Pri pravljenju naučne strategije se obično navodi koje će grane nauke država posebno stimulisati, čak se navode oblasti i teme. To je zastareo pristup koji pretpostavlja da su državni birokrati u stanju da anticipiraju pravac razvoja nauke, što je naravno nemoguće.
Moderne strategije se oslanjaju na poboljšanje pravila igre u sferi podržavanja naučnih istraživanja od strane države. To podrazumeva nekoliko koraka.
Prvo, nema garantovanog finansiranja, već se za sve projekte konkurise, pri čemu jednak položaj imaju privatni i državni instituti, kao i grupe istraživača. Konkursne materijale vrednuje nezavisna, inostrana komisija. Sredstva treba da se raspodeljuju prema kvalitetu projekata i naučnom ugledu istraživača /u prethodnom periodu/.
Drugo, istraživačke ustanove koje dobiju sredstva treba da imaju samostalnost u njihovom korišćenju. Za sredstva se predviđa samo opšti okvir, tj. koliko procentualno treba iskoristiti za materijalne troškove, literaturu, učešće na konferencijama, itd.
Treće, istraživači i istraživačke ustanove moraju imati mogućnost da dođu do relevantne literature, o čijoj nabavci sami odlučuju.
Četvrto, svi radovi koji su nastali uz finansijsku pomoć države recenziraju se „na slepo“ od strane najmanje dva recenzenta. Ako nema kompetentnih domaćih, angažuju se strani istraživači-recenzenti.
Peto, istraživači moraju imati mogućnost učešća na relevantnim naučnim skupovima, pre svega u inostranstvu.
Država može odlučiti da za istraživanja u nekim oblastima izdvoji više sredstava nego za druge, o čemu bi trebalo da odlučuje Naučni savet /ako postoji/.
Država treba da vodi računa da se potuju pravila igre koja su jednaka za sve, a ne da se meša u sadržaj rada istraživanja ili u tekuće funkcionisanje naučnih ustanova.
Država treba da se potrudi da izdvajanja za nauku budu na nivou proseka zemalja istočne Evrope, mereno u procentima od BDP (Bruto društveni proizvod). (Sada su skoro tri puta manja.)
Pri pravljenju strategije svakako izbeći da se predrasude članova komisije za strategiju, što su obično nižerazredni istraživači koji su dobro povezani sa birokratama u ministarstvu i koji su politički korektni, ugrađuju u tekst i prikazuju kao strategija. Tako je Ministarstvo za nauku napravilo strategiju razvoja Srbije 2002, rukovodilac je bio izvesni V. Matejić, napisana su dva toma prepuna gluposti, a knjiga je odmah povučena kao neupotrebljiva.
Peščanik.net, 10.04.2007.