Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Verovatno Zlatko Paković i Muharem Bazdulj misle da su međusobno miljama udaljeni. Tako ih verovatno doživljavaju i njihovi prijatelji, a i neprijatelji: dok prvog smeštaju na levo krilo srpske političke scene, drugi se nalazi na suprotnoj, desnoj strani.

Ipak, ima nešto što ih povezuje i što ih čini bližim nego što bi i sami želeli da budu. To je – antizapadnjaštvo. Drugim rečima, negativan odnos, koji ide do potpune negacije, prema samim osnovama i osnovnim vrednostima savremenog zapadnog društva. Poznatog i kao kapitalizam.

Lepo se i lako to može videti s par izvoda iz njihovih nedavnih javnih nastupa, publikovanih, gle kako je to uredio komedijant slučaj, istoga dana, u istim „kad kažem novine, mislim…“

“Kapitalizam je geometrijskim redom izložen, jer on nije samo društveno-politički sistem, već etika, ali i način osećanja i čulnosti, kapitalizam je oblik vaspitanja, obrazovanja, i ta etika, gde god je mogla, a mogla je svuda, do kraja je izagnala moral“, kaže Paković, a malo kasnije i ovo: „Mi smo živeli u periodu realnog socijalizma sa svim njegovim nemalim manama, ali je to bilo neuporedivo humanije društvo. Ovaj kapitalizam nema humanosti i podržava egomanijaštvo koje vidimo od vrha društva u zemlji do firmi gde dobijamo te male gole otoke u preduzećima u kojima su ljudi primoravani na razne mučne odnose, ali se o tome ćuti, jer je bolje imati koru hleba nego je nemati“ (Politika, 21.12.2016).

A evo šta kaže Bazdulj: „A Otelo smo, braćo i sestre iz Trećeg sveta, svi mi, Sirijci i Srbi, Arapi i Jugosloveni, koji smo poverovali slatkim rečima Zapadnjaka, koji smo njihove vrednosti uzeli zdravo za gotovo, koji smo braneći ih ili misleći da ih branimo, klali sopstvenu braću i koji tako, na zlu putu, na kraju moramo doći do tačke na kojoj sami sebe ubijamo“ (Politika, 21.12.2016).

Naveli smo, dakle, oba citata „in extenso“, s jedne strane da nam se ne bi zamerilo da smo reči izvukli iz konteksta, a sa druge, da bi se pokazalo da kontekst, makar u konkretnom slučaju, zapravo nije ni bitan. Bitni su u njima izneti ključni stavovi koji se praktično sami od sebe povezuju u jedan jedinstven pogled na svet. Pogled koji kaže da je kapitalizam nemoralan, da je realni socijalizam neuporedivo humaniji, da su zapadne vrednosti lažne i da nas (Srbe, Jugoslovene) njihovo prihvatanje dovodi do bratoubistva i, na kraju, i kao pojedince i kao društvo, do samoubistva.

Nekad čoveku zaista nije lako da poveruje sa čim se na javnoj sceni Srbije suočava.

Savremeno zapadno (kapitalističko) društo je nesavršeno isto kao što je i sam čovek nesavršen, to nije sporno. Ali, niti je neka ljudska zajednica u prošlosti bila bolja, niti ima neke druge koje je to danas. To važi bez obzira na to da li se društva upoređuju po materijalnim ili moralnim parametrima. Taj i takav razvoj, koji se zbio u 3-4 procenta desetak hiljada godina duge istorije čovečanstva, bio je omogućen fantastičnom inovacijom, tj. pronalaskom jednog principa. Taj princip je sloboda pojedinca, s jedne strane kao temeljna i vrhunska vrednost iz koje sve druge proističu i granaju se, a sa druge kao osnovno načelo organizacije društva. Individualna sloboda je takođe najveći zalog daljeg razvoja ka humanijem, to jest slobodnijem i pravednijem društvu. Nijedna druga civilizacija na kugli zemaljskoj danas nema ni približno takav i toliki emancipatorski potencijal.

To ne znači, naravno, da se zapadno kapitalisitčko društvo ne može menjati i popravljati; naprotiv, stalna promena je njegova osnovna vrlina. I sam Marks (u Sohou) uviđa da je najviše pogrešio što je to prevideo. Dobro Marks, ali ponavljati njegovu grešku 200 godina kasnije, to se u Srba zove biti slep kod očiju.

Prevideti ogromne zločine „realnog socijalizma“ upravo i najviše protiv čoveka i čovečnosti, odbaciti osnovne zapadne vrednosti i ono što je do sada na temelju tih vrednosti postignuto – bez obzira da li se to čini u ime klase ili u ime nacije – intelektualno je i duhovno slepilo neviđenog formata.

Od tog slepila nažalost ne pate samo manje ili više istaknuti pojedinci na srpskoj društveno-političkoj sceni – od njega hronično boluju i njeno levo i desno krilo.

Peščanik.net, 25.12.2016.

Srodni link: Mijat Lakićević – Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)