata na srpskoj političkoj sceni. Takođe ne treba zaboraviti ni šta je pričao u predizbornoj kampanji. Na mene je, verovatno zbog moje profesije, nezaboravan utisak ostavila njegova izjava o tome kako će on revidirati presude koje su izrečene ubicama premijera Đinđića, i kako treba izmeniti presudu koja se odnosi na Milanovića, jer Milanović po njegovom visokom stručnom mišljenju nije kriv. To je za mene slika tipičnog visokog radikalskog funkcionera, ja odista ne vidim nikakvu razliku, izuzev u boji glasa, izgledu, polu, između, recimo, paradigmatične ličnosti Vjerice Radete i Tomislava Nikolića.
No, kako će se politička scena posle ovog, verujem, neminovnog slabljenja Srpske radikalne stranke prekomponovati, to je vrlo teško naslutiti u ovom trenutku. Ja verujem da će se stvari razvijati tako da će Nikolić sam sebe, kao i ljudi oko njega, a i analitičari, prikazivati kao nekog proevropskog političara moderne desne orijentacije, dok će Šešelja smatrati ekstremističkim desnim političarem. Tako da će jedino zanimljivo biti gledati da li će nastati posebna politička stranka, i sa kim će sarađivati. Pa, bilo bi mi interesantno da vidim i tu neku tranziciju od jedne nedemokratske ka demokratskoj stranci, a možda čak i priključenje nekih čelnika te stranke strankama koje u svom nazivu nose reč demokratski. Tu naravno ne mislim na Demokratsku stranku Srbije, pošto ne verujem da bi oni posle svega primili Tomislava Nikolića u svoje redove. Ali verujem da će neki istaknuti članovi Radikalne stranke, koji su optirali ili će optirati za Tomislava Nikolića, naći interesa da se priključe Demokratskoj stranci. I baš me zanima da li će biti primljeni.
Nadam se da se srpski novinari neće preterano naljutiti na mene ako kažem da su osnovne crte novinarske obrade političkih događaja na jednoj strani estradizacija određenih ličnosti ili nekih događaja, a na drugoj strani patetika. I čini mi se da je estradizacija bila dominantno obeležje prilikom prikazivanja i analize hapšenja Karadžić-Dabića, a da je u ovom trenutku osnovna crta rascepa u Srpkoj radikalnoj stranci i njenog odnosa prema Šešelju – patetika, koja je vidljiva ne samo u nastupima pojedinih članova SRS koji su se opredelili za Tomu Nikolića, nego i iz nekih novinskih naslova, koliko sam ja imala prilike da ih vidim.
Mene to navodi na zaključak da, kao i većina profesionalaca u Srbiji, i novinari traže neke kraće puteve do svojih konzumenata, idu ipak linijom manjeg otpora, jer mnogo je lakše Karadžićevo hapšenje prikazati kao jedan estradni slučaj, nego zaista prikupiti, vratiti se na svu tu građu iz ’90-tih godina, proći ponovo kroz sve te strašno mučne događaje. U njih spada, recimo, od jedna rana Karadžićeve izjava, užasno glupa i surova, koje se vrlo dobro sećam, da, eto, Srbi u tom ratu u Bosni mnogo bolje stoje od Muslimana, zato što je naših poginulo, ne znam da li ću tačno citirati cifre koje je on tada izrekao, ali naših, to jest Srba je poginulo oko 18.000, a njihovih oko 180.000. Naravno, obe te cifre su stravične, obe su bile na svu sreću predimenzionisane u momentu kada su date, ali znate, kada šef jedne države govori o tome da na jednoj strani ima deset puta više žrtava nego na drugoj, on samim tim priznaje da postoje civilne, dakle, neopravdane žrtve rata, da postoje ratni zločini. To je užasno glupa, kontraproduktivna izjava, i naravno da mu se vratila u više mahova, a sada valjda i definitivno, kao bumerang. Dakle, na sve to se trebalo vratiti, sve je to trebalo analizirati, za sve to treba vremena, za sve to treba određeni politički, pa čini mi se i moralni stav, za sve to treba određena doza građanske kuraži, ali je bilo lakše zabavljati publiku jednom estradnom slikom tokom letnjih meseci.
S druge strane, sada imamo ovu strašnu patetiku, Šešelj tako trune u zatvoru, njemu preti ubistvo, iako mu naravno nikakvo ubistvo ne preti, ono jedino što mu preti je samoubistvo ako se on odluči na štrajk glađu… – možda će ovo zvučati nekako cinično, ali to je ipak njegova odluka. Ja ne mislim da njemu treba nametati branioca, ja smatram da svaki čovek ima pravo da se brani sam ako to hoće, pa makar i na svoju štetu, ali sa druge strane, postupak se mora okončati i opstrukcija koju svaki okrivljeni ima pravo da vrši mora da ima određeni kraj. Prema tome, sva ta patetika je isto tako tek jedan lakši put, umesto da se analizira učinak Srpske radikalne stranke u čitavoj njenoj istoriji, koja nije baš kratka. Ali, ovako je prosto lakše, lakše se popije uz kafu.
Naravno, ono što novinari možda ne žele da urade i što ne mogu da urade, ili ne mogu da stignu da urade, ili prosto neće da urade, treba da urade neke druge profesije u ovom društvu. Pre svega tu mislim na pravosuđe, kao i na istoričare i neku političko-analitičku teoriju, koja se nažalost kod nas vrti po površini i ostaje na nivou kombinatorike. Šta će biti ako bude, i kako će izgledati politička scena za neke dve godine – a ne možete znati kako će izgledati za dve godine ako ne izvršite poštenu analizu onoga što je bilo početkom ’90-tih godina. Način na koje su stranke formirane, koliki je bio stvarni, dokazani udeo nekih tajnih službi u formiranju određenih političkih stranaka, kako su se one posle toga razvijale, da li su se emancipovale ili se, naprotiv, nisu emancipovale od tajnih službi, što mislim da je specifikum Srbije, ali takvu analizu ja nisam pročitala i ne očekujem da je skoro vidim.
Kada sam čula da se kletve u Skupštini kvalifikuju kao govor mržnje, moja prva ideja je bila da je to, tako da kažem, preveliko uvažavanje tih kletvi i da one zapravo nisu govor mržnje nego govor gluposti i primitivizma. Govor mržnje je govor koji ima mobilizatorski karakter, govor kojim se vi obraćate ljudima sa idejom da ih navedete na kršenje ljudskih prava, na netoleranciju, na diskriminaciju. To je govor mržnje. Kletve izrečene u Skupštini, i Nikolićev teorijski govor o njima i onaj praktični gospođa Radete, Jovanović i Pop Lazić, za mene ne predstavljaju govor mržnje, jer ne verujem da kod prosečnog čoveka takav govor može da ima mobilizatorski politički karakter. Ja ga smatram govorom gluposti i govorom primitivizma koji pre izaziva podsmeh, pa i nekakvu sumnju da onome koji govori kletve više ništa drugo nije ostalo, dakle, ukazuje na nekakvu slabost pre nego na bilo šta drugo.
Ali, tada kada sam prvi put čula kletve imala sam sreću i zadovoljstvo da budem u jednom malom banjskom gradu na jugoistoku Srbije i da sedim sa jednom osobom koja je, pokazalo se, velika stručnjakinja za kletve, naučila sam mnogo od nje. Pre svega, ne može svako da prokune. Po mišljenju te stručnjakinje, da prokune može samo nevina devojka, nevin momak, majka, sestra, a mogu i nevina deca prokunutog lica. Onda sam se malo zainteresovala kako to da niko ne može da prokune, a mnogi od nas često kunu. E, onda mi je rečeno da te kletve van kruga ovih lica nemaju dejstvo. Zapitala sam se kako postoje žene koje kunu druge za novac? Rečeno mi je: „A, to su basmarke!“ Basmarke su žene koje izgovaraju basme ili bajalice koje u sebi sadrže elemente kletve, ali one to rade za novac.
Uglavnom su basmarke žene, ne iz diskriminatorskih razloga nego zato što se smatra da žene imaju bolju vezu sa drugim svetom. Onda sam ja rekla, pa, dobro, možda su ove žene u Skupštini basmarke, na šta mi je odgovoreno da to opet ne može da ima dejstva zato što basmarke ne smeju da se bave nečasnim zanimanjima, ne smeju da budu na primer kurve, ne smeju da budu političarke, ne smeju da budu doušnice. Njihove kletve, čak i ako su one bile plaćene od nekog da izgovore te basme, odnosno kletve, takođe neće imati dejstva. E, onda se ja opet nisam dala pošto sam se setila nekih drugih kletvi, pa sam pitala – dobro, a kako čuvena kletva cara Lazara? Onda mi je stručnjakinja rekla da to jeste izuzetak zbog značaja istorijskog događaja, ali da to u suštini nije kletva nego da je to zavet. Onda sam ja pitala kakva je razlika između kletve i zaveta i rečeno mi je da se – hajde, nazovimo ih sve basmama – sve te pojave dele na tri podgrupe, jedno je zavet, drugo je kletva, a treće je zakletva.
Zavet se uvek daje u obliku kondicionalne rečenice, u pogodbenoj formi – ko ne dođe na boj na Kosovo neka mu…, ne znam, ne rodila mu pšenica bjelica, i šta već sve treba da ne rodi. Dakle, zavet je nešto što se daje u pogodbenoj formi, kletva se daje u izričnoj formi, kao što su to pokušale da učine ove basmarke iz Skupštine, a zakletva je zaklinjanje, bilo u čast, bilo u Boga, i to, ovo poslednje, može svako. E, onda sam pokušala da idem malo dalje u tim svojim saznanjima i da vidim da li skupštinske basmarke možda spadaju u neku od ovih kategorija čije kletve imaju dejstva, i tu mi je stručnjakinja rekla da možemo da nagađamo da li su nevini momci ili nevine devojke u pitanju, i onda sam bila upućena na literaturu.
Ono što je mene najviše navelo da se interesujem za celu tu stvar, da joj posvetim dosta vremena i da stručnjakinju zaista podvrgnem unakrsnom ispitivanju, bilo je sledeće – radi se, dakle, o predstavnicima stranke koja za sebe tvrdi da je narodnjačka, da zastupa narod, da sve zna o tom narodu, da najbolje može da izrazi narodne interese. Međutim, stručnjakinja mi je rekla da oni pojma nemaju o elementarnim stvarima o kojima svi u tom malom gradu apsolutno sve znaju. Dakle, oni nemaju pojma.
