- Peščanik - https://pescanik.net -

Bauk kruži Rusijom

Pojava koju neprecizno i uopšteno nazivamo fašizam, a koja je nikla i do neslućenih razmera se rascvetala u XX veku, vremenom je uspešno akumulirala svu mračnjačku arhaičnost, praznoverja i drevne predrasude prošlih vekova i pretvorila se u lukavo pritajenog divljeg vepra, uvek spremnog na smrtonosni napad na samu pomisao o slobodi. Nje se on smrtno plaši i neopisivo je prezire i mrzi. Fašizam i danas postoji, samo s vremena na vreme promeni formu, metode, retoriku i sakrije se iza drugog imena.

Osnovni, najdublji temelj fašizma – bilo kojeg fašizma, bilo koje njegove podvrste, u bilo kom stepenu njegove ekspanzije – nije apsolutizam „voljenog“ vođe, nije težnja ka unifikaciji svih formi društvenog i kulturnog života, nije tvrdoglavo i histerično pozivanje na „vekovne tradicije“, predanja, mitove, legende, poslovice, izreke, zagonetke i odgonetke, nije preuveličani kult sile, zdravlja i odricanje od bilo kakave socijalne refleksije vladajuće vladavine krvi i tla, nije ni kult države koja kao neki drevni mračni idol traži prinošenje ljudskih žrtvava, nije primat monološkog tipa svesti nad dijaloškim, nije to kada se „jednostavnost“ brižljivo, ali zato ništa manje nasilno postavlja u osnovu društvene svesti, a svaka se „složenost“ optužuje da je uvozno sredstvo kojim se samo kvare i truju prostodušni građani.

Sve to, razume se, jeste fašizam, i to jesu njegovi sigurni znaci. Ali samo znaci, pouzdana obeležja po kojima se on prepoznaje i ništa više od toga.

U osnovi svega toga je – mržnja, često ozakonjena, od strane vrha vlasti odobrena i otuda s različitim stepenom umešnosti usmeravana. I naravno, u cilju njenog sigurnog „izazivanja“, jezutski vešto, najrazličitijim represivnim merama prikrivana. A šta ste vi mislili? Tamo gore sede opasni lukavci.

Objekti mržnje mogu biti najrazličitiji, ali nisu oni važni. Mržnja je bitna. Mržnja je primarna, a oni na koje je usmerena su od drugorazrednog značaja. Objekti mržnje, u raznim vremenima, na raznim mestima i unutar različitih grupa stanovništva mogu biti varošani ili seljaci, bogati ili siromašni, sa desne obale ili leve, „dođoši“, Jevreji, Rusi, Kinezi, Amerika, odlikaši i „bubalice“, rokenrol, džez, apstraktna umetnost, žene, muškarci, klasična muzika, komšije, vernici ili češće vernici koji ne veruju u ono u šta ti veruješ, ateisti, genetičari, darvinisti i navijači za „pogrešan“ klub.

Najdraži i najprimamljiviji objekat ljute mržnje je njen iskonski neprijatelj, njen antipod, preciznije – ljubav. Ova sramna i silovito narastajuća homofobična dumska bahanalija kojoj smo svedoci poslednjih nedelja, nedvosmisleno nam baš to potvrđuje.

Fašizam se ne definiše i ne opisuje objektom mržnje, već samom mržnjom, kao i stepenom njenog intenziteta. I što je mržnja iracionalnija, tim je razornija – i za ličnost, i za društvo, i za istoriju.

Samo je jedna vrsta mržnje do kraja racionalna, a u cilju očuvanja ljudske civilizacije i zaštite instinkta koji stoji na odbrani onog što je ljudsko u čoveku. Ona je čak neophodna ili tačnije, spasonosna. To je mržnja prema fašizmu, i ja otvoreno priznajem da sam njen najiskreniji pristalica.

Savremeni fašizam, a posebno ovaj naš, lokalni, sebi nadeva razna maštovito smišljena imena, ali u tim imenima nikada nećete naći reč fašizam. A zašto? – zapitaćete vi. Kako zašto? Pa svi brate znaju da je fašizam to kada Nemac u starom sovjetskom filmu maršira pod šlemom, a na ramenu mu visi automat, da je to kukasti krst na njegovom rukavu, da je to „hajl hitler“ i na kraju, „hitler kaput“. Fašizam je to što smo „mi“ pobedili, a sve ostale od njega oslobodili. I sada, svi ti prasci (nezahvalni), umesto da nas vole, paze i maze, na nas zavrću svoje njuške i žure da uđu u NATO.

Uzgred da napomnem da glavne, pa čak i trećerazredne ličnosti aktuelne ruske vlasti, stvarno i nisu nikakvi fašisti. Fašizam, svojoj često idiotskoj estetici, skoro redovno pridodaje i asketizam, a ovi naši na vlasti su veoma privrženi radostima života i prosto obožavaju najrazličitiju „kretninu“ i nekretninu. Ne, oni nisu fašisti. Oni su samo cinični, vrlo ograničeni, sasvim bezdušni lopovi, potpuno lišeni mašte i istorijskog sećanja.

Ali oni su ti koji su odlučili da puste fašizam na ulice, kako bi nam pokazali čitav spektar nestašluka na koje je on uvek spreman. Oni su, da se izrazim metaforično, odlučili da sve ozbiljne kliničke slučajeve puste na slobodu da po gradu zavedu red. I tako su ova čudna, prilično nastrana stvorenja dobila priliku da svojim prisustvom živopisno označe i reljefno ocrtaju površinu našeg javnog života. Neki od njih se diče svojim crvenim kozačkim lampasima okićenim medaljama od staniola, neki ogromnim krstovima i krstaš-barjacima različitog dizajna, neki trenerkama ili crnim duksevima s bezbol palicama u rukama, neki policijskim uniformama, neki novinarskim legitimacijama u džepu, neki deputatskom značkom zakačenom na rever, a neki uvaženim zvanjima redovnih profesora Geopolitičke protetike na Višoj akademiji za primenjenu i uporednu kosmogoniju.

U borbu protiv slobode i ljudskog dostojanstva, vlast je kao motornu testeru uključila fašizam, uverena da će je, čim joj ova bučna zloslutna alatka više ne bude bila potrebna, isto tako lako i isključiti. No-no…

Znam da vam ovim tekstom ništa novo i do sada nečuveno nisam rekao. Ali baš ovih dana sam imao mučnu i neodložnu potrebu da vam se baš tako obratim.

 
Grani ru. 31.01.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 15.02.2013.