- Peščanik - https://pescanik.net -

Bedemi Evrope

Fotografije čitalaca, Vladimir Nedeljković

Mislili smo da je prošlo doba kula i zidina. Bez obzira na to da li se radi o sprečavanju „ilegalnih migranata“ da kroče na tle „hrišćanske“ Evrope ili o betoniranju okupirane Palestine – zidine su našle svoju ulogu i u 21. veku. Mnoge je ipak iznenadila najava mađarskih vlasti da će duž granice sa Srbijom podići „ogradu“ kako bi presekle migracijski tok koji prolazi i kroz ovu zemlju. I 6. jula 2015. mađarski parlament je sa 151 glasom za i 42 glasa protiv – odobrio izmene zakonodavstva iz oblasti azila i omogućio izgradnju barijere na granici sa Srbijom.

Uzalud su se, u predvečerje Svetskog dana izbeglica, povodom najave još jedne barijere u ovom delu Evrope (Bugarska već ima zid prema Turskoj), oglasili zvaničnici Ujedinjenih nacija i izrazili svoju zabrinutost.1 Na njihove kritike, premijer Orban je odgovorio da „braneći“ Mađarsku on „brani“ i Evropsku uniju.2

Ovde je važno istaći da ogromna većina ljudi koji preko Balkana putuju ka Evropskoj uniji nisu ilegalni migranti, nego izbeglice, uglavnom iz Sirije, Iraka, Avganistana, Somalije i Eritreje. Temelj savremenog izbegličkog prava – Ženevska konvencija o statusu izbeglica – potpisana je davne 1951. i, regulišući položaj ljudi koje su izbeglicama načinili Drugi svetski rat i nacistička zverstva, predstavljala je veliki pomak u odnosu na ranije loše stanje u ovoj oblasti (uz izuzetak ograničene delatnosti Društva naroda u vezi sa ruskim izbeglicama posle Oktobarske revolucije i jermenskim izbeglicama posle genocida u toku Prvog svetskog rata).

Konvencija kaže ko je izbeglica i garantuje minimum obaveza koje država prijema ima prema izbeglim ljudima. U preko šezdeset godina od njenog donošenja, ova Konvencija nije menjana, osim što je 1967. usvojen Dodatni protokol kojim se njena primena proširila i na one koji su postali izbeglice posle 1951.

Kada danas kažemo „azil“ ili „tražilac azila“ mislimo na nekoga ko traži da mu se negde prizna status izbeglice. Ovi termini se ne pojavljuju u Konvenciji, koja definiše samo izbeglicu,3 prava kojima ona ili on raspolažu i na koji način država utočišta mora da postupa prema njemu ili njoj. To je ostavilo prostor mnogim državama da, umesto da načelno svakog tražioca azila tretiraju kao izbeglicu dok se ne dokaže suprotno, te ljude predstave kao ilegalne migrante dok se ne utvrdi da su izbeglice.

Ako nešto jasno proizlazi iz Konvencije, to je da izbeglica nije ilegalni migrant, jer ne samo da je boravak izbeglice u državi utočišta legalan kao posledica takvog statusa, već Konvencija zabranjuje da se izbeglica kažnjava za nezakonit ulazak u zemlju.4 Razlog tome je činjenica da izbeglice često ne mogu da legalno napuste svoju zemlju i dođu u drugu, pa im se zato mora izaći u susret, čak iako nisu na „ispravan“ način prešli granicu.

Međutim, pomenuta pravna praznina izaziva sledeći paradoks: izbeglice su oslobođene od kažnjavanja za nezakonit ulazak, ali ne i za nezakonit izlazak iz zemlje. Na primer, ukoliko izbeglica ilegalno uđe u Srbiju, ne sme biti kažnjena za nezakonit ulazak, ali ukoliko bezuspešno pokuša da pređe granicu prema Mađarskoj, ne postoji norma izbegličkog prava koja bi sprečila kažnjavanje za takvo delo. Naravno, ukoliko izbeglica uspe da pređe u Mađarsku, zabrana kažnjavanja se prenosi na mađarske vlasti, i tako dalje.

Ma koliko nam se činilo besmislenim, načelo nekažnjavanja za nezakonit ulazak i boravak jedno je od suštinskih prava izbeglica, koje im u praksi olakšava nezavidan položaj. Uzmimo primer mađarskih vlasti, koje tvrde da će poštovati norme međunarodnog prava (onako kako ga one tumače), ali da će podići zid kako bi sprečile „problematične“ prelaske granice sa Srbijom.