Što se tiče mog ličnog odnosa, mene zaista užasava da se Vlada u kojoj je SPS naziva proevropskom. S druge strane, moram da kažem da sam vrlo srećna što je skrpljena makar i takva vlada, u poređenju sa onom drugom koju smo mogli dobiti. Takođe, vrlo mi je teško, recimo, palo saznanje da je upravo na desetogodišnjicu otpuštanja jednog velikog broja mojih kolega sa Pravnog fakulteta – i ja sam bila jedna od njih – čovek koji nas je otpustio, profesor Oliver Antić, dobio neku vrstu, ipak, unapređenja time što je postao šef Katedre za građansko pravo na državnom Pravnom fakultetu. Nije to neka funkcija, ne sumnjam da će on od nje napraviti mnogo više i mnogo drugačije nego što je ona ikad bila, on ima tu vrstu sposobnosti u negativnom smislu, zaista ne sumnjam u to. I zato me taj čin nije ostavio ravnodušnom, ne može čovek da ne oseti gorčinu zbog svega toga. Ali sa druge strane, opet, ta Srpska radikalna stranka kojoj on pripada je stranka u opadanju i nekako mi se čini da je to važnije od ovog gorkog ukusa koji ja u sebi nosim. Moj osećaj je sličan onome kada vas nešto jako boli, recimo kosti, pa onda ipak dovedete to u red, nešto kvrcne i vama svane. Tako je i meni ovog leta ipak svanulo. Ja mislim odista da se izlazi iz akutne patološke faze i da nijedna hronična patološka faza ne može biti toliko patološka, toliko opasna, toliko ugrožavajuća i toliko maligna.
Dakle, hoću da kažem, nemam ja nekih iluzija da će to naše napredovanje prema Evropskoj uniji ići brzo, da ono neće biti praćeno mnogim kolektivnim i individualnim osujećenjima, žrtvovanjima isl. Naravno da neće biti lako gledati pojedinačna likovanja takozvanih proevropejaca, ali mi se ipak čini da je ona opasnost koja je postojala, opasnost rascepa i propadanja društva, ne države nego društva kao takvog, malo otišla u pozadinu. I mislim da je jedan dobar broj ljudi, bar onih sa kojima se ja družim, počeo da nosi taj osećaj u sebi i počeo malo manje grozničavo da čita novine, da sluša vesti, i da su znaci normalnosti, iako je to još daleko od nekakvog evropskog standarda normalnosti, ipak nešto jači od znaka nenormalnosti. Dakle, ja bih ipak bila optimista i čini mi se da danas mnogo lakše nego pre nekoliko meseci doživljavam naše celokupno gadno političko okruženje.
Svetlana Lukić: Ako budu uskoro sređivali ove granične prelaze, mogli bi na prelazu Horgoš, na kapiji naše zemlje, da postave Janusovu glavu, a ona kao što znate ima dva lica, jedno gleda napred, a drugo nazad. Usvojili smo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali glavni tužilac Haškog tribunala može umesto Mladića da ponese iz Beograda njegov psihološki portret. Vrhovni sud Srbije je smanjio kaznu nekim Škorpionima koji su likvidirali one muslimane kod Srebrenice, a čak se i Putin pre neki dan u opravdanju napada na Gruziju pozvao na genocid u Srebrenici. Potpisali smo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali, na primer, jedan od ministara, onaj Marković, ministar za lokalnu upravu i samoupravu, rekao je pre neki dan i ne trepnuvši da jeste najbolje rešenje da na čelo javnih preduzeća dođu ljudi putem konkursa, ali nema se vremena, kaže, to traje jako dugo, pa moraju opet da dele te funkcije striktno po političkoj osnovi. Politička kasta nam je, hvala na pitanju, živa i zdrava, prerasla skoro u društvo slobodnih zidara.
Dugo će ovo biti borba za opstanak, a ne pravi život, a do tada se bavimo između ostalog i Srpskom radikalnom strankom. Izvinite na tome, ali to ćemo samo danas da radimo i više nikada. Žarko Korać.
Žarko Korać: Stvar je vrlo prosta, Šešelj je pet godina u Hagu i on iz zatvorske ćelije vodi najveću stranku u Srbiji. To je već samo po sebi svedočanstvo kako se mi u Srbiji navikavamo na nešto što je jedna potpuno nemoguća situacija u bilo kakvom demokratskom svetu. Znači, obično ljudi raspravljaju o programu neke stranke, a ne o činjenici da nju vodi čovek iz ćelije. Malo ljudi zna, što se sada otkriva, da je on telefonom svaki dan zvao, znao je i po 20, 50 puta da zove poslanike, da diriguje. A u međuvremenu, naravno, kao što javnost dobro zna, Nikolić je uspeo da digne rejting te stranke i onda je naravno usledio udarac, dogovorili su se direktno Šešelj i Koštunica da premijer bude Koštunica. Tada je već stvarno bilo potpuno jasno da Šešelj ne dozvoljava da Nikolić dobije ikakvu značajniju funkciju u državi, da ikada kapitalizuje svoje vrlo dobre rezultate na izborima. I naravno, onda je Nikolić demonstativno skinuo svoj bedž.
Tačka je bila Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji, međutim, to je bilo sasvim fiktivno i nema nikakve veze, tu treba razlikovati povod i uzrok, Sporazum je bio samo povod, a ne uzrok. Znači, uzrok je bila borba za vlast u toj stranci. Nikolić smatra – ja vodim tu stranku pet godina i red je da to ozvaničim, i u ovom trenutku je to veoma teška borba, koja će se verovatno završiti relativno lako u centralnim organima stranke, ali će zato biti dramatičnog cepanja unutar strukture stranke. To znači, od odbora do odbora doći će do podela,što smo mnogo puta gledali, ali će sada biti dramatičnije jer se radi o velikoj stranci, u principu vrlo dobro organizovanoj stranci, sa članstvom koje nije, hajde da kažem, posebno naklonjeno nekoj demokratskoj raspravi ili nekim finim nijansama u toj raspravi, nego mnogo brutalnije shvata politiku. Znači, Nikolić ne može da dobije stranku, to je sada već jasno i on će očigledno od svoje poslaničke grupe, koja je sad zapravo frakcija unutar stranke, praviti novu stranku. Znači, to nije uopšte podela demokrata i antidemokrata, nego bitka za vlast unutar SRS. Odmah da kažem, Nikolić će sledećih nedelja biti vrlo tvrd u svojim nastupima, on će pokušavati da igra pravovernika i ja očekujem čak, paradoksalno, da on bude čovek, ako je to uopšte moguće kod radikala, tvrđi u odbrani originalnog programa SRS, mislim da će on u dogledno vreme ostati dosledan tom programu. Ali ono što je danas teško predvideti je odgovor na pitanje da li će ukupni odnosi na političkoj sceni Srbije njega pomerati ka nešto razumnijoj konzervativnoj socijalističkoj poziciji. To tek ostaje da se vidi. Znači, da li će se Nikolić pomeriti od neobuzdane šovinističke, gotovo psihopatske retorike radikala, da li će se pomeriti ka jednoj agresivnoj ali nešto umerenijoj retorici, to ostaje da se vidi, ali to možda i nije toliko presudno za srpsku političku scenu.
Ali, ovaj sukob jeste veoma važan. Što bi rekao Krleža, na desnici je ovaj put, ne na ljevici. Desnica je očigledno u ovom trenutku u Srbiji u haosu. Koštunica je uspeo, zbog opsesije kosovskim pitanjem, da marginalizuje stranku i da se na neki način pomeri potpuno udesno. On je sad glasao protiv Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji koji je zapravo i radila njegova Vlada, bar formalno, znači, gotovo neverovatno! Ti pregovori su vođeni dok je on bio premijer. Stranka Velje Ilića kad nema asfaltiranja puteva vegetira u potpunosti, znači, samo sa lopatom asfalta ta stranka neki glas i dobije, bez lopate asfalta tu nema više ničega. Socijalisti su po poslednjim istraživanjima jedne agencije ispod 5% i, naravno, sada se cepaju radikali. Ovde ćemo imati jednu takođe radikalnu manju stranku koja će se kretati slobodno po političkom prostoru i biće više oportunistička. Eto, to je, ako mogu da kažem, jedina prednost Nikolića, veća mera oportunizma. On je, inače, kao političar bio veći oportunista, on je naravno znao da bude beskrajno ciničan, on je davao neke užasavajuće izjave, uključujući onu da mu nije žao zbog ubistva Ćuruvije. Znači, ja ne treba da podsećam vaše slušaoce da je njegova retorika bila često zastrašujuća, ali on će biti svakako veći oportunista zato što može da opstane plivajući u tom prostoru, za razliku od Srpske radikalne stranke koja se ukotvila u odbrani takozvane linije Karlobag-Ogulin-Virovitica. Ceo taj ratnohuškački, ratni lobi, naravno, otvoreno staje na stranu Šešelja.
Ali, ono što je najvažnije za Srbiju, to je da li je ovo početak demontaže Šešeljevog nasleđa, jer je to poslednji bastion ratne politike Slobodana Miloševića. Šta god bila Socijalistička partija Srbije sa svojom zastrašujućom retorikom da je put Slobodana Miloševića jedini pravi put i tako dalje, to je objektivno jedna veoma mala stranka, trenutno je ispod cenzusa, mogla bi i da nestane. Ona je sad konačno ušla i u Parlament, u koaliciji sa jednom fantomskom strankom penzionera, sama nije mogla. Tako da ovo jeste prvi rascep u monolitu Miloševićevog viđenja sveta, viđenja Jugoslavije, viđenja nacionalne srpske istorije, viđenja položaja Srbije u 20. i 21. veku. Srpska radikalna stranka je deponija svega najstrašnijeg što je Miloševićeva politika bila. Paradoksalno, Šešelj i njegova stranka jesu nosioci, čuvari Miloševićeve politike, koja nije Miloševićeva, nego je to politika katastrofalnog viđenja sveta. To je politika srpske elite, nacionalističke političke elite, koja je sad naravno svuda posakrivana, a koja je taj program i napravila. Videli ste da oni ćutke gledaju ovaj rascep, sa velikom nelagodom to gledaju, i Koštunica, i Velja Ilić, i svi ovi silni akademici koji bi ranije bili brzi da se odmah pojave u Politici na naslovnoj strani i svuda drugo. Oni su ostavili ovim svojim đacima, nedoučenim analitičarima, da govore besmislice, i čekaju, jer nisu sigurni kako će se to završiti.
Ako bi Nikolić i uspeo da otcepi jedan veći deo te stranke na terenu, u organima neće moći. Ako bi on postao pragmatičniji sa stavom „zatrebaću ja nekom za vlast“, onda bi taj pragmatizam mogao stranku da dovede do izvesnog odbacivanja tog nasleđa. Izvesnog, molim vas, jer oni će uvek govoriti o srpskim nacionalnim interesima, o Hrvatskoj, o delovima Hrvatske kao Srbiji i tako dalje. Čuo sam jedan komentar da je Tadić dete sreće, evo, kaže, ni sad nikom ništa, Tadić ni kriv ni dužan, lakše mu je, ima širi politički prostor – i realno ga ima. Znači, oni gledaju s velikom nelagodom na činjenicu da su se zaista, nažalost, desile u jednom danu dve čudne stvari: potpisivanje SSP-a, ali istovremeno i početak cepanja deponije Miloševićeve politike koja je zaista delovala zastrašujuće.
