Pojedinci se danas susreću sa nizom pojmova vezanih za inflaciju i to u glavama mnogih stvara konfuziju oko toga na šta se valja osloniti. Govori se o inflaciji proizvođačkih, prerađivačkih ili potrošačkih cena. Pominju se bazna ili urbana inflacija, mesečna ili godišnja, prema domaćoj ili Evrostatovoj metodologiji, itd. U ovom članku ću pokušati da objasnim zašto je za pojedince i firme ključan potrošački nivo cena, a ne recimo bazna inflaciju. Ostali indikatori inflacije mogu da nude neku informaciju, ali mogu biti i stvar manipulacije.
Verovatno najviše manipulacije ima sa „baznom inflacijom“. Da ste pitali nekog ekonomistu prve polovine XX veka šta je to, on bi rekao da takvo nešto ne postoji. Termin je u upotrebi poslednjih par decenija. Inflacija je generalno signal o promeni opšteg nivoa cena. Ideja novopečenog pojma „bazna inflacija“ je da se isključe neke cene koje svojim trenutnim rastom posebno utiču na opšti nivo cena.
Recimo, cene nafte tokom 1970-ih su naglo rasle, kao i danas, pa se smatra da takav trend rasta neće opstati tokom više godina ili decenije. Pošto je tako, kažu pristalice „bazne inflacije“, cene nafte treba isključiti iz merenja opšteg nivoa cena.
Pristalice „bazne inflacije“ upotrebom ovog termina indirektno kažu: nije strašno ako je inflacija trenutno 4%, jer je bazna inflacija recimo samo 2%. Tako je nedavno guverner Narodne banke Srbije (NBS) rekao da će bazna inflacija 2008. biti samo 3-6%, iako se početkom avgusta stopa inflacije kreće oko 16% prema Evrostatovoj, a nešto manje prema domaćoj metodologiji.
Korišćenje reči bazni sem toga sugeriše da je to nešto što je važno, dok recimo druge mere promene nivoa cena to nisu. Samo se malo strpite i inflacija će pasti na „baznu inflaciju“.
Skoro sve važnije centralne banke sveta operišu s „baznom inflacijom“. Federalne rezerve, centralna banka SAD, u svoju baznu inflaciju sada ne računa promene cena nafte i hrane. Jedno vreme nisu računali ni cene kuća i stanova. Evropska centralna banka takođe ima svoju baznu inflaciju, a to ima i NBS.
Da li je „bazna inflacija“ nešto što treba da nam je važnije od standardnog indeksa cena koji podrazumeva promenu nivoa potrošačkih cena? FED, ECB ili NBS bi to učinile vrlo rado. Razlog je prost. Bazna inflacija je uvek niža od standardne i to lepo zvuči. Ima čak i nekih ekonomista koji smatraju da umesto standardne treba koristiti samo „baznu inflaciju“.
Bez obzira na sve to, meni se čini da je „bazna inflacija“ termin čija je ključna svrha manipulacija. On služi kao izgovor zvaničnicima kada inflacija u nekoj zemlji pređe nivo koji je za tamošnje prilike podnošljiv. U Nemačkoj i SAD to je oko 2% godišnje, u Srbiji danas verovatno 12%. Ranije je to bilo i mnogo više.
Evo zašto je „bazna inflacija“ manipulacija. Prvo, iako ste čuli da baznu inflaciju, nema bazne deflacije, mada bi se mogla napraviti po istom modelu. A nema je zato što je danas u svim zemljama sveta monetarna politika bar po malo aktivna, a fiskalna bar po malo relaksirana. Zato je ogroman broj zemlja sveta suočen sa inflacijom, retko sa deflacijom.
Drugo, u takvim okolnostima inflacija je programirana. „Bazna inflacija“ samo treba da zamaskira stvari, da vas drži u iluziji da je nivo cena porastao manje nego što jeste. Ona je kao lek za umirenje za potrošače, a izvinjenje za neuspeh zvaničnika.
Konačno, treće i najvažnije, ključno merilo su cene sa kojima se potrošači susreću, a ne one koje bi neko hteo da isključi i frizira. I dodatno, „bazna inflacija“ obično isključuje cene proizvoda sa kojima se najčešće susrećemo. Benzin i hrana se kupuju svaki dan, a računari ili teniski reketi mnogo ređe.
Naravno, kada cene nafte ili hrane krenu da padaju, one će biti uključene u korpu proizvoda na osnovu kojih se računa „bazna inflacija“, a iz korpe će ispasti nešto drugo. Ideja je da se isključuje ono čije cene rastu brže od ostalih.
Nadam se da je sada jasno zašto se indeks potrošačkih cena ne može zameniti birokratskim izumom koji se zove „bazna inflacija“. Prosto, mi ne živimo u artificijelnom svetu iz koga su isključeni neki proizvodi, nego u stvarnom svetu i promene cena u ovim segmentima nas pogađaju, pa je red da tu okolnost indeks cena i beleži. Bez toga ona nam je neinformativan i stalno živimo u iluziji da su cene porasle manje nego što jesu.
Iz istog razloga su i podaci o promeni proizvođačkih ili gradskih cena manje važni od opšteg nivoa cena. Kupci ne mogu da uživaju u proizvođačkim cenama, jer između postoji još neka faza dorade i trgovina. Urbana inflacija je korisna za one koji žive u gradu, ali manje za one koji žive na selu. Konačno, ona od grada do grada može da varira.
Da zaključim, bazna inflacija može biti korisna samo ako shvatamo šta predstavlja. Ako ne, podleći ćemo iluziji da je stopa inflacije niža nego što jeste. A to je ono što bi zvaničnici svake zemlje voleli. Ključna mera inflacije je opšti nivo potrošačkih cena. Zato ono što očekujemo da čujemo od guvernera NBS nije da će bazna inflacija biti do 6%, nego da inflacija bude do 6%, a kasnije ispod 2%. Naredni put ću se osvrnuti na to zašto inflacija nije dobra.
Peščanik.net, 10.08.2008.