Bekstvo iz Šošenka

Truth is mighty and will prevail. There is nothing the matter with this, except that it ain’t so.^[1]
Mark Twain

U kultnom filmu „Bekstvo iz Šošenka“, dva glavna junaka (koje igraju Morgan Frimen i Tim Robins) beže iz groznog zatvora jedne grozne američke savezne države. Oni su good guys, koji se bore protiv lošeg i korumpiranog upravnika, sadističke zatvorske straže i ponekog lošeg kolege osuđenika.

U najnovijem, ali neuspelom, pokušaju „bekstva iz Šošenka“, tj. pritvora u Ustaničkoj ulici u Beogradu, dva sasvim loša momka, Sretko Kalinić i Željko Milovanović pokušali su jednom turpijom i jednom metalnom sajlom da savladaju moderno čudo od pritvorske jedinice i jednu četu modernih žandarma. Zgrada u kojoj se čuvaju ova dva unikatna primerka ljudske vrste građena je od američkih para (nije se štedelo), u zgradi bivšeg vojnog zatvora, a po najnovijim standardima. Zapravo, pritvor u Ustaničkoj je moderna i skupa igračka, nešto poput mosta na Adi.

Elem, kada sam čuo za „pokušaj bekstva“, iskreno sam pomislio da je reč o nekakvoj šali. Tek kada sam video kako se direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija na hitno sazvanoj konferenciji za novinare brani ličnim profesionalizmom, shvatio sam da je ovde reč o još jednom izuzetno loše režiranom filmu. Grupa scenografa, dramaturga, producenata i reditelja ovog filma, pre samo nekoliko nedelja režirala je drugi film (doista u koprodukciji sa Dodikom), po imenu „Hala Borik u Republici Srpskoj“. Ti ljudi koji se igraju našim životima, tako dugo i tako surovo, nastavljaju sa izmišljanjem iste vrste užasa koju izmišljaju dugi niz decenija. Bili su najaktivniji devedesetih godina, kada su za potrebe jednog ludila ubijali, krali, lagali i pljačkali, od Hrvatske do Kosova, sve zbog nas i zbog naših nacionalnih interesa. Nakon petog oktobra došlo je do nekih izmena. Najpre, jer nije više bilo ratova i Miloševića. Ali je na njihovu sreću došao Koštunica sa svojim Kosovom. Jedino je smetao Đinđić, no i taj je problem efikasno rešen (iz četvrtog pokušaja) 12. marta 2003. godine. Onda je došao nastavnik iz Prve Beogradske gimnazije Boris Tadić. Za vakta Borisovog naša Služba nastavila je da se igra, od severa Kosova do pritvora u Ustaničkoj ulici. I kako su krenuli, biće toga još.

Da pređemo na stvar. Kalinić i Milovanović, prema pisanju medija, potrošili su tri meseca svojih života na turpijanje rešetki na vratima ćelije. I to niko nije primetio, čuo ili video. Za to su koristili jednu trupiju (bonsek) i jednu žicu. Oba predmeta navodno su čuvali u pakovanju paste za zube.

Međutim, naš zatvorski sistem, sa svim svojim manama, nikako se ne uklapa u ovu konstrukciju. Naši zatvori su pre svega prilično mračna mesta, u kojima je kršenje ljudskih prava osuđenih i pritvorenih česta pojava. Taj sistem su do perfekcije doveli Milošević i njegovi SPS-ovci. Takvi kakvi jesu, naši zatvori su prvenstveno teško savladivi, iz njih je jako teško pobeći. Iz pritvorske jedinice Specijalnog suda u Ustaničkoj ulici još je teže umaći, jer je građena kako treba i jer tamo rade najbolji komandiri-čuvari u zemlji. Petorica njih se trenutno nalazi u policijskom zadržavanju, gde ih isleđuju njihove kolege. Mogao bih se kladiti da pohapšeni momci nemaju ništa sa organizacijom bekstva. Takođe, današnje pojavljivanje zatvorskih čuvara pred istražnim sudijom mogla bi biti pravno zanimljiva rabota, jer ukoliko im se odredi pritvor, za to bi morali postojati opipljivi dokazi. Naravno, ako Homen i Malović narede pritvor, on će biti određen bez posebne rasprave i izvedenih dokaza, tako to ide.

Ono što znam o našim zatvorima jeste da se odgovornost za ovakve svinjarije redovno svaljuje na pripadnike zatvorske straže, ponekog načelnika službe obezbeđenja, retko na upravnika. Dakle, vajna istraga će pokazati da su čuvari negde pogrešili. Jedan je u trenutku bekstva kuvao kafu, a trebalo je da čuva hodnik. Drugi je bio u toaletu, a trebalo je da gleda u monitor za nadzor… Tako nekako. Kao mastermind biće označen Joca Amsterdam, a možda i totem srpskog kriminalnog sistema, Darko Šarić.

I onda kao šlag na tortu dolazi Ivica Dačić. On nam saopštava da će biti sprovedena detaljna istaga, da će se hapsiti i saslušavati i da će se istina saznati. I ovoga puta, kao i u slučaju „Borik u Dodikovoj Republici“, saznaćemo sve što nas ne zanima: kakav je bio bonsek, koje je marke bila pasta za zube, da li je džemper S. Kalinića bio od vune ili od sintetike, ali i koji je dezodorans koristio Milovanović. Samo nećemo saznati imena ljudi koji su osmislili ovo bekstvo, šta su im namere i gde im leži korist, jer mi o trošku naše vladajuće političke klase živimo udobno u društvu laži, fantazama i produžene amnezije. A istina samo boli i smeta.

Peščanik.net, 09.02.2012.