Po poslednjim istraživanjima radikali su imali 36%, jači su nego kad su bili izbori. E, ovo će ih u ovom trenutku svakako dovesti do formiranja bar dve stranke koje će onda davati mnogo veće šanse, hajde da kažem, takozvanom demokratskom bloku, da recimo izabere svog partnera u toj ekstremnoj desnici. I mogao bi na kraju Toma Nikolić da postane omiljeni desničar srpske političke scene, što on već polako i postaje, svi ga žale, svi kažu da je on u stvari fini čovek koji je morao one strašne stvari da izgovara, siroti on, Šešelj ga je naterao. Brzina kojom se kod nas hemijski čiste političke biografije je neviđena. Imamo najbolje hemijske čistionice za političke biografije koje postoje u svetu. Kod nas ljudi za pola sata čoveka koga su zvali fašistom počnu da zovu demokratom, ja to nikad u svom životu nisam video. Zamislite – da napravim jednu besmislenu analogiju – da je neki vodeći nacista, kad je video da se rat gubi, počeo da viče „tako je, greška!“, a da su Nemci na to rekli „bravo, pa on je uvek bio demokrata, jadan, samo je morao s nacistima od 1933. ili ranije“.
U tome je strahota našeg političkog života, što ljudi sve zaborave, što se odjednom u političare upisuju neka vaša očekivanja koja oni realno ne mogu da ispune. Zaista jeste zastrašujuće što će u političkom životu opstati osobe kao što je ta čuvena Radeta, to je ono što će sa Šešeljevom slikom i Šešeljevim bedžom nastaviti da maršira po Srbiji. Ali Nikolić će otkinuti jedan deo, on bi mogao biti značajan, i on će, što kažu, sticajem okolnosti, zbog činjenice da se našao na toj poziciji, morati da bude pragmatičniji. Ja bih vam rekao ovako – onoliko koliko je Dačić demokrata, toliko će vam biti i Nikolić, znači, mera vlasti će biti mera demokratije. Tu nema, naravno, ni d od demokratije, ali ima mogućnosti da se menjaju boje igrajući mutne igre na toj poziciji „ja sam demokratski šovinista“ – kao što je Milošević bio četnički levičar. Ja sam se uvek smejao kada je Nenad Čanak davno, još ’90-tih godina, kad smo bili saradnici Drašković i ja, Draškovića uvek oslovaljavao sa „pomoz’ bog, druže Vuče“. To je otprilike slika tih paradoksa. Tako da upisivati u biografiju Tome Nikolića u ovom trenutku demokratska očekivanja više je nego smešno, ali će njega pragmatizam naterati da pliva. On će ponovo plivati ka esktremnoj desnici ako mu to zatreba da dobije glasove, on ima želju da ostane u političkom životu – i ostaće, naravno – i veliku želju, ipak, da dođe na vlast. Znači, devet godina on praktično nije na vlasti, bio je jako dobar na skoro svim izborima, ali nikada nije dobio izbore i očigledno je, što bi rekao jedan moj mladi prijatelj s kojim sam se juče video, Iznogud, rešio je, kaže, Iznogud da bude kalif umesto kalifa.
Nepobitna je činjenica da Tomislav Nikolić apsolutno nikada nije ni na koji način odstupio od politike SRS i ja bih čak rekao onog najtvrđeg jezgra te politike. On je to čak radio mnogo bolje nego bilo ko drugi, on nije reformator ni u naznakama, ovo je borba za vlast i nemojte da se igramo. Ja samo govorim koje su konsekvence borbe za vlast. On nije glasao za SSP, ceo sukob je bio oko toga, na kraju nije ni on glasao, naravno. To je ovo što sam vam rekao, on mora sad da bude tvrđi kalif od ranijeg kalifa da bi pokazao da je on u stvari pravovernik, je li, jer je o tome uvek reč.
Inače, sad ćete gledati, biće zanimljivo prestrojavanje njihovih medija, to su pre svega, naravno, dva lista čiji je vlasnik Rodić, Kurir i Glas, a vrlo zanimljiva je i Pravda. Po nekima, najveći uticaj na uređivanje Pravde ima Vučić, ona se izgleda klati zato što se Vučić očigledno još nije opredelio, a moraće, naravno. Prema tome, jedna stvar je sigurna, a to je da ćemo gledati jako mnogo prljavštine, videćemo možda i slušati nešto o Miškoviću sledećih nedelja, pa će narod prvi put otkriti da li Mišković ima neke veze s finansiranjem Srpske radikalne stranke i da li, kad kupuju u njegovim samoposlugama, i oni nešto malo doprinose razvoju Srpske radikalne stranke. Mene povremeno deo naše javnosti, ne cela na sreću, podseća na onu publiku na gladijatorskim igrama. Pri tom mislim da tu publika uvek pokazuje palac nadole, znači: ubij protivnika. Dakle, sad će oni čekati da vide ko će kome šta reći, kako će u parlamentu da se vređaju – ne zaboravite, oni su osamnaest godina zajedno, oni se stvarno intimno znaju, znaju sve jedni o drugima, i toga će biti koliko god hoćete. A to će rušiti ugled radikala, jedan deo njihovog biračkog tela će se pasivizirati. Znači, tek u 2008. godini politika koja je poražena 2000. godine počela je da se kruni. Daleko od toga da nestaje, jer vi i sad gledate kako se radikalski poslanici ponašaju, to bacanje fatvi, kletvi, gledate mržnju.
Recimo, evo samo jedan primer: „profesor“ Pelević, kako on sebe voli da zove, opredelio se za Tomu Nikolića, i upravo je pre nekoliko dana održao predavanje Rizi Haljimiju, objasnio mu da je on Šiptar. Riza Haljimi izađe i kaže mu „ne možete vi određivati šta mene vređa, to ja određujem“. Haljimi je izrekao i rečenicu na koju se niko od novinara i tih čuvenih komentatora nije ni osvrnuo, rekao je: „Ovo je jedini parlament u regionu gde mogu da se vređaju Albanci u Skupštini i da se ne nazivaju Albancima nego Šiptarima“. Eto vam primera koliko tu demokratije ima i koliko će demokratska načela dovesti do opredeljivanja ljudi. Znači, daleko od toga da je jedna strana demokratska, druga antidemokratska, ali ta potreba da pripisujete osobine je potreba da bežite od realnosti i da je ne vidite onakvom kakva jeste. I to je jedna od najopasnijih tendencija ljudi, to je isto kao potreba Borisa Tadića da objašnjava Papandreuu, predsedniku Socijalističke internacionale i sadašnjem premijeru Grčke, da je Socijalistička partija Srbije jedna moderna stranka evropske levice.
Slušajte, to je toliko cinično i bezobrazno, ja bih podsetio da se nacistička partija Nemačke zvala Deutsche nationalsozialistische Arbeiterpartei, radnička partija. Konačno, i Musolini je bio socijalista. Znači, za potrebe trenutka sve je zgodno, ali dugoročno smo svi gubitnici u Srbiji, jer se ipak stvari moraju nazvati pravim rečima. Ali, imati našu javnost u kojoj su sve vrednosti potpuno pomerene, gde su najhrabriji ljudi oni koji pljuju nekoliko žena, to su Nataša Kandić, Sonja Biserko, Biljana Kovačević Vučo… Ne znam da li imam pravo, da li imam dozvolu da pomenem – Biljana Srbljanović je pričala da je, kad je došla nedavno na aerodrom, osam taksista za redom odbilo da je vozi i pri tom je najstrašnije vređalo. Ja vama sad nešto da kažem: to nema nikakve veze s politikom, svaki taksista ima potpuno pravo da misli o njoj šta god hoće. U svim normalnim zemljama u kojima sam ja bio i uzimao taksi, pa negde i boravio više meseci na nekoj stipendiji, na univerzitetu, taksisti je zabranjeno da ne uzme putnika, on zbog toga gubi dozvolu. Kako vi to zamišljate? Da prođe taksista i vidi vas i kaže „pa, ja ne uzimam crnce“, ili „izvinite, ne uzimam invalide“, ili „trudne žene me iritiraju“? Pa, gde to ima? Njegova je dužnost da vas vozi.
Znači, eto, to su stvari koje ljudi trpe u ovoj zemlji i to ljudi koji jesu demokrate. Ali kod nas je demokratija i prepisati u demokrate čoveka koji je lajao u horu, koji je huškao na zločine, koji je bio ratni dobrovoljac. I to je ono što je tragično za Srbiju. Heroji taksisti vređaju jednu ženu koja sedi sama sa dva kofera! On je verovatno kad je došao kući rekao „ma, ja sam je izvređao…“ Pa, što nije izvređao mog druga, imam jednog, ima dva sa dva i zna pet borilačkih veština, pa da vidiš batine na aerodromu! Ali ne, njemu je rekao „gospodine, gde idete“. I zato je to opasno kada se za 24 časa čovek koji je ušao u bitku za vlast da uzme Srpsku radikalnu stranku proglasi demokratom, kao da on to radi zato što je u stvari ubeđeni demokrata, da mu je jedini motiv bio da demokratizuje Srpsku radikalnu stranku. Znate šta, strašno je to, strašno je i to ne sme da se radi, ne sme da se radi zato što se u našoj sveopštoj javnoj konfuziji samo još povećava. Magla u kojoj živimo samo je sve gušća.
Otac rehabilitacije je Vojislav Koštunica, međutim, imate jednu drugu rehabilitaciju koja je u demokratskom društvu legitimna: svako može da pokreće inicijativu kakvu hoće. Vi imate trenutno zahtev da se sudski rehabilituje Milan Nedić. Imate jedan mali paradoks da Milan Nedić nikad nije ni osuđen na sudu, prema tome, ne vidim kako sud može da rehabilituje tako nekoga? Milan Nedić je bio predsednik kvinsliške vlade, ulaže se ogroman napor da se pokaže da je on patriota. Vi imate tu rehabilitaciju na svakom koraku, to je sada važeći obrazac i model. Vi sada rehabilitujete bilo koga, Koštunica je to prvi uradio. Konačno, on je napisao jedan tekst u kome se upravo kaže da Milana Nedića treba staviti u istorijski kontekst, drugim rečima, treba da ga razumemo. Dobro je sarađivati s Nemcima, spasavati srpski narod, a ovi mučenici koje streljaju i koje ubijaju i koji vode rat protiv okupatora, to su bitange komunističke. Ja ne znam šta naš predsednik misli, kakav bi problem bio čovek koji kaže da je njegova stranka član Socijalističke internacionale, pa neka mi kaže onda da li je Milan Nedić heroj!
