Bele rade Vere Hitilove, Čehoslovačka 1966, foto: Tumblr
Bele rade Vere Hitilove, Čehoslovačka 1966, foto: Tumblr

Poziv na pobunu je otvoren

Međunarodni filmski ljubljanski festival Liffe otvoriće, između ostalih, i čehoslovački film Bele rade režiserke Vere Hitilove iz 1966. Ova retrospektiva, stara skoro pola veka, otvoriće mladim generacijama (i retkim iz starijih koji su ovaj film gledali) neke potpuno nove vidike značaja, značenja, odgovornosti i ciljeva pobune. Prvi moj objavljeni tekst u beogradskom Studentu odnosio se na ovaj film, mnogo mojih studenata videlo je ovaj film na mojim predavanjima… Inače, film je sastavni deo programa mnogih univerziteta po svetu na kojima se predaje film. No smisao ponovnog prikazivanja ovog remek-dela filmske avangarde šezdesetih godina nije u istorijskoj opravdanosti, niti u divljenju tehničkom savršenstvu filma. Smisao prikazivanja Belih rada danas je da ukaže na potrebu koja nije zadovoljena i na greške koje su u pola veka napravljene. Reč je o proročanstvu koje je išlo znatno ispred svog vremena, i koje još nismo razumeli.

Bele rade su se upisale u poseban žanr čehoslovačkog filma koji je u šezdesetim godinama postao i međunarodno poznat i cenjen, fantastične komedije. Dovoljno je navesti samo dva briljantna primera – Jednog dana, jedan mačak režisera Vojteha Jasnog (1963) i Limunada Džo ili Konjska opera Olžriha Lipskog (1964). Te je filmove odlikovala izvrsna tehnika, koja je sledila tradiciju čehoslovačkih marioneta i crtanog filma, a i vrhunske profesionalnosti studija Barandovo; krasila ih je izvrsna upotreba boja i kolaža, i uopšte mnogo originalnih grafičkih rešenja. Prvi pomenuti film je bajka o ljudskom licemerju i malograđanštini: trupa zabavljača dolazi u grad sa mačkom koji nosi naočare, jer kad skine naočare, svi se ljudi pod njegovim pogledom pojave u svojim pravim bojama – zaljubljeni su crveni, zavidljivci zeleni, spletkaroši žuti, proračunati plavi, nezanimljivi sivi. Limunada Džo je ubistvena parodija američkog vesterna, koja je došla i do mogućne kandidature za Oskara – ali nije prošla. Destruktivni naboj oba filma nije lako i na prvi pogled pročitati – naprotiv, oni ovlaš slede neke osnovne humanističke ideje koje su socijalističke vlasti mogle blago gledati, posebno posle ogromnog uspeha tih filmova kod domaće i svetske publike. Bele rade su naizgled sledile isti model. U filmu su šašave avanture dve devojke, obe po imenu Marija (jedna bujna brineta, druga omanja plavuša) u nekom svetu koji se izdaleka može prepoznati kao Prag sa predgrađima, ali je uvrnut u nešto sasvim drugo. Film počinje slikom neke mračne mašine, verovatno vremena, a nastavlja se snimcima avionskog bombardovanja, dok se ne pokaže livada sa jabukovim drvetom i dve devojke koje skakuću oko njega: dve Eve u potrazi za znanjem. Nezaposlene ili studentkinje, zabavljaju se na gradskoj plaži sa robotskim pokretima, dok ne odluče da budu – loše devojke: simbol preobrata je kruna – venac belih rada. Njihov pohod uključuje razna grešna dela: opijaju se, za male pare, prave skandale; zavode stariju gospodu koja dolaze u Prag na jedan dan poslova, iskamče prebogat obrok, a zatim bez ikakve nagrade stave gospodu na voz; imaju prijateljice i stalna mesta u javnim klozetima; muče udvarače; priređuju bahanalije u svome stančiću, sa jedenjem izrezanih slika hrane i sečenjem kobasica, banana i kiselih krastavaca u kastracijskom stilu; međusobno se iseckaju makazama, jer su dvodimenzionalne. Konačno zađu u predgrađe, gde ih radni muškarci oko kuća ili na biciklima, na putu ka poslu, jednostavno ne primećuju. Konačno, u tajanstvenoj zgradi sličnoj mašini, liftom za hranu upadaju u svečano opremljenu prostoriju u kojoj je sve spremno za bogati banket rukovodilačke kaste – nomenklature. Zabava počinje kao njihovo uobičajeno ždranje, ali njih dve postepeno prelaze na uništavanje hrane i prostorije, u parodiji na modnu reviju. Nikada ne vidimo izvršioce: no devojke padaju u vodu, odakle ih vade, i zatim uvijene u novine, uređuju neviđen nered koji su napravljale: razbijeni tanjiri uz krhotine čaša se polažu na sto, izgažena hrana sa đubrovnika se izručuje na tanjire, sve uz njihov šapat o tome da će sve urediti, da će sve biti bolje… Umorne, one se pružaju na tako “uređen” sto, i na njih pada ogromni luster od (naravno) češkog kristala. Završni kadar filma je opet bombardovanje, i tekst: “Posvećeno ljudima koji se uzbuđuju na zgažen list salate”. Špica se odvija preko zarđalih šrafova i vijaka one mašine koja je, nadamo se, u međuvremenu eksplodirala.