Ukoliko se neko pojavi na graničnom prelazu, mađarske vlasti će mu omogućiti da traži azil – ali da bi do toga došlo, on prvo mora da pređe granični prelaz sa srpske strane, što u ogromnoj većini slučajeva neće biti moguće. Tokom postupka azila, tražioci azila ne smeju da bez odobrenja napuste zemlju, a srpski organi u praksi ne izdaju izbegličke pasoše čak ni šačici ljudi koji su kao takvi prepoznati prema našem Zakonu o azilu. Mađarske vlasti su toga svesne i na to računaju, pa samim tim i izjava da će „poštovati“ međunarodno pravo nije izrečena u dobroj veri, kako se to kaže u žargonu međunarodnog prava.

Mađarska ideja nije originalna. Neke zemlje nisu morale ni da grade zidine kako bi sprečile pristup svojoj teritoriji. Na početku 21. veka, Britanija se osetila ugroženom zbog priliva tražilaca azila, naročito iz zemalja bivšeg Varšavskog pakta. Iz Češke bi, recimo, veliki broj Roma, koji su trpeli česte napade neonacista, avionom odleteo za London i odmah tražio azil. Britansko rešenje je bilo elegantno: u dogovoru sa češkim vlastima, britanski službenici su vršili preliminarne provere na praškom aerodromu i odbijali da puste u avion ljude za koje bi procenili da će tražiti azil u njihovoj zemlji. U stvari, odbijali su Rome.

Slučaj koji je povodom toga pokrenuo Evropski centar za prava Roma u Britaniji stigao je do Doma lordova. Evropski centar za prava Roma tvrdio je sledeće: mere usmerene ka sprečavanju ljudi da dođu u Britaniju jer bi mogli da traže azil predstavljaju kršenje Ženevske konvencije iz 1951, ali i diskriminaciju Roma. Dom lordova se složio da je postupanje britanskih organa diskriminativno prema Romima, ali ne i da predstavlja kršenje Ženevske konvencije, jer su ti ljudi i dalje bili u sopstvenoj zemlji, pa nisu mogli biti izbeglice, što znači da Konvencija na njih nije bila primenjiva.5

Način na koji je Dom lordova primenio međunarodno izbegličko pravo je izazvao kontroverze. Ali njihov stav je pravno bio tačan. Pravnici bi morali dobro da se namuče, pa da Konvenciju protumače tako da se odnosi i na ljude koji nisu izbeglice prema definiciji iz Konvencije (što ne znači da nije bilo časnih pokušaja).

Ali ovo ne znači da je izgradnja zida između Mađarske i Srbije legalna. Pre svega, između slučaja praškog aerodroma i mađarske ograde postoji bitna razlika: ljudi koji iz Srbije pokušavaju da pređu u Mađarsku zaista jesu izbeglice (jer, između ostalog, više nisu u svojoj zemlji porekla). Samim tim može da se tvrdi da je onemogućavanje tzv. pristupa teritoriji u njihovom slučaju nezakonito.

Takođe, postoji još jedan korpus međunarodnog prava koji je moderniji i fleksibilniji od izbegličkog prava, a to su ljudska prava. Ukratko, jedna od fundamentalnih normi ljudskih prava jeste zabrana mučenja i zlostavljanja koja je sadržana u više ugovora, a koja ima karakter jus cogens norme, to jest norme od koje ne sme biti odstupanja ni u kom slučaju i ni pod kakvim okolnostima. Praksa međunarodnih ugovornih tela, a pre svega Evropskog suda za ljudska prava, utvrdila je da se ova zabrana ne odnosi samo na akte organa jedne države kao takve, već i da podrazumeva zabranu vraćanja ili slanja ljudi u bilo koju drugu zemlju gde bi oni bili izloženi riziku od ovakvog postupanja.6

Uopšte nije bitno da li je reč o izbeglici, ilegalnom migrantu, ili čak teroristi – ovo pravo je civilizacijska tekovina i važi za sve ljude, uvek i svuda. Ipak, suštinska adaptibilnost ljudskih prava je u tome da ona ne obavezuju neku državu samo na njenoj teritoriji, već da ona važe za svakoga pod njenom „nadležnošću“, odnosno uvek kada je ta država u prilici da utiče na poštovanje tih prava.