Zašto je on naš predsednik, on se nikada ni o čemu ne oglasi. Kod nas se stalno govori o ustanku za vreme socijalizma, Danu ustanka u Srbiji kad je Žikica Jovanović Španac u Beloj Crkvi pucao; kaže, pucao Srbin na Srbina. Pa, zna li on… To jeste, nažalost, bio jedan građanski rat, i ako me pitate je li dobar građanski rat – pa, nije. Ali, znate šta, i u Hrvatskoj su se hrvatski partizani borili protiv hrvatskih ustaša. Konačno, još jedno pitanje, ko je ubio Kostu Pećanca, ko je bio taj deo četničkog pokreta koji je otvoreno kolaborirao sa Nemcima i sedeo u Beogradu, hajde da čujemo, da li neko zna? A svakako neko od slušaoca zna istoriju – zna da je to bio Draža. Znači, sve to je sad u konfuziji i siguran sam da tvorci naših nacionalnih programa koji su se sad mudro povukli u svoje kabinete, sede u svojim kožnim foteljama, u svojim udobnim stanovima, sa dosta muke sve ovo gledaju. Sve što su tako brižljivo radili krajem ’80-tih i početkom ’90-tih sad će da pokaže svoju utrobu.
Vi uhapsite Karadžića, ali onda pozdravljate s tri prsta svoj olimpijski tim, vi uhapsite Karadžića, a niko neće da kaže ko je to uradio, i onda stavite laptop… Pa, smeje se cela Srbija! Neko je rekao, čak u nekom nacionalističkom listu: pošto ga niko nije uhapsio onda niko nema ni laptop, onda ga brže-bolje stavite u neki napušteni policijski punkt, pa zovete telefonom krišom… A sećate se konferencije za štampu kad je uhapšen Milošević? Premijer kaže „jeste, mi smo to uradili, mi smo ga uhapsili“. Zamislite da je neko rekao „ne znamo ko ga je uhapsio“!
I to je tako, ta politika najveće stranke kod nas koja zaista sad ima veliki deo vlasti. Dvoje mojih kolega, Buda Nešić i Vanja Rupnik-Račić, skupili su svojevremeno rezultate Kartiševih testova, odgovore dece na jednom testu inteligencije, i izdali čuvenu knjigu pod naslovom „Olovka piše srcem“. Na pitanje iz jednog testa, zašto je olovka bolja od penkala, jedan dečko je napisao „zato što piše srcem“. U drugoj njihovoj knjizi, koju ljudi manje znaju, „Pozdravi nekog“, jedan dečko iz doma koji nema nikoga rekao je nešto što je možda najstrašnije što sam ja u životu čuo – kad su ga pitali koga želi da pozdravi, on je rekao „pozdravi nekog, jer nema nikog“. E, meni tako izgleda politika demokrata: pozdravi nekog, nešto ćemo nekome reći. Ne može to tako, i ne možete kad branite SSP sve vreme da pričate o Kosovu. Pa, nije tačno, idete u Evropu, Kosovo je otišlo.
I ja to onda gledam, sedim, šta da kažem na sve to? Vi ćete sad reći – pa, što sad govoriš o Demokratskoj stranci, ona sad ima najveću vlast, ona ima vlast na svim nivoima, ona je delimično deli, ali ona je zaista nosilac vlasti u potpunosti. Njeni su predsednik države, Vlada Srbije, Pokrajinska vlada, grad Beograd i najveći broj opština u Srbiji. E, pa sa vlašću ide i odgovornost i onda iskoristi tu odgovornost da ovo o čemu govorimo, a to je magla, na neki način počne bar da se bistri… Neka kaže neko od onih na vrhu ove stranke: u Drugom svetskom ratu bilo je u Srbiji kolaboracionista i oni ne mogu biti heroji, ne može Nedić biti heroj, ne može.
Znate, Jirži Lec, sad ga više niko ne citira, jednom je rekao: „kompromis je kad se obe strane kompromituju“. Ja ne mogu tako, morate da me ubedite da je baš neka određena vrsta kompromisa bila apsolutno neophodna i da nikako nije moglo bez nje. Ima i takvih situacija u životu, ali vrlo često se najodvratniji kompromisi maskiraju i onda se kaže „pa, moralo je“. Nije moralo! Jer tako dobijamo situacije koje su potpuno neobjašnjive. Na primer, mene će teško neko da ubedi da je odluka, koliko znam, Ministarstva spoljnih poslova da svi Koštuničini ambasadori ostanu na svojim mestima. Da li neko hoće da mi kaže da Sandra Rašković Ivić ima diplomatsko iskustvo da bi sedela kao ambasador u jednoj vrlo važnoj zemlji za Srbiju, Italiji? Ko donosi te odluke i zašto? Ili da li je moguće da Vuk Jeremić nema nikakvog drugog posla nego da putuje po svetu i priča o Kosovu? Ja lično mislim da taj mladić u svom vokabularu ima samo reč Kosovo, ja ne znam više šta je u njegovom vokabularu. Od Islamske konferencije on samo putuje, on juri, on objašnjava, on samo ponavlja Kosovo, Kosovo, Kosovo…
Je l’ ima još nešto u našoj spoljnoj politici? Je l’ ima još neki prioritet, je l’ mi još nešto želimo? Ne. Vi imate upravni odbor RTS-a, pogledajte ga pažljivo, od kojih ljudi je on sastavljen, ko je, uzgred, izabrao Tijanića? Hajde da pogledamo te ljude, neke od tih ljudi, jer zaista ne govorim o svim ljudima. Poznati su kao pravoslavni fundamentalisti, imamo jednoga koji je zastrašujuća ličnost u moralnom i svakom drugom pogledu. Pogledajte šta piše u zakonu, pa vidite da li te najuglednije ličnosti, naročito iz oblasti javnog života, zadovoljavaju zakone.
Znači, Demokratska stranka, ona je nosilac vlasti. Izvinite, hteli ste vlast, imate celokupnu vlast, a sad imate i celokupnu odgovornost i vi morate da se za to borite. I da kažete, ovo su vrednosti, ovo nisu vrednosti. Ali, umesto „mi podržavamo antifašističku borbu“ dobijamo „mi podržavamo svaku borbu“. Koju borbu? Da li je na primer predsednik Vlade, za koga većina ljudi ne zna ni da je predsednik Vlade uopšte, da li je on rekao Dačiću, koji mu je nadređeni – on je premijer, a ovaj je potpredsednik – čekajte, gospodine Dačiću, na šta liči ovo s pasošima, jeste li vi svesni toga da u jednoj zemlji u centru Evrope ljudi ne mogu da dobiju pasoš. Sad su počeli da objašnjavaju to o čipovima… Ma, ne interesuje me uopšte! Imate ministra prosvete, a šta je program rada Ministarstva prosvete? Šta taj ministar hoće? Hoće predškolsko obrazovanje, hoće osnovno i srednjoškolsko, hoće visoko, hoće mrežu privatnih fakulteta – uzgred, on predaje na jednom. Šta je Bolonja, gde je stala Bolonja? Ništa. Imamo obećanja tipa „vize će nam ukinuti, dobićemo status kandidata“… To sve zavisi od drugih, šta zavisi od tebe? Jeste li možda videli da je svako ministarstvo izašlo u javnost i reklo: mi ćemo do kraja godine raditi to, to, to, usvojićemo to, to, to.. Šta? Ništa. Oni nas vode u Evropu…
Da vam kažem nešto, video sam pre neki dan na ulici auto, to je valjda najskuplji auto koji možeš da kupiš u Evropi od ovih normalnih, to je kabriolet Bentley. Verujte mi, Ceco, ja bih strašno voleo da imam taj auto, ali pojma nemam kako da dođem do njega i nešto mi govori da nikad neću imati taj auto, a čak i kad bih imao te pare sigurno ne bih kupio taj auto, ali nije bitno. Recimo da volim taj auto i hoću da dođem do njega. Lepe su želje da budeš član Evrope, pa hajde da mi bar odgovore na pitanje kad ćemo da imamo pasoš, to je jedno banalno, trivijalno pitanje. I naravno, onda slede strateške odluke, kao što je ovo davanje Rusima većinskog vlasništva nad našim energetskim sistemom. To je jedna katastrofalna strateška odluka, neobjašnjiva strateška odluka.
Uzgred, čovek koji se najviše za to zalagao na sednici parlamenta ima ogromne poslove u Rusiji. Znači, to je jedna strateška odluka koja je donesena cik-cak putem, ja to zovem politika cik-cak, levo-desno, cik-cak. Evo, ulazimo u Evropu, ali i s Rusima mi bogami poslujemo… Onda, Islamska konferencija, znači, to je ono „mir, mir, niko nije kriv“, svi su u stvari na srpskoj političkoj sceni demokrati. Evo, sad možda to nije pravi primer, ali Toma je ustvari demokrata…
Ne znam, nisam siguran da je to brz put u Evropu. Ja verujem u namere ove Vlade da ide u Evropu, ja ne dovodim to u sumnju, odmah da vam kažem, uopšte to nije sporno. 35 godina predajem, video sam mnogo studenata koji imaju nameru da budu odlični studenti, da uče, ali nisu nikad seli i učili ili naučili, a stvarno su imali nameru. Nešto moraš i da radiš, a ja u ovom trenutku to ne vidim. Uspešno smo ratifikovali SSP i onda smo stali i sada me interesuje da li će ova Vlada da nam kaže tačno šta je program rada ministarstava za sledeću godinu, zašto ste to ne objavi? Jer vi kod nas ne možete ni da pozovete čoveka na odgovornost, zato što on nikad nije ništa ni obećao. Šta će MUP da uradi – ne znamo, čime će se Dačić baviti – ne znamo, šta je prioritet rada MUP-a – ne znamo. Dačić je izgleda dovoljno srećan što je seo u tu fotelju, pa može da kontroliše „aferu kofer“. Znači, imate prošlog ministra koji je krivično odgovarao za provalu trafike, imate ovog ministra koji je direktno umešan u užasnu finansijsku aferu. Ta pozicija apsolutnog primitivizma će na kraju ugušiti Srbiju. E, ja se tu ne snalazim.