Vera Hitilova je pre svega postavila kulturno-istorijski okvir svoga filma, zahvaljujući i pomoći svog muža, Jaroslava Kučere, poznatog fotografa i kamermana: to je čehoslovačka avangardna umetnost prve polovine 20. veka, pre svega dadaizam i nadrealizam. Inventivna upotreba boja, kolaža, mešavine teksta i slike (podivljale makaze), psihodelička zamućenja, stop-trik tehnika, montaža atrakcija, neposredne reference na francuski novi talas, sve je to uključeno u ovaj grandiozni enciklopedijski filmski poduhvat. Preko toga je ispisana moćna politička poruka o ženama u socijalizmu. Nova prava nisu uključila ni nove užitke ni nove mogućnosti rascvetavanja ženske kreativnosti, već uglavnom shizofreni prostor u kojem se od žena zahteva neženstvenost, koja im se istovremeno zamera, dok muška želja nije ničim sprečena ni u seksualnoj supremaciji ni u ideološkoj i patrijarhalnoj kontroli. Dve Marije se odlučuju da budu loše, odnosno da poštuju primarni komunistički tekst, koji je uključivao slobodnu ljubav. Uz to idu jednakost (dovoljno iste hrane za sve), garantovani pristup (zabava za sve) i lomljenje malograđanskih okova (autoritet, generacijski, klasni i polni). Dve Marije postupaju “by the book” i time izlažu nezgodnom pogledu režim koji je “knjigu” izdao u najvećem broju tačaka. Vera Hitilova je zadnjim rečima u filmu tačno predvidela licemernu primedbu režima, o nesavesnom razbacivanju hrane… Film je stavljen u bunker, režiserka nije mogla snimati – sem pod imenom svog muža – sve do 1975. Bele rade su dobile nekoliko velikih festivalskih nagrada, postale filmska klasika, uticale na grupu Monti Pajton – i prikazivale se u jugoslovenskim bioskopima, u isto vreme kada su čamile u arhivima u Pragu.

Bele rade su idealno umetničko delo za ispitivanje jedne književno-kulturne teorije – one ruskog naučnika Mihaila Bahtina, o smejačkoj kulturi i karnevalskoj tradiciji u Evropi. Današnja aktualnost filma je zaprepašćujuća, jer šalje jasnu poruku pobunjenicima po svetu: pokret koji nije u stanju da uklopi, poštuje i promoviše ženski položaj izvan vladajućih, potrošačkih, seksističkih, eksploatatorskih i neoliberalnih ograničenja za žene, ne može da uradi ništa drugo sem da se upiše u postojeće političke mape. A sve ovo što se odnosi na žene, odnosi se i na bilo koji slobodni izbor seksualnosti. Žene se po pravilu zalažu za manjine, među koje bi gluplji deo sveta hteo da ih uvrsti, premda su nesumjiva većina. Drugim rečima, pobuna može biti samo strukturno feministička, inače nema smisla. Bajka o tome kako su žene nezainteresovane ili kako se ne mogu usaglasiti traje onoliko dugo koliko se priča. Izvan krugova nezainteresvanih i neusaglašenih su ogromna, neprimećena, i obično vesela ženska plemena.

Peščanik.net, 07.11.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.