Trebalo bi napisati još jednu Bibliju. Na nebu su se ukazali znaci da je pred vratima novi zavet. Prvi znak je zasvetleo u Rimu nad trgom sv. Petra. Papa Franja se u svom nedeljnom obraćanju vernicima osvrnuo na svetske probleme i zauzeo se za mirno rešavanje političkih sporova koji dovode do nasilnih sukoba demonstranata sa policijom, masovnih ubistava civila i verskih ratova. Komunikacijska strategija novog pape je briljantna. Ostavimo po strani sitnice oko pitanja ko s kim spava i koliko dece ima, držimo se velikih i večitih tema rata i mira. Tu smo na sigurnom terenu. Ko može da ima nešto protiv mira u svetu?
Na vrhuncu nastupa dva deteta pored njega pustila su dve golubice mira, koje su poput svetog duha poletele ka plavom nebu. Nisu ni dvaput zamahnule krilima kada se s leva u brisanom letu stuštio galeb, u sjajnom manevru koji su godine 1941. usavršili piloti RAF-a u spitfajer lovcima nad Londonom. Vertikalno je kao nemačka štuka jurnula crna vrana. U kandže su uhvatile svaka svoju golubicu pa se na sve strane razletelo krvavo perje. Primerna operacija ratnog vazuhoplovstva pred papinim prozorom. Nekome na nebu ovo prazno razglabanje o miru stvarno nije bilo po volji. Izgleda da i na nebesima imaju verske ratove, ili makar vrlo ozbiljne konfesionalne sukobe.
Ono što važi na nebu vredi i na zemlji. U vreme ovog sjajnog poniženja letećih mirovnjaka, u Ženevi su pripremali mirovne pregovore između predstavnika sirijskog režima i pobunjenika. To je bio komplikovan manevar u organizaciji generalnog sekretara UN-a Ban Ki-Muna, američkog državnog sekretara Džona Kerija i ministra inostranih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova. Keri je imao nalog da disciplinuje predstavnike zavađenih pobunjenika, čije su paravojske usred velikog građanskog konflikta ušle u međusobne sukobe. Morao je da dovede za sto i Saudijsku Arabiju koja finansira najradikalnije verske paravojske. Jedna od razonoda saudijskih takfira je odsecanje glave pred kamerama mobilnih telefona i postavljanje snimaka na YouTube. Ali Keri je ipak nekako sastavio pristojnu delegaciju. Lavrov nije imao ništa manje komplikovan zadatak. U Ženevu je morao da dovede delegaciju Bašara Al Asada, koji sve ostale smatra teroristima. Al Asad nije želeo da pregovara sa istim ljudima koje su Sjedinjene Države slale u Gvantanamo, ali je iz ljubavi prema miru i pod pritiskom direktne ruske ucene pristao da u Ženevu pošalje pregovarače. Sirijski režim je stvarno u stisci s bliskim prijateljima. Da se pregovarači ne bi osećali potpuno izolovanima, Ban Ki-Mun je u Ženevu pozvao i Iran. Zvučalo je logično jer je Iran do guše umešan u sukob, ali je generalni sekretar posle dvanaest sati povukao poziv. Amerikanci su mu pripretili da će ga izbaciti iz službe, Rusi su ih podržali. Velesile su se dogovorile da će praviti male korake ka miru i da ne žele velike probleme.
Ujedinjene nacije su imale zadatak da pošalju dogovorene pozivnice, a ne da sprovode scenarije iz političke mašte. Meseci planiranja i razgovora nisu smeli da padnu u vodu. Sirijski rat je u ovom trenutku najvažniji oružani sukob na svetu. Nekoliko ozbiljnih reči upućenih Ban Ki-Munu otklonilo je nesporazum sa spiskom zvanica. Iranci su ostali kod kuće. Ostali su došli u Ženevu. Samo što u ovom prelepom švajcarskom gradu nisu imali gde da se sastanu, jer su sve hotele zauzeli časovničari. Proizvođači švajcarskih satova su, kao i svake godine, održavali skup tačno na dan kada je trebalo da počnu dugo planirani mirovni pregovori, pa su svi hoteli bili rezervisani. Mirovni pregovarači su se preselili u mondenski centar Montre i sačekali da časovničari završe svoje. Mir je teško dogovoriti. Sve ostalo ima prednost. Možda zato ni posle tri godine ratovanja nisu došli ni do humanitarnih konvoja, koje su u bosanskom ratu udesili u prvoj godini. Takvim tempom će sirijski rat trajati deset godina.
Do otkrovenja je došlo u Egiptu, gde golubove mira spremaju na maslacu i pune ih pirinčem ili dimljenim zelenim žitom i začinima. Hamam mehši je ime tako pripremljenog goluba mira i on se smatra nacionalnim specijalitetom. To je i jedno od omiljenih jela generala El Sisija, koji je u nedelji globalne promocije mira i treće godišnjice revolucije na Tahriru izveo sjajnu paradoksalnu verziju pomirenja zaraćenog društva. Na trgu se 25. januara održavala velika manifestacija. Isti ljudi koji su pre tri godine zahtevali kraj vojne diktature generala Hosnija Mubaraka, sada su klicali generalu El Sisiju. On je prošle godine izveo vojni udar protiv Muhameda Morsija, koji je slučajno izabran na demokratskim izborima. Morsi je pobedu na demokratskim izborima iskoristio za to da počne da vrši revoluciju, što je bio zahtev Tahrira. Međutim, demonstranti su se predomislili i od vojske zahtevali da vojnim udarom ponovo uspostavi demokratiju. El Sisi im je izašao u susret i pobio ili pohapsio sve koji su se protivili novom vojnom preuzimanju vlasti. General je sada vladar Egipta. Međutim, ne prija mu da bude diktator, više bi voleo da bude demokratski izabrani predsednik, pa se upustio u predizbornu kampanju. Sve koji bi mogli da glasaju protiv njega proglasio je teroristima i široko im otvorio vrata zatvora.
Međutim, El Sisi je oprezan čovek. Odmah nakon godišnjice gde je doživeo aklamaciju, sazvao je vrhovni štab egipatske vojske koji kontroliše sedamdeset odsto privrede i zaista vodi zemlju. Od njih je zahtevao da ga kandiduju za predsednika, a ako ne pobedi da ga opet uzmu za ministra odbrane. Sa tog položaja će kasnije moći da novog predsednika u ime naroda ukloni, napuni pirinčem i isprži na maslacu. Ovo je originalna formula demokratije, u kojoj istovremeno dobijate i vojnu diktaturu i demokratski izabranu vlast. Pošto se još prošle godine govorilo o arapskom proleću u Evropi, ovaj razvoj događaja je inspirativan. Međutim, treba biti oprezan. Ako navijaš za revoluciju, uvek je dobro imati spakovane kofere da pobegneš iz zemlje, ako do revolucije stvarno dođe. U Egiptu je predsednik Mohamed Morsi odmah posle izbora počeo da proganja aktiviste sa Tahrira, a El Sisi da ih trpa u zatvor. I jedno i drugo se radilo u ime socijalnog mira, zaštite nacionalnog interesa i demokratije.
Ljudi koji planiraju mir zapravo ponovo pokreću velike sukobe, ako ne i ratove. Možda bi ih trebalo zamoliti da na međunarodnim konferencijama počnu da planiraju oružane sukobe, verske ratove i ukidanje demokratije. Za ono prvo nemaju nikakvog talenta.
Dnevnik.si, 30.01.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 10.02.2014.