Svetlana Lukić: Dosta naših sagovornika je govorilo da je najvažnije da smo sa ovom Vladom izbegli katastrofu, ali da se ni u najboljem realnom scenariju ne treba nadati da ćemo za svog života dočekati da Srbija bude pristojno mesto za život. Neko pominje buduće generacije kojima smo dužni da ostavimo zemlju u boljem stanju, da ne beže od nje kao od kuge. Sve mi se više čini da ovo sa budućim generacijama nema baš mnogo smisla; ima smisla koliko i oni pozdravi poslati vanzemaljcima u svemir, poruka sa Valdhajmovim glasom, ptičicama i potočićima. Neko je izračunao da ako je neka civilizacija udaljena od nas samo sto svetlosnih godina, poruci treba sto godina da stigne do nje. Dok oni tamo popričaju, dogovore šta će da nam odgovore, prođe još malo, pa onda još sto godina putovanja nazad do nas. Znači, odgovor može da nam stigne najranije za dvesto godina. E, tada će tu biti neki drugi ljudi koje ni ta pitanja ni ti odgovori neće zanimati, a neće znati ni ko je Valdhajm, ni šta su ptičice, šta je cveće i drveće. Kakve mi poruke ostavljamo generacijama koje će naseljavati ove naše nastambe za pedesetak ili sto godina, ko zna o čemu će oni misliti i šta će im biti važno? Mi ovo radimo za sebe, što bi rekao Žarko Korać, da spasemo dušu svoju. Zašto da ne budem dobar i pošten, kaže Konrad, ionako sam smrtan.
Svi smo ovde suočeni praktično svakoga dana sa činjenicom da, ako hoćemo da budemo iole pristojni ljudi, moramo da izigravamo heroje. Stvar se nekad može izbeći, a, bogami, često i ne. Sve se to mora činiti da bi ovo jednom prestalo da bude mesto neprekidne borbe sa entropijom. Vojislav Pejović je imao sreće da ne mora ovde da živi stalno. On je pisac rođen u Podgorici, studirao je u Beogradu, doktorirao u Nemačkoj, dobio sina u Nju Orleansu, a u Čikagu je napisao prvi roman koji se zove „Život i smrt Milana junaka“, koji ovih dana izlazi i u Beogradu. Slušate Vojislava Pejovića.
Vojislav Pejović: Budući da sam profesionalno naučnik, prošao sam čitav taj uobičajeni razvojni put od završetka studija prirodnih nauka do doktorata, pa onda radio u laboratoriji i tamo postao ekspert za analize proteina. I shvatio da ne mogu to da radim čitav život, jer to traži čitavu osobu. Kad smo 2005. dobili sina u Nju Orleansu, ja sam shvatio da ne mogu da radim više posao koji radim. Kad je dete napunilo tri meseca pirnuo je uragan Katrina i poterao nas iz Nju Orleansa i onda smo se mi tokom evakuacije tako reorganizovali da sam ja promenio svoju profesiju, sad se više ne bavim naukom kao naučnik u laboratoriji, nego pišem naučne radove za potrebe farmaceutske industrije. I mogao sam sebi da organizujem život tako da, znači, napišem knjigu koja se u meni kuva preko deset godina, a na kojoj sam radio dve i po godine.
Trudio sam se da tome zaista pristupim na način na koji se pristupa nekom naučnom eksperimentu, da unapred odredim sve moguće odredive parametre, znači, u kom licu ću da pišem itd, a to nije moj prirodni stil pisanja, pa sam morao da vežbam 3-4 meseca da bih postigao efekat koji tražim. Onda sam naravno napisao izmišljene biografije svakog lika u knjizi, jer sam pročitao u jednom vrlo dobrom udžbeniku da je to jako korisan trik. Zapravo, sve je to jako slično pripremi jednog dobog naučnog eksperimenta. Ja jesam usput postao vrlo opterećen željom da sve uradim na što je moguće ekonomičniji način, tako da malo šta može da me iznervira kao rečenica u kojoj ima dve suvišne reči.
Završio sam srednju školu 1990, Milošević je, znači, već bio čvrsto na vlasti, već je postavio svoje piončiće gde je mogao. Za mene je to bilo onako neodredivo uzbudljivo – sad kao, uh, nešto se dešava, neko se tu bori za neka prava… I odem ja u vojsku i tu prvi put zaista shvatim, pošto sam odgojen u jugoslovenskom duhu, shvatim da postoje Srbi i Hrvati. U stvari, kad je sve to počelo da se zakuvava, kao „nešto se menja“, Tito je umro i dolazi taj Sloba koji, eto, hoće nešto da napravi, i svi kažu da on se bori za pravednu stvar, jer ne vadi Jugoslaviju iz usta. I ja pomislim: aha, dobro, znači on mora da je neki okay tip. Tada je, naravno, u vojsci još bila jugoslovenska ideologija, pokret za Jugoslaviju, ta vojna partija. Sećam se časova iz moralnog, predmeta koji se više nije zvao marksizam, gde smo dobijali jedan miks armijskog jugoslovenstva i srpskog nacionalizma, jer se nikad nije pričalo o srpskoj politici, uvek samo o hrvatskoj, šta Hrvati rade i tako dalje.
Znači, nikad nismo dobijali punu sliku i tačno se sećam da ja tada nisam shvatao da televizija može da laže. Taj koncept nije bio jasan, nisam shvatao da može da se pojavi nešto na TV i da to bude apsolutna laž, odnosno takva fabrikacija stvarnosti da se istina ne vidi. Tek nekoliko meseci kasnije, kad sam video snimke prerađenog Vukovara, tek tada mi je bilo jasno da ja nešto ozbiljno moram da poradim na sebi, da bih shvatio… Nijedna priča nije nikako mogla da opravda to što sam ja tada u deset sekundi video na TV, nikakva ideologija, ništa. Onda je krenulo da me kopka pitanje – ja sam tada imao osamnaest godina, šta bi bilo da sam imao dvadeset četiri? Koliko bih ja bio odgovoran za to što odbijam da vidim svet oko sebe onakvim kakav jeste? I to je stvarno bila klica moje knjige.
U knjizi imam junaka koji ima dvadeset četiri godine, koji se zove Milan Junak, momak iz Crne Gore koji studira u Beogradu. Oko njega se ruši svet, ali on nije više beba, on ima dvadeset četiri godine i postavlja se pitanje da li je on odgovoran, da li je on kriv za stvari koje mu se dešavaju jer ne vadi glavu iz peska zato što je u tom pesku toplo. Mislim da prosto samim rođenjem i načinom kako je svet danas uređen, a ne mora čak biti govora o prestrogo moralnom pogledu na svet, mislim da jesmo svi odgovorni za ono što se oko nas dešava, čak i ako nam je stav da se nas to ništa ne tiče. Znači, ja sam bio takav, a da ne kažem koliko ljudi znam koji su bili u sličnom mentalnom stanju kad se, na primer, Milošević pojavio 86-87. i generacija mojih roditelja počela da se oduševljava tim naizgled ne previše birokratizovanim likom koji će tu sad da reši neke probleme. Naravno, napravi se emotivna investicija, i sad treba objasniti sebi da si se oduševljavao nečim što je jedan krvavi bofl. Sve to me je jako opterećivalo i onda sam odlučio da čim se prva prilika ukaže probam nešto da napišem na tu temu. Eto, tako je knjiga počela.
Iz zemlje, koja je tad bila krnja Jugoslavija, otišao sam u jesen 1997, odradivši sve one proteste ’96. i ’97. Otišao sam u Nemačku na doktorat. Ta 1997. je užas, ne samo zato što sam bio u delu Nemačke koji sunce praktično ne gleda, gde se oblaci navlače i leti po tri meseca, senka ne pada na tlo. Kako se priključim na vesti, čujem: radikali u Vladi, JUL radi šta hoće, ubijaju jedni druge, ništa nije sigurno. Onda bombardovanje, onda pola Beograda se seli u Crnu Goru da bi preživelo. Dobijam e-mail od Petra Lukovića koji kaže „ovo je kolektivna ludnica, nemoj da ti je palo na pamet da se ovde vratiš“. Tako, to mi je sve u stvari kao da gledam kroz neki pleksiglas koji je, onako, dobro siv, ima tu paletu tamno sivoga, mrko-čađavu, i ja gledam kao da sam sad to stavio pred oči i pokušavam da se setim šta je bilo kroz tu vizuru.
2002. smo moja supruga i ja odlučili da odemo iz Nemačke u Nju Orleans. Počeo sam odmah da se osećam mnogo bolje, ono sunce i one boje, sve je malo pojačano. I onda sam, naravno, i dalje ostao u kontaktu sa ovdašnjim zbivanjima, ali mislio sam da će to da bude sve O.K. – dok 13. marta nije ubijen Đinđić. I tu sam tek zapravo shvatio da kolumnisti za koje sam mislio da ne mogu da se otkače od prošlosti zapravo ne preteruju.
Napravio sam veliku tabelu u kojoj su u jednom redu bili događaji u bivšoj Jugoslaviji u kabinetima, u drugom događaji na frontovima, u trećem događaji u svetu, a u četvrtom radnja moje knjige. Prvo sam napravio taj veliki dokument, i kad sam ga jednom odštampao video sam, iako je to prosta tabela, da zapravo grafički predstavlja jedan portret galopirajućeg očaja zato što rubrika u kojoj sam odredio da budu meseci u godini postaje sve duža. Kad god bi se desilo neko krvoproliće ja sam to označavao crvenom bojom, i rubrike su sve crvenije. Ima jako puno izvora koji opisuju taj period, blago za svakog istraživača, recimo website Haškog tribunala. I ako sam imao dilemu šta se kad desilo, ako nije bilo jasno iz knjiga, samo odem na taj sajt, otvorim neki od procesa i odem na pretraživač, i pojaviće se pre ili kasnije.
Razmišljao sam mnogo o tome kad su počeli da otkopavaju masovne grobnice oko Beograda, jer, budući da sam živeo nekoliko godina u Nemačkoj, naravno nisam mogao a da ne počnem da kopam po toj njihovoj kolektivnoj traumi. Pričao sam i sa svojim prijateljima čije su dede bili vojnici Vermahta, pa su išli na primer u Rusiju, pa sam pitao jednog prijatelja – pa dobro, kad se deda vratio iz Rusije jesi ga pitao „deda, šta si ti radio tamo“? Kaže, mi o tome nikad nismo pričali, ali tamo je to malo drugačije urađeno. I američki vojnici su tovarili nemačke civile u kamione, pa ih razvozili ih po konc-logorima da vide šta se radilo. Ovde toga nije bilo, ovde su otkopavali jame po Hercegovini ne da bi podstakli mirenje i katarzu nego da bi pomamili ljude – evo, ovde su zakopani vaši, evo, ovo su kosti, a vi izvolite, mrzite sad decu onih koji su vam pobili očeve.