U praktičnom smislu, to znači sledeće: ako bi se osoba kojoj bi odbijanje pristupa teritoriji moglo ugroziti pravo na slobodu od mučenja ili zlostavljanja pojavila na tom svemoćnom bedemu, mađarske vlasti bi morale da je puste unutra, makar morale da seku ogradu. Pri tome uopšte nije važno da li se taj čovek nalazi na njihovoj teritoriji ili u međugraničnom prostoru. Ako mađarske vlasti ipak tvrde da tražiocima azila u Srbiji ne preti opasnost od kršenja ovog prava (mučenje i zlostavljanje izbeglica nisu sistemska praksa srpskih organa, ali do „incidenata“ nesumnjivo dolazi), one nikako ne mogu da poreknu nadaleko poznate nedostatke srpskog sistema azila. To znači da izbeglica iz Srbije može, recimo, biti vraćen u Makedoniju, pa odatle u Grčku, pa možda i dalje – a zabrana mučenja i zlostavljanja se odnosi i na lančano vraćanje.

Uprkos tome što međunarodno pravo uspeva da pronađe odgovor na većinu problema koji se javljaju u praksi, krajnje je vreme da se donesu novi univerzalni ugovori koji će adekvatno regulisati pitanja koja nisu bila aktuelna u vreme kada su postojeći ugovori pisani. Nije verovatno da će se to dogoditi u bliskoj budućnosti i zato je od suštinske važnosti boriti se za što potpuniju i širu primenu korpusa prava koji nam trenutno stoji na raspolaganju.

Bez obzira na protivpravnu prirodu mađarske ograde, postavlja se pitanje njene delotvornosti, a i razloga njene izgradnje. Izbeglice ne žele da ostanu u Mađarskoj ništa više nego u Srbiji – i ne treba se zavaravati da će jedna ograda, ma koliko visoka bila, sprečiti nekoga ko je dopešačio iz Sirije ili Avganistana. Ti ljudi su prevazišli daleko gore prepreke, dok će ova ograda ostati kao još jedan nemi spomenik evropskom gostoprimstvu.

Peščanik.net, 08.07.2015.

Srodni linkovi:

The Guardian – Merkel streichelt

Branko Milanović – Rešenje za migrantsku krizu u Evropi

Saša Đorđević – Performans(e) policije

Bojan Gavrilović – Mađarska vižla

Matteo Renzi – Migrantska kriza i Evropa

Saša Đorđević – Zakasnela reakcija

Nadežda Milenković – Autorsko pravo za izbegavanje

Bojan Gavrilović – Žica

Saša Ilić – O zidovima i ljudima

Svetlana Slapšak – Groblje pored mora

Bojan Gavrilović – Ljudi u plavom i evropski standard

Saša Đorđević – Migranti i (ne)policajci

Branislav Dimitrijević – Muzej kao očevidac

Spiegel – Egzodus

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

________________

  1. UN News Centre, „UN cites strong concerns over Hungarian border fence plan that could deter refugees and asylum-seekers“, 19. jun 2015.
  2. Hungary Today, “Hungarian Parliament Passes Law Amendments to Tighten Immigration Rules”, 6. jul 2015, dostupno ovde.
  3. Član 1 (A) (2) Konvencije o statusu izbeglica definiše izbeglicu kao lice „koje… bojeći se opravdano da će biti progonjeno zbog svoje rase, svoje vere, svoje nacionalnosti, svoje pripadnosti nekoj socijalnoj grupi ili svojih političkih mišljenja, nađe izvan zemlje čije državljanstvo ono ima i koje ne želi ili, zbog toga straha, neće da traži zaštitu te zemlje; ili koje, ako nema državljanstva a nalazi se izvan zemlje u kojoj je imalo svoje stalno mesto boravka usled takvih događaja, ne može ili, zbog straha, ne želi da se u nju vrati.“
  4. Član 31 (1) Konvencije o statusu izbeglica: „Države ugovornice neće primenjivati kaznene sankcije, zbog njihovog bespravnog ulaska ili boravka, na izbeglice koje, dolazeći direktno sa teritorije gde su njihov život ili sloboda bili u opasnosti u smislu predviđenom članom 1, ulaze ili se nalaze na teritoriji bez ovlašćenja, pod rezervom da se odmah prijave vlastima i izlože im razloge, priznate kao valjane, svoga bespravnog ulaska ili prisustva.“ Uslov direktnog dolaska ne zahteva da se u međuvremenu nije prošlo kroz neku drugu državu.
  5. Presuda Doma lordova dostupna je na engleskom jeziku.
  6. Ovo se odnosi i na opasnost od kršenja prava na život, ali o ovom načelu najčešće se govori u kontekstu mučenja ili drugog okrutnog, nečovečnog ili degradirajućeg postupanja ili kažnjavanja (zlostavljanja).