Sumnjam u postojanje dobre volje u sadašnjoj konstelaciji političkih odnosa u Srbiji i Crnoj Gori, gde je, na kraju krajeva, ogroman problem zataškavanja. Navodno je sve O.K. sad, tu su investicije, stiže krupni kapital, turizam, grade se hoteli i sve izgleda umivenije i lepše, državne službe bolje rade. Međutim, istovremeno se vode procesi za ratne zločine u Crnoj Gori koje država opstruira na svakom koraku. Kažem, sumnjam da postoji politička volja ovde u Crnoj Gori da se, na primer, organizuje školska ekskurzija i ’ajmo u Srebrenicu da vidimo to polje sa hiljadu grobova i da gledamo film o tome kako majke, sestre, ćerke, žene prekopavaju po kostima, da pogledamo stenogram sa suđenja, da vidimo kako je to organizovano, jer sve to nije tajna. To nije tajna, ali poslednji voz za neku, možda ne katarzu, ali recimo pedagošku traumu, verovatno će napustiti ove predele za koju godinu. Ove godine to još ima smisla, iduće godine će već biti manje, godinu nakon toga još manje, i za par godina jedini ljudi kojima će to još uvek biti važno biće porodice žrtava.
Ja sam pio taj kapućino s ove strane Drine. Snažna motivacija jeste pokušaj da se na neki način iskupim time što ću se truditi da sve to približim ljudima koji su dovoljno svesni, a ipak su odlučili da potiskuju. Pokušaj da to ipak prizovu svesti, da to možda zvekne u njima, u idealnom slučaju da se rasplaču na kraju. Ja se zaista sâm još osećam delimično krivim za sve to. Nisam legao ni pod jedan tenk, koji bi me verovatno pregazio, nisam imao hrabrosti za to, nisam nijednom otišao u Bosnu sa paketom hrane, imao sam svoje probleme, studirao sam, imao sam ovo, imao sam ono. To što se najveći broj ljudi ponašao kao ja za mene ne predstavlja neko opravdanje sada, niti olakšavajuću okolnost, jer sam fizički i finansijski bio verovatno sposoban da nešto učinim, ali nisam. I sad, ja sam mogao da kažem: svaka čast onima koji jesu, ali ja to nisam uradio i to me grizlo godinama.
Šanse da Barak Obama postane sledeći predsednik Sjedinjenih država su realne, ali nisu ogromne. On mnogo bolje stoji kod kladioničara nego kod ispitivača javnog mnjenja, što je daleko bolja situacija nego da je obrnuto. Karte jesu uglavnom podeljene, sad su bile konvencije demokrata i republikanaca, mislim da će Obama pobediti tesno. Međutim, Amerika je jedno vrlo komplikovano društvo koje ima izuzetno veliki procenat ljudi koji nisu mrdnuli dalje od svog malog mesta osim na lokalni rodeo ili tako nešto, i gde je uticaj crkve veoma jak i gde je uticaj čitave mreže tih desno orijenisanih, radikalskih radio-emisija izuzetno raširen. Ja se nadam da će se stvari prelomiti tako da svi koji nameravaju da glasaju za Obamu zaista izađu na izbore, a da ovi drugi neće izaći u dovoljnom broju, jer mislim da je Amerika podeljena, ogroman broj ljudi, naročito malo starije generacije, verovatno još ne može da prihvati mogućnost da im predsednik bude neko ko nije beli muškarac.
Kad bi se Obama zvao, na primer, Džon Braun i bio belac iz Ohaja, ja mislim da bi imao 20% prednosti u odnosu na Mekejna. Na konvenciji republikanaca Džordž Buš je pomenut jedanput, on je toliko nepopularan da na kongresu sopstvene partije nije govorio, pustili su mu osmominutni govor sa travnjaka ispred Bele kuće, ime Buša je spomenuto četiri puta, tri od ta četiri puta odnosila su se na njegovu ženu. Na konvenciji demokrata ime Džordža Buša je pomenuto 148 puta, baš sam jutros čitao, tako da bi bilo ko sem Baraka Obame i Hilari Klinton, na koju američka desnica ima poseban pik, bio ubedljivi pobednik na ovim izborima. Ali, Amerika ne bira samo predsednika nego se bori sa svojom osnovnom traumom, a to je, koliko ja uspevam da shvatim američko društvo, rasizam koji je bio biznis-model 150 godina i gde su generacije vaspitavane na tome da je u redu da se ljudi koji nisu beli tretiraju kao životinje.
Ozbiljno se zastupa teza da izvesno krilo republikanske partije namerno loše vlada, e da bi zemlju potpuno predalo u ruke krupnom kapitalu. Znači da pokušavaju namerno, svesno da demontiraju državni aparat. Imam takođe jednu svoju listu primedbi na Baraka Obamu, on ima dosta podilazeći odnos prema religiji. Baš me interesuje zapravo šta bi bilo ukoliko bi neki kandidat za bilo šta u Americi rekao „ja nastupam kao ateista“, to me jako zanima. I voleo bih da se to desi, ali očigledno ne može sve da se desi odjedanput. U Berlinu je Obama govorio pred preko 200.000 ljudi, čekali su po sat i po samo da prođu bezbednosnu kontrolu. I to je, naravno, u Americi iskorišćeno protiv njega.
Svetlana Vuković: U Evropi bi dobio izbore svakog dana.
Vojislav Pejović: Nema zašto da ih ne dobije, na kraju krajeva, on toliko dobro izgleda, on je neko ko se sa lakoćom stavlja u lidersku poziciju. Znam ljude koji rade sa mnom, koji su bili sa njim na nekim večerama i kažu – imaš potrebu da ustaneš i skandiraš njegovo ime. On ima harizmu; da je to čisto neka ambalaža kao kod Vuka Draškovića to bi bio problem, ali njegova politika zaista ima supstancu iza koje on može da stoji. I kalio se politički u Čikagu, što je verovatno škola kakvih malo ima na svetu, i morao je da prođe čitav taj razvojni put političara. Morao je politički da sahranjuje ljude koji su ga dizali, što je inače uspešno prećutao u obe svoje knjige, o tome je nedavno izašao veliki članak u New Yorkeru. Tek sam tada postao potpuno siguran da bi bio odličan predsednik, zato što te kvalitete uspešni političar mora da poseduje. Naravno, dok god nema fizičkih likvidacija i nameštanja sudskih procesa, sve je legitimno. Zato ih i plaćamo da rade to što rade, a ne da mi moramo da se bavimo onim što oni ionako vole da rade. Trenutno omiljeni detalj vezan za Baraka Obamu tiče se izdanja njegove knjige „Smelost nade“ u Srbiji. Goran Perčević of SPS izgleda da je na čelu izdavačke kuće koja je to izdala.
Svetlana Lukić: Ne izgleda nego jeste, bio je na konferenciji za štampu, jeste.
Vojislav Pejović: Kad sam to saznao shvatio sam kuda ide ovaj svet.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Jadranka Stojaković sa pesmom „Što te nema“ na stihove mostarskog pesnika Alekse Šantića. Jadranka je devedesete godine provela u Japanu, a koliko znam večeras peva u beogradskom Studentskom kulturnom centru. Pred kraj Peščanika slušate još kolumnistu lista Vreme i sajta www.pescanik.net Teofila Pančića.
Teofil Pančić: Mi sad treba da dokonamo da li se to Srpska radikalna stranka množi ili se deli. Ako se množi nije dobro, a ako se deli onda je dobro. Čini mi se da je ovo zapravo neki logičan rasplet jedne situacije u kojoj imaš jednu stranku koja je, znači, veoma jaka, ali potpuno nesposobna da zapravo postane sistemska stranka i deo nekakve vlasti. Šešelju to nije smetalo, da se razumemo, pogotovo, naravno, kad je otišao u Hag, jer njemu jednostavno odgovara ovakvo stanje. Njemu je ovo super, on je tamo mesija, mučenik, a ovi njegovi ovde jedino što mogu i smeju da rade, a bogami i jedino što ume da radi ogromna većina njih, to je da ponavljaju ono što im on kaže. I svi happy. Međutim, tu se pojavio faktor Tome Nikolića, u tom smislu da je on jednostavno osetio da su njegove mogućnosti zapravo veće od onoga što on dobija, a onda je seo i podvukao crtu – čekaj, šta meni ovde smeta, šta mi smeta, šta me okiva sve vreme? Aha, Šešelj, dobro. On je osetio mogućnost da se približi političkom mainstreamu i to je postala neminovnost najkasnije posle ovogodišnjih predsedničkih i parlamentarnih izbora. On je imao mogućnost ili da zajedno sa Šešeljem i celom tom ekipom posle izbora postepeno otkliza na marginu, ili da nešto preduzme da pokuša da se ubaci u neku desnu varijantu nekog mainstreama.
I mi zatičemo, znači, Tomu u ovom trenutku u tom stanju, kada on shvata da ili sa Srpskom radikalnom strankom ili bez nje u nekoj novoj konstelaciji on dobija priliku da zapravo postane prvi čovek svega onoga što je desno u savremenoj politici Srbije. Alternativa mu je to da ostane nekakav, ono, pajac jednog pajaca kao što je Šešelj, tako da je u toj konstelaciji sasvim jasno zašto se on odlučio za ovo. E, sad, s druge strane možemo da zamislimo situaciju da se Šešelj zaista vrati u Srbiju – odlaskom pre svega Nikolića, možda i Vučića, on ostaje tu kao nekakva figura koja nužno gubi uverljivost. Počinje previše da podseća ljude na sve ono što je u njihovim životima bilo loše, čak uprkos tome što su mnogi od tih ljudi podržavali sve to, što su učestvovali u svemu tome, što su glasali za sve to, što su godinama mislili da je to super, što možda i sad misle da je to super, ali sad oni misle – super je, ali je propalo. Sad postoji jedno „ali“ kojeg pre nije bilo i zato se osipa broj ljudi koji su u stanju za to da glasaju.
To je kao da zamišljaš da si bio na nekoj sjajnoj pijanci, ali pijanka je bila sinoć, a sad je ono sutradan u podne i boli te glava. Ja u toj nekoj konstelaciji mogu da zamislim ne da zapravo nestane ono što je baza tog radikalizma, neće to nestati, ali da se svede na jednu razumnu meru s kojom se može živeti. E sad, da li je cena toga da mi od sutra treba da tretiramo Tomu Nikolića kao uvaženog gospodina, respektabilnog desničarskog političara? Pa, ja to ne znam, meni je gadno i da pomislim na to, ali pre 2-3 godine nam je bilo nezamislivo i da ćemo imati ovo sa Dačićem. Ne pre dve godine, pre pola godine nam je to bilo nezamislivo, a onda se nešto dogodilo, pa nam je postalo zamislivo. Opet kažem, dogodio se Koštunica, dakle, Koštunica je svojom politikom omogućio to da mnogima od nas Dačić počne da izgleda kao manje zlo. To je apsolutno Koštuničina zasluga, da on nije otišao u apsolutno političko ludilo to se ne bi dogodilo, niti bi bilo potrebe za tim, niti bi ikada bilo potrebe za Dačićem kao delom takozvane demokratske proevropske Vlade u Srbiji. E, pa, slično je i ovo, svako bira sebi svoj put, dakle, Koštunica je izabrao tako, Nikolić je izabrao ovako, a mi možemo samo da zamislimo šta će da se dogodi tokom te 2-3 godine. Ali ako se dogodi, a to nije isključeno, da Nikolić bude jednom, pa drugi put, pa treći put u nekim situacijama, je l’ te, da kažem koristan, ko zna šta ćemo mi o tome početi da mislimo. Ne bih ni da pretpostavljam, možda ne bi bilo dobro da čujemo sami sebe za dve godine.
Fakat je da smo svi negde ucenjeni, dokazano je da Srbija realno ne može imati bolju vlast od ovakve, i mi smo time ucenjeni, jer s jedne strane kao razumni ljudi znamo da je to tako, s druge strane kao ljudi osetljivog stomaka znamo da ima mnogo odvratnih elemenata u toj kaši. Znači, s jedne strane, ako samo gledaš na to i samo urlaš o tome – jao, vidi ovog ludaka, vidi onog ludaka – onda ti zapravo neosetno i sam prerastaš u ludaka… mislim, postaješ dosadan ljudima, koji bi da ti kažu „hajde, nemoj više da smaraš, jebote, daj pogledaj malo širu sliku“. S druge strane, opet ne možeš ni da se prepustiš tome, jer onda ostaješ bez onog najosetljivijeg instrumenta koji je za tebe jedan od onih od regulativnih faktora u javnosti, znači, prosto si neko ko treba da bude ono, što kažu, watchdog, ko treba da pazi na takve ludake. I tu je sad teško naći neku pravu meru, mislim, to očigledno svako od nas sad individualno radi, mi smo sad svi kao da smo se upravo iznova rodili, mi pokušavamo da se svako na svoj način saberemo i vidimo šta je to što mi sad imamo. Ako ti imaš situaciju da su svi u vlasti osim onih koji su baš poslednji koje bi hteo da vidiš ponovo na vlasti – kao što su radikali, DSS i tako dalje – ti si onda odsečen od neke realne alternative i ti ne možeš da pokažeš prstom i da kažeš, e, bilo bi bolje da je taj i taj na vlasti… Je l’, majke ti? Pa on je već na vlasti, o čemu ti govoriš?
I mi smo sad u jednoj potpuno novoj situaciji, jer zapravo imamo taj problem da možemo samo da gledamo tako na neke partikularne ekscese, kao s ovim ministrom vera. Ja ne znam, voleo bih zaista da mi neko objasni ko je uopšte…, ko se setio tog Bogoljuba Šijakovića, iz koje crne rupčage su ga izvukli i, generalno, da li je ideja postmiloševićevskih vlasti, svih po redu, da svaki sledeći ministar vera bude veći ludak od prethodnog? Je li to? Ako je to ideja, svaka im čast, onda idu u dobrom pravcu permanentno, ali kažem ti, uvek ti je problem sa tom vrstom kritičkog diskursa što se nađeš sa onim zidom, što ne umeš da ponudiš alternativu, a ne umeš da ponudiš alternativu jer sve čega bi se setio kao alternative, a što postoji u realnom političkom parlamentarnom, pa čak i vanparlamentarnom političkom prostoru Srbije, sve je to već negde ukačeno na tu kompoziciju. I ti sad, ono, tu negde na toj tački ostaneš ućutkan.
Ta ideja kako mi imamo neke silne potencijale, to meni zvuči potpuno besmisleno, to ti je otprilike kao da kažeš je da fudbalska reprezentacija Srbije potencijalni prvak sveta. Pa, svaka reprezentacija je potencijalni prvak sveta u teoriji, ali postoji samo jedna koja je zaista prvak sveta, a to je ona koja pobedi u finalu svetskog prvenstva. Sve drugo je maštarija. Postoje neki potencijali, ali ti potencijali nikad neće biti realizovani. Neće biti realizovani jer jedna masa sveta nikada neće ozbiljno ni pomisliti da uopšte uđe u tu arenu, jer je ta arena tako zasnovana. A kad kažem arena, to nisu samo političke stranke, parlament i tako dalje, to su mediji, to je sve ono što ulazi u nekakav javni život. Znači, ti kad pogledaš na tu arenu, ko normalan bi poželeo sebi da u to uđe? Kad pogledaš ko bi sve u ovoj zemlji mogao biti ministar kulture po svojim kapacitetima, a ko se nikada u to ne bi upustio, to je da te glava zaboli. Imaš tu situaciju da je DSS insistirao na tome da drži prosvetu, to je u skladu sa likom i delom Koštunice. Znači, on je čovek koji je neka vrsta ideološkog bojovnika i on ima neku svoju viziju Srbije. Sad, mi možemo govoriti da je ta vizija zaplotnjačka, palanačka, ksenofobna, ovakva, onakva, nacionalistička, ne znam sve kakva, ali on je u skladu s tom vizijom, on je znao šta je njemu važno. Njemu je važno da on bude premijer, a da njegovi ljudi drže takva ministarstva kao što je između ostalog Ministarstvo prosvete. On nije, na primer, bio zainteresovan za Ministarstvo finansija, to je daleko od njegovog sveta.
E, sad, ako je to slučaj i sa Demokratskom strankom, onda zaista moraš da postaviš pitanje šta je uopšte prioritet te stranke? Šta joj je prioritet ako to nije jedna temeljita promena, nekakve kulturnovrednosne paradigme u Srbiji, a u skladu sa onim što Demokratska stranka za sebe tvrdi da jeste i za šta tvrdi da jeste njen politički, pa ako hoćeš i kulturni i civilizacijski identitet. Ako oni te stvari tako olako prepuštaju tim nekim sporednim igračima, juče DSS-u, danas SPS-u, onda je poruka apsolutno porazna. Znači, pored Ministarstva vera, Ministarstvo prosvete je drugo na kojem su se vežbali zaista najopskurniji likovi, da ne spominjem Čolićku i sve to zajedno. Generalno je ta poruka žalosna, da njima do toga nije stalo, da je njima važnija svaka i najbesmislenija funkcija u nekom bloody upravnom odboru nego to.
Svetlana Lukić: Pa kad Đilas, odnosno Demokratska stranka, preuzima Beograd i sve je manje-više podeljeno po tim partijskim funkcijama, pa si baš velikodušan da daš Sekretarijat za obrazovanje čoveku koji je iz DSS.
Teofil Pančić: Isto tako su kulturu dali i na republičkom i na gradskom nivou G17, dakle, ne ulazim sad u personalna rešenja, jer recimo Bradić je svakako jedno od boljih mogućih rešenja. Govorim o tome da je zanimljivo kako se Demokratska stranka tako lako odrekla jednog takvog resora.
Pojavio se taj neki predlog Statuta Vojvodine iza kojeg stoji Demokratska stranka, ali zapravo nije jasno čak ni da li stoji Demokratska stranka kao celina ili je to neki projekt ekipe oko Bojana Pajtića, znači ekipe koja rukovodi Demokratskom strankom u Vojvodini, a bogme i samom vojvođanskom izvršnom vlašću. Čini mi se da će pre biti da je ovo drugo. Dakle, to se pojavilo i interesantno je kako je Vojvodina ostala kao jedan od, onako, sve ređih poligona za vežbanje takozvanog patriotskog diskursa. Najzad smo našli još jedne separatiste, znaš, pošto ove sve separatiste smo već istrošili.
Svetlana Lukić: Da li se ovo čuju demonstracije ili šta?
Teofil Pančić: Da, bio je pun autobus policije, video sam kod turske ambasade… Čekaj, gde sam ono stao? Da, kod separatista. A stvar je naravno krajnje trivijalna, dakle, famozni vojvođanski separatizam u principu ne postoji, jer za njega naprosto nema neke realne ni demografske, ni političke, ni bilo kakve druge osnove, iz milion razloga. Postoji međutim nešto drugo, postoji fakat da znamo kakvo je stanje u Srbiji, ili znatnom delu Srbije južno od Beograda, znamo na šta to liči, bar ti i ja smo uzduž i popreko išli po Srbiji i vidimo koliko je to propalo, žalosno, tužno. E, sad ta Vojvodina koja nije mnogo bolja, ali opet je negde mrdnula, živnula, imala je i neku bolju osnovu, da se razumemo, od ranije, i tamo se nešto dešava i u privredi i u politici, rade neke firme, prave se neke pare. Ti kad pogledaš, u ovoj zemlji se pare prave u Vojvodini i u Beogradu.
Znači, normalno da će ti ljudi hteti da to razdvoje i da kažu: mi imamo izvesne drugačije standarde i mi hoćemo da te standarde sprovodimo nezavisno od toga šta o tome misli neko u nekoj beogradskoj kancelariji ili šta o tome misli neko u Kučevu. E, dokle god je tako, znači, javljaće se taj virtuelni problem vojvođanskog separatizma koji je naprosto jedno normalno osećanje da ljudi žele da upravljaju svojim poslom. Naravno, postoji vojvođanska politička kasta koja, razume se, u svemu tome ima i neki svoj interes. Razume se da tu ima i toga, razume se da njima odgovara da mogu da štrpnu što više tih nadležnosti, da ih štrpnu i zarad samih sebe, ali to ne bi bio problem ni za koga u Beogradu da to ne korespondira sa željom većine Vojvođana – a korespondira sa željom većine Vojvođana. Korespondira zato što Vojvođani naprosto vide da im se tako više isplati, da im je tako bolje. Osuđivati to znači osuđivati prirodnu ljudsku težnju da mu bude bolje. Znači, 1988. godine je bio bauk famoznih autonomaša, što je bio zapravo blaži izraz za separatiste, i u tom trenutku je verovatno većina Vojvođana mislila da je to okej. Šta se desilo? Desilo se najgore srozavanje Vojvodine u savremenoj istoriji, pa ljudi neće ponovo kroz to da prolaze, ljudi hoće da rade sve suprotno od onoga što ih je dovelo dotle. I sad, na toj tački, znači, imamo generalno, ako uprostim stvar, dve političke opcije. Jedna je ona koja kaže – okej, ta priča „Vojvodina ’88.“, ta priča nije prošla, ta priča je donela samo štetu.
Znači, mi moramo da Vojvodinu rekonstituišemo kao jedan ozbiljan politički faktor. Naravno, sad neko na to može da kaže: ali, jedna je stvar bila da Vojvodina bude autonomna pokrajina unutar SFRJ, jer to je jedan sasvim drugačiji i mnogo složeniji kontekst i tako dalje, a druga kad ti imaš jednu malu, onako na nekim čudnim etnoprincipima zasnovanu državicu, a to ti se svodi na takozvanu avnojevsku Srbiju, i to praktično bez Kosova. Znači, ostaje takozvana uža Srbija i Vojvodina, i sad ti imaš tu autonomiju Vojvodine kao jedine pokrajine i tako dalje. Pa, jeste, činjenica je, to jeste jedan čudan sistem, ali do tog čudnog sistema nije dovela Vojvodina, dovelo je raspadanje one zemlje. Ne možeš zbog toga očekivati od Vojvodine da onako uslužno nestane, da se uslužno samoukine zato što to sad u nečijoj kabinetskoj glavi izgleda kao jedna malo čudna tvorevina. Pa, moraćete da živite s tom tvorevinom, ako nećete da živite s tom tvorevinom živećete bez te tvorevine. E, pa bolje da živite sa njom nego bez nje.
Mi smo svi toliko opterećeni dnevnim zadacima, jer mi smo baš kao oni đaci koji rešavaju jedan po jedan problem i nemaju nikakvu viziju šta će biti do kraja školske godine. Mi tako radimo, mi u tome živimo, gde ćeš ti sad da razmišljaš o onoj situaciji kad će ti doći neki birokrata iz Brisela, pa će sad da se bavi oblikom krastavaca, kad ti još nisi rešio problem Ratka Mladića. Zapravo će tek od tog momenta početi proces srastanja Srbije sa Evropskom unijom, jer šta znači postati član jedne takve zajednice? Pa to je srastanje. To nije samo puko priključivanje, znaš, sad kao da uzmeš, ne znam, jedan vagon pa ga priključiš već postojećoj kompoziciji, pa već na sledećoj stanici možeš da otkačiš taj vagon pa da on ode na neku drugu stranu. E, ovo ne ide tako, ovo je jedna vrsta srastanja. Ta Evropska unija nije država, ali nije ni puki savez država. Ako želiš da budeš deo toga, to podrazumeva milion stvari o kojima mi iz perpektive srpske svakodnevice još nismo apsolutno stigli ni da počnemo da razmišljamo. U tome i jeste fora sa Evropskom unijom, što ti ona omogućava da prestaneš da razmišljaš samo o pukom preživljavanju, što tu zapravo i jeste onaj početak nekih viših ambicija u životu.
Kada se ti uključiš u neki širi kontekst, ti možeš tu da imaš neku šansu, pa da rešiš neke probleme makar i na najbizarniji mogući način, ali i to će ti već biti neko olakšanje. Na primer, često se govori o tome kako je bitno smanjena nezaposlenost u Rumuniji i Bugarskoj od kad su u Evropskoj uniji. To je tačno, ali dobar deo te nezaposlenosti je rešen tako što su ljudi otišli trbuhom za kruhom, pa više nisu nezaposleni u Bugarskoj zato što su zaposleni u Nemačkoj na nekim obično ne baš preterano lepim i dobrim poslovima. Ali i to je za njih korak napred u odnosu na ono što su bili, a onda se polako stvaraju uslovi da se i tu nešto radi, pa ljudi počinju odavde da odlaze u Rumuniju da rade zato što se tamo otvaraju neke firme. Recimo, evo ti, isto je primer ovog famoznog, i mislim užasno važnog, to pokušavam uvek da negde provučem, Koridora 10 o kojem se stalno govori. Postoji ta mitologija kako je Srbija na sred nekakvog puta i Srbija je jedna nezaobilazna zemlja i gde god ti kreneš sa Istoka na Zapad i obrnuto ti moraš kroz Srbiju da prođeš i tako dalje. To je istinito samo u jednoj veoma maloj uslovnoj meri, naime, to jeste jedan logičan put, ali ako ti po tom logičnom putu prospeš čitav niz balvana, pa ljudi će to zaobilaziti. Ti ako hoćeš da ideš kroz Srbiju – carina, granica, loš put, imbecilno visoke putarine, korupcija, policajac koji te zajebava zbog ovog i zbog onog.
Svetlana Lukić: Malinari, kupinari…
Teofil Pančić: Malinari, kupinari i ostala čuda, rezervisti i tako dalje, i onda kad sve to prođeš, onda ponovo carina… A u povratku sve ispočetka. Pa, mislim, niko neće to da trpi. Znači, ako se taj famozni Koridor 10 i već sve što uz njega ide ne napravi u roku od, ne znam, ja mislim ne više od 2-3 godine maksimalno, onda možeš lepo da zaključaš ovu zemlju i da baciš ključ, jer jednostavno više niko neće imati razloga da prolazi ovuda.
Od svih katastrofa kroz koje smo prošli naši kriterijumi su jako opali, pa nam je ovo stanje fenomenalno, jer se svi sećamo kako nam je bilo pre 10 i 15 godina. I onda je to taj trenutak kada se mnogi ljudi neosetno, nije to neka svesno doneta odluka, nego naprosto onako postepeno, neosetno se negde zavlače u neku potpuno privatnu ili usko profesionalnu sferu i eto, kao, ja tu obrađujem svoju malu baštu i to je ono, toliko od mene, odjavljujem se, je li. Kažem, to je psihološki valjda sasvim razumljivo i sasvim očekivano, ali ne mogu baš da kažem da je dobro. Ja verujem da se u naredne ne više od 3-4 godine zapravo dugoročno oblikuje jedna generalna slika srpskog društva. Ovo što mi u sledećih nekoliko godina isposlujemo – to nam je, kako nam bude izgledao parlament, to će nam biti mustra po kojoj će u narednih nekoliko decenija on da izgleda. Kako budemo imali mustru za medije, kako budemo imali mustru za famozni javni servis, kako budemo imali mustru, ne znam, za univerzitet, za šta god hoćeš, znači – to će nam biti.
Ja inače mrzim, više puta sam i u Peščaniku govorio, tu sektu razočaranih. Ja kad čujem reči „razočaran sam“, ja se hvatam za pištolj, jer to obično izgovaraju ljudi koji previše dobro o sebi misle, kao jebote, ko si ti da budeš razočaran, mani me tvoje razočaranosti. Znači, nisam bio očaran pa da budem… Nisam razmišljao da će posle 5. oktobra ne znam koja čuda da se dese, ali na primer, da mi je neko rekao da će osam godina posle 5. oktobra grad koji se zove Beograd i koji je glavni grad ove države biti podjednako siv! Kada ulaziš sa Brankovog mosta, s novobeogradske strane i pukne na tebe jedan u principu prelep pogled, jer ta padina na kojoj se Beograd pružio je nešto božanstveno, ali kad ti vidiš ono isto sivo, oljušteno, odvratno koje si gledao i pre 8 i pre 15 godina muka te uhvati. Kako je mogao jedan Edi Rama, ako se ne varam tako se zove gradonačenik Tirane, da Tiranu ofarba u sve moguće boje? Pa neka su i kičaste, baš me briga, više volim veseli kič od ovog sivila. Pa, čekaj, jebote, je li tako teško okrečiti Beograd, što rekoše u onom filmu, je li to takav problem da mi osam godina posle toga nismo mogli to da uradimo? Znači, za to ti ne trebaju milijarde evra pa da kažeš – ne mogu da izgradim metro jer nemam pare. Znači, mi smo tu negde ispustili jedan bitan element života, jedan bitan element životne radosti. Mene to zanima da vidim, da neko pokaže brigu za takve stvari, da mi poruče da ne živim u Belorusiji 1952, nego da živim na evropskom kontinentu 2008.
Svetlana Lukić: Sinoć me je nešto jako potreslo. Vraćala sam se kasno u Kneza Miloša i kako sam zaustavila kola na semaforu obradovala me slika dve gospođe koje su onako u svetlim haljinama krenule u šetnju. Tako me to razgalilo! I onda je jedna od njih pala, upala u neku rupu. Sam taj prizor žene koja je tako ponižena bukvalno mi je naterao suze u oči, jer ona se pre toga ponašala kao da je u gradu…
Teofil Pančić: Naravno, zato što se ona ponašala kao osoba koja zna da postoje ljudi koji su plaćeni za to da se brinu da se njoj nešto tako ne dogodi. Kad odeš negde u neku od zapadnih metropola, mislim da je London najkarakterističniji slučaj, na svakom koraku te neko upozorava na neke opasnosti koje ti izgledaju potpuno virtuelno iz tvoje pozicije. Pa, ne znam, ako visina poda perona stanice podzemne železnice na nekim stanicama za malo, malo, malo, nije usklađen sa visinom poda samog vagona, onda ti stalno ponavljaju na stanici „mind the gap“, kao da se radi o ne znam kojem zjapu od pola metra. I nama je to onako malo blesavo i, kao, pa bože, zar ovde žive sami idioti? Pa, ne, ne žive idioti, nego neko je plaćen za to da razmišlja o takvim stvarima, da ako postoji ikakva šansa da se neko tu saplete, on je tu da tu šansu smanji. E, mi nemamo, mi smo u tom pogledu potpuno onako divlji, odnosno –snalazi se kako znaš, zaobilazi ako vidiš nešto što ti nije jasno, nemoj da staješ na šaht, jer možda je šaht loš, možda ćeš samo da propadneš… Prosto je generalno divlje stanje, stanje u kojem važi pravo jačeg. Ako ti vidiš da to postoji u politici, ako vidiš da to postoji u društvu, ako vidiš da to vlada, onda ljudi to prenose na nivo svakodnevnog života. To je jedna vladajuća matrica.
Svetlana Lukić: Koja nas pomalo pretvara u zveri, zato što ti si stalno u očekivanju nevidljivog udarca i ponašaš se odbojno, „šta ovaj čovek hoće od mene?“, a kad se opustiš stvarno te uvek nešto zvekne. Mi smo kao zverinjak…
Teofil Pančić: Jeste, ili si nakostrešen ili se previše opustiš pa ti se to osveti. Pa sad ti živi.
Svetlana Lukić: Slušali ste Teofila Pančića. Teofil se bez veze sekira zbog ovog Koridora 10, Nacionalni savet za infrastrukturu kojim je lično predsedavao Tadić sinoć je odlučio da se autoput Horgoš-Požega podeli na više deonica i da se izvođači izaberu na tenderu. Evo, od osamdesetih godina čekamo zaobilaznicu oko Beograda, a vidite da su ovi zaludni zapadnjaci napravili otprilike te dužine tunel, i to 100 metara ispod zemlje, da bi mogli da priključe taj njihov opskurni akcelerator. Hoće da ispitaju tamnu materiju. Mi to ne moramo, mi smo se s njom srodili, ona nam je rod rođeni. A i vi ste nama rod rođeni, skoro nam tako dođete. Hvala vam što ste nas slušali, bila je ovo prva malo zbunjujuća emisija, mi ćemo da se popravimo, od idućeg petka pa do daljnjeg – Peščanik. Doviđenja.
Emisija Peščanik, 12.09.2008.
Peščanik.net, 12.09.